Vojislav Despotov – Tetrapakao
DETE TEKST
Kad se rodi
i sa krikom uzleti
Malo dete gavran je staro
Zamalo mrtvo
Nema tu nikakvog novog senzibiliteta
Nove su samo pelene i tri litre majčinog mleka
Priča o
Adamu i Evi je završena
To je tužna priča o izlasku iz raja
Patetična fabula o kraju dečje nevinosti
Mali čovek liči na velikog čoveka
Taj mali
svesno imitira polumrtve starce
Novorođenčetu nedostaju šešir, štap i Politika
Gomila sitne
dece je u suštini starački dom
Dete je nemoćno, dete je suviše staro
Kad izađe na ovaj svet
Koji vrišti od sreće što se nije rodilo
Nešto drugo, nešto različito
(Ne voli dobra iznenađenja)
Glavna
osobina pesnika i sličnih osoba
Je da stalno izmišljaju nove i nove rečenice
I tako se bore protiv monotonije
Porodilišnih prevara
Svaki tekst
je uvek mlada kruška iskustva
Dete je šljiva u starom cvatu
Svaka pesma
je istinska beba
Na sisama preokreta
CENTRAL PARK I ZAMENJENI SVET
III
Osobe bez želje da govore, palioci koji se pale i smireno
gore, samoubice na hiljadu i jedan način,
osobe koje nikad ne okusiše pravo povrće i mirišljav
začin, - Hans Magnus Encesberger piše o teksaškom
proizvođaču kečapa koji je bankrotirao čim je na tržište
kečap od pravog paradajza lansirao – travestiti,
anđeli pakla, narkomani s pogledom od stakla, košarkaši
što dva i po metra išdžikljaju,
pankeri, skinhedi, tajanstvene spodobe koje u talasima
iz podzemlja šikljaju, volstritska gospoda u fraku,
i oni koji se, kako piše Ježi Košinjski, spolno ponašaju
razbludno i svinjski – odgrizaju muškarcima glaviće u
mraku;
čisti, uredni, s kravatama, yappieji i kurve za osam dolara
rokćuće u kapiji;
golubovi tu stavljaju ruž na usne i puder na bore, oko vrata
im je niska bisernih granata, moda se i na simsovima tera,
nekadašnji su to posetioci brodvejskih opera,
osobe koje je urbani visoki C podigao u red srećnih
mutanata.
TETRAPAKAO
Svi Srbi i Rusi uvereni su
Da je istorijska vrednost pakla ogromna
Bio sam tamo
Matematička vrednost pakla je tamo nešto apsolutno i jedino
Sva sreća što sam nosio lenjire i šestare
A ne kape i krpe
Pakao je zapakovan po uzoru na policijsku geometriju
Pakao je tetrapak upakovan
Tetrapakao, piše na vratima
Nema u njemu oblina koje krase neki događaj ili ženu
Samo oštre ivice i nijedna prepelica
Moderan stan i pravolinijski enterijer
Osnovu pakla čini običan kvadrat
Kocka mu je duša ravnostranog zaključka
Stvarno nigde neke devijacije
Neke anarhije u smislu i smeru
Odgurneš li pakao – on ostaje geometrija
Poljubiš pakao – poljubio si prave linije i oštre uglove
Pakao je dosadni tetrapak
Potpuno je prazan i ko god da u njega kroči s nekom nadom
Da ostane ili proveri svoje žute beleške
Vrati se natrag i ćuti
A ja sam izdajnik velikih paklenih naroda
A ja sam izdajnik paklenih naroda
BOG
Bože, moli
mi se.
Bože, klekni na kolena.
Bože, subotom malo pogreši.
Bože, ja pobožan sam
jer sam đavo.
O bože, šta ja to govorim?
O prozore, šta ja to otvaram?
DEO BELE ĐAVOLICE
deo bele
đavolice
pozdravlja me u magnetno jutro
rasuti koren kafe
modra oznaka buđenja
mirisom miluje
belo neupijeno
kako pesnik završava
tako se ritmički bok
đavolice
krije iza neshvatljivosti
iza rogatog sata
ŠTAMPARIJA
Izlivena
alegorija,
kliširani demoni,
obrezani anđeli,
ručno složeni ponori,
presovan Lucifer,
povezana krv,
preštampana
drvena noga
V. Karadžića.
O UNIŠTENI NERVNO LABILNI
O uništeni,
nervno labilni!
Vi poznajete tajne
za kojima svet,
zasukan u bele (ah kako bele)
mantile,
uzalud traga sočivima i očima.
Udružite se i objavite
znanje o glavi.
Pođite glavnom ulicom!
Bacajte poglede levo i desno!
Koračajte uzdignutog crnog čela!
Jedino ste vi prešli
jeftinu ali istinsku
granicu uništenja!
REČENICA, STARIJA OD SVOG SMISLA
Ja sam sobar
jezika.
Gazim po zanavek istrošenom
tepihu reči,
po hodnicima žurim rečenicu,
stariju od svog smisla.
Spretno razbijam šolju
za večno vruć čaj rečite pobede.
