Horhe Luis Borhes – Trenuci
Trenuci
Kada bih svoj život
mogao ponovo da proživim,
pokušao bih u sledećem
da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da
budem tako savršen, opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego
što bejah, zaista,
vrlo malo stvari bih
ozbiljno shavatao.
Bio bih manji
čistunac.
Više bih se izlagao
opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više
mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više
sladoleda,
imao više stvarnih, a
manje izmišljenih problema.
Ja sam bio od onih što
razumno i plodno prožive
svaki minut svog
života; imao sam, jasno, i časaka radosti.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od trenova samo;
nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli
bez toplomera,
termofora, kišobrana i padobrana;
kada bih opet mogao da
živim, lakši bih putovao.
Kada bih opet mogao da živim,
s proleća bih počeo
bosonog da hodim i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci
okretao, više sutona posmatrao i
sa više dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali vidite, imam 85
godina i znam da odlazim.
Vru želje ko mlada vina
Ljubav krv nežno talasa…
Elegija kapija
Francisku Luisu Bernardesu
Ovo je elegija
pravolinijskih kapija što bacahu senku
na nepopločani trg.
Ovo je elegija
koja se seća duge kose svetlosti
koju je zalazeće sunce bacalo na utrine.
(Samo u uličicama bilo je dovoljno neba
za celu jednu sreću,
a ograde su imale boju večeri.)
Ovo je elegija
Palerma obojenog nestalnošću uspomene
koji odlazi u malu smrt zaborava.
Devojke o kojima pričaju valcer da vergla
ili drske trube vozača
tramvaja šezdeset četvorke,
znale su kako je ljupko njihovo čekanje pred vratima.
To su bile utrine sa kaktusima
i neprijateljska obala Maldonada
- manje potok, a vaše blato, za vreme suše -
i nestašni pločnici na kojima je plamsao tango
i granica od gvozdenih pištaljki.
Bilo je srećnih događaja,
stvari koje su dušu samo veselile:
leja u dvorištu
i rasklaćeni hod nekog prijana.
Prvobitni Palermo, imao si
nekoliko milongi da se ohrabriš,
špila karata da ispuniš život
i nekoliko večnih zora da saznaš smrt.
Duži je bio dan na tvojim pločnicima
nego na ulicama u centru,
jer se u tvojim dubokim prozorima odomaćilo nebo.
Kola sa mudrim bokovima
prolazila su tvojim jutrom,
a na uglovima su stajali razneženi dućani
kao da čekaju anđela.
Iz ulice u kojoj su zgrade na sprat (otprilike milja hoda)
krenuću da potražim uspomene u tvojim noćnim ulicama.
Moj zvižduk siromaha ući će u snove
ljudi koji spavaju.
Ona smokva što viri iznad zida
slaže se sa mojom dušom
i prijatnija je potojana ružičasta boja tvojih raskršća
no rumenilo mekih oblaka.
One noći kad su pored nekog na jugu bdeli
Letisiji Alvares de Toledo
Zbog nečije smrti
- tajne čije odsutno ime čuvam a čiju stvarnost
ne shvatamo -
jedna kuća na Jugu otvorena je do zore,
neznana kuća koju mi sudbina više neće pokazati,
ali koja me noćas čeka
sa budnom svetlošću u poznim časovima sna,
izmoždena od teških noći, jasna,
u svojoj preciznoj istinitosti.
Ka njenom od smrti otežalom bdenju koračam
ulicama neophodnim kao uspomene,
štedrim vremenom noći,
u kojoj se život oglašava
samo ljudskim prilikama iz predgrađa pored ugašenog dućana
i zviždukom jedinim na svetu.
Laganim korakom, u iščekivanju,
stižem do ulice i kuće i iskrene kapije koju tražim
i dočekuju me ljudi koji moraju biti ozbiljni
i koji su savremenici mojih predaka,
i izravnjujemo sudbine u jednoj odaji što gleda na
dvorište
- dvorište koje je u vlasti i sastavu noći -
i govorimo, jer stvarnost je ozbiljna, beznačajne stvari,
a ogledalo nam pokazuje bezvoljne i srebrne likove
i mate gutljaj po gutljaj meri uzaludne časove.
Diraju me sitne mudrosti
koje se svakom smrću gube
- navika na neke knjige, neki ključ, i telo među telima.
Znam da je svaka počast, čak i beznačajna, pravo čudo
a velika je počast učestvovati u ovom bdenju
oko onoga što se ne zna: mrtvaca,
bdimo ga pratimo i čuvamo u njegovoj prvoj noći smrti.
(Bdenje kvari lice:
oči nam se gase u visinu kao Isusove.)
A mrvac, neverovatni?
Njegova stvarnost je pod cvećem koje mu ne priliči,
a njegova mrtvačka gostoljubivost će nam ostaviti
još jednu uspomenu za večnost
i misaone ulice Juga da ih s vremenom zaslužimo
i beznačajni povetarac po čelu koje se priklanja
i noć koja nas od najveće teskobe oslobađa:
preopširnosti stvarnosti.
***
Gledati reku od vremena i vode i sećati
se da je
vreme druga reka, znati da nestajemo kao reka i
da lica prolaze kao vode.
Osećati da je bdenje drugi san što sanja da ne sanja
i da je smrt koje se boji naša put
ona smrt svake noći, koja se zove san.
Videti u danu ili godini simbol dana
čovekovih i njegovih godina, pretvoriti
razaranje godina u muziku, žagor i simbol.
Videti u smrti san, u smiraju sunca tužno
zlato, takva je poezija, besmrtna
i siromašna. Poezija se vraća kao zora i
smiraj sunca.
Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koje nam otkriva naš sopstveni lik.
Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sva od zelene večnosti, ne od čudesa.
I kao beskrajna reka koja prolazi i ostaje,
odraz istog nepostojanog Heraklita,
istog i drukčijeg, kao beskrajna reka.
