Zbignjev Herbert – Zrelost
NIKA KOJA SE KOLEBA
Najlepša je
Nika u trenutku
kada se koleba
desna ruka lepa kao naređenje
opire se o vazduh
ali krila drhte
jer vidi
usamljenog mladića
koji ide dugim tragom
od ratnih kola
sivim putem u sivom predelu
stena i retkog klekovog žbunja
ovaj će
mladić uskoro poginuti
tas terazija s njegovom sudbinom
baš se evo snažno naginje
prema zemlji
Nika ima
silnu želju
da priđe
i poljubi ga u čelo
ali se boji
da bi on koji nije upoznao
slast nežnosti
upoznavši je
mogao pobeći kao drugi
u času ove bitke
Nika se
koleba
i na kraju odlučuje
da ostane u stavu
koji je naučila od vajara
mnogo se stideći ovog trenutka uzbuđenja
dobro razume
da sutra u osvit
moraju naći toga mladića
sa grudima otvorenim
sa sklopljenim očima
i oporima grumenom otadžbine
pod ukočenim jezikom
GOSPODIN KOGITO POSMATRA U OGLEDALU SVOJE LICE
Ko je pisao naša lica sigurno ospa
kaligrafskim perom ispisujući svoje ’’o’’
ali od koga mi je ovaj dvostruki podvaljak
od kakvog žderonje kad je cela moja duša
uzdisala za askezom i otkud su mi oči
usađene ovako blizu jer je ipak on a ne ja
zurio kroz čestar očekujući najezdu Veneda
uši strašno klempave kao dve kožne školjke
sigurno nasleđene od pradede koji je lovio eho
grmljavine mamutske povorke kroz stepu
čelo ne mnogo visoko misli vrlo malo
- žene zlato zemlja ne dati da te zbace s konja –
knez je mislio za njih a vetar ih je nosio
putevima
prstima su kidali zidove i odjednom s velikom
vikom
padali u prazno da bi se vratili u mene
a kupovao sam u salonima lepote
pudere miksture pomade
šminku za plemenitost
na oči stavljao mramor Veronezeovo
zeleno
uši trljao Mocartom
nozdrve usavršavao mirisom starih knjiga
pred ogledalom nasleđeno lice
vreća u kojoj fermentiraju stara mesišta
srednjovekovne požude i gresi
paleolitski glad i strah
jabuka pada pored stabla
telo okovano lancem vrste
tako izgubih turnir s licem
GOSPODIN KOGITO I BISER
Ponekad se Gospodin Kogito, ne bez uzbuđenja, priseća svoga mladenačkog marša
ka savršenstvu, onog mladićkog per aspera ad astra. Elem, desilo mu se jednom
kada je žurio na predavanje, da mu je u cipelu upao mali kamičak. Zlobno se smestio
između živog tela i cipele. Razum je nalagao da se oslobodi uljeza, ali princip
amor fati – naprotiv, da ga podnosi. Izabrao je drugo, herojsko rešenje.
Spočetka je to izgledalo bezopasno, obična smetnja i ništa više, no posle nekog
vremena u polju svesti pojavila mu se peta, i to u trenutku kad je mladi Kogito
hvatao misao profesora koji je razvijao temu pojma ideje kod Platona. Peta je
rasla, oticala, pulsirala, od bledorumene postajala purpurna poput sunčeva
zalaska, isterivala iz glave ne samo Platonovu ideju, nego i sve ideje.
Uveče, pred odlazak na spavanje, izbacio je iz čarape strano telo. Bilo je to
malo, hladno, žuto peščano zrnce. Peta je, naprotiv, bila velika, vrela i crna
od bola.
