Vladimir Kopicl – Globalno možda
ZA BOLNICE I LUDNICE
KREVET, ELEGIJA
Razmisli, ne budi plašljivac, čak ni klasičan licemer
Što ne misli na krevet kao na događaj, mesto,
Da ne bi jasno uvideo višestruku mu funkciju,
To milo, trostruko predvorje udobnog ljudskog groba:
Kad ljubiš, i kada spavaš, ili kad toneš u večnost.
U navedenim prilikama on je uvek pod tobom,
Takvim statusom podređen, a tako kraljevski neizbežan
U sva tri formata dosezanja tih različitih ne-svesti:
Bilo kad bi da zaspiš, da s drugim podeliš malu smrt,
Ili kad bi to opet a čeka te tek konačnost.
Konačno, šta da se radi? Bez prva dva ne vrediš,
A trećeg nema bez tebe, kao ni tebe s njom,
Tom nemom ništiteljkom koja te oduvek čeka.
Šta ćeš, svet jeste malko nepravedan, podmukao, nedovršen,
Barem kako za koga, ali otud taj krevet, kao opipljiv odgovor.
On ti se večito nudi, otkriva stvari jasno, kao najbolji drug.
I nemoj da ga izbegavaš, ni odviše optužuješ,
Jer negde moraš leći, nekom se, smoren, vratiti,
Makar to bio on, budući da si dvonožac ali ne barska čaplja
Da usniš na svoja dva kraka i sa glavom pod krilom.
Ti krilo nikakvo nemaš, a noge će te izdati
Kao i san, ili dama, jer neće stajati večno
Pa znamo šta ti preostaje, čemu još služi krevet
I kuda te to vodi, možda ne sad ali kad-tad
I iza kad-tad ta tačka, podatnija od slova.
Do tada, sanjaj svoj uskličnik! I ne pominji nikom
Pa ni prečasnoj dami na šta te krevet podsetio.
Ima ona svoj krevet, a ostalo je karma.
MIGRANTI
Sa moga levog dlana jedna je linija utekla.
Otad se budim ranije: u polumraku proveravam
Da mi se nije vratila, na svoje staro mesto.
Nije, opet je nema na mom jutarnjem dlanu
Čak ni uz bore na licu, kako tvrdi ogledalo.
Otišla je i nema je, niotkud da se oglasi.
Najgori mogući primer za druge moje organe,
Od kojih, možda, još neki razvija sopstvene planove,
Organski separatizam, prirodan otpor ka centru,
Kraj svoje karijere – što, usput, znači i moje.
Šta bi taj nestašni organ: da služi nekoj mački?
Pospanom moržu, slavuju, večno budnoj hijeni?
Za hijenu je OK, ali šta bi s njim slavuj?
Ni da leti sa njim, ni leži, a kamoli da peva
Filovan tuđim srcem il’, ne daj bože, prostatom!
Zvuči suviše prosto, ali nipošto naivno.
A možda bilo bi gore da se ta linija vrati
Na moj sve tanji dlan, kao genomski upis
Nesrećnog Karađoza, post-istinitog pra-Edipa,
Skršene Penelope i njenih samotnih godina?
Da zbog nje patim ubuduće, gore nego do tada?
Da uz nju sklopim oči ili otegnem papke?
Šta vam se čini bolje – sa njom ili bez nje?
Baš neprijatno pitanje, zrelo za šer na mreži.
Taman da se provedeš kao dark influenser.
Loše da legne u pesmu, u kuću beskrajnih linija
Što tragaju za smislom kao pesnik za jezikom
I gladan pauk za muvom, da je bestrasno vari.
Da, možda i ta linija traga za konačnom mrežom.
Bolje X nego †, tome se treba nadati.
DEO
Gubiš li deo sebe navikavaj se na zamenu,
Na meki pomoćni organ ili čvrstu protezu.
Imaš pravo na nju, na njeno zamensko dejstvo
Koje ti vilinski pomaže da se od sebe odvikneš,
A opet ostaneš svoj, u meri mogućoj, propisanoj.
Nema te, ali s tim dobijaš. Ne novac, i ne utehu.
Vidiš ko nisi bio, i da to nisi ti, taj tako dopunjen, prerađen,
Hibridni izdanak nauke i društvenog konsenzusa
Da oko tvog gubitka izgrade konstrukt staranja
S lancem beskrajnih priča tehničke Šeherezade.
