Slobodan Marković – Libero Markoni – Incidenti
UMRO TEČA
Javili mi kako je na drugoj strani, iznenada, umro teča
po imenu Vlasta, bivši žicar sa Slavije.
Umro je! Pognuo sam glavu kao labud kad šiju savije,
baš u trenutku dok prolaze šlepovi iz Starog Beča.
O, Alte Donau, kupati se tamo, kažu da je ko u Palm Biču.
Uveče, za stolom dok njupaš, gori sveća
a mindže ko kukurek sa svih strana niču.
I lepe gospođe u penjoarima od frotira,
i starije žene, mater im, pa i one ljubav kradu.
I s podijuma orkestar svira
značajno kao za paradu.
Pijane sklone bivši bokseri, čuvari.
Eto kakav je život, bokseri postaju žandari.
To na Dunavu nikada kod nas nije palo.
Ko je bio bokser... na tome je i ostalo.
Mada ima ljudi koji se o redu brinu,
i koji su s nama rođaci, naročito pred zimu.
Tada se ne lovi ludački, a mi smo gotivni kao i naši preci.
Ugostimo ih ljudski, pošaljemo štuku deci.
Nije to podmićivanje, svi smo mi ljudi, na kraju.
Zašto bih se ja zamerao, kad svoj život živim.
Retko kad napustim kolibu svoju u ovom raju,
jer ja sam takav, ničemu se u gradu ne divim.
Al, eto sad moram da pozajmim sako, jer teča stakleno gleda.
Kažu da od sinoć rukom nije mako.
Ukrutio se sasvim i s leđa i spreda.
Oko njega kruži flaša ljute. Zdimi
svako po dobar gutljaj: „Bože, ti ga primi!“
a ja bih, da nije njih, pomalo zbog teče i plako.
Žicar ko žicar, drotar, večiti putnik u nigde,
nije imao love, al je imao gnjide.
Nije imo nikog da kaže: „Dođi, jedi!“
A sad se uz teču ludog dva-tri dana sedi.
Ja love za kovčeg nemam, ni za krst, ni za popa.
Javiću PALILULI. Nemamo. Teča je tropa!
A grobar, ako hoće, nek na veresiju kopa.
INCIDENTI
Od juče na reci, ko da su suludi bacili, Čupavci nagi, bez nade.
Ima u njima svežine ko u smrdljivoj ribi.
U divljoj krčmi ni kap vode ne daju za takva anđeoska stvorenja.
Mi smo u gradu PRVI, urlaju ONI.
A mi smo na Dunavu vuci, zavijamo mi. I tako, bez bretela,
sa širokim pojasevima, medaljonima ženskim na tzv. muškim grudima, utekoše oni. Al naši neregistrovani psi, koji se ribom hrane, i to malo
dupeta poderaše im, bez reda.
Ko zna u kom DOMU ZDRAVLJA našeg dičnog Beograda sad ih jodiraju.
Ja Porfirije III nisam hteo da se to desi, ali ONI, valjda željni muškosti
i koječega, po ugledu na slike iz ILUSTROVANE BIBLIJE, došli među
ribare, kao APOSTOLI.
O, BOŽE ME PROSTI. O, BOŽE ME UBI.
I tako mi očistismo naš drevni teren od izdanaka novog talasa, i uveče,
Kao i uvek ljuljajući se na dereglije zapevasmo onu staru iz detinjstva
LjUBE BOKSERA:
„Kod Fride, kod Fride,
tamo svako rado ide,
otvorila je ANTRE-SEPARE“.
Bilo je i drugih pesama, al treba i da se veečera, i svako svoju štuku pomalo na ležaju da voli.
Napolju Mesec junski izigrava bakarnog klovna.
Uokolo miriše reka.
Živela Sloboda!
BALADA
Ulazi u nebo vrh vrbe gole, a dole pod vrbom skitnica vatru loži.
To je onaj što nije mogao da se snađe
ni na palubi, ni u utrobi lađe.
Al, vuče ga voda!
Al, vuče ga riba!
Al, vuče ga noga!
Jer da nije noge ne bi od njega bilo, kažem vam, ništa.
Skelet, bato!
Zovemo ga da sedne za tesani sto pun čorbe,
a o kučeću narav, verujte, ima.
Ne sme! Ne sme!
Tek Mika „Maligan“, onaj što je iz Mokrog Luga bežo,
i što je često s mečkarima uz posne drumove ležo,
dunu mu šamar bratski:
dolazi i žderi, nevidljivi gade!
Ovaj jelovnik ADSKI!
I on: ćop... ćop... dogega, sedne i u čorbu gleda ko u majku pokojnu.
I tako dobismo Ćopu, druga, koji ne može da lovi,
ali može da ždere i po ceo dan da spava.
