među talasima - novi nanosi - autor Momčilo Bakrač
KAD ZAMRE SVAKI ŠUŠANJ
Šepava vrana pešači poljanom, savršenim okom
zumira grad. Ona raspolaže
osunčanom tišinom predgrađa,
postrojava drvored kestenova u cvatu.
Svet je, reklo bi se, odselio. U Eldorado,
na bezimeni peščani sprud, među krš ničije zemlje.
Dalekovodi hlape, razvoze prazne mehure
kosmičkog besa, šupalj mrak iza bivšeg groma.
Ništa više ne košta ni atom zlatnog praha,
ni zrno bibera, zamrle su razmene.
Ono je vrana sakatog krila, ali drugo joj
krilo blista, seče kao mač, strši uvis
poput periskopa. Pratim je sa ushitom
dok posrće niz drum.
U vatrogasnom domu najednom manevri,
deca trbata i osedela igraju se požara,
vitlaju urlicima sirena, isturaju vodena koplja,
ali niko da pusti bar kap.
Parkovske klupe nestaju u vrtači smisla
koji objašnjava sve što dograbi.
Ali vrana jednokrila, srećom, odletela je.
Još jednom odložen je krah.
ŠTA PIJE EUSTAHIJE
Uvo u vazduhu
je školjka koja prima poštu, nedešifrovane
samoglasnike ptica, režanje testere,
krive šrafure hujanja, kap sa stropa,
škrgut violončela, pčelinji lepet,
sablast tišine što pada na napeti bubanj.
Sve je govor. Ozvučena tvorevina i njen muk.
Svakodnevna je to užina koju podele
uvek gladni mozak i Eustahije
koji gustu larmu protiskuje
kroz lobanjine trube, do sokova želuca, u peć.
Sirovi glasovi sveta ušatima su hrana.
I bezglasne ribe za svog veka
svega se naslušaju. Nikad niko ne doznade
njihov komentar. Bahovo čembalo nije znalo
da postoji zvučni zid što pred raketom
gromovito eksplodira. Muziku nebeskih sfera
ne remete aerodromski decibeli, ignoriše ih i
milionski mravinjak. Samo tišina
nepoznata biću ruši brbljivi zakonik,
sprečava propast govorništva.
SAMOTNIKOVE SAMOĆE HRIDINA
Može li Logos nama ostareloj deci
pokraj logorske vatre iz cuga da izgovori
još nerođeni roman Braća Karamazovi
Ili bar da odrecituje izabrane pesme
strašnog pesnika budućnosti
koji se još nije rodio i može od toga da odustane
Jednom će taj možda sve svoje stihove da spali
ili naprosto da ćuti zauvek
Bi li uzmogao Logos u noćnom autobusu
živu poemu Njegoševu nenapisanu
šapatom da stoči u uvo nepovratu
pred dva slučajna svedoka
Imam poverenja u Logos
jer obdaren je strpljenjem da piše
Svoj misleni govor sitno je okovao slovima
svakom glasu dao po simbol – logo Logosov
Zbogom – Idi s milim Bogom (kaže duhu duša)
Logos vibrira iz dubine stvaranja
nadahnjuje onog sa snagom za takav udah
Iz Logosa huči čarobna frula smisla
zanos lire koji nepovezane reči do ushita izluđuje
U Logosu je poreklo
Ali on ne sasipa sročena pevanja u grlo pevčevo
niti sabija spakovane tomove
lektorisanih pripovesti u bilo čijeg mozga magacin
I kada nečija usta Logos prisvoji
ona romore somnambulnu propoved
himnu nebesku i pravednikovu kletvu
a nikad prolom zemaljske proze ni beli stihir
umnog žalobnika
ni pesmoliki monolog patuljka pozorišnog
Sedim na stepeništu opustele lavre
Ispod labavih vrata iz dubine hrama piri promaja
leluja pismo skutreno mi u krilu
Otkuda vetar u zatvorenoj crkvi
Kud je pošao Logos kog hotimice izazvah na duel
DOBA DIMA
Nekad su tu bile kolonije ptica
Vrapčiji narod logorovao je na krošnjama duž glavne ulice
ptice su žamorile kao u pijačnoj vrevi
deleći toplotu svog zimovnika
žučne i srčane otapale su inje i sneg sa golih grana
Lastavice su aterirale iz Afrike
vesela najezda počinjala je u aprilu
Pet gnezda oživljavalo je po ćoškovima mog balkona
Munjevite akrobate što nastupaju na aero-mitingu
manevrisale su rizično kao da nastoje u letu
da mi počešljaju obrve
Bio sam njihov toranj, statua orijaša, živa, troma
Ujesen su tutnjali tamni oblaci čvoraka
šikara zvuka čula se na kilometar
Vrane su zamišljeno šetale parkom
golubovi stražarili po crkvenim zvonicima
sove dremale u raskoši krošanja
Rode nespokojne pred put ginule su
na žicama dalekovoda, eksplodirale u roj varnica
Po ataru su se vrzmali kržljavi rečni galebovi
ćutolozi nevični galami
Ulašteni crni kosovi držali su končerto u jutarnjoj vedrini
U novije vreme primećeni su ljudi koji grle drveće
Ja sam jedan od tih, iz odseka bosonogih
Grleći kvrgavi bor u predgrađu
isprepadao sam i oterao jastreba
odlepetao je preko mladog kukuruzišta, u prazninu
Tad sam se setio ptičijeg odsustvovanja i krhki
smisao sveta zatvorio je krug
BOSWELLIA SACRA
