KALEMEGDAN
Osluškujući rečnik vreve nazireš smisao
što boravi na odsustvu
u bezljudnim tropima gde ne dopire žalac
nesvetog ustrojstva i ne komeša se proždrljivo
velegradsko trunje
U septembarsko podne masovka maršira
besciljno, sanjalačka koreografija Ode radosti
uljuljkava svaku pojedinačnu bol
Od vlastitog brojčanika treba ukrasti vreme
izroditi se u preokretu, ako je još moguće
raskinuti ugovor o osvajanju i sitnom klecanju
Po bezbrojni put zamičeš u bekstvo izvan prometa
U parku rashodovani čekači vise
nad šahovskim tablama, skitni psi sa čipom
u uvetu nadziru teritoriju opšteg azila
Sive zidine upile su starost kamena
Zašto je to utešno? – minuli veliki pesnik
nije objasnio, a lebdela je dugo nad ušćem
njegova plemenita kontemplacija
Tvrđave se izmirile sa erozijom i dekadama
trulog mira, nebo ne žudi za topovskim plotunima
pred crkvom drema kameni bokal pun žabokrečine
na klupi grle se i cmaču čamotinja i idila
U razvalini podno vidikovca baškari se trepet
zviždukom dojavljuje: spremi se
ZA MARGINOM PRISUSTVA
Postoji jedna tačka do koje možeš da se vratiš u dete.
To je najdalja kota pamćenja, isturena stanica
na baršunastoj belini zjapa bez pozadine,
prvi čas u kom si već celovit i usebljen, onaj
koji gleda i raspoređuje naspramne uzorke sveta,
zna razliku između sebe i svega naokolo.
Ali to ne može biti mesto na kom si ustanovljen, jer
ništa se ne pojavljuje tako niotkud
kao dovršena figura koja hoda i govori, ista figura
boravila je u dugom nizu trenova koji su prethodili,
kako tvrde tuđa sećanja i fotografije.
Pre usebljenja dete kao da biva čestica apsoluta,
a onda su komande predate tebi koji do tada
beše odsutan, ili još nesklopljen.
Ali vratiti se tamo možeš samo u analogiji
tanjoj od deteline u herbarijumu, slike su isprane seni,
zvuci su skice zgrčenog alfabeta.
Dočim, ono si ipak ti, spiralna nit neprekinuta
spaja te sa krhkom minijaturom, iza svih metamorfoza
posredstvom raskalašne entropije obrazac sopstva
odoleva, traje nepromenljivo zrnce priseblja.
Pa kad se smestiš na drvenog konja koji se klacka,
dok obdaren čuđenjem motriš glavate divove
koji za stolom riču sa punim šakama svojih igračaka
zvanih karte, među vilicama razgaraju žar i suču
kroz vazduh vijuge ljutog dima, čudovišna priroda sveta
pokazuje ti svoj skriveni rad, a ti narastaš
pod udarima otkrovenja.
Taj stvor, pouzdano ti, došao je odnekud, maločas.
Zna li otkuda? Pitaj ga, ne puštaj, otmi to znanje.
SASLUŠANJE
Granitna kula kad se sudari sa odronom vremena
neće da klekne, samo sporo urasta
u asfalt Pariza, unutra nikog, ni gostiju ni straže
ni promaje ni mira. Srušili su je, no uzalud,
vazduh još oblikuje fasade gušće od sivog dima.
Tu se baškario koštani sasud prepun mahnite
moždane mase, izmaštavao Sodomu, pisao
sitna slova od kojih mastiljava beše Bastilja.
On i danas urla sa prozora, na bunu podstičući
mrtvo more plebsa, ali prigušuje ga vreva i sirene.
Razarajući zidove neko je spasio rolnu papira,
bizarni spis u kom je saslušan taj sumanuti podstanar,
pred apsolutom ili pred rečju, u gluvoj sobi sopstva,
raskrečen kao Vitruvijev čovek na mučeničkom točku,
njegov um nalik na kasapnicu bez bola.
Raskošna blasfemija dobila je filozofski kontekst,
za koji nije mario patrijarh sadizma, ali niko
načuo nije šta o tome kaže nesaznajno.
O MAGARCIMA I ZVONIMA
Kad sa tornja okine mlat i zavibrira bronzana kruška
bele bogove novca zaboli glava, a trava gažena
malo živne, ogoli se jed koji iznutra nagriza
lovce na sreću. Plavi ogrizak izbušenog svoda
nakratko opet zaliči na platno koje je od Vinsenta
za tri stotke otkupio mecena. Ulicama baulja
nesvest sva od bledih varnica, hlebovi prsnu i uzlebde
u oblaku brašna, glad za nekim drugim užitkom
žudi. U podne oživi pomen na četkara koji je šetao
magarca po prostirci od praznog platna, u boje
umakavši mu rep vozio božanski slučaj
da slobodno kaplje i stvara art. Živeo je u hangaru
taj suludi inovator, uistinu drevan i bogovski pijan
kao isposnik Samuilo lutao je pustinjom, dolinom
jadikovki, obalom lešine Mrtvog mora, pedeset
drugom ulicom Menhetna kojom niz slivnike
tekao je džez. Zvonjava sa katedrale Svetog Patrika
tukla ga je po temenu kao odron gvozdenih suza,
vrludao je drsko jer ga ništa ne boli, poput
prolaznika koji stupa kroz Had. Njegovo pusto srce
u magarećem košu pratilo ga je kao senka, Van Gogovo
košmarno sunce šibalo je strele između nebodera.
