Bisernica vrh tvrđave (esej o tamburi), Momčilo Bakrač

 

 

Bisernica vrh tvrđave (esej o tamburi)

 

                           Život teče u laganom ritmu

                           Tamburaši to najbolje prate...

                                                 Zvonko Bogdan

 

~ ***~

 

            Sviđa l`ti se da provodiš noći

U veselom društvu vandrokaša

Odoleti znaj da nećeš moći

Rečnoj čardi kraj fruškog salaša

 

Tu gde pršte note sitnih žica

Novce troše pijani bećari

Proslavlja se laka dangubica

Niko od nas za sutra ne mari

 

Kad se čunom pustiš niz Dunavo

Priveži ga pod tvrđavom, prika

Potom pođi u visinu pravo

Tamo dobra čeka te prilika

 

Kad polete kazaljke sa tornja

Da se sam sa davnim sobom sretneš

Tiho kao noćne senke spretne

Na svetlosnom mostu bez potpornja

 

Hodaj pravo uzavrela glavo

Misli živo i neustrašivo

U reci se kupa nebo plavo

Najzad uzmi što si priželjkivo

 

~ ****~

 

Pre nego što sam prvi put svesnim očima pogledao Novi Sad, već sam ga poznavao, i to iz pesama, starogradskih, poput one u kojoj se zaustavlja Dunav, takođe i stare kazaljke koje sam spazio onog jutra kad sam se probudio na sred železničkog mosta, lebdeći nad vodom baš te reke. Voz se zbog nečega zaustavio uz škripu koja me prenula iz sna. Istom prugom, dočim u suprotnom pravcu, otišao sam trinaest godina ranije, tako da sam taj grad video prvi put tada, ne može biti drugačije, bio sam već prohodala i brbljiva beba, ali to pamćenje je potonulo na dno moždanog stabla.

Dugo je rečeni voz stajao na tom mestu zakucan, dovoljno dugo da sam sa te začudne osmatračnice mogao da istražim vidik pažljivo. Ta će slika ostati utisnuta kao vodeni štembilj na serifikatu o mom dospeću u ravnicu, u kojoj sam, paradoksalno, rođen. U Vojvodinu, dakle, koja je posve zbunila moja čula nenavikla na tu specifičnu atmosferu. No nešto mi odmah beše jasno: to je postojbina muzike koju sam zavoleo sasvim slučajno, bez ičijeg nagovora, već jedino posredstvom longplejke u kućnoj diskoteci mog oca; elem, Novi Sad je emanirao atmosferu svih tih pesama... Đuvegije, gde ste da ste, htela bih da znam! Na sve strane glas raznes`te, hoću da`s udam…

Mogao bih se zakleti, i sa ove vremenske distance, da sam u tim trenucima neku od tih pesama zapevušio, tako pozdravivši taj susret.

U suštini, mada se tome nisam nadao, niti predviđao tu mogućnost, bilo je suđeno da se jednog dana pozabavim tamburašima i tom muzičkom vrstom. Suđeno i neizbežno. Upravo to se dešava. Zbio se još jedan kuriozum: evo, upravo sam sastavio stihove moje prve pesme za pevanje u tamburaškom maniru, i to ovako pozno, okasnelo. Dotle je među nama došlo.

Tokom godina naslušao sam se tambure, ponajviše u Novom Sadu, dakako, ali i tu preko vode, na Petrovaradinu, takođe u Karlovcima Sremskim, te po čardama uz reku.

Ovaj je lepi grad prestonica tamburaškog sveta, to svi znamo. Ovde se zbiva “Tamburica fest”, svetski festival tamburaške muzike. Pre par godina otvoren je Muzej tambure, vezan za festival. Ali je možda još važnije to da ponegde ispod radara elitnih zbivanja vrsne tamburaške bande sviraju onako posve naturalno, primerice na Ribarcu, po kafanicama i privatnim mestima za svadbe, slave, razne jubileje. Jedno od takvih mesta je restoran Plava frajla. Tu svakog petka, subote i nedelje drma ViS Romansa.

Tu sam dojavu dobio od vrlog Vojinović Bora, graditelja tamburaških instrumenata čiji sam dom u Ravnom Selu posetio tokom letnje i jesenje turneje moje potrage za tamburašima i njihovim jatacima. Boro me spojio sa Željkom, svojim drugom i seoskim susedom, jednim od Romansinih bas-primaša. Utanačio sam susret sa članovima benda, jednog petka na svirci.  

Sezona je ova tekuća, 2024.-ta, korozivna i u besmisao ćušnuta, traljavo apokaliptična. U više navrata moj su susret sa bendom Romansa odlagala tragična i turbulentna zbivanja. Prvog dana koji smo Željko i ja dogovorili, došlo je do pogibije na novosadskoj železničkoj stanici. Ja sam odložio put iz jutarnjeg termina na podne, a onda su vesti na koje sam natrčao na mreži to moje putovanje odložile do daljnjeg. Moglo je da se zalomi da mi se koraci vremenski ukrste sa padom nadstrešnice koja je ubila petnaestoro ljudi. Ne, ne verujem da bih zalazio pod okrilje staničnog zdanja, mogao sam, dočim, biti među svedocima i očevicima. Usledili su dani žalosti, potom nedelje blokada i protesta.