O, koliko Ćopa mora dugo da spava, da bi odspavao
sve ono što odspavati nije mogo.
Od starih kanti nov duvar napravismo mu juče.
I on nas na naselje zvao. Neke skrivene banke
dade Jovi Piljaru, da Jova nanese vina.
I tako se stvarno završava balada. Lepa, dirljiva balada.
U SUD ME ZVALI JUČE ZA SVEDOKA
U sud me zvali juče za svedoka,
po pitanju braka Mike Penicilina
kome bi bolje stajao nadimak „Foka“.
Sud ko sud: Porota... Pravda...
Žmarci.
Penicilin tuži ženu zbog naglog odlaska u Banat.
Sudija zapomaže: Znam ja za taj zanat!
Sudija hoće da miri i svede.
Pita me kako su živeli na Adi.
Rekoh: Penicilin ponekad ujede,
i ona oblogama obraz dugo hladi.
Jednom je polugola u MILICIJU utrčala ko strah, raščupana bez reda.
Ali sutra legla je u ponoć
pored Penicilina, da u štuku gleda.
Takvi su, Sudija, oni, i posle presude, u mraku,
pored Velikog Sela prileći će, bez žuči,
i vratiti se na Adu po pijanom mraku.
I sutra će se ludo zbog koječega tući.
Upoznali su se na vašaru,
pored cirkusa bez ranga.
On je nju cmakao u srce.
Ona tepala: bitanga!
Njima presuditi ne može
ni čovek, ni tigar, ni lovac!
Šator od sopstvene kože
naprave. Pljuju novac!
Penicilin je lađar, nije alas čist.
Ali zbog nje ludi, eto.
I u jesen, kada opada list,
na dupetu joj tetovira leto!
A po snegu vatru u bubnjari lože,
i onda, pijani, očekuju goste, bože!
ANKETA
Neka žena čudne kose, u bluzi s novim vezom,
između vrba. U ruci aktn–tašna.
Po nosu bela, da li od pudera, ili brašna,
naišla je ogrnuta jezom.
Ona je osoba koja siromahe anketira,
u ime nade i boljeg života, u slučaju obalske regulacije.
Pri tome, riba mi mojih u vodi, pomalo i koketira.
A ti, hajde, takvu ne primi. Odbaci je!
Mi nismo bili u lovu, dremali smo u čamcu.
Ionako vetar iz Zemuna i oblaci ko cirkuska šatra.
Kad se smrači, pred kolibama gori vatra.
Ona je u sumrak došla i popisivala naš posed.
Pitala za uslove života, za zaradu, porezu. Za naše bračne veze.
Ja Porfirije III rekoh: imam DVOSED.
Uđi, dušo, unutra, na meze!
Ona poče da izvrće stvari. Kako na meze nije došla. Već naučno. Kuku.
Onda se ja skinem i bacim u Dunav preko glave.
Posle izađem i pružim joj sasvim mokru ruku.
A vidim pri karbitki da ima oči plave.
Ćora vlasnik motora može lako kroz prosek da je izveze,
nadomak krčme TRI BIKA.
Zaista, sa anketama kakave imamo mi veze.
Nas i za LIČNJAK jedva fotograf slika.
U crnom tiganju ispržismo i za nju smuđa.
Jela je slatko van štednjaka i komfora.
Dadoh joj štuku na poklon, da ne bude više tuđa,
već da zavoli i ona cvrkut dunavskih zora.
Posadismo je u Ćorin čamac. Poče motor da trtka.
Ona maše veselo, nesvršena posla.
Kažu da me još jednom tražila. Da je bez tašne došla.
Al ja sam bio Kajin tog četvrtka.
A možda bi bilo lepše na ovom svetu
da sam joj ušao u anketu.
BEDA
Beda je suluda i sija od brokata kome se ne živi.
Fotelja starinska okačila se o balkon nad gradom,
a prolaznici beli, plavi, zeleni, sivi,
čas se u nebo penju, čas su pred suludim padom.
Beda je suluda krpa. Od nje zastavu ne šiju devojke koje mazim.
Lažem ih umesto sunca. Sipam im u ždrelo belinu.
O, pa ja ću tek danas sasvim da uobrazim
kako sam ogrnuo crvenu pelerinu.
Beda je suluda mati čija se deca glože
i čije se kćeri bodu u areni.
Uzalud im novcem vatru pod dojkama lože
kojekakvi slupani sumareni.
Beda je paučina u sobi gde niko ne spava,
već gde se mrtvaca snenih odvijaju gvozdene zmije,
i gmižu tamo gde kamen Jupiter obasjava
i gde se bez srca, u senci dželat krije.
Beda je dželatova mati sa nožem dugim i oštrim.