Kao da neko će doći i reći – „Ustani! Izlazi!“,
Kao da još ima leka tvojoj i svačijoj boljci,
Negde pod nekim kamenom koji bi da se obruši,
Možda i preko tebe, i tako ubrza stvar.
Ili u nečijoj ruci koja drži taj kamen.
Ali niko ne dolazi, čak ni taj bezgrešni kamen,
Samo se rep svakog rešenja tegli u nedogled
I zamiče za ugao, da shvatiš da ga nema ako ti nisi ti.
Bio si pa sad nisi, sad si od drugog testa,
S kojim se drugi konsultuju šta od tebe da umese.
Svakako ne perecu. Ti možda ne bi ni kiflu,
A oni ne bi štrudlu, bar ne neku sa voćem
Ili zemaljskim šećerom. Nipošto. Nipošto slatko!
Sve ima svoju cenu, čak i Saher i Mazof,
Kamoli reform torta i ukrasni dodaci.
Dotle, već si reformisan. Sad je red na tvog Drugog
Da reguliše troškove i pripreme za ukop.
Sve ostalo je prošlo i ciljno je preosmišljeno
Prema slavskom kanonu post-protetičkog poretka
S programom reciklaže važnijih rezervnih delova.
Pa i tvojih, dabome. Ne treba da se brineš
Šta će biti sa njima kad im ne budeš potreban,
Kao ni oni tebi kad prigrliš nov status.
Mira neće nedostajati, a slava nije na redu.
Ni izbor nije pretežak: pepeo ili crv.
GLOBALNO MOŽDA
Kakav je moj globalni status: da budem suv kao šljiva?
Kakva je društvena ponuda: mokar sred kišnih šuma?
Već otopljena santa? Zauvek sravnjen breg
Kome su ukrali rudu da bi kupili dušu?
Tri puta veću fritezu sa solarnim napajanjem?
Po sobi leti muva. I ona deluje zabrinuto
Zbog svog globalnog statusa, kao svaka manjina.
Možda joj rade o glavi a da ona to ne zna
Kao ni ja za šljivu, i komšija za santu,
I moj pas za fritezu, od koje s razlogom zazire.
A možda je ta muva od mene bolje obaveštena
Na neki samo svoj način, društveno posredovan?
Poučio je mrav, ili rođaka stonoga?
Ili mudar molekul, posisan juče, sa stola?
Ali kako? Koliko? I zašto? Zašto, uopšte?
Ona je tako posebna, dok leti tako uznemirena
I širi taj svoj nemir na druga božja stvorenja,
Klimatski jedva održiva a kapitalno poželjna
Nalik na breg kog tajkun buši kao zubar zdrav zub,
U ime dodate vrednosti, iako nikog ne boli.
Eh, čemu nemir i panika. I taj zub sutra biće
Pod nekom klimatskom vodom, anesteziran, potopljen,
Ako se pre tog ne sasuši u presahloj oazi,
Jer tako traži global i njegovi organi
Operativno sabrani oko profitne platforme.
Dobro, i to je nekakav program, makar u ime manjine:
Ali šta nevoljni učesnik u takvoj igri da radi?
Da sedim sušno dehidriran u poplavljenoj fritezi?
Ako nestane vode, da pijem šta mi se da?
A nestane li i tog, da ne pijem ni to?
A ako nastupi potop? Nije nam prvi put,
A neki kosmički golub uvek nađe ostatke,
Zgodne da konačni kraj preobrati se u nastavak.
Možda baš ova knjiga, od svega, jedina ispliva.
Nije baš neko znanje, ali može da posluži.
KAST LISTA
Nekad su se smenjivale kao na pokretnoj traci:
Sad jedva svrati muva, možda ponekad dve,
Da overe moj meni, kvalitet ambijenta.
Njihov je interes organski, slabo ih interesujem.
Razočaranje je izlišno, treba ga svesti na nulu.
Tamo je i sve ostalo: umerenost je jedino
Što se odatle nudi bez dodatnog gubitka,
Truda da se zbog ličnog mira iole naškodi drugom.
Dakle, sve češće – muva: ređe moljac, leptirica.
Izida, Venus, Džej Lo kao da su izbledele sa aktuelne kast liste.