Tek u decembru grad je živnuo, ponegde se sviralo. Tad sam ugrabio priliku, poslednju. 

U restoranu Plava frajla sedim i čekam, u međuvremenu pišem stihove u novi rokovnik. Mada to nije dobar naziv za beležnicu, jer svi su rokovi razroki, poezija ne mari za bilo šta što je oročeno. Dočim, lirika nije ni beleženje, ni na kom jeziku, tako da taj predmet nije ni notes ni sveska ili teka, kao što nije ni kajdanka, jedino kako se to može zvati je libro od mnozijeh razloga.

Zijaju u mene konobari, kao da sam neki teški raritet, izumrli miksovani papkar koji sav prugast sedi i pase prizore mirnim pogledom.

Sat ranije, prispevši da osmotrim mesto, poverio sam se jednom od njih, onome koji mi je prišao da me mimo svakog običaja pita zašto sam kod njih banuo i ukipio se po sred sale, pa stao da šacujem prostor. Rekoh mu da sam tu da bih te večeri snimao tamburaški orkestar, te da sam profi pisac koji piše esej o tamburaškoj tradiciji i uzgred pravi televizijsku reportažu.

Otišao sam da prozujim po građevini što se zove SPENS, zagluveloj u subotnje veče, ali sam se brzo vratio Plavoj frajli. Ostalo mi je da ubijem nekih sat vremena do dolaska sviraca. Isti onaj dečko mi se odmah prikačio, pa me sav bitan usmerio ka stolu za kojim po pravilu sede momci iz orkestra, inače praznim, jer uvek njih čeka. Naručio sam vino iz vinarije u Erdeviku, kao bunar tamno pinot noire. To mesto je totalno zabačeno sremsko seoce. Nikad nisam tamo ni privirio, ali napisao sam pesmu o tome kako se onamo selim, kupujem staru paorsku kuću sa parčetom bašte. Ta mala finta sinhronicitetska u trenu je pokrenula pesničko nadahnuće, koje je kod mene uvek spremno na gotovs.

Konobar što sada znade moju tajnu po svemu sudeći je razglasio kolektivu o kakvom se svatu u mom slučaju radi. Presamićen nad papirom ne primetih odmah da se nekoliko besposlenih članova restoranskog personala sjatilo da meni iza leđa i postrance motri kako tu-prisustvujući raritetni oblik urbane faune šara plajvazom po hartiji i gucka vince sitnim gutljajima kolibrija. Preko ramena se osvrnuvši nađoh se u čudu. U mene je, uz tuce konobara, pogledivala i brzoruka barmenka koja je sa preke strane šanka žonglirala staklenkama pod vodenim mlazom i nedopušenom cigaretom koju je odnekud dohvatala i hitro razgorevala žar. Dva novodobska polu-omladinca u profi mundirima blago su mi se osmehivala.

 

Šta sad pišete? – pita onaj već mi poznat.

Je`l opisujete nas? – dodade dežmekasti obrijane glave.

Ne. Da budem iskren, pišem stihove, za svoj groš, onako.

O, pa, fenomenalno, i ja sam pesnik, još malo i objaviću knjigu! – izdeklamova skinhed, pa priđe i pruži mi ruku.

 

Ispod rukava mu je na nadlanicu i prste scurila neka super namincana tetovaža. Palo je obično građansko šapiranje, ništa od kodiranog rukovanja belog bratstva. Rekoh mu da imam za njega knjigu na poklon, samo sam tu jednu poneo, da je dam nekom muzikantu iz orkestra, ali budući da natrčah na kolegu – knjiga menja pravac, ide pesniku. Dočim, rekoh, u ovom slučaju radi se o zbirci pripovedaka. O, super, može li posveta? Može, na koje ime? Lepi Giga.

Ipak me ostaviše na miru, najzad. Pesma koja je tada i tu nastala je KOGITO INKOGNITO i ide ovako...

 

Prvo što pada s druma na um

ima neke veze sa kosturima pojedenih

domaćih ptica (kuda su razvejane?) i još više

sa situacijom kad je jezoviti zlatokosi čovek

u tučanom oklopu sjahao sa pučine

pa marširao predvodeći metalne lutke

sa ušiljenim musketama i sečivima helebardi.

Bradati pljuvači gromova – falš bogovi

odavno behu upisani u prorokov zidni reljef.

 

Tek sam stigao sa druma, raspolućenog uma

sedam za sofru, lakim poljupcem

pozdravljam vino.

