Raša Livada – Kapije
Filipika gordih
Pre nego što
ispijemo sve otrove, i obesimo se:
U Gradskom
parku, još ovo da ti kažemo
pa da nas
nema, pa da nas kao oblutke
prostranog
svetla, zavitlaju niz reku, da
potonemo
sporo, kao kap krvave žive, niz
ono rebro,
nazvano mnogim imenima, u
mulj: Da
budemo sedefno uvo, tvrdo uvo
na sve što
će se zbiti.
Još samo ovo o budžaku-nad-budžacima, gde pesma
gnjili, i
neimar cvili; gde svirep je
narod, mutan
liman, nebo nisko, zvezde
na uši uđu,
na nos iziđu, a u bunare kad
meteor
padne: Izvade kost i ćupove.
Još samo ovo o precima što se hvale potomcima.
da je svuda
mnogi prošao i kule zidao: A
ko je, a šta
je ostalo? Deset crkava, znak
lojalnosti
pobožnim ambasadorima.
gomila
pustih kuća bez svrhe i namene,
banke,
teleksi, i stotine glasova
preobraženih
u laveže koji skitaju i
laju u
oluke: Poštujući, i prizivajući,
a ne znajući
ni koga, ni šta.
I čude se onim što silaze s planina, danas kada
cvetaju
gladi i umetnosti, čude se onim
poslednjima,
što niz planinčine silaze,
menjajući
međusobno košulje, ruzmarin,
poljupce i
sir, kada se sretnu, i kažu:
Taj običaj
je star. To je stari običaj.
Pa ko su onda naša braća i sinovi, i ko smo svi mi,
ovde, u lovu
na sadašnjost? Skupa: Samo
Da otimamo
novce jedni od drugih, ugalj,
žuč,
grobnice: Ko su naša braća i sinovi,
od ovih
ovde, okupljenih oko teleksa, koji
godinama ne
otkucava, ni jednu vest, već
samo prazno
zvrji, kao lafet, s kog su
upravo
odneli mrtvaca.
A Livada kaže:
Teže je sazdati srušene hromine,
nego novu kuću.
I kaže:
Pomeri nogu, lek je pod cipelom.
Supruga
P
A
D
A
M
O-u krevet,
Mekši od košuljica zmija:
Polupani-u-bezbroj ljubavnika,
(Kentauri noktiju, nogu i laktova.)
Što se sudaraju u mraku
I ne srastaju:
U mraku,
Jer
Ljubav je uvek
Silaženje leđima u mrak:
Fulanje niz gelender-svog-Semena.
I sve je tada golo-i-golemo:
Usta šira od polutara,
Uši dublje od bunara.
(Koliki su ti
Samo zubi.)
A ulazak i izlazak
Postaju imena iste žurbe.
***
Kada skeleti zazveče u mesu.
Nos bolje vidi od očiju,
Stomaci se izvrću
Ko rukavice,
Prsti sriču Brajevu azbuku
Kroz kosu što cvili
Pesmu-bez-reči,
I samo
Krici bivaju slova
Onog prapotopskog jezika
Na kome se nežnost
Urla,
Urlajući-priziva,
Prizivajući-stvara, zida, crta:
Kobila, svinja, grbavac,
Šamar i ujedanja.
Između
Pogleda i dodira:
Čas jesmo – čas nismo,
Trenutak smo, samo trenutak, telo:
I to je poraz svake strasti:
Ne-možemo-stalno-
Biti-telo.
***
Ni prazni – ni siti:
Vraćamo se iz tog zagrljaja,
Koji je samo uvećao razlike.
Čistilište
To me svako
pita. I začudićeš se:
Dugo je najlepše-i-najveće zdanje
U gradu bio: K a r a n t i n.
Može se, ako zagrebeš malter,
(još uvek) iskopati cevanica,
Il rebro graditelja.
Jer, tu je bio zabel
Između podzemlja i zemlje,
Između zemlje i neba.
Tu bi oni,
Koji sajlom Rodopa pođu
(da odbegle očeve nađu)
U Heladu,
I oni iz Jerusalima i Smirne,
Što beže u Poljsku i Nemačku:
(da umnože seme i ametiste)
Uzeli lekove i tačne karte,
I zapucali dalje,
Ali mnogi su i ostali.
I kakva smo samo mešavina bili:
Sloveni… Grci… Germani…
Ugri… Jevreji… Latini… Ah,
Ne znaš ti koliko odora promeni
Glumac,
Dok ne ostane go. I pitaš:
Šta nas je održalo,
Koja kultura… običaji…
Odgovoriću ti:
Karantina više nema (u-nama-je)
Alister naučio nas je da ljude
Delimo na zdrave i uboge.
Osim toga, mržnja koja traje,
(ovde je trajala)
Učini da čovek zaboravi: Ko je,
I šta je.
A Livada kaže:
Učitelj nikada ne otkriva sve
svojim učenicima. Ako ih voli.
Kapije
Gaziš ulicom
i: Rupa. U vazduhu.
Priđeš, pipaš ivice:
Mak nije, vime nije – a meko je.
Hleb? Note? Obraz babe? Ne i ne.
Ništa tome slično.
Šta je to?
Uvlačiš glavu kroz rupu: Miriše.
Krljušt? Krtola? Trpeza;
so;
kap cvekle u slaniku. Trpeza.
Roditeljska, nikako internatska.
O, samo tvoj nos, more je
koje prima takve gromove!
Odmakneš se malo, ne mnogo: Rupa,
u vazduhu, miriše. I šta tu ima:
Brzo u banku; brzo zidare;
šta košta da košta; ne pitaš.