KAKO SE STIČU SAZNANJA VIŠIH SVETOVA
Ometaju me
zle sile malograđanština materijalizam
umetnost tela seks fakultet,
seme koje sam bacio bori se za koren,
postižem lako astralnu projekciju, savladao sam
jogu.
Živećemo zajedno na planini,
u meni plamti vizija zagrljenih drugova-bića
posvećenih ljubavi i zemljoradnji.
Knjiga Kako se stiču saznanja viših svetova
pravi je put.
Od naše kolibice na planini nećemo praviti
ideološki centar kao što su Findhorn, hramovi
Pokreta za osvešćenje Krišnom i sl.
Gajićemo spanać, krompir, gore ima dovoljno vlage
i za kupus.
Ako želimo da otkrijemo dušu biljke, treba da
joj govorimo istinu.
Ona će nam uzvratiti.
Duša biljke nije ravnodušna.
Upoznao sam jednu ženu iz Zagreba.
Ona je duhovno osvešćena već pedeset godina.
ČITAM I GLEDAM
Kakve će
biti noći kad naiđu crni dani.
Zasijaće crni neon, valjda ćemo uvek
spavati. Vreme je da se spuste neka
zanimljiva bića. Spremio sam za njih
očekivanje, strah, doručak. Ciničan sam i
kiseo. Imam ženu u sebi, Animu-domaćicu.
Čitam se i gledam, pipam se i mirišem.
Uzberite ucvalog Narcisa, zalepite ga
lepim lepilom. Da bi se danas čitala poezija,
potrebna je srednja škola.
KRAJ SRPSKOG CARSTVA
Jutros, oko
6 i 45, proteglio sam se
u krevetu, na kraju noći i carstva snova,
desnom rukom zakačivši veliku knjigu
na polici iznad glave, tamno smeđu knjigu
u tvrdom povezu.
Knjiga je pala uspravno na koren mog nosa,
načinila mi duboku posekotinu
između očiju,
šiknula je krv, prelio me mrak,
nisam video nikakvu zvezdu
nacionalnu.
Ima neke pravde u smrti od knjige,
luksuzno štampane i fino povezane.
Ali, rat je rat.
Pre nego što sam otišao u kupatilo, u vrhovni štab,
da pred ogledalom Samare sretnem ožiljak i znak,
video sam da je to knjiga
Kraj srpskog carstva, III tom, od R. Mihaljčića.
Stavio sam tom pred zid
i nemilosrdno streljao taj agresivni
Kraj srpskog carstva.
KOKA I KOLA
1.
Čas je da imaš i kurac i pičku, te glavne, obe,
zone erogene, kao što oduvek imaju ih žene!
Ustani zato, mlataraj mudima, pokaži jajne vrline ljudima,
ustani pravo, k’o Herkul bori se i shvati one
nabubrele
klitorise! Jer, to je dvojstvo poreklom mitsko,
ne organska greška! Žena je, drkadžijo, biće travestitsko,
muškoj jednokurnosti cinično se smeška.
Klitoris žena ima umesto kare muškarca,
tu krv
donosi iz mozga strast, da ukoči joj se
kao stoletni, patuljasti hrast i supstrat bude
falećeg rebarca. Ni najmanje nije polna tragedija
što žena raspolaže sa oba medija!
2.
Savršenstvo je uvek prosto: kad niko joj ne gurne
u roze prorez, njoj je opet lični kurčić osto,
da njime veze sitan ručni vez! Ako ti uživaš
u polnim činima, hirurške zahvate plati skupe,
učini uslugu
endokrinima i domogni se vlastite rupe!
Tako ćeš, mačo, sit i sretan, biti kao žensko,
istovetan! Arhetipski ćeš se deliti na pola, priredi sebi
taj životni kermes, budi vagina, vulva divna, ali i
šurka što
gurka, budi, bre, koka i budi kola, malo Afrodita
i malo Hermes! Kucnuo je čas povoljan da usavršiš
jebstvene organe i, odbacujuć sva ona jebstva sa strane,
sam sebi budeš dosta dovoljan!
PROGRAM
Ja imam vrlo
strog program
Pisanja pesama i poema
Moj petogodišnji plan izgleda ovako
Jedna cela (lakirana, crna) zbirka
Dobrih pesama o kosmičkim pitanjima
(Pesme stilizovati do granica neprepoznatljivosti)
Jedna mala zbirka (žuta?) pesmica
Do kojih sam došao slučajno, putem neočekivane
Inspiracije
U kafani, na brodu, pod tušem
Dvadeset
odsto mora biti duhovito
Povremeno rimovano, po mogućnosti zaprepašćujuće
Kao saznanje krupnih tajni
Kazanih na mali
način
(I sto grama cinizma – dobro da promešam!)