Raspitujem se, kažu mi da mu je rodno bure

u Erdeviku, tamo gde sam usnio da ću

jednom živeti. Na jeziku mi kap

mošusa od podrumske memle, u slutnji

sev repa pešterskog guštera na goloj cigli.

Drugo što pade s uma odmah istrča na drum.

To su tri zrele misli, jedna o novcu, druga

o pokrovcu, poslednja o svetlucavoj peni

tekućih zbivanja. Pobegoše, na terevenkama

nije im mesto.

 

Vino razgoreva drugačiju viziju, na čelo mi sleće

košnica blede vatre, one što leži

na očnim kapcima u mediteransko podne

dok još mrtvosan lebdiš na razmeđi dimenzija.

Seti se: kad čiodaste zenice udenu nišan

spaziš sred bleštavila siluetu, a hrabra pred-svest

šapatom grakne da ono je ili glasnik bogovski

ili On sam.

 

Vino nadalje žubori o ženama i bezobrazlucima.

Odavno si u nešto ogrezao – dobacuje Ego – svi

već znamo u šta.

Taj naopaki alter Valter smeška se

zrnastim očima muve, nastavlja da zanoveta.

Pomiri se sa samim sobom – vrti se njegov refren.

Nikad, jer evo prispevam

u okasneli savez – odgovara neko.

Iz mene. Prekobrojan.

 

Nije to tamburaška pesma, o, ne, znam ja to dobro. A postoji šansa da ću i takvu ovih dana napisati. Pa usvirati uz gitarske akorde. Red je da se pridružim starogradskom splinu. Posle tolikih godina oklevanja.

U Plavoj frajli zumbala je subotnja gužva, nalik na one iz lagodnijeg doba. Delovalo je kao da se priprema neka ozbiljna pipirevka, kao da će na vrata banuti duh fieste i odigrati kazačok, a ludi će kum razbacivati zlatnike. Svi stolovi su bili dupke puni, gosti su žamorili glasno kao na vašarištu. Sa nekoliko strana simultano je prštao ciktav ženski smeh, cangrljala su stakla, škripavi trk viljušaka po tanjirima davao je ritam poput volšebne bubnjareve metalne metle kad šušketa po tasovima činela. Primetih kako ne uspevam da uhvatim tišinu između misli. Taj se neprijatni efekat sa pravom pripisuje svim ruljama. Nije to habitat za pesnika, jednako ni za kakvog drugog nevoljnika sklonog presabiranju i razabiranju, ali morao sam sebi priznati da mi u neku ruku prija. Na centralnom Frajlinom terenu beše naredan špalir od bar tuce spojenih stolova, tu se zbivao banket nalik na sicilijanske mafijaške svadbe, uz nekoliko zadriglih glavonja u preuskim sakoima i košuljama bez kravate tu su đuture sitna deca i tin ejdž omladina, matrone u sedinama, snajke i udavače, plus poneki stasali junior u potentnom dobu. Golemi krkanluk, ovali grilovanog mesa i svakojaki prilozi, vino posluženo u flašama, pivo, rakijski krateži. Obzirom na cene koje u meniju dreče debelim nulama banket je basnoslovan, let konobara što lepršaju po toj sceni pantomima je koja rečito dočarava zanos raskoši.

Namesto raskalašnog Rusa, tog manekena terevenke, iz ulaznog koridora sitno je dogacao čikica sa crnim koferčetom. Pretpostavih da je to jedan od tamburaša. Bio sam u pravu, to je čika Mile primaš, varoška legenda, član originalnog Janikinog sastava iz sedamdesetih godina, onih rokerskih. Čovek podseća na trgovačkog putnika koji nudi grobljanske usluge. Prvi koji se nacrtao na radnom mestu. Pa jašta, socijalistička radna etika.

Usporenim pokretima Hemfrija Bogarta  iz Kazablanke odložio je koferče na prazan astal bez stolica, skinuo je kaput i šal, okačio ih na čiviluk na potpornom stubu, otvorio onu svoju škrinju i izvadio instrument. Ustadoh, priđoh pa se predstavih, dodajući da ja znam ko je on. Čuo sam da si ti neki pesnik, koji treba da nas snima, reče maestro Mile. Tačno je, priznajem. Šicao je procenjivačkim pogledom ravno u moje zenice iza odbleska naočara. Bio je to manir pokeraških kibicera. On je predstavnik „svih njih iz pedeset i neke“, dočim, deluje kao da je iz ere Gari Kupera i sličnih kulera. Hladnokrvnom grimasom sakrio je sve zaključke o meni koje je uspeo da pokupi u tih nekoliko delića sekunde, pa reče da će sesti kod nekih prijatelja za sto, okrenu se i ostavi me sa starom tamburom izloženom na stolu.

Stizali su, jedan po jedan, ostali članovi te družine, poznate pod nazivom Romansa, a to je ime sa jakim pedigreom, u gradu Novom Sadu koji je oduvek epicentar tamburaškog sazvučja.  Razmenio sam poneku reč sa par članova bande, snimao ih dok štimaju instrumente, bez žurbe, lačo, a onda je grunula svirka.