Ako je to istina da miriše, samo
u tom slučaju,
ako je istina:
Ta rupa mora da se urami u drvo,
kamen-zlato,
Jer kada se kuće, gradovi, nebo,
sruše:
Kapije ostaju uspravne.
A Livada kaže:
Ma koliko se vine,
pticu oprlji dim njenog gnezda.
Nikolajevska crkva
Mirna.
Uspravna. Kao žižak
Pre nego što se ugasi.
(Bik proboden krstačom mača,
U areni porte.)
Tihost sušta,
Bivša:
Ulazim
U
taj kamen
(Kao arsenik u zub.)
I padam na lice,
(Laktove. Kolena.)
Jer hoću da govorim Moj narod
To hoću da kažem Gospode
Moj narod je razapet
Da iskupi,
Da otplati
Svu tu bagru belosvetsku:
Ali
ukucan je ukucan,
I tucan ko paprika:
Do semena, do splačine.
Drugima
si dao banke i usure:
Nama vatre i poplave.
Drugima
vojske i makaze:
Nama omče-kolac-zid,
I bljutave ratne pokliče,
U srca pesnika.
Od
kada si se prikazao,
Ne silaziš s očiju:
Sruši
Ovu
kuću,
Spali verske časopise,
(Ako ti je do žrtvi i peciva.)
Ali pljuni, pljuni, štrcni
Belu hrskavicu:
U trule kosti mog Naroda.
A Livada kaže
Lišće opada, horizonti se šire.
Ratno Ostrvo
Ko se mlati, ko kolje po njemu:
Gradovi
se izmirili,
Vojnici odleteli u vazduh,
(Obešeni o prazne čuturice.)
A krijumčari ikona
Koriste most i šuplje siceve.
Hvala Bogu: Niko
Ikonosno,
ko ljubav:
(Oko koje su uvek šanci zavisti.)
Niče, iz sirovog ogledala Dunava,
(Lišeno strategijskog značaja.)
Samodovoljno – obično – grbavo:
Ostrvo,
Ostrvo,
Idi na ostvro.
Jer
sve oko nas nudi neki plod
Prvi put:
(Posle je na svim trpezama.)
Idi
na ostrvo, ali dublje,
U baste, parcele, leje,
Gde loza, pasulj i paradajz:
Pužu uz šipke od železa,
Uz kvrgave grane,
Uz klinove od plastike:
Al uvek,
(Zakon!)
Uz
sebi suprotno seme.
Tu sam saznao zašto me ostavila
Devojka
(I Bog!):
Loza se oko loze ne vije.
Idi
na Ostrvo,
Da ne postaneš ostrvo.
A Livada kaže
On nema ništa, uzmi od njega.
Iz Asizija
Ti dečaci na konjima i na lađama
(A šestorica, priča se, i peške.)
Tražiše Asizi,
Po ovim varvarskim krajinama:
Gde je i Ovidije
Kukao za novcem i starom slavom.
Ribari im prostreše mreže
Umesto stolnjaka,
Ponudiše im smuđa, vino, crni hleb,
I jedan ređi vetar,
Od kog bujaju kose i san:
Što se zati u njihova srca,
Ko čamac u mulj.
U zoru su razgaljeni čavrljali
Kako jedni drugima iskrsavahu
U snu,
A jedan reče:
Usnio sam debeli-biserni-krst
Kako stasa iz usta,
I lomi mi zube:
Još osećam srh-pod-jezikom.
Palo je neko zezanje
Al štovaše znak.
Domaćine je zabavljao
Taj ljupki govor o zumbulima i suncu,
I prostim haljinama:
I primiše ih.
A s jednim (Umalo-da-zaboravim.)
Koji je tvrdio za njihovo vino
Da je ukusno kao krv Boga:
Bratimili se,
Toliko:
Što se pesništva tiče.
Knjige pak pišu o onome što sledi:
Vešanja, pokrštavanja,
Podmezanja nogu i požara,
Ekspanzija trgovine i vojnih doktrina,
(Samim tim i umetnosti.)
Kako to već biva,
Kad deca krčme očevinu.
Ja opet vidim
Samo jutarnje babe,
Što s cegerima špeceraja
Ophode taj sveti,
Usnama oribani kamen,
Brzo progunđaju:
Živo dete…
Slava…
Pare…
Moć…
I odu kući.
A Livada kaže:
Predugačka proviđenja zamute pogled.
Izgnanici
Zato što su tolike pesme ispevali
Otcepili ih s njihove zemlje
Ko nokat od mesa
Pala je velika kiša
Dok su pekli čerpić i jariće
To nije bila velika kiša
To je bio veliki bol
Jedan vek istrgnuo je sablju
Iz ćelavih korica Azije
I poterao ih
Da po severu jedni drugima
Kopaju rake i čokote
I rekoše ljuti i razljućeni
Glad nam se piše
I posuše se pepelom manastira
Po glavi
I uzeše nadu za proroka
Glas svoj za svetlo
I drum pod noge
Izgnanici Izgnanici
Ko će jesti vaša jela
Ko čitati vaše knjige
Ko prati mrtvace
Preveslaše Dunav i nađoše braću
I sazidaše visoke čardake
Da preko vode gledaju u svoju zemlju
Ko bolesnici što gledaju u bolesnike
Krišom
Preko nahtkasne
A noću im oči zažagre kao oluja
I počinju (Ono, čime Dunav
Blagosilja svakog ko ga pređe.)
Da se u detalj sećaju
I čega nije bilo
A Livada kaže:
Ti, koji pevaš, ako si od tog soja:
Pazi, da ne dopevaš.
