из рукописа -
Кратке заповести успелог животА
ПРИЛОГ ЗА ЗА ЗА ЗА ЗА
Свраке са медвеђим ноктима силазе из шибља
ноћу, скачу по бибер црепу, нека Морзеова
слова шаљу заробљенима у меком животу
безболном. А нико то не чита, осим
моје слутње која би да срочи
одгонетку самоће и страве. Иза свега можда се
радосни обрт крије.
Мада то нисам ја, него дете које да својатам
одавно немам право.
У истој соби лежи мајчин отац, бркајлија
који се размеће снагом, дише као планинско
гротло, уши му од кућног зида тврђе.
Од ноћног света он није поуздан заштитник.
У моме уху сабласно крцкање звучи као грохот,
нагађам да то ждралови и кондори
сврате са пута да се на мојој бесаности одморе.
Блед сам данима и обнемео толико да ће сутра
прастара Видосава да ми над главом
олово салива дробећи бајалицу.
Оловна ће фигура на чудовишну птицу да личи.
Памтим је као кракату морску лепотицу
која ће океану Тихом моју младу препаст
да однесе. Од тада велика тајна ноћна
станује без адресе.
САВ СВОЈ
Однесе пса под мишком убоги див
с ногом у ципели која нема број.
Сунце упекло изблиза као пегла
муријаш у несвестици, сив
са ћеле отире зној.
Свачија судбина до бесмисла се отегла.
Грабим кључеве, ђозлуке, метак и перорез,
зајашем десет коња, претварам се у ветар,
звижде друмом крв, месо и неопрез,
у ништа сипи километар.
Силазим на мртву воду дунавца,
у њему живе штуке и гргечи,
угљенисани пецарош осврће се из чамца
да као у сабласт белим се очима бечи.
Одувек знам да нисам сав свој.
Зато све тече ми глатко.
Онима што су само своји припада неспокој.
Такав кидише на све лаком.
Пита се шта овде траже беспослени.
Мотрим: као стрела површину пробија водомар,
опаки грабљивац рибљу младеж плени.
Пали се жишка живца у мени,
тиња још пуког тренутка жар.
ЖЕНЕ МУШКАРЦИ И СЕНКА
Шта остане од приземних фигура
виђених са висине птичијег лета? – Врвеж
живахних амеба
на техничком цртежу лавиринта.
Али кад се свевидеће око спусти на овај план
запажа немушти говор тела, сигнале лица,
синтагме скица. Две жене и три мушкарца
на мокром акварелу плочника
брзим ходом секу фасадни град,
за длаку мимоилазе сенку што личи
на кобног туђинца који је донео вести језиве
и обичне, које ни видовњак не чита.
Од жене одлеће марама, отима јој је ветар,
црвена свила – прамен пламена.
Кад дуваш у жар, шум тог хујања је
неупоредив. А зидови су неми, сура мисао
од камена.
ЗАР ОКУСИО СИ ХЛЕБ ПРВИНЕ
Једном у мају уз крашку обалу прође пруга
Кроз прозор воза заблиста златна киша зановети
Пред оком пукла пучина позва ме да се сетим
Да хитро треба сићи на перон дубок као јаруга
Ту има нешто моје старије од давнине
Неко поимање што никад у веку не бива
Почетак од кога бежи клупко расутог предива
Бачено иза непрегледове равнине
Логоровао сам на шкољу међу блаворима и гујама
Ложио ватру дивљу да ноћу разгони сени
Преврело срце хладио доњим воденим струјама
У мук пресипао све што је било у мени
Сред пустог села надомак оживео сам чесму
Под теговима тишине напокон схватих да
Из првог слова космичког ваља избити песму
Не мари што је то јуче први чинио Пиндар
За низове слова срочених требају папируси
а ја ни школску свеску ни мину од графита
Па воз заскочих да пут у неповрат искусим
А у неповрату нико те ништа не пита
Носе те ђонови нужда бензин струја случај
Зову те мамци варке обриси и обузима прелест
Везују загрљаји тријумфи туге належе очај од туча
О првом слову песмином urbi et orbi јављаш вести
Јер ти си академац за пустош стручан
Сав век спреман да биваш песник кога си
могао срести
ТАЈАЦ
Годишњи збир кашњења возова у Јапану
потроших зевајући у празно
на градском ходалишту, а та празнина
пуна је народних лица
у навали на кубни центиметар слободе.
Извајана каријатида у хеланкама суну
коловозом на електро тротинету, црвена јој грива
за њом се вијори, помислих на моје мајке
млечни апокриф и обави ме тајац.