Saznao sam da su oni u Plavoj frajli već treću deceniju, da su gotovo svi članovi i Velikog tamburaškog orkestra RTV Vojvodine, zatim da je teško izračunati broj ljudi što su u pojedinim intervalima bili deo okrestra. Rekoše mi da je od aktuelnih svirača samo kontrabasista od samog početka postojanja sastava u ekipi. Maestro Mile pridružio se bendu relativno nedavno i dodatno im podigao rejting. On je Balašev pulen, počeo je sa Janikom i ekipom da svira još kao poletarac, uz svog oca koji je bio stalni član te legendarne družine Osam tamburaša s Petrovaradina.

Čitav taj prvi blok u trajanju od najmanje pola sata bio je samo instrumentalni, stajali su među stolovima, bez ikakve bine, odajući utisak čudan, kao da su svratili slučajno, iz nekog filma o terevenčenju, recimo onoga o Vasi Ladačkom, ili sa svetske turneje po zaboravu. Zvučalo je kao slap biserja. Šetao sam među njima sa kamerom, osećajući se čudno, kao na safariju kroz nekakav naturalni šmek. Snimao sam i plafon po kome su razbacane levitirajuće stolice iz mnoštva raznih rashodovanih inventara. Plavu frajlu su, izgleda, dekorisali dizajneri Titanika.

Pauza. Tamburaši posedaš, neko da cugne kakvo osnaženje, neko da pripali pljugu, neko i da glocne kakav ohlađen roštiljski uradak. Sedeo sam među njima, sakupljao utiske. Pijuckao sam drugu dozu onog erdevičkog crnjaka, jeo posni prebranac i kiseli kupus, osećajući kako polako hvatam kafanski štimung. Ti ljudi jesu neoboriv dokaz neuništivosti tamburaške svirke. Onih par najmlađih su najvirtuozniji.

Čudilo me što nisu zapevali, niko od njih ni glas pustio nije. Pitao sam da li pevaju nekad. Pitanje mora da je bilo živi piš. I to umemo, reče maestro Mile nekako stidljivo. Ili mi se učinilo.

Da pevaju saznaću odmah potom, čim se pauza završi. O, da, pevaju, barem njih pet. Onaj za begešom najbolji je vokal. Pevao sam stojeći tik do njega, sa sve kamerom u ruci, nastojeći da ipak ne tresem, psujući sebi u uvo kroz trubu Eustahijevu što ne uspevam da odolim porivu.

Noć je fijukala munjski kao furgon Orijent ekspresa, bližio se tajming poslednjeg mi noćnog autobusa, društvo za stolom okolo koga smo bili okupljeni slavilo je neki intimni jubilej, moguće da je po sredi godišnjica venčanja, ili razvoda.

Najednom, nije mi se išlo kući. Srećom je vino bilo preskupo, srećom nisam pošizeo pa da u zlo doba naručim celu buteljku, ne žaleći šta košta. Nedostajala je još samo treća čaša, i bilo bi zagrljaja sa novosadskim ulicama sve do reskog decembarskog jutra.

Morao sam da jurcam kroz grad. Plava je frajla ostala u svom tihom budžaku, polomljenih i poispadalih slova bivše neonske reklame.

Moguće je da sam promašio zanimanje, pomislih. Namesto da se sav svoj vek bakćem sa hardkor poezijom, esejima i pripovestima, nije li bilo izglednije i lagodnije kuvati lačo kompot od lakih tamburaških nota.

Tokom uobičajeno truckave, neobjašnjivo talasave vožnje noćnim autobusom nastao je zapis stihova moje prve tamburaške pesme, one koja stoji u prologu ovog spisa. 

 

 

~ *****~

           

O enigmi pete žice promišljam.

Na instrumentu od četiri tona jedino ta je neki nadodatak, nadbačaj, bonus, kao trinaesta plata iz doba srećne republike. Ona je isto što i četvrta, samo što je peta. Ostale tri žice nisu duplirane, kao što je slučaj kod gitare od dvanaest žica, odnosno duplih šest. Tambure su nešto drugo. Na bisernici iliti primu, te i na bas primu, gornje tri žice daju ton izdvojen, može se reći reskiji i suvlji, u poređenju sa tonom četvrte, jer ona nije sama, tu je i njena bliznakinja, peta, njih dve se glaskaju u duetu.

Genije sentimenta koji je te instrumente stvorio znao je tajnu misterije dvojstva. To je osnovno stanje trijumfa nad samoćom. Dvoje je kvantna osnovica skupa, ali još nije plural. Troje je već mnoštvo... ili nije, nego je rezultanta odnosa dva entiteta, koja se javlja kao pozicija posmatrača, svedoka. U tom slučaju mnoštvo počinje sa četiri.