Dugi korak libanskog kedra kroz vekove
uskovitlava plevu onog jezika pre pometnje
kojim je psovao i pevao Noje opijen presnim vinom
u svojoj nepreglednoj samoći
Na sve strane razišao se nakot onoga
što je zaslužilo da živi
sinovi se rastočili na tri carstva
žena mu već grozno stara zadubila se
kao da prede niti slepila što odasvud nadire
Ostali mu još samo čokoti loze
što ih je na lađi prošvercovao i zasadio u novi svet
namesto mrtvih gradova digao Vinograd
Uz piće vrteo je uspomene
na negdašnji život čudovišni
Sa Bogom ni pijan više razgovarao nije
Starac je isprva često ojkao i romorio
nazdravljao monološki granajući velikim gestovima
ali zamukao je Svevišnji
Valjalo je podneti kletu dugovečnost
čamiti još tri veka na surom kopnu u pustari
Idući naokolo rasipao je iz košarice
davno skupljana bezimena semena
za njim nicala su drevna žita i žbunovi i trave
pinije i ružičnjaci i drvo tamjanovo
koje će novi ljudi na novim jezicima proglasiti svetim
Njegove zlatne suze
doneše mu čukununučad njegovih praunuka
pristigla na hodočašće jednog jutra nadomak smrti
Mirisna tvar je gorela tiho na kamenu ognjišta
gutao je dim koji može da se jede i diše
Zagrcnuvši se prvi je put za svoga veka zaplakao
Potom je stupio u smiraj bez vapaja bez pokliča i grča
ni žalosti ni čame ni jeze ni pobune ni utehe
ni smeha iz vinskog vrča
GROZOMORE
1.
Ispadaš iz igre! – riknulo je more
kad provirio si preko ograde
trajekta na dubini, nije to ono more tirkizno
tvoja letnja ljubav, to je zver bezoblična
sva od tmine, pobesnela.
Puzeći sišao si u truplo propadajuće ljuske
gvozdene, povraćao gulaš, cmizdrio
mucave molitve zaštitniku bez adrese.
Kopno! Kad se domogoste pristaništa
odmaglio si skakutavo, u plućima cvilela je
uboga sreća. A sutra blaženi mir, bonaca.
Svetlost se izležava na prostirci od milja
šumi plavet pijana od blagosti.
Sad znaš u čemu se brčkaš, ti mišićavi
lopataru, golotrbo svinjče, to je vodica
iz usta bezmerne telesine, to su pipci
grozomorne nemani kroz koju struje ralje.
Pa ti pun poverenja ljupkog plutaj.
2.
More je vazduh za škrge i otvorena grobnica
trpeza, igralište, lovište, kafilerija
zadružni poljski klozet
spavaća soba vertikalnih kitova
opšte kupatilo i beskrajni zdenac iz koga
niko ne pije. Krvava kupka. Porodilište.
Pelikansko uzletište i kormoranov aerodrom
ljuljaška za bove i brodove.
Mesečev teg što ga na nevidljivom lancu vuče.
More je proždrljiva svetina hladnih očurdi.
Malo ko onuda travu pase. Telo guta telo
tela se telima goste.
U širinu i dubinu to je vodena pustinja
kroz koju struje neobeležene magistrale.
Tuda krstare dugoprugaši
mesnati furgoni nabijeni tonama traže nešto
na drugom kraju puta. A kraja nema. Samo vrtnja.
3.
Čelo ulješure tuče krikom iz mozga
snažnijim od sto brodskih sirena
to je njegova depeša i smrtonosni malj.
Bučni razgovori ne mare za kilometre
čavrljaju delfini, kitovi pesmom bruje.
Brbljiva rodbina čovečanska i ovčija.
Ostali nemaju glasa, zevaju gluvonemo
mrse jezikom telesnih signala
bojama, šarama, pantomimom, plesom.
Ima li iko pojma o lepoti? Ne zna se.
Ume li da opeva barem tugu mater sisarka
kojoj su napasnici pred očima ubili čedo?
Ti što se dovikuju raspravljaju li o dobroti?
O čudu postojanja, o zakonu, o smislu
o milosti što natkriljuje sve nemilosrdne
veštine, gladi, otrove, koplja i sečiva
sva milionska ubistva? Ima li suzu
nasmejani orka, zatrubi li ikad odu
u slavu sveizumitelja plavi orijaš
ili traktat o apsurdu, zaludni melem ironije?
Makar da rimuje, ako ne poima
slobodni stih. Sam na sebe da se osvrne
neutoljivi žamor.
NEKAZANO UPUTSTVO
Nikad ne zviždući sam u šumi, kaže džepni vodič.
Ne objašnjava zašto, kao da je bolje ne znati.
Na um padaju mogućnosti kojekakve.
Prvo: neko bi mogao da ti odgovori, ne ptica
rugalica, nego odjek, začudno dalek, deformisan,
ne više tvoj, ne više ti, nego frulaš iz zlog doba,
koji te nakazno oponaša. Idete u susret sablasan.
Drugo: razumela bi šuma koliko si joj stranac,
tvoja je poseta za nju uvreda, a divljina ne grli uljeza,
nego sapliće, lomi, melje. Postaćeš nesrećan slučaj.
Treće: zviždukavac samo sebe čuje, uši i oprez
rastoči, pamet svoju demolira, luda se gubi
u besprizornoj vedrini, nijedan put da ne nađe.
Četvrto: kad vučiji čopor krene o tebi da razgovara,
tak tada shvatićeš.