GOSPODIN KOGITO MISLI O POVRATKU U RODNI GRAD
Kad bih se tamo vratio
sigurno ne bih zatekao
nijednu senku svoje kuće
ni drveće detinjstva
ni krst s metalnom pločicom
klupu na kojoj sam šaptao magične formule
kestenove i krv
niti ikoju stvar koja je naša
sve što je preostalo
jeste kamena ploča
s krugom kredom
stojim u sredini
na jednoj nozi
trenutak pred skok
ne mogu da narastem
mada prolaze godine
a u visini bruje
planete i ratovi
stojim u sredini
nepomičan kao spomenik
na jednoj nozi
pred skokom u krajnost
krug kredom postaje crvenkast
kao stara krv
unaokolo rastu humčice
pepela
do ramena
do usta
PONOR GOSPODINA KOGITA
Kod kuće je uvek sigurnije
no odmah ispred praga
kad ujutro Gospodin Kogito
izlazi u šetnju
nailazi na – ponor
nije to ponor Paskalov
nije to ponor Dostojevskog
to je ponor
po meri Gospodina Kogita
njegova posebna odlika
nije ni bezdan
ni buđenje strave
vuče se za njim kao senka
zastaje pred pekarom
u parku preko ramena Gospodina Kogita
čita s njim novine
mučan kao ekcem
veran kao pas
previše plitak da bi progutao
glavu ruke i noge
jednom će možda
ponor narasti
ponor sazreti
i biti ozbiljan
kad bi se samo znalo
kakvu pije vodu
kakvim ga hraniti zrnom
sada bi
Gospodin Kogito
mogao skupiti
nekoliko šaka peska
i zasuti ga
ali to ne čini
nego
kad se vrati kući
ostavlja ponor
iza praga
pažljivo ga prikrivajući
komadićem stare tkanine
GOSPODIN KOGITO I POKRET MISLI
Misli hode
po glavi
govori svakodnevni izraz
svakodnevni izraz
precenjuje pokret misli
većina od njih
stoji nepomično
usred dosadnih predela
sivih brežuljaka
osušenog drveća
ponekad stižu
do nabujale reke tuđih misli
staju na obali
na jednoj nozi
kao gladne čaplje
s tugom se sećaju
usahlih izvora
vrte se u krug
u potrazi za zrnima
ne idu
jer neće zaći
ne idu
jer se nema kud
sede na kamenu
kršeći ruke
pod oblačnim
niskim
nebom
lobanje
GOSPODIN KOGITO ČITA NOVINE
Na prvoj
strani
izveštaj o ubistvu 120 vojnika
rat je trajao dugo
moguće je naviknuti se
tu odmah izveštaj
o senzacionalnom zločinu
s portretom ubice
oko Gospodina Kogita
ravnodušno prelazi
preko vojničke hekatombe
da bi se s nasladom udubilo
u opis svakodnevnog užasa
tridesetogodišnji poljoprivrednik
pod dejstvom nervnog pritiska
ubio svoju ženu
i dvoje sitne dece
dat je tačan
tok ubistva
položaj tela
i druge podrobnosti
120 palih
uzaludno je tražiti na mapi
prevelika razdaljina
pokriva ih kao džungla
ne govore mašti
ima ih previše
brojka nula na kraju
pretvara ih u apstrakciju
tema za razmišljanje:
aritmetika saosećanja
ALIJENACIJE GOSPODINA KOGITA
Gospodin
Kogito drži u rukama
toplu samforu glave
ostatak tela je skriven
vidi ga samo dodir
posmatra usnulu glavu
tuđe i pune nežnosti
još jednom
sa čuđenjem utvrđuje
da postoji neko izvan njega
nedokučiv
kao kamen
sa granicama
koje se otvaraju
samo za trenutak
potom ga more izbacuje
na stenovitu obalu
sa sopstvenom krvlju
s tuđim snom
naoružan svojom kožom
Gospodin Kogito udaljuje
usnulu glavu
pažljivo
da ne bi na obrazu
ostavio
otiske prstiju
i odlazi
usamljen
u vapno postelje
GOSPODIN KOGITO POSMATRA UMRLOG PRIJATELJA
Teško je
disao
kriza je imala da nastupi u noći
sada je bilo dvanaest u podne
Gospodin Kogito izašao je na hodnik
da popuši cigaretu
pre toga je popravio jastuk
i nasmešio se prijatelju
ovaj je teško disao
na jorganu su se
pomerali
njegovi prsti
kad se vratio
prijatelja već nije zatekao
na njegovom mestu
ležalo je nešto drugo
iskrenute glave
i iskolačenih očiju
normalna užurbanost
dotrčao lekar
uvukao špric
koji se napunio
crnom krvlju
Gospodin Kogito je
sačekao još trenutak
zagledao se u ono što je ostalo
bilo je prazno
kao vreća
grčilo se
sve više
stiskano nevidljivim kleštima
mrvljeno drugim vremenom
kada bi se pretvorio u kamen
u teški mramorni kip
ravnodušan i dostojan
kakvo bi to bilo olakšanje
lešao je na uskome rtu
uništenja
otrgnut od stabla
odbačen kao čaura
ručak
tanjiri su zvonili
na Zdravomariju
anđeli nisu silazili odozgo
Upanišade su tešile
kad njegov govor
uđe u misao
misao u disanje
disanje u vrelinu
vrelina u najviše božanstvo
tada se već poznati
ne može
te nije mogao da ga pozna
i bio je nedokučiv
sa čvorom grube tajne
pred vratima doline
POKUŠAJ UKIDANJA MITOLOGIJE
Bogovi su se
okupili u baraci u predgrađu. Zevs je govorio kao obično dugo i dosadno.