Jedan paket
pesama o katastrofi i kataklizmi
širiti strah i pojedincima ulivati
Solipsističku energiju
Razočaranim jezikom i teškim glagolima
Mestimično dovoditi uplašeni razum do paradoksa
Ovaj paket
čuvati u fijoci
I otvoriti ga iznenada
Sedam ili
osam pesama
O velikim gradovima, pet-šest o sportu
Samo tri o politici
Jedna duža pesma o autoputevima
Gde policija kažnjava sve koji prođu peške
Četrdeset
odsto ozbiljno, 30% prividno tužno
Ostalo ironično, blago i lukavo
Pola stihova dugačko, pola kratko
Neke s naslovom, neke sa zvezdicama
Nijedna sa posvetom
Na kraju
planiram i rukovet rezervnih pesama
O seksu, zalivanju cveća, porodičnim tragedijama
S posebnom
radošću
Spremam apendiks o opojnim biljkama Meksika
A kako
poezije nikad nije dosta
Biće u mom životu i iznenađenja
Dvanaest
bloody fucking haikua
Na primer
KONOPAC
Pesnik piše
Zamišljen u neku praznu šolju
Ili duhom odsutan danas
Njegov duh
nije u kuhinji ili sobi
Nego na drugom mestu
Vetrovitom, kišovitom, perfektnom
Postoji
konopac koji spaja odsutni duh
I telo pesnikovo u stolici
Konopac je dugačak šesnaest kilometara
Kad završi
pesmu, kad stavi tačku težine
Na poslednji tas
Pesnik povuče konopac
Koji je izrađen od najfinijih čeličnih vlakana
Da ne pukne u toku rizične akcije
Jednom se
nekom gluvom engleskom pesniku
Odvezalo astralno uže
On nije čuo škripanje kočnica
I duh je nastavio da luta po Lamanšu
Bez ikakve komunikacije sa engleskim pesnikom
(Francuzi su to gledali sa obale)
Srpski
pesnici imaju kratke konopce
Od vizantijske vune
Grčki pesnici pokušavaju testerama da preseku vezu
Jer su čuli da je to radio i Homer
U Skandinaviji se uhvatio led na konopac
Tamo je zabranjeno namotavati konopac
Preko tuđe terase
Amerikanci se u slobodno vreme igraju konopcem
Tako što na drugom kraju privežu
Crnca ili belca
BUDUĆNOST POEZIJE DANAS
Svet je,
kažu, oduvek bio vidljiv i prisutan ali je filozofija
nastojala da ga prikaže kao nešto što se ne može opisati.
Dok je filozofija bila na vlasti, bilo je moguće – i dopušteno –
opisati samo filozofiju tog postojećeg ali neshvatljivog sveta.
Svetska poezija je, napustivši svoju himničku osnovu i, time,
službu religiji i njenoj najbližoj i najomiljenijoj rođaci – filozofiji –
sama napisala svet i tako uspostavila njegovo paralelno postojanje.
Svet Jedan ne bi bio vidljiv i spoznat da nije bilo Sveta Dva.
Ali, poezija je umrla. Sve njene vitalne funkcije u dokazivanju
postojanja sveta, u magiji jezika, u osmišljavanju besmisla i
relativizaciji dominantnih smislova, ugašene su. Odslužila je
lirska volja za postojanjem.
Poezija je, zapravo, zamrla. I, svakako, uvek iznova oživljava.
Kao što u plemenu Zunji Indijanaca izlečeni pacijent ima
obavezu da se učlani u grupu lekara koja ga je izlečila, tako i
svetska poezija danas, u toku svog ponovnog paranoičnog
ozdravljenja, pokušava da se vrati na svetsku scenu, među
odlučujuće uticaje, kao politika, kao agresivni simbol
emocionalne istorije sveta, kao vampir jezičke filozofije.
Propustivši priliku da se organizuje kao Sveta stolica, Internet ili
CNN, da poeziju emituju sa neba preko vlastitih kanala obilnih i
nasilnih informacija, pesnici su prisiljeni da se bude iz
sopstvenog praha i preporode kao ugašena snaga, bez tehničke
budućnosti, s jedne strane, i bez stvarnog značenja reči, s druge.
Sve moći poezije, sve interesantne stvari koje je osvajala i
emitovala, izgubile su se danas u svetu koji je poeziju iskoristio
za običnu svakodnevicu. Prošle su, u blistavoj istoriji.
Poezija se, najverovatnije, udavila u postojanju, u dokazanoj
stvarnosti sveta. Zakopana je u matrici modernog zemaljstva,
kao visoki san.
Zato je njena budućnost u hramskom obliku delovanja, u
zavereničkim grupama, tzv. krugovima zaljubljenika, amatera
i salonskih aktivista; politika koja određuje njeno ponašanje kao
umrle i ponovo oživele vrste mora, svakako, biti agresivna u
odbrani institucije. A to znači da cilj svetske poezije nije jezička
filozofija sveta nego konzervativistička odbrana statusa.
I kao što i sam jezik ima neverovatnu sudbinu
najkonzervativnije društvene snage – istorijski nepromenljiv kao
oblik komunikacije – tako i poezija doživljava žalosnu
budućnost u aristokratskom konzervativizmu, u napadnom
arhivizmu i najcrnjem tradicionalizmu nostalgičnih zagovornika
dizanja iz groba po svaku cenu.
