Duboko iza - Momčilo Bakrač
PESNIČKO ISKUSTVO
Tri lakonoge zveri šunjaju se stepom kroz kvart
dan je beo, dečaci vode zamišljeni rat
sa negostoljubivom planetom
njihov pas ne razume taj koncept
ali vreba pojavu bilo kakve napasti i plena
Lirski junak je odsutan
Ženske ruke na visokom spratu
na štrik pod prozorom razapinju prazne košulje
napolje suklja orijentalni lelek televizora
U suterenu bivši robijaš sklapa maketu jedrenjaka
bezbroj sitnih detalja ne vode ga do ludila
sve će biti smešteno tačno gde treba
Ajfelovi tornjevi od palidrvaca u špaliru
ušiljeni na vrhu šifonjera, čudovišno strpljenje
čuči nad ubistvom vremena
On nije jedno od pesnikovih Ja
sve su to raseljena lica mistifikovanog pojedinca
ni službenici kriptičnih agencija
ne nalaze im trag, taj lezilebović
iskusan je vrag, među privremeni svet ne zalazi
a on neuračunljiv i nesvodiv zbiva se
svoj smisao ne opričava
I VIDEH DA JE DOBRO VEOMA
Znam da postoje i oni drugi
zaošijani omrazom, zagospodareni od strane
direktorijuma mutnog uma, oni rovci
muljevitih očiju
znam, tu su posvuda, uračunavam ih
ne previđam, golemi su brojčanici što ih postrojavaju
do neba raste njihova prljava pena
Ali okrenut sam nekamo mimo njih i njihovog svega
recimo ka krotkima, što razmenjuju minijature
dobrote, čuvaju preosvetljene razglednice
uspomena, minornih a uznetih
glačaju leporekost
Kao da obitavamo na paralelama
da svojom stazom vozikamo se sveudilj
kao da nema i ne može biti ukrštanja
crtanja krsta na raskršću
gde zbiva se sudar sa onim drugima sučelice i trava
krvava džiklja
Marim jedino za ljubitelje mudre dokolice
ševrdane sa džepovima punim knjiga podvrnutih ušiju
što dugoročno vetre plavičastim ognjem astrala
jer ne umeju da dovrše posao čuđenja
niti da popune ubitačne upitnike
o čmavanju među razvaljenim alinim raljama
Snovidim beonjačama iskrzanim
kako se dno podiže na vlačegu uz grgot grotla
otuda kroče mravinjaci šupljoglavih pakosnika
tvorčevo pismo lepeće na mesečini
i sve se savršeno uklapa
MUK ZA PEVNICOM
Onaj što prelazi lukom mosta
čovek je od starijeg znanja
Premda dani su mu izbrojani
on dignutog čela prihvata udar zvona
odnosi svoju misao bespućem trotoara
pred svetom beznačajan
sklapa konačni savez
sa apsolutom što isijava odasvud
U hladovini hrama u koji nije kročio
drema odbeglo podne
čas privremeni koji samo u večnosti
može naći predah
Nikoga drugog nema
Nikog da pomene spas
na ikonu da baci novčić i poljubac
Slova na zapisima ćute
u zaslepljenje tonu imena nebesnika
Sa senkom ptice nad kupolom
proleće brzi vek
Ali ko god da uđe neće zateći odsustvo
nego kao struna zategnut mir
TRAKTATUS NAPRSLOG VODOVODA
Zastajem i gledam: vrapci se kupaju
u vodi što šiklja iz zida na vreo pločnik
zdravo za gotovo prihvataju
iznenadnu milost
za stvorenja zatečena pod zenitom
Spretni i uvežbani rekreativci
Naša je urbana uslovljenost njihova sloboda
Naokolo prizora kruži neizrečena pesma
o proslavi
o smehu na galijama carskim
o mladom smislu koji se sa pozornice
klanja premijerno
Pernati performeri nakostrešeni ne mare
za moje prisustvo
fiesta im je važnija od opreza
Pantomimom kazuju da smrt je
samo hir lutajućeg slučaja i nikog živog
ne obavezuje odistinski i da treba verovati
umetnosti
ODRON KATEDRALE
Beše to isprva zeleno pusto ostrvo
sred njega zinula uska usta
u koja uplovili smo kao peruška kad je udahne zjap
Kormilar je zavrteo nadesno i pukao je vidik
za novu plovidbu: moreuz kao ultramarinska reka
na njenom kraju kameni grad
sivo jato crvenih kresti
Ulazak u luku traje kao da ne zna za kraj
nikada takvo muštranje vremena za mene
nestrpljivog početnika
Usput zidani dokovi sa čamcima
ponegde bok ribarske hiže koju obrasta makija
silueta ukončana razapetom mrežom
Najednom iskrsnu raskošna ruina zakoračila ka obali
kao da hita u radosni tresak
Iz kog se veka ovamo ka nama obrušava
neću doznati u toj kratkoj sezoni
među domorocima sa zavetom ćutanja
Ni zašto strši okrnjen toranj i gotski lukovi bez krova
nego samo da je topovnjačama sa broda
gađao Napoleon jer tuđin mu je bio hram
Slutio sam – to nije istorija već izmišljotina
sa književnim darom
crnometražni crtani film
Često na velosipedu obilazih ruševinu
ali da unutra kročim nisam se usudio
kad se primicah nada mnom kovitlala se strava
Zaprege davno raznele su kamen
da neimari dižu palače pa da u njima bivša
svetost bruji
Otuda po zdanjima uz rivu čudna slova nečitka
i akustika vetra u klancima ulica
Topovsku đulad pretopili su u zvona
što ciče nad grobljanskom kapelom
Spoj neba i ravne pučine na sve strane
sve pojmove briše i svaka slutnja i gorčina
rasplinu se u beskraju