Nemušti prorok, beznadno mlad, zaleđen u galopu
dok juri lažnog psećeg zeca, sanjareći kako ga
okamenjenog voli i oplakuje Mikelanđelova Madona.
Nadao se da ga takvog prosvira zvonki zev i opet
sklopi iz krhotina.
ESTETIKA ŠTO PROMIČE
Narastala je fama o ratu, zavijao je
digitalni budilnik zaboravljen u kupatilu
pas modrulj krstario je jadranskom
obalom, štitne su žlezde bubrile u gušama
isturajući užasnute oči
komičnih pantomimičara, slepa godina
trijumfovala je u rekordnoj vrelini
venerični crveni alarm varničio
na tlocrtu Evrope, pesnik je kažiprstima
kljucao po tastaturi u gluvi jutarnji čas
žvaćući kocke leda i instant ajs-kafe
u hitnji, ne stižući da obuče barem gaće
njegova nedosežna draga na drugom kraju
sveta sahranjivala je kanistere vode u vrtu
ljubavnikove hasijende, dok je on za katedrom
lovio muve tupeći o Raskoljnikovu
u kibli s ledom čekala ga je tekila
studenti su opipavali svoju bivšost na zemlji
u zidu robne kuće dremao je kratki spoj
predviđajući požar čiope su napuštale gnezda
ptići su posrtali po asfaltu, komandos je
punio šaržer metak po metak
Niko živ nije umeo da nasluti da sve se to
zbiva simultano, kao kratkometražna idila
uz Betovenov prstoplet po kome tancuje
harmonija puna kao svevideće oko
IZOLDA
Izolda je bela roda krila oštrih od crnog škriljca.
Vrli profesor iz doma penzionera tuđe joj ime dade.
Zauzela je mesto na vrhu dimnjaka od žestoke
peći za terakotu, gde otpisani artisti smeštaju
glinene biste i obezglavljena torza.
Na ime uzeto od mitske lepotice ona se ne odaziva.
Stoji i zuri kljuna napetog kao praćka,
pomalo stepuje kruta kao gardijska straža.
Nekog čeka. Tom će junaku, kad najzad dođe,
profa nadenuti ime Tristan, jer tako nalažu mit i sudba.
Ali on nikako da sleti. Namesto njega
naokolo plešu čauši, jato srebrnih sova.
Mlad mužjak, stasit, tanak, naleteo je juče, kao
slučajno. Ali gospođa je udata. Odstupi, dečače! –
zaškripala je ona vriskom, domski portir u pomoć joj
pritekao, šibnuo ka bledom mesecu vatrometnu raketu.
Uljez je odjezdio kao noćni leptir.
Čekanje njeno bolno se oteglo. Gnezda praznog
lebdela je u vetru nespokojno.
Nagađalo se doručkuje li, večerava, fruštukuje.
Tacnu sa belim mesom nije htela ni da pipne.
Profa je znao da to umire njeno poslednje leto,
da njen venčani muž počiva u dalekoj pogibiji, da novog
života i smisla više nema. Neprimetno i njegov je
smisao malaksao. Profesor je otišao prvi.
Sprovod ka drevnim mu ocima bio je zbrzan, kratak.
Izolda je tog podneva propevala, nezgrapno,
izbezumljeno, pankerski, pa niz bašte odlepetala nisko.
Niko video nije kojim putem je pošla.
Pre toga razorila je gnezdo.
U peći je neko tog dana ispekao profesorov portret
od dragocenog sivog blata.
MORFEJ
Po zemlji Oniriji bludi bogoliki zatvorenik
uza se vodi strahove – zakržljalu kerberčad
obučava ih, kroti, škopi
na krkače nosi Erosov nakot
kupidone pišače u žubor česmi
te zle infante sa napetim strelama
pod pazusima mu se gnezde zmijske mudrosti
Onaj oboleli što budan snovidi
sulude morfinske čarke
sa njim će se sudariti okom u oko
Od tada to su dvojnici, jedan drugom naličje
no i spojeni sudovi kojima se ista magla pretače
a dve opsene, java i san, vitlaju putem
sljubljene, ne glože se, samo poljupcem
jedna drugu gutaju
Živ je taj majstor, mada je kao prizrak difuzan
Ni zevljiv ni pevljiv on se ne bavi opojem
ne miriše bludne bulke, niti pase buniku
Nego nanose ludila u oba sveta, jalovinu zagušljivu
planine furde nesnosne
prevaljuje u spasonosni bezdan
obnavlja brisani prostor za sva dejstva podatan
Obični spavači ni u snu ga ne prepoznaju
kamoli tokom bunovne trke
niz Heraklitov nepovrat
A on se kroz svaki procep u dovratku provlači
okrepi malaksalo čuđenje, odmori vodu
sa omamljenog uma odvaljuje olovne zakrpe
da sutrašnja budnost zevne kao gladni zjap