Izbrisala ih istina da se s njima računa koliko i sa časovnikom
Neugrađenim u mobil, ajpod, ili bar tablet.
Takav te neće podsetiti kad da uzmeš tabletu
Pa progutao je ili ne, jer gutanje ne godi uvek
Ni gutaču ni progutanom: kao da gutaš muvu
Pa opet ostaneš gladan, i ne baš sasvim zdrav.
Zato, mani se muve makar letela okolo
Kao zamenski subjekat s likom objekta želje
Pervertiranim u temu. Neka vaš odnos počiva
Na mirnoj koegzistenciji. I glad nek vas ne rastavi.
KREDIT
Vreme zaista leči, moj mislioče. Ali kako? Ko zna?
Onaj ko postavlja granice svakom posebnom telu,
Da ne bude ni posebno, a ponekad ni telo,
Dok se u prvi sumrak klati uz ivicu parka?
Kao iz patrijaršije tamjan, sa grane uzleće vrana,
Ali je oko ne prati jer ima važnijeg posla:
Da udovolji mački koja se šunja stazom,
Blago zaokupljena posnom mišlju o mišu
U neobranom mleku, bez viška aflatoksina.
Ne, ona nije crna, kao ni njena misao.
Nije ni bela, ni tigrasta, već sasvim obična, siva,
Bez ličnih obeležja, kao prosečna sudbina
U sasvim prosečnom kazanu za izdvajanje duše.
Šta reći takvom biću dok ga obilazimo?
Da vreme uporno prolazi, da ga ne dosežemo
Ni koliko njen hod dok izaziva sreću
Pred nogom prolaznika, kao pred sporednim bogom.
Svako okrutno dete moglo bi da joj presudi,
Ali ona je svesna svog animalnog nesvesnog
I kreće se bez straha, pod štitom mačjeg neznanja.
Ne baca pogled na put, pogotovo na sat,
Kao ni vrana na grani pre nego što je odletela.
Uvek će biti crva, za odabrane i mleka,
A za ostale vremena, pogotovo u grobu.
Tamo je manje zgaženih, ali i suvišne brige.
Samotno je, a bezbedno: skoro da nema šanse
Da ti prepreče put, kad već nije ka zvezdama.
I ako ne vodi zvezdama, nek mu je večna slava.
Samo da neka budala ne navali sa lopatom,
Misleći da je roleks na tvoj ruci pravi,
Pa uz to, čak, i ispravan, da meri vreme, naš novac,
Koji, i kad nas nema, i dalje nekuda odlazi,
Kao da i on traži put ka trajnom uskrsnuću,
Makar u formi kredita, s večnim refinansiranjem.
KOSTI
Pogođen opakom bolešću, postadoh neko drugi.
Sebe i okolni svet jedva da još prepoznajem,
Sva ova krta rebra koja se krto odupiru
Pod pritiskom trenutka u kom i puke sitnice
Teže da steknu moć zakona, ozvaničene greškom
Kao zelena pilula iz narandžastog omota.
Njoj tamo nije mesto, kao ni nama ovde.
Ako je telo zeleno duh ne sme da pocrni
Ni aura potamni kao zla krvna slika,
Makar bila i tačna, usaglašena s nevoljom,
Sa manjkom hemoglobina i ko zna kakve tvari
Koja nekom nedostaje da bude dovoljno živ.
I kostur deluje normalno dok je čedno pokriven,
Dok nosi masku mesa, nerava, telesnih tečnosti,
Tih trošnih zavrzlama neophodnih za život
Svakog božjeg marvinčeta i razvijenijih bića
Poput majmuna, čoveka, pa i ponekog sveca
Nastalog od tog čoveka kad dosegne vrlinu.
Takav se neće razboleti ako već nije mrtav,
Što je temeljni uslov da ga za sveca kandiduju.
Teško da bi pre toga i jaka veza pomogla.
Možda bi mi pomoglo da se tom svecu obratim
A pred doktorom ne dođem u sukob interesa?
Budućnost, izgleda, preti obiljem izazova.
U prosvećenim krajevima to zovu dijagnoza.
U našoj dijecezi iz tela izlaza nema.
LETOVANJE
Što nisam sanjao juče uradio sam danas.
Ugradio sam tri implanta. Sad više nisam sam.
S njima sam naučno potkovan: ne metaforički, bukvalno.
