Livada ili pionir eksperimenta - autor Momčilo Bakrač
iz zbirke eseja "Mikromesečarenje"
LJUBAVNIK – Raša Livada
Ti, čije usne vise-s-mojih-ušiju,
(minđuša-šišmiš-šunka-pauk)
Trči,
Na ivicu ovog Grada,
Čiju slavu su gradili-njegovi-mučenici,
Daleko od Crkve, Opštine i Biblioteke:
Preko nasipa, (Koji nije dovršen,
A započet jedino u slavu Rada-radi-Rada.)
I videćeš potok koji ne izvire,
Niti se uliva, a žubor mu
Postao: Krasta-na-bubnoj-opni.
* * *
Tu odavno plutaju mrcine,
Tela,
Onih koje sam nekada voleo:
U ulju,
Među crvenim-svinjskim-lobanjama,
Obrubljena penom-sirovog-sapuna,
(Trske probile leđa, dorasle vetru.)
Skorenjenih-šupljih-čeljusti,
Ukočeno-zabezeknutih,
Iz kojih je jednim poljupcem
Isisana sva prošlost-i-budućnost.
* * *
Ostali su samo neorganski-pogledi
Uprti u prnje oblaka,
I zeleni-pergamenti-stomaka,
Sa kojih svoju sudbinu čitaju:
One,
Kojima je smrtnost jedina mana,
One,
Za čiju sumnju je prejak ovaj svet,
One,
Čiji su prsti bili pojam dodira,
Čije su oči bile simbol vida,
Čiji vratovi su znali više od glave:
A sad plutaju ko izgubljene korpe
S fetusima mesija,
Kao reči,
Od kojih su ostala samo slova,
Kao lozinke – bez odgovora.
* * *
Trči,
Da vidiš senku-koju-ti-baca-telo,
Dok gledaš blistavo-oko-Ljubavnika.
* * * * *
Lirski subjekat ove pesme je pesnikovo ja, ili njegov iskustveni dubler, alterus svakog muškarca, takozvani ljubavnik. On se obraća bezimenoj ličnosti u drugom licu, za koju znamo da je žena, kojoj narečeni upućuje svoj monolog, depešu u formi uputstva. U njoj je naredba (ni nehajan savet niti pak molba), formalno uputstvo u vidu šifrovane zagonetke.
On neimenovanu oslovljava ovako:
Ti, čije usne vise-s-mojih-ušiju…
Time se evocira intima, ali znatno ponad toga podcrtava se distanca, hladni nemar, kroz naredbeno obraćanje osobi nedostatno bitnoj da bi joj se pamtilo ime, kao i da bi njime bila oslovljena.
Ta ljubavnikova obezličena milosnica u svojoj pretpostavljenoj celosti ne učestvuje u ovoj začudnoj slici, ona je tu samo pasivnim prisustvom, i već je izricanjem uputstva odaslana u daljinu, tačnije – u nepovrat, što nam prohodom kroz pesmu biva jasno. Ima tu podsmeha, neskrivene grubosti, prezira. Među zagradama (možda unutrašnjim šapatom) ljubavnik zbraja asocijacije na usne obešene mu o ušne školjke, sam pred sobom širi paletu vlastitih čulnih utisaka, ujedno analitički secira ljubavnički inventar… među zagradama stoji:
(minđuša-šišmiš-šunka-pauk)
Na te stvari mu liči taj ženin idolopokloničko-zavisnički poljubac. Najbezazlenija je minđuša, ona je ukras, mada i izvesni teret, budući da je bizaran zato što posedniku muškog principa ne pristaje; šišmiš je jeziv, napasnik, moguća krvopija, tuđ, gmizav; šunka je pritajeno opscena, inertna, mrtvo podatna; pauk je tanan, igriv, škakljiv, potencijalno otrovan. Ta nestašna objektivizacija je surovo svođenje prisustva njegovog ljubavnog plena na formu animalnog (šišmiš, pauk), pride na formu predmeta (minđuša), najzad na nivo nekrotičkog stanja u upotrebnoj formi podesnoj za proždiranje (šunka), u čemu, može se naslutiti, ima i nagoveštaja sadizma.
