Refleksije tamnih ogledala - autor Momčilo Bakrač
iz zbirke eseja "Mikromesečarenje"
SVEST – Novica Tadić
Ona ulazi u moj san i prekida mi lako
uvek tamno zadovoljstvo. Lebdi iznad tek
sagledanog kao orao iznad žrtve. Krstari
okolo, u sve se upliće. Ušunja se na mala
vrata, bane kroz prozor. Ona zaklanja
moj neprestani plač – ta velika tešiteljka.
Često je led na mom mozgu, baš onda kad
podseti me na krupna i sitna sagrešenja.
I kako godine odmiču, ceo moj život
pretvara u temu o kojoj bi valjalo što pre
pisati, dok sve nije otišlo u ko zna kakve
jame i pećine. Ponekad stane iznad mene,
u prozirnom plaštu, kao Anđeo Smrti.
Ništa mi ne predlaže i samo na jedno
nagovara, zla.
* * * *
Svest ulazi ovom čoveku u san, kao tuđinac, kao onaj drugi, entitet zaseban. Začudni salto pravi pesnik odmah na samom početku pesme. Svest lako prekida zadovoljstvo čoveku sanjaču, zadovoljstvo uvek tamno. Sav misterion bivstvovanja već je tu, u prvoj rečenici. Šta je i ko je čovek, a ko je i šta jeste njegova svest? A dotični čovek, iliti pesnikovo lirsko Jastvo, eto, uživa u nesvesti, uronjen u to svoje vazda tamno zadovoljstvo.
Iz toga sledi da je čovek i u odsustvu svesti ipak priseban.
Evo kakva je svest (to već nije domen sna), ona se meša u sve čovekovo, nadzire mu percepciju, sve bi da pocepa i prozre, pronikne, dešifruje, sasvim obuzme, mora biti da zadire i u refleksne radnje, svakodnevna sitna poimanja...
Lebdi iznad tek sagledanog kao orao iznad žrtve. Krstari okolo, u sve se upliće.
U pesmi se pomalja i uzdiže se donekle neočekivan dualitet, koji nije identičan onome poznatom i davno markiranom duelu između svesti i nesvesnog u okviru iste ličnosti. Svest je ovde u pesmi nešto kao cenzor, nadzorni organ, sudija ili procenitelj. Sme li se reći – u neku ruku tuđinac? A Nesvesno i Senka to nisu, ili barem ne u snu, za početak, kako se da naslutiti.
Naslućuje se zaključak da sam čovek, on, biće, biva mimo oboje, svesti i nesvesti podjednako.
Počinjući svoje govorenje oštro naznačenom dihotomijom pesnik odmah uspostavlja napetost između tasova na misaonoj klackalici, uvlači čitaoca u kovitlac značenja. Ništa ne dokazuje, dočim.
On samo pokrene vitlo, pusti da se smislovi sudaraju međusobno, kao i sa besmislom, uostalom, pa kako bude.
Svest se – ušunja na mala vrata – veli pesma dalje – bane kroz prozor.
Pitamo se gde... pa, u neko zdanje, kuću sa ulazima i izlazima, malim i velikim. Dom u kome ono, biće, habituje. I ne ušunjava se i ne banjava samo u snu, nego svakako i posvuda, kako će se ispostaviti dalje kroz pesmu.
Ona zaklanja
moj neprestani plač – ta velika tešiteljka.
To je stožerni stih ovog lirskog sklopa. Svest, dakle, zaklanja čovekov plač, ona je velika tešiteljka, radi utehe, dakle, svest smišlja kosmogonije, puteve i putokaze, načela, teoreme, aksiome, sisteme, pravce i doktrine, poetike, lavirinte i rebuse, šale, kalambure, dosetke, trice i kučine. Svest je instanca totalitarna, nadzorni organ u ime utešiteljstva, čak usrećiteljstva, hudog, no valjda nasušnog. Po u pesmi naznačenoj pesnikovoj spoznaji svest naprosto mora da tlači, po svojoj prirodi je primorana na to. U izrečenoj tituli – ta velika tešiteljka – ima poruge, prekora, i priznanja, makar nevoljnog, da se biće nje ne može lišiti, niti tek tako odreći. Nego pak nekako trpeti, podneti, ako je to ikako moguće.
Često je led na mom mozgu... (ona, svest)
Hladna, dakle, jeste svest, toliko hladna da često mrzne, pa kao ledena pokorica obavija masu vijugave aparature znane kao mozak. Šta čini led na mozgu, pitamo se. Otupljuje. Možda i spašava od pregrevanja, zapaljenja, groznice, padavice, svakako – kako pesnik tvrdi – zaklanja plač, obuzdava tamna zadovoljstva.
Nego, ima još nešto: svest je led na mozgu – baš...
baš onda kad podseti me
na krupna i sitna sagrešenja.
Ona podseti, baš ona sama, na čovekove male i velike grehe, ali odmah potom obuhvati mrazom to podsećanje. Ništa ne zaboravlja, sve ima uteftereno, i ne libi se da isporuči stavke svog računovodstva, no potom, paradoksalno, sama to saznanje neutrališe, tako što ga ohladi, pa smrzne, te tako oduzme.
Pod tiranijom sopstvene svesti pesnik zapaža i naznačava čovekovu vlastitu rascepljenost, a ona je u samoj osnovi, u srži bića i središtu bivstva.
Takva je barem postavka ove začudne pesme Novice Tadića. Njegova nemilosrdna vizura, surovo mu razračunavanje sa svetom i u njemu čovekovom egzistencijom, taj ogoljeni suri pejzaž lišen ma koga ukrasa, to je posve unikatni svet njegove lirike. Ali bi se moralo dodati da ovaj samosvojni misleći subjekat nazvan pesnikom, pošteno govoreći, ne poružnjuje stvarnost, samo je ogoljeno istinito motri, raščlanjuje i govorom obdelava, govorom svedenim na poteze hirurgovog skalpela.