Uz njih po mome telu kruže sublimne poruke
Kako da prihvatim bolest, kako da svoj duh i biom
Skrenem, trostruko brže, u novom, poželjnom pravcu.
To vredi koliko košta, to sitno trojstvo saznanja
Da smo s bolešću partneri, ne sasvim pouzdani
Ali prilježni, osvešćeni kao još sneni jaganjci,
Mada sve bliži navici, margini pristajanja –
Da više nismo svoji, da smo sada i njeni
Na zajedničkom putu s neupisanim ishodom.
Mi, naše bolesti, implanti, dijagnoze, prognoze,
Možda i poneki lek, sumnjiv koliko gorak,
Primer su tog novog zajedništva i zalog mogućeg boljeg,
Mada ni nalik ičemu čega se odričemo
Dok stičemo istrajnost vrednu nemale nagrade,
Ciljano veće od lopate, zelenila odozgo.
U idealnom bi slučaju to bilo letovanje.
Ne, nipošto daleko, možda u krugu bolnice
Ili u ad hok kampu uz neki sanatorijum.
Nipošto ne na bregu, makar i čaroban bio,
Niti šta drugo iskošeno, nipošto nadole,
Da se gost ne skotrlja pre vremena u rupu.
Saputnici nam ne trebaju, čak ni najpouzdaniji,
Oni što mogu preživeti i s nama i bez nas.
Njima je s nama neprijatno, a nama nije prijatno
Ni sa njima, ni bez njih. Tako je kako jeste:
Imamo svoje stanje, protokol, dozvoljeno odstupanje.
Neka ostalo odstupi, da budem radioktivan.
ODRAZ
Svet je beskrajno bolestan a čovečanstvo zdravo –
Tako tvrdi ogledalo koje mi prinosi priroda.
Uz njegov donji rub rečit osmeh hijene
Uz gornji kovitlac vazduha kao da mogući orao
Upravo je proleteo, ali od ptice ni traga.
Razlog više za veru? Ili nedoumicu?
Najbolje nikakvu. Najbolje ništa od toga,
Barem ovog trenutka, kao da neki drugi tren
Mogao bi pomoći, ili neko od drugih,
Neko ko nisam ja, ko ne zna za ogledalo,
Njegove mane, vrline, izopačenost vidljivog,
Kao da nešto u prikazanom deluje naopako.
Šta bi to moglo biti, to naopako nešto?
I čemu bi to služilo, ako nam stvari služe
Da u njima razabiramo tuđu i svoju prolaznost,
Trag večnog, nedodirljivog, što ukaže se načas
I otmeno se izmakne izvan rama i razuma,
Gde hijena i orao traju i kad nas nema.
I tamo je ogledalo, i u njemu su sabrane
Sve odbačene stvari, prevaziđeno i polumrtvo
Što odbacili smo za sobom čim se to ružno MI
Dovoljno čvrsto ustoličilo da zastupa svoj interes.
I moj, nažalost, osećam, i pomalo mi prija.
Dokle god pamti svoj obris telo nije bez šanse.
VIZANTIJA?
Neka nam ponoć dođe i pomoć učini svoje i ako niko ne traži,
Ti slatka obavezo obojena u plavo, sada kada smo spremni
Da plovimo i požanjemo sva mora kao manastir žito
I Vasileus travke koje ga uče da ćuti i ne pomera oblake
Dok mu taj korak ne odobre viša bića odozgo.
Oni se uvek jave kad niko ne očekuje, a nikada po pozivu,
Bar ne nekog nerangiranog, onog pred kojim crkva
Ne čini primetan naklon i crkvica se ne raspe u pepeo i prah
Svih koji su je gradili celog svog nedužnog veka,
A ponekad i dužnog. Sve mora imati razlog.
Peti razlog je najgori pečat i niko ga ne otkriva
Sem jedan talas u Bosforu, ali ko će ga naći
Među svim onim ribama potopljenim u more
Da čiste stare građevine obrušene uz vatru,
I nemo, precizno oružje koje zastupa smrt.
Šta o tome još reći? Nisi vrag, ni istoričar,
Da jezikom krivotvoriš, niti da glumiš koristoljubivog
Zavisnika od mita, maskiranog u turistu što nesiguran šapuće:
Pomoći, dođi, pomozi svakome nezaslužnom,
Jer onaj koji je zaslužan već davno je servisiran.