Ljubavnik svojoj poklonici naređuje da trči, valjda jer je hitno, na ivicu toga Grada. Uzgred on o Gradu dodaje da su mu slavu gradili njegovi mučenici. Zagonetna opaska. Nipošto nije puki pesnički ukras. To lirski subjekat iznosi svoj stav, svoju vrlu spoznaju, propoveda o veličanstvu žrtve, o vrednosti patnje i trpljenja, naglašavajući da slavu čovekovoj tvorevini daje mučeništvo, nasuprot svega drugog, nadvisujući sve ostale vrednosti. Dakako, žrtvi je time procenjena visoka upotrebna vrednost. Apoteozom pojmu žrtve nagoveštava se potmula korelacija sa ljubavnikovim ličnim žrtvenikom, na kome njega hrani i gradi ono što je njemu prinešeno i žrtvovano. Te tako, Ljubavnik i Grad pojave su srodne, ta je postavka na nivou posve svesne samospoznaje dotičnog lirskog subjekta.
Uputstvo se nastavlja time što žena treba da hita daleko od Crkve, Opštine i Biblioteke. Potajno, krišom od opštih nadleštava, javnih ustanova od teodiceje i znanja, od autoriteta i reda. Potom da ide dalje preko nasipa, nedovršenog, koji je započet samo u slavu Rada radi Rada. Ovo je uzgredna digresija intelektualca, eho njegovih fino-gorkih zapažanja i plemenitih mudračkih zaključaka. Kao i svaka intelektualna naznaka, ova je primedba višak u odnosu na osnovne egzistencijalne potrepštine. To predstavlja luksuz koji sebi može da dopusti onaj koji stoluje nad svim obrascima vlastitog dominata.
Sledi opis mesta gde mu je namera da pošalje dotičnu. Veli da će ona tamo ugledati potok koji ne izvire niti uvire, a njegov žubor je postao krasta-na-bubnoj-opni. Nema njegovog objašnjenja za to što se od nje traži.
Možemo nagađati o mogućim nagoveštajima recimo ovako: potok bez izvora i ušća takođe je i bez postojanja, naime nemoguć je, makar na ravni prostora materijalnih pojava, mesto mu je u imaginarijumu, moguće ga je poimati samo u apstrakciji. Time što mu je žubor postao krasta na bubnoj opni naznačava se da je reč o zvuku nametljivom, neprestanom, pa iako je to samo sablasni trag nečeg čega nema on poseduje sposobnost da ozleđuje svojim prisustvom, koje se, paradoksalno, ne da odagnati.
Drugi odeljak pesme odvojen trima zvezdicama odmah sve razotkriva:
Tu odavno plutaju mrcine,
Tela,
Onih koje sam nekada voleo…
Čitaocu ne preostaje ništa osim zaključka da je po sredi žrtvenička deponija, otpad stratišta, gde leševi posedovanih žrtava bivaju bačeni – što je neosporno krajnje surova slika. Otuda zjapi ogoljeni tanatos. Slede detalji, opisani u svojevrsnoj nasladi. Mučna panorama finalizira se ovako:
Skorenjenih-šupljih-čeljusti,
Ukočeno-zabezeknutih,
Iz kojih je jednim poljupcem
Isisana sva prošlost-i-budućnost.
Ergo, poljubac je pečat poništenja.
Putokaz za onu koja je upravo odbačena vodi je onamo gde ne postoji ni ono što je bivše, gde ona neće biti ni oznaka na uspomeni. U trećem poglavlju pesme lirski subjekat potanko opisuje i hladno obrazlaže fenomen grozomorne nekromantske panorame u kojoj sa zelenih pergamenata stomaka svoju sudbinu čitaju sve poništene One.