Suština dvoglasa je u fenomenu sklopa, a ne u dupliranoj jačini.

Drugi glas je prvome senka, pozadina, zaleđe od podrške, onaj tas na suprotnom krilu vage, svome parnjaku podjednak, sliven u ravnotežu jedinstva. Skupa su zdušni savez. Mada su oba glasa istovremeno i prvi i drugi, uzajamno jedan drugome potpora.

Pa da, setih se smešnog čuda nule i jedinice, od kojih novovremski dosetljivci sačiniše sav informatički žubor, praktično prepev svega, svakog jezika, ma svega što je saznajno. Dva su signala za to dostatna, dva puka znaka, od kojih, gledaj zezalice, jedan predstavlja ništa a drugi je suvi singularitet, elementarno jastvo, sami početak i prauzrok svakog zbira i brojanja, onaj koji je mogao ostati u svojoj samačkoj poziciji... ili nije mogao... pa je svojim pokretom, po nedokučivoj neminovnosti, pokrenuo niz.

Mogla su biti odabrana, dakako, bilo koja dva znaka, tačka i crta, žaba i kraba, točak i klin, trojka i devetka, ali oni mozgovci, da li slučajno, odabraše prva dva slova brojnog dekadnog sistema.

Elem, nota bene, u suštom kodu treći signal je nepotreban.

A sve ostalo postojeće je treći entitet, mnoštvo neizbroja, tvorevina.

Zašto li je jedincati jedinac postao tvorac... drugim rečima, zašto je prauzročnik stvorio svet...  

No kad zaboli glava od filozofiranja, valja se vratiti muzici.  

Baš zato što na tamburi tri gornje žice zvuče solipsistički, zvuk dvojca četvrte i pete žice izdvaja se u kontrastu. Istupa u obasjanost. Priziva ushit, čovekovoj prirodi neophodan. Reklo bi se da tek kad se to neko jedno sa tim nekim drugim udvoji čovek stekne utisak da je okrilatio. 

Mogao bih se zakleti da sam davno nekad, još uz gramofonske singlice zavrćene na očevom tad modernom mono gramofonu, prepoznao i valjda gotovo posve osvestio tajnu čari starogradskih pesama u kojima su zumbali maestrozni tamburaški orkestri, prateći one rezonantne glasove iza kojih su stajala tad posve mlada imena Zvonka Bogdana i Olivere Marković, gotovo sam ubeđen da sam tada još našao i prepoznao zlaćanu nit svojevrsne radosti koja se provlači kroz slapove zvuka kao srma, struji čak i kroz svečanu odeždu sete raskošno rasplesane u nekim od tih pesama. Znao sam da su to popevke drevne, ili tačnije rečeno predratne, iz nekog sveta koji se završio u dobu što je presahlo, valjda samo od sebe, tek onako uobičajeno minulo. Čudilo me zašto li ih moj tatek sluša, jer sa one strane velike smene sveta on beše jedva beba, i to načisto planinska, a ne starogradska, pitao sam se otkuda mu singlice, zar je moguće da to još može negde da se kupi i ko li ih od plastike mota i kakvi to ljudi tu muziku pevaju i sviraju u dominatu seljačkog rokenrola koji je bio moj i opšti domen. 

Za trinaesti rođendan sam sebi kupih moćan stereo gramofon. Na vreme sam bio razglasio da umesto rođendanskih poklona očekujem dobrovoljne novčane priloge. Dobri rođaci, komšije i očevi kućni prijatelji pokazaše se kao vrli dobrotvori, njihove su donacije nadmašile sva očekivanja. Milutin i Jasna iz Holandije za zimske ferije dođoše u posetu rodnom kraju, na silu dovodeći dva sina koji su se napola poholandezili, da deca vežbaju žargon bosanskog vilajeta. Za moj jubilej iskeširali su špil šarene strane monete. Tek u Zenici, na bančinom šalteru, spoznao sam kolika je to lova kad se pretvori u domaću šušbinu. Oblila me vrućina od unutrašnjeg napona. Oči mora da su mi zaiskrile kao tasteri slot mašine. Skupoceni gramofon više nije predstavljao stavku neuračunljivu, mogao sam dodatno da se rasipam. Kupih teksas jaknu marke vrangler, kaubojske čizme. U prodavnici ploča, čeprkajući među arhivskim buntovima, natrčah na longplejku sa zlatnim numerama domaćeg evergrina. Oklevao sam tri sekunde. No otisnuh se, zajedrih barkom vlastitog gušta, tek pomalo iznenađen njegovim izborom. Među singlovima koje sam tad pazario bilo je nekoliko od Zvonka Bogdana, sa po dve pesme sa obe strane. Tako sam postao deoničar kućne kolekcije muzičkih antikviteta.