Гомилају се грешке на копненом плићаку
испод поднебесја. Вероватноћа казује
да и сам врхунски мајстор кадикад погреши
у свом надумном дизајну.
Уме Он и да заплаче. Од свемоћи.
Од праведне љутње на худу статистику.
Јапански шефови станица и министри саобраћаја
кад изгубе минуте сваки сечивом
дроб свој проспе по савршено чистом мермеру
перона, за опроштај не моле, док секу
влада тајац. Грађани се диве, одступају
уз наклон, а Свемогући зури у празно, јер како
да се носи с тим.
Сутон надире, уморни фотони падају на профиле,
главе у роју постају наранџе од старог злата.
Одбеглу мисао оплемењује зебња.
ЛЕТЕ МЕДУЗИНИ БИЧЕВИ
Римски богови воле степеништа
уз бокове градских брда
рубом твоје памети ступају
губе се као идеје у сивилу свода
Прене те цика кочница и помаман женски врисак
ништавност трагедије
Очи ти се котрљају саобраћајним клизалиштем
окрзну парче голог бута
У истом трену спазиш магновење: жена
растерује орлове са балкона
или су то оживеле мужеве кошуље
полећу да мрцину светске памети кљују
Светлосни бичеви шибају кроз невиделицу
општу и твоју
са стуба виси обешењак стручан за електрику
копне позна годишта
Гласници истине и смисла шизофрена су хорда
у твојој крви херојски гину анти-тела
бранећи чудо доброте
У глувом сновиђењу похабани анђео
дува у трубу без писка рефрен дечије песме
а смрт за говорницом попује: таштина
све је таштина
Гримизни жалац плазе њена еротска уста
ОНТОЛОШКИ МОСТ
Цењени сликар из Јапана одлучио је:
у овом постојању ја сам докони пецарош.
Дакле, то је најбољи онтолошки статус,
ни стиске ни шкрипца, цајтнота, истеклог рока,
само тиха кота, стабилна панорама,
предност ловца.
Чекање није ни казна ни вештина, него
онтологија творца.
Лаки адути су мамац и варалица.
А промашај је проба.
Плен не убија злоба, него га оплемењује чорба.
Пецарош не испаљује ни смех ни пуцањ,
не гади му се ругоба.
Тако је уметник надишао себе, ослободио се
свог човека.
Доконост је ка оној страни мост.
Немушти језик пробада рибља кост, самоћу
заобилазе гости.
НАДОШЛО УЗНЕМИРЕЊЕ
Кошпица јабуке сјаји се на длану
Из ње стабло већ је никло
пуно кондиције моју најмлађу деценију
оптрчава
Чека ме у ботаничкој башти иза хоризонта
међу невеновим бакљама у трави
Да ћу једном тамо стићи постоји вера
премда је лаконога будућност сабласна газела
за такмаца и ловца недохватна
Из дубоке историје садашњег тренутка
ризичним салтом уназад боље је бацити се
у митску Аркадију успомене
Нека те памћење лаже уметнички
Из парадокса истина узнеће се као пена
На апотекарској клацкалици нема праха
ни његове теже
Једино реч наговори је да задрхти
ТРАКТАТУС НАПРСЛОГ ВОДОВОДА
Застајем и гледам: врапци се купају
у води што шикља из зида на врео плочник
здраво за готово прихватају
изненадну милост
за створења затечена под зенитом
Спретни и увежбани рекреативци
Наша је урбана условљеност њихова слобода
Наоколо призора кружи неизречена песма
о прослави
о смеху на галијама царским
о младом смислу који се са позорнице
клања премијерно
Пернати перформери накострешени не маре
за моје присуство
фиеста им је важнија од опреза
Пантомимом казују да смрт је
само хир лутајућег случаја и никог живог
не обавезује одистински и да треба веровати
уметности
СЛУЧАЈНО ХОДОЧАШЋЕ
Забавно је мотрити како у парку
кисну споменици
Бетонска старица, посве гола
као да је малочас избачена из породилишта
до ње одрасли јој син коснут недокучивом тугом
го-голцат, али смеран
Мајка га теши и храбри, у поглед му завирује
Проучава их изблиза живи студент
Мишком је обгрлио књижурину
вредну пола живота
Једина сам статуа са кишобраном
Помишљам да приђем и све их скупим под окриље
Не, то је ласциван уметников хир – инсталација
аутоиронична
Засуни потопа нису одврнути, само млаки
летњи дажд кропи
умива и бронзаног генерала и оријашку
девојку са крчагом
те узданице беспомоћног овековечења
Пред небесима непробојан је зид
од њега и свети стрепе
Низ образе кипова кривуда суза атмосферска
бестрасна, тешка само привременом
што је гледа