Potom sledi nabrajalica, nekrolog u slavu svih njih koje su ljubavnikove One. Između ostalog to su One – čiji su vratovi znali više od glave… da, čudnog li iskaza, iz domena zagonetke koja se dešifrovanju ne prepušta lako. Jedino što meni kao čitaocu naznačava jeste bolna zaludnost, jer nije po sredi ni pohvala vratu niti je naznaka o tupoglavosti. A sad plutaju ko izgubljene korpe s fetusima mesija – veli pesma dalje. Da, evo je nanovo uzaludnost, groteskna, čudovišni paroksizam besmisla, traćenja, bescenja. Pojam mesija u genitivu množine, dakle u devalvirajućoj mnoštvenosti, pa još pride u stanju odbačenih fetusa – primer je pesnikove drzovitosti bez presedana. Tim je stihom amplituda slobode izricanja dosegla neslućeni vrhunac. Ljubavnik to sebi pripisuje grotesknu moć da oplođenjem svojih odbačenih ljubavnih žrtava začinje božije pomazanike i iskupitelje čoveka i ostale pale tvorevine, a potom sve to odbacuje i poništava, prepušta sudbini smeća. Nižu se potom još dva poređenja:
Kao reči,
Od kojih su ostala samo slova,
Kao lozinke – bez odgovora.
Sve su to naznake za uzaludnost.
Lapidarnim načinom liferanta ljubavnik opisuje panoramu sablasnog spomen-parka svojih ljubavničkih podviga. Otkuda pesniku takva vizura, spoj nihilizma i ravnodušja, uz primesu razmetljive gordosti čak, reklo bi se, nadmenosti vlasnika mrtvih trofeja, posednika nad deponijom ništenja? Mogla bi mu se pripisati i morbidna vivisekcijska naslada. Valja se zapitati zar je iza svega toga tek samoljublje, puka samoživost. Biće da je ovaj poetski ogled izvanredno smelog istraživača, kakav je bio i zauvek ostao naš Raša Livada, mangup i vitez lirskog esnafa, zašao u močvarni prostor tamnih poriva čiju su dubinu premeravali doktori i profesori Frojd i Jung, kao i mračnjaci poput markiza De Sada i posuvraćenog Lotreamona, svakako i mnogi duhovnici – prisni poznavaoci grehovne kobi, eventualno šamani drevnih tradicija. Ovaj njegov ljubavnik iscrtan je kao neka arhetipska figura, Tanatosov obrednik, začudo ne zao i iskreveljen poput kakvog monstruma iz senke što je začet izvitoperenjem ljudske prirode, nego pak posve celishodan i kompaktan kao nepatvoreni proto-model nepromenljivog obrasca po kome dejstvuje čovekov unutrašnji i spoljašnji mehanizam. Ljubavnik nije samo grabljivac, nego je takođe likvidator koji poništava to što obljubljuje. Tako stoji u Livadinoj lirskoj prosekturi. Valja napomenuti, premda je očigledno: dotična pojava je muškarac. Nema naznaka da je on komplementaran egzemplaru sa suprotne strane simetrije polova, da ima pandan na ženskom krilu humaniteta. Dakle, nema te vamp dame koja bi bila nosilac iste predatorske navade i nekromantskog posvećenja. Da li je zaista tako? Zašto i taj fenomen ne beše poželjno i zanimljivo istražiti? Među svim Livadinim koricama takve pesme nema. I sve su prilike da se ona ne može napisati, jer ne bi bila u ravni sa istinom.
Žena kao ljubavni predator nekromantskog tipa i kalibra, ukoliko bi se to moglo detektovati kao pojava, morala bi biti primarno autodestruktivna, budući da je u potpunoj suprotnosti sa ženskom prirodom. Dok je u muškom domenu pak takva pojava postojeći fenomen, čiju začudnost je ovim stihovima ogolio pesnik Livada.
Završni odeljak pesme je skromni distih, sadrži još samo delić uputstva. Nanovo se ljubavnik obraća onoj još prisutnoj depersonalizovanoj personi.
Trči,
Da vidiš senku-koju-ti-baca-telo,
Dok gledaš blistavo-oko-Ljubavnika.
Telo i njegova senka u tome oku hladnom i caklećem u stvari se poništavaju u ogledalu ništavila, i to je poslednji pozdrav ne-bića.