Elem, sve češće sam samcit sam baš te vinilke postavljao pod gramofonsku iglu pa se kupao u zvuku zagonetne starogradske antike. Postala je ona ravnopravna sa rok hitovima sedamdesetih. Zavodila me raskošna paleta raznorodnih sentimenata, plenila svečana patetika, elegantna, filigranska, zanosila su me čuvstva što se nisu mogla sresti ma gde drugo. Javljala se u meni žal što je ugaslo ono doba o kome se u starogradskim biserima peva. Celokupni doživljaj bi se mogao odrediti kao mešavina grobljanske sete i neobuzdanog ushita, doduše prašnjavog, pokrivenog patinom. A mora se računati i sa dodatkom još nekoliko začudnih aroma, među kojima se prepoznaje prkos. No prkos čemu? Da li prolaznosti, zaboravu, grubom i vetropirastom nehaju... ili vascelom svetu, mahnito zaošijanom, u čijem se kovitlacu razvejava i gubi, nestajući netragom, i pamet i veština, snaga i lepota, svaki zamah i podvig.

Ukus tog čuvstva neprestano je tu dok slušaš tamburaške žice kako žubore i s njima teku reči pesama.  

Tom osećanju nema imena, ili ga barem nije lako naći i tačno izgovoriti. Jer ono se rasipa iskričavo, baš kao fon punog tamburaškog orkestra, u kolopletu mnoštva žica  i glasova počesto akordiranih u višeglasju, u sklopu štimova i slapu brujnih skladova.

Elem, banu nova godina, ne sećam se tačno koja, mogao bih da izračunam ali mi se nešto neće, ne bih da mi cifre oljušte štimung, pa da se nasučem na žal za mladošću, nego šta se dogodilo – po prvi put dobih zvanični poziv da, među ostalim sedmacima, prisustvujem terevenci zvanoj školska novogodišnja igranka. Doživeo sam to baš kako treba: to je bio ausvajs za ulazak u odraslost, a ono detinjstvo sa svojim detinjatijama, predugo, zamorno, ostaje iza, kao odbačena kožura čiji je broj postao premalen. Nije mi tog bivšeg statusa bilo ni najmanje žao. Naprotiv, grudi mi je napumpalo osećanje trijumfa.

Obukoh se skroz rokerski, ispod džins vranglerice šljokasta ljubičasta košulja,  na nogama kožne kaubojke a preko njih farmerke zvoncare, našiljih frizuru sapunicom i limunovim sokom. U ruksak sam nabio tri longplejke i pet singlova, sve je to u mome vlasništvu, među njima prva dva albuma Bijelog dugmeta singlice od grupe Kod i Teške industrije, Dip parplova hitčina Smok on d voter sa Čajld in tajmom na B strani. Treći LP bio je jaki sastav starogradskih bisera, a na dva singla stajalo je ime najmoćnije firme – Zvonko Bogdan i Janika Balaš.

Namera mi je bila da doprinesem ponudi muzičkog štimunga na mojoj prvoj žurci za kvalifikovane mangupe. Udarne rokerske stvari morale bi pokupiti ovacije, što meni garantuje da ću biti taj što će u čaršijskom vilajetu ustoličiti prevlast buntovništva i hedonističkog nehaja, tim modernim talentima kojima smo obdareni mi pravoverni rockn`roller udarnici. Što se tiče tamburaških vinila, istini za volju, malo sam oklevao i gotovo odustao popustivši rezonu da neće biti mnogo takvih koji bi sa odobravanjem dočekali ispoljavanje te anahrone strane mog muzičkog ukusa. Nešto mi nije dopuštalo da uzmaknem. Da li puki kapric? U stilu – to sam što sam, ne konstatujem trendove… i stojim iza svakog pa i toga mog hira. Kako god, bio sam rešen da u pogodnom trenutku pod iglu stavim Kad sam bio mlađan lovac ja ili Moja mala nema mane… ili čak onu nerazlučivu Te san lačo trgovco.

Prilazeći školskoj zgradi sa longplejkama pod miškom i singlicama u kesi osećao sam se kao agent galaktičke diskografije, jednom rečju kolosalno. Uđoh u svagdašnju školsku aulu kao da stupam u Karnegi hol. Dočekao me dodijali šlager sezone od pre leto ili dva: Bling blinge blinge bling, sviraj mandolino. Onako stišan Čola je zvučao kao pikolo vilenjak na listu dateline. Na stražarskoj poziciji uz gramofon stajaše nastavnica muzičkog Đuja, znana kao “luda ko struja”. Očima je rešetala kao kerber. Povijen nad kilavim školskim gramofonom glavom je ritmično klatio Jasmin Smoljo, izigravajući disk džokeja. Dečko je bio naširoko obožavani kumir i najveća školska uzdnica, plavušan nežan kao pahulja, retardirano čedo majčino (kolao je trač da mu je mama do desete godine brisala guzu), šampion okićen sve samim peticama, nosač Štafete mladosti na trasi između Sarajeva i Zenice. Ustuknuo sam neodlučno. Ali znao sam da nema druge, stari poredak se mora srušiti.