Njeno je vreme kratko. Blesak. Zrno peska. Gnusoba!
Zaustaviću je goloruk, kao kazaljke na POŠTI,
i, preokrenuću baštu, s početka, i, na kraju oba!
Bedu kljuj u teme! Drugo šta bi?!
Nju nije dotukao Lenjin, Kapetan Zemlje!
I dok pada sumrak na Okeane i na Sredozemlje,
moja će ruka konačno da je zgrabi!
***
U mračni sam te bacio šaht,
a nisam znao tvoje ime.
Tad je na tornju poludeo sat.
Molio neko: dobra noći, skrij me.
Crtao sam samo za šankom modar cvat
i sanjao tvoj grob sred tišine
sa obeliskom ko tvoj beli vrat
u ledu svoje ubilačke zime.
I sasvim sulud, svima nepoznat,
prebijen od mnogih maski što me vile,
u lakom skoku na poslednji kat
popeo sam se katedrali sile
a za oltarom se cerekao brat
uz monahinju golu s punđom svile
koja je bogu bila nadohvat.
I tu na gredi gde pauk smisli sponu
ko da je zapisao apostol Luka slova,
došlo mi da poginem u zvonu
iznad pejzaža, tornjeva, slamna krova.
Ne zato što je žetva prošla i što ću mreti
s hiljadama vrtova u istom času,
već što sam koban mrav na užasnoj planeti
koji se nadao ljubavi i spasu.
Pa ipak tu si negde! Kap u glasu!
Čekaš da crkva uzleti.
Nikoga nema. Sa mačem o pasu
silazi novi bog s vrleti,
a oko njega divokoze pasu.
***
Srce moje, ko zna, možda se razmekšavaš,
praviš mesta za nekog nesrećnika, bolesnika.
Bdiš, ludiš, moliš, ne spavaš,
a grad je prepun mraka i zlih slika.
Ti bi se vidim udubilo da možeš.
Čak bi i kolevku za nahoče sočinilo meku.
Napravilo bi mu cipele od sopstvene kože,
samo da ga drumovi ne peku.
Ti bi svima žalosnim, bez druga
dalo po komad bratstva, da svaki stvor shvati
kako postoji ipak i sat radosti
kada ne mora da se umire i pati.
Ti bi u onog što mre, krv kanulo,
i umesto hiljadu umirućih, ti bi kucalo, bilo.
I ti bi sve učinilo da bi svima svanulo
i ko dete vihora po baštama se vilo.
Na kraju, ti bi ko bezumno piće
opilo svet mučan dok oluj hara i baca.
Tebi se u mraku sveta neprekidno sviće.
Srce, ti si rasad poljubaca!
REČI
Reči - moćna rulja, koja bi da vlada
dok očajno znam: ćuteći se strada.
To nije razlog da budemo luđi,
jer kad smo tužni, jedno drugom tuđi,
onda govor pesme koja ljubav sluti
ne nađe srce kome se ne ćuti.
Iz živih reči kad pređem u nemo,
pokušaću da se malo razumemo.
SLAVI BOGOJEVIĆU U BLOK, 1949, ujesen
Učinilo nam se jedne kišne noći
da su nam čaše
pune plavog soka
i kako će svako od nas
divno moći
da stavi nebo u dva mutna oka,
al to bi Zloduh
što na čaše seda
ogrnut lišćem starih drvoreda.
I slutili smo propast svega
uraljući u okno restorana
i silazila neka šuma s brega
i luda trešnja, zrela, neobrana
ali kroz čaše
svaka sijalica
imala ruke i hiljadu lica.
U taj čas
po svemu basnoslovan
držeći ruku
na srebru svoga štapa
tumačio nam slikar Bijelić Jovan
kako se tragedija uklapa
u naš život tek umetnosti sličan
i da je put
pred nama neobičan.
Sedeli smo kod LAVA
a kiša
kupala Beograd kao dete.
Šta vredi kad duša nam skapava
na flekama kafanske salvete.
I to bi Zloduh. Isti Slava!
***
Došlo je vreme deobe, devojčice.
Podelićemo imanje naše:
ulicu ovu i porušen zid Muzeja...
Ja ću ti dati kao pride srebro sveta
i neuhvatljivo zlato.
Dobićeš i ogradu: filarete zelene.
I komad sulude šume.
Dobićeš i moj odlazak neminovni.
Došlo je vreme deobe, devojčice.
Za sebe ću zadržati nejaka ramena tvoja.
I staviću ti preko lica svoju veliku šaku
kao masku posmrtnu.
Zaista, sve oblike tvoga lica
zadržaću na čuvanju do kraja.
Kolena ću zanemariti. Otići ću. To je sve.
Došlo je vreme deobe, devojčice.