Konačni zaključak: organizaciju treba ukinuti, dosta je besmislene
konspiracije, treba ući u ovo racionalno društvo i nekako ostati živ. Atina je
šmrckala u uglu.
Pošteno su - treba to podvući - podeljeni poslednji prihodi. Posejdon je bio
optimistički nastrojen. Glasno je galamio da će se on snaći. Najgore su se
osećali zaštitnici regulisanih potoka i posečenih šuma. Pomalo su svi računali
na snove, ali niko o tome nije hteo da govori.
Nije bilo nikakvih
zaključaka. Hermes se uzdržao od glasanja. Atina je šmrckala u uglu.
Vraćali su se u grad kasno uveče, s lažnim ispravama u džepovima i šačicom
tantuza. Kad su prelazili preko mosta, Hermes je skočio u reku. Videli su kako
je tonuo, ali niko ga nije spasavao.
Mišljenja su bila podeljena: da li je to bio loš ili, naprotiv, dobar znak. U
svakom slučaju bila je to polazna tačka za nešto novo, nejasno.
MAČOR
Sav je crn, ali rep ima električni. Kad spava na suncu, on je nešto najcrnje što se može zamisliti. Čak i u snu lovi preplašene miševe. Poznaje se to po pandžama koje mu izrastaju iz šapa. Neobično je mio i nevaljao. Bere sa drveća ptičice pre nego što sazru.
ZRELOST
Dobro je ono
što je prošlo
dobro je ono što nailazi
i čak je dobra
sadašnjost
U gnezdu opletenom od tela
živela je ptica
tukla krilima o srce
najčešće je zovemo: nemir
a ponekad: ljubav
u večerima
išli smo na bujnu reku bola
mogli smo se ogledati u njoj
od nogu do glava
sada
ptica je pala na dno oblaka
reka je utonula u pesak
bespomoćni kao deca
i iskusni kao starci
prosto smo slobodni
to znači spremni da odemo
U noći dolazi mio starčić
primamljivim pokretom zove
- kako se zoveš – pitamo uplašeni
- Seneka – govore oni što su završili gimnaziju
a oni koji ne znaju latinski
zovu me: mrtvac
SITNICE
Gospode, hvala Tebi za male svakodnevne nevolje
male brige, nered koji se uvlači iz stvari u
um, od koga se treba braniti
- hvala što si mi pomogao da odaberem kravatu uz košulju
i izgledam sada kao civilizovani obešenik
- što si mi pomogao da pronađem parnu čarapu
- i pomogao mi da obrijem užasno uporne
dlačice ispod nosa, dakle pomerio sam se za dlaku
u mom putovanju ka lepom
Slava Tebi,
Gospode, što si učinio da se stvari sitne
kao kapilari povezuju sa stvarima
važnim
i što na kraju ni sam ne znam gde da uvrstim
moju levu ranjenu nogu, jer ona je bolna
ali bez nje ne bih zastajao kraj grobova
drugova palih, da se odmorim i zamislim
Slava Tebi, Gospode, i primi zahvalnost za moju
nesanicu od koje patim ali mi je
i od koristi, jer otvara preda mnom
ponor vremena, izvodi iz sećanja događaje
i ljude koje bih davno zaboravio
da nije čuda nesanice, bez kojeg
bih spavao snom pravednika, poštovanja dostojnih
ali malo - dosadnih
Hvala Tebi
- što si stvorio moj svet od konaca
traka dugmadi roba nevelikih
ideja običnih - a mimo toga ili
upravo zato ugledao sam u tim
sitnicama - lik Tvoj