 

Šta ti je to? – ćurliknula je Đuja.

Nova ploćaaa! – šmekerski uzvratih glasom Jugotonove rode iz televizijskih reklama. – Hitovi, drugarice nastavnice, sve sami suvi kvalitet.

Pokaži.

 

Sinulo mi je u magnovenju – ajoj, šta će kazat za ove moje starudije od prije svih ratova… gurao sam joj pod nos ona dva moćna omota od Dugmića, na jednom polugole sise devojačke, na drugom nakvasalo dupe s tankim trouglom gaća i muškom šapom što obuhvata tu raskoš.

 

A, neš` to ovdje puštat, đaba si donio! – siknu ljuta guja.

Ma, nastavnice, to je Dugme, najpopularnija grupa koja postoji, eno ih non-stop na televiziji, a i sa radija se njihove pjesme čuju odsvakle, eno ih c`jelo ljeto na radnoj akciji na Kozari, eno im ga intervju u časopisu Zdravo, ma, nema đe ih nema, a vi da ih zabranite!

 

Đuja mi je ljubazno istrgnula iz ruku ceo bunt ploča, pa je živčano navalila da lista i pregleda. Izraz lica joj se naglo promenio.

 

Otkud ti ovo? Otkuda tebi ovo!?

Koje? A, pa to ja isto slušam, to su moje vlastite ploče, ja ih kupio.

Lažeš.

Ne lažem, ja od svojih para kupio u Zenici, sebi za rođendan. Matere mi.

I donio si da to puštamo večeras…

 

Klimnuh glavom. Đuja je meko pomilovala singlicu sa likom Zvonka Bogdana na prednjoj strani omota. Upiljila je u mene prignuvši se, kao da mi podviruje ispod očnih kapaka. Videla je iskrenost.

 

Dobro, skuvo si me. Stani tu do Jasmina, pa ćete skupa pušćat muziku.

Joj, onaj, hvala, nastavnice, ali ne bih ja, rađe mi je da đuskam, a i zapleso bih uz sentiš s jednom curom, kad bude to došlo na red.

Vid` ti njega! Đe su ti ovdje cure, to su sve dječica, ko i ti što si... nego š` ti bit` vel`ki mangup, jel` de? Ako š` curu, a ne cur`cu, moraćeš plesat sa mnom.

Može. Nikakav problem. Ali pod uslovom da bude uz Bluz za moju bivšu dragu od Dugmeta. I još jedan uslov – da pustimo Bosanca, barem jednom.

Kakvog ba` Bosanca?

Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac – to je glavni hit sa ove ploče.

Valja, sve je dogovoreno. Čekaj, da vidim jesil` se namirušio. Ajoj, šta ti je to, jel` Pino silvestre?

Jest, čini mi se, ona zelena flašica ko šišarka? Uzeo sam od svog starog, iz pribora za brijanje.

Hajde, dobro, može da prođe.

 

Štipnula me za obraz. Rekla je Jasminu da kao sledeću numeru pusti Bosanca. Prvi taktovi zamrzli su vazduh na dve i po sekunde, a onda je Bebekov vokal skršio tu tanku pokoricu pitanjem: Jesil` mala ljubila do sada? To je izazvalo urnebes među školarcima koji su se već bili skupili u punom broju i stajali naokolo po rubovima aule, začuo se neki prigušen huk koji se podigao u vazduh kao zapaljeni znak čuđenja, a sa onim – l`jepo ću se očešljati, dotjerati, opeglati, mirisaću kao ruža, volićeš me ti, to znam!!! – zakotrljao se rokenrol. Neki su podizali ruke raširenih prstiju kao pri skoku u vodu u stilu laste, drugi su zamlatarali glavama rastresajući kosu. Odklatio sam se do same sredine sale i stupio u treskavac. Školska se raja glatko razmilela i okružila me.

Osećalo se da se žurka više neće moći vratiti u običan tok, pod rukovodstvo dosade, ta je percepcija detonirana. Slatki ukus pobede! Popucale su barijere, čitavom sam kožom osećao kako nadire moje vreme, vreme naše generacije, juriš naše drske mladosti koja osvaja sve teritorije slobode. Taj divlji sentiment potpirio me lakoćom, na sarama kaubojki nikla su krila, bio sam namah u transu, obreo sam se na bini sa Dugmićima i pevao uglas sa Bebekom, nosili smo se makar barabar, u stvari mi se čak činilo, po prvi put, da sam od njega bolji. Kristal je prštao po sekundama.

To je zbivanje trajalo kao neopisiv raskorak krajnosti, delovalo je kao večnost koja se završila u poluminutnom magnovenju.

