Joan Flora – Večna prošlost
Šta ćeš pisati danas?
Treba da
otvorim prozor širom, svetlost
da ispuni šoljicu sa kafom.
Šta ćeš pisati danas? najednom upita Mirča,
šta ću pisati, ako budem pisao.
A ako je besedu nemoguće održati u ogledalu?
Po
redu kako budem nastavio da živim, treba
da jurišam na bedem mog istorijskog tela,
da bih ga mogao potopiti
srećno, u trave.
A sa druge strane, svaki dan
svoj hleb ima, što kažu
najstariji od naših bližnjih.
Kuća
Sanjao sam najpre deka-Savu, rumenih obraza,
kako spava u nekoj novoj kući.
Spavao je mirno i vedro, ali se najednom
izbudio (šta li gledaše
u snu nisam znao, ali se
u mome snu činilo da se ruši zid, tavan više
nije bio tavan, već neka vrsta šupe
što je zinula u nebo) i kažem, deda se
probudio naglo, nastojeći da stane na noge.
Zatim sam
sanjao i oca. Činilo se da zajedno
stojimo na vrhu brega i pažljivo gledamo
spram neke sive, kamene kuće.
Beše to nova kuća, mogla je biti i moja,
sa četiri prozora, ali beše ukrivo i sklona padu.
Ma nije uopšte kriva, nastojao je otac da me uveri,
ama otkud, pa to je tvoja kuća i čak i kada bi pala,
tako da treba znati da ide ukrivo na sve četiri
strane sveta, u isti mah.
Večna prošlost
Govorio sam
sinoć, s neskrivenom gorčinom,
o neponovljivosti životnih činjenica.
Mislio sam na nadiranje trena, u stvari
u pogledu tela,
na konačno slaganje crvenog snega,
u skrivenom tkanju,
pod travom.
Sinoć sam govorio glasom u vidu strmoglavog
ređanja zvukova;
jablanovi su se sušili u aleji
pred mojom kućom, prevrtali su se
pod asfaltom vrapci i svrake.
Sinoć, o večnoj prošlosti.
Ulica Kalea Viktorija
Hodam ulicom
Kalea Viktorija, s mrtvacem
u naručju.
Prijatelj sa fotografije imao je tada
tanjir i čašu sa vodom u ruci; stalno
gvirkajući kroz naočare u vrata
sa visokim ramom (od ulaza? od izlaza?).
Čaša se kreće uvis sve do pentagonalnog
čvora plave kravate.
Hodam ulicom
Kalea Viktorija
sa mrtvacem u naručju.
Kako je mekan taj tepih od lišća već
izgaženog sasvim,
kako je hladno, mada i nije neki
studen dan.
Hodam ulicom
Kalea Viktorija
i stiskam sebe u naručju.
Podizanje skele
Moje su ruke
krvave. Sa deset prstiju
smoždio sam na hiljade gusenica
što su napale jedini lastar loze u dvorištu.
Strpljivo kao stolpnik ubiram, jednu za drugom,
meke i dlakave mahune, smoždim ih levom
rukom, a desnom ih stiskam.
Zelena kaša, nabujala sva, mogla bi prekriti
čak i spoljašnji zid manastira Voronjec,
onog na kojem je Strašni sud naslikan.
Sinoćnja
oluja izmestila je sve gusenice
s duda čiji je busen loze s rubinastim grozdovima.
Opraću ruke vodom i sapunom, deterdžentom za veš -
nedozrela zelena boja prodrla je zauvek
duboko u potkožni malter. Sinoćnja oluja,
na hiljade gusenica, naprasna kiša,
već uzrelo grožđe, krvave ruke.
Neznani zograf koji žrtvuje hiljade života
upravo u času podizanja skele.
Kos na obali mora
Htedoh da se odmorim makar jedan sat, da ne šetam
kao sumanut po sobi.
Znao sam: valovi su crni, visoki kao visoka kuća;
crveno, mermerno pročelje pretvorilo se u prah
još protekle noći;
mogla je oluja iščupati svet iz korena i preseliti ga
na vrh planine obrušene u more.
Htedoh da se odmorim makar jedan sat, očiju uprtih
u tavanicu, poput italiota
zagledanog u iznutricu životinje žrtvovane
o prolećnim svečanostima.
Upravo tada si se pojavio u prozoru, ti, beli kosu
plavog srca,
šetajući sveži list lovora u kljunu.
Skakutao si kao strujom pogođen s noge na nogu,
pevušio s večeri nalik škripi violine na opustošenom
bojnom polju.
Htedoh da se odmorim makar na tren, da sklopim oči,
da mi se zagubi svaki trag – unapred, unatrag.
