Nenad Glišić - Izgublještina
PROVIZORNE SPOZNAJE
EPITAF
odvaja
se stepenište
nepoznati broj centimerara
godišnje
ova zemlja diše a
mera njenog daha je
dužina stiha epitafa
za rukom nastale stvari
ruši se kuća
u kojoj sam imao
hiljadu snova
kojih se uglavnom
ne sećam
ruši se temeljno
iz temelja
nečujnije od miša
koji protrči po tavanu
ruši se kao što se pravi
za naraštaja u naraštaju
kao sklonište
u koje kiša ne ulazi
ruši se dok štiti
od vetra u toploti
u mirisu dimne čežnje
u najboljoj nameri
poduprta sećanjima i željama
kuća se ruši
dok joj nad krovom
istorija proleće a
pod krovom se
laste gnezde i
stršljen zuje
seti se smrti
kao ishoda rođenja
tako se kuća ruši
jer je bila živa
ALHEMIJA
kad
sve olovo
pretvore u zlato
mecima zlatnim
pucaće
jedni u druge
DŽEPNI DIPTIH
1: na nogama
veče je prošlo prazno
mirnim hodom kroz
ulice krive od mira u
svetu plamenog nemira
dodaćemo ptice i
sve deluje dobro
mi smo tu
na nogama
u džepovima
tople ruke
2:
džepovi
predugo žive aveti
u tvojim džepovima:
čuvaš prošlost u praznini
a i ona tebe
IZGUBLJEŠTINA
izgubio
sam:
crne rizle
sivu kapu
plave slušalice
belu hemijsku
patike za trčanje
malo strpljenja pažnje i
poneku misao
dešava se
TAKOĐE MI
dosta
je ostavljeno iza
debelih zidova ćutanja
čitavi ishodi i mogući
svetovi ostavljeni da se
pretvore u nova strašila
starih neostvarenih snova
sve je to istorija
koja se nije dogodila
to smo takođe mi
RATOVI OKO NAS
istina
je
imamo čudovišta u sebi samima
umemo
ponekad
da ih pustimo kao konfete
da zaslepe sve
zamisli sve ratove
koji se vode oko nas
i još jedan koji se vodi
u nama sa nama protiv nas
KORAČANJE SEĆANJA
-Slobodanu Pavićeviću-
postoji neko dostojanstvo
na ovoj zemlji tvrdoj
duboki glasovi umiruju
koraci koji su ostali za nama
i koraci koji čekaju na nas
ostavili smo sećanja za sobom
a to nije mala stvar
ako niko neće da ih
pokupi danas
biće ona tu i
kada svane sutra
NOĆNI RAČUNI
noću se rešava čitav dan
unazad i unapred sabrani
razlomci od razlika ili
čisto svođenje računa i
računanje za jedne u koje
spadamo svi samo ponekad
kao što i u one druge kojima
svode račune neki drugi
isto tako spadamo svi samo
ponekad ali obavezno noću
SEVD`AH
pisao sam
tužne pesme
zato što
volim tvoj smeh
vlatima trave
reči su klizile
po rosi jutarnjoj
kano suze devojačke
devojačke i momačke
VRENJE
kuća besa doma porodice
vežba smisla proba kukavice
proces rolne papir beleženje
pokret uspeh neko izbavljenje
vrata patnje ideali snage
blisko ništa robotske bisage
verovatna pitanja ne bleje
brzo beže noćašnje ideje
ceo grad je ubijen u sebi
izvađena plućna krila ne bi
svet se menja žalom nepoštenja
skuplja dara vrenja zatupljenja
PODACI
podacima
hranimo naše
večno gladno čudovište
nemilosrdnim neumoljivim
golim brojevima kao
šiframa kojima dolazimo
do tajnih saznanja
ispunjavamo kolone
udaramo štikle
donosimo zaključke kao
konfekcijski mudraci
još jedan
prošao je dan
HEJ
hajde da se pravimo ludi iako
ne moramo mnogo da se pravimo
vreme nas je izvajalo sa svih strana
kao kamenove isprane providnom
strujom potoka šta je bilo bilo je
šta će biti sve u redu jednom-dvaput
vera naša nasušna u manje zlo i
jedino dobro naopako i ovako i onako
POSTOJANJE STVARI I POJAVA
trudim se da opravdam svoje
postojanje i ne razumem sebe
jer nemam vremena za to ovog
užurbanog dana displej trpi što
burgija neće i kad se sve izvadi
iz konteksta u to malo teksta ni
opravdanja i krivice ili pravde u
principu i na površini realnosti
postojanja raznih stvari i pojava
NIZ
koliko plavo
je noćno nebo i
zvezde van sveta
vetar sakriva sovu
a putem drvo šušti
ostatak šume
na rubu grada – tanka
granica puna
mira uteklog zalud
zaludnog mira bekstvo
plavo je nebo
tamno; zvezde za lažnim
svetlom skrivene
dimnom zavesom grada
gvozdenim velom smoga
ta tamna traka
kraj puta; taj privid
spokoja zore
dok ne poseku drva
dok ne prodaju dušu
zaklanja pogled
ka sceni započete
apo ka li pse