I kako godine odmiču, ceo moj život
pretvara u temu o kojoj bi valjalo što pre
pisati, dok sve nije otišlo u ko zna kakve
jame i pećine.
To svest čini, da ne bude zabune. Da li grešim kada osećam i pomišljam da ovde ima humora? Ima barem jedan osmejak. Pod-smešak, pravilnije rečeno. Ponajpre autoironijski, no i autopoetički. Po sredi je neobičnost, po mom shvatanju prvorazredna, možda i posve ekskluzivna... ponovimo to što pesnik reče – svest celi njegov život pretvara u temu, o kojoj bi što pre valjalo pisati... zašto? Razlog za to je magistralan. Odsudan, neodložan, neophodan, neizbežan. Pisati dakle pre nego što sve to, ta tema, taj tematizovani život, sirovi život što ga je ona, Svest, pretvorila u temu, pre nego što to ne ode u jame i pećine, ko zna kakve, čak i pesniku nedoslutne – pisati.
Ovaj stihovni sklop je jedna filozofska mašina. Može da se vrti i obrće na razne strane, montira na više načina, pa demontira, nanovo sklapa drugačije.
Jedna od mogućih početnih postavki glasila bi – pesnik se bavi opravdanom rabotom.
Valja mu pisati, što pre, pod hitno, da život ne bi, kao voda reke ponornice, otklokotao u nečitke lagume zaborava i nesvesti, u nepovrat. Da taj život, hudi i raskošni, ne bi bio proćerdan, ne ostavivši o sebi traga ostajući nezabeležen. Ispisan. Uhvaćen u gustu mrežu isprepletenih slova, kroz koju ni to što je puki fluid ne može da iscuri i iščezne, barem ne u celosti.
Kako godine odmiču, veli pesnik, neposredni se život sve više tematizuje, iz neposredne zbilje preobražava se u temu, i valjda vapi za obradom, da se ne bi razdesio u neprepoznatljivost i nepamtilo.
Tadić ovlaš naznačava smisao svoje sudbinske životne pasije, tog možda ne baš bezazlenog poroka eufemistički narečenog kao pisanje stihova. Svest tome obezbeđuje, ili pak natura opravdanost. Pisati, dakle, to je imperativno. No da li pisati bilo šta, tek tako beležiti, pohranjivati faktičke opise zbivanja kao u brodski dnevnik, iskivati onu mrežu od slova ne mareći za finese estetske i smisaone, ili pak nije baš svejedno, nego je smislenije i uputnije pisati artistički stilizovano, u razuđenim sklopovima, ili pak tako da težiš sažimanju, sublimiranju, naboju u semantici, ili jednostavnije kazano – ispisivati stihove, što bi se reklo pevati, tako kroteći stihiju nemuštog, ili makar gajeći nadu da to činiš?
Pod paskom Svesti, pod njenim utešiteljskim tutorstvom ovaj se pečalni mislilac odlučio za to na kraju pomenuto. Ovom je pesmom pokazao da je svestan svesti i njenih radova, te da je spreman i čak sposoban opevati to podrobno.
Dakako surovo istinito, nimalo udvorički, niti udvarački, nego onako kao je to prirođeno njegovom jastvu i lirskom subjektu. Kod Novice Tadića sve je neprolepšano, nenašminkano, mada je tesano i dobro otesano, oštro i strogo zanatski.
Ponekad stane iznad mene,
u prozirnom plaštu, kao Anđeo Smrti.
Svest je, dakle, toliko ljupka i dražesna. Liči na Anđela. Anđela Smrti. Odevena je, nije gola, već je ogrnuta prozirnim plaštom, malo zakrivena. O, zar je opscena, naziru li joj se konture golotinje? Stoji iznad tog govornog subjekta, podjednako lirskog i zbiljskog. To je poza supremacije, ohola, nadmena, a to čini da čovek, makar onaj koji je osvešćeni vidilac, podozreva da je Svest, njegova Svest, sama po sebi, možda, suštinski zla.
A šta bi, uostalom, mogao da signalizira Anđeo Smrti? Zna se kad i zašto taj dolazi, kome se ukazuje i šta naveštava. Svest nije taj anđeo, samo na njega podseća. Ali slutnja ostaje da možda su od istog soja rečeni Anđeo i Svest. Bilo čija. Pesnikova. Naša.
Ništa mi ne predlaže i samo na jedno
nagovara, zla.
Zla je Svest, nema dileme. Ne bi tek tako taj podatak zakucao pesnik na kraj svoje stihijade kao na čelo kapije, na bok svog broda, na dovratak doma u kome prebiva, kroz ta vrata tamo i ovamo šećka.
Ništa ne predlaže ona, Svest naime. Zar ništa? Može li biti tačno da Svest nema ni želja ni namera, ni htenja niti ideja, ni projekcija nit zamisli, pa tako ni predloga nema? Zanimljiva tvrdnja. Zagonetna. I zastrašujuća.
Svest nagovara samo na jedno, svog vlasnika, ili barem svog korisnika, ili stanodavca, sustanara ili kako god. Sluti li se iz ovih stihova na šta to pesnika njegova Svest nagovara? Ne nagovara ga na mnogo šta, jasno je da ona nema paletu ideja, nego na samo jedno nagovara... Ako je zla, kao što stoji zapečaćeno na kraju, onda nagovara na zlo. Šta bi to bilo? Šta je to?
Zavirimo... u pesmu, u pitanja, u svest. U svet. Svako u sebe.