Sad promišljam o fenomenu koji se očituje pitanjem: kako biti dibidus urađen, a bez ma kakvog dopinga, ni cirka ni vutra, kamo li pilule za lilule, ili – sabrani Bože – bela kokoška, ili takozvana radost za vene, znana kao hors. Ako je bilo ičega izvan mog mozga, van kolektivnog mozga prisutnog na klinačkoj žurci u OŠ Tihomir Jović na okrajku hude kasabe busovačke, ičega, dakle, eksternog što je ekspandiralo doživljaj postojanja do te ranije nedosegnute tačke – to je mogla biti jedino muzika.

Muzika je opak opijum za narod, drugovi skojevci! – zaškripaće okružni sekretar SKOJ-a na hitnom sastanku općinskog odbora socijalističke omladine općine Busovača, zvučeći graktavo i gorko, istorijski i pravednički, kao da je u najmanju ruku on lično i personalno ucveljeni potpredsednik socijalističke galaksije.

To zlo je sada kod nas u najcrnjoj ekspanziji! – nastaviće da urla intonacijom leleka, odazvaće mu se samo zvonki muk. 

To nam je podmuklo podmetnuto od strane zapadnjačke kontrarevolucije, nastupa pod imenom rokenrol, u formaciji dugokosih padavičara i narkomana! 

Zagrcnuo se, ubeutio očekujući odziv tipa: Tako je! Tako je, druže Glibo!!! Ali se oglasila samo tišina podesna za pesmicu tiho-tiše, tiho-tiše, ko padanje kiše.

Bio je to Ivo Glibo, osmak iz naše škole, najveći štreber srednje Bosne. Na tom sastanku sam isključen iz organizacije. Ne zato što sam na novogodišnju igranku doneo vinilke inkriminisane opijatske supstance zvane rokenrol, premda je i to pomenuto u Glibovom elaboratu, ali me to nije teretilo, jer nisam ja, kako je tamo navedeno, na muzički izbor uticao neposredno... nego sam izbačen iz SKOJ-a jer sam se na sastanku pobunio, protivno svim pravilima podigao sam dva prsta i izdvojio mišljenje. Bio sam, dakle, prisutan. I imao sam mišljenje. Suprotno. Tvrdio sam da je rok muzika udarna pesnica revolucije, ni manje ni više. Upravo smo mi, rokeri, preuzeli zastavu borbe za slobodu od naših prethodnika partizana. Očekivao sam ovacije od prisutnih deputata. Nisu buknule. Čulo se samo meškoljenje, i kikot neke neoprezne omladinke, koji je u istom času bio ugušen dlanom preko usta. Namesto da se pogružim i relativizujem tu smelu tvrdnju ja sam se ražestio. Izjavio sam nešto sumanuto, naime, da sam siguran da bi Karl Marks, da je slučajno rođen u našoj generaciji, ili čak u generaciji Bregovića i Bebeka, ili bilo kojoj između, kao i nekoj posle nas najnovijih rokera, da bi, dakle, Karlo bio basista ili bubnjar nekog progresivnog benda, sto posto i tekstopisac, da bi brijao bradu i pustio kosudžu do pola leđa, bio bi u našem štimungu, do daske.

Na te moje subverzivne tvrdnje zabezeknuće je opustošilo učionicu kabineta za fiziku, gde se sastanak desio, po nepisanom pravilu. Tu je, kao i obično, bio nazočan i nastavnik fizike Jozo, u vidu usnule biste koja stražari nad palim borcima. Jozo se trgao iz katatoničnog transa. Njegov glas škopljenika probio je plafon. 

Piiiiii-piii Karla Marksa, piiiiiiiii-piiiiišššt Tito dragi!!! Revoluciiionarniiii sud će ti suditi bibipiii, zaboravi peticu kod mene, raskolniče, antielementu! Odma da se glasa o isključenju iz naših redova ovoga zastupnika neprijateljskih interesa, iz ovih stopa!!! Druže Glibo, pokreni proceduru...

Stekli su se uvjeti za hitni postupak, prisutna je dvotrećinska većina članstva, možemo odmah preći na izjašnjavanje o tome ko je za isključenje iz naše organizacije dotičnog druga člana...

Glasanje: 21 za, 2 protiv, 1 suzdržan.

Revolucionarni sud me sasekao kao čokot salate nikao izvan leje. Na pitanje želi li neko reč digao sam ruku visoko kezeći se preko žvake kao Mohamed Ali sa gardom iza leđa.

Nastao je žamor, pa metež, pa udrvenela ćutnja.

Ivo Glibo je progutao odgovor, nikada se nije razjasnilo da li bi bio odobrenje ili zabrana. Prethodno podignuta đačka dva prsta preinačio sam u jedan, srednjak leve šake okružen skvrčenim domalim i kažiprstom, dakle pimpek i jajca. Ustao sam, pošao ka vratima klibereći se kao pobednik, sa rukama u plitkim džepovima farki.

Na onoj mojoj istorijskoj igranci – moram se onamo vratiti – zbile su se još neke stvari, nezaboravne.

Najluđa od njih je otkrovenje tamburaša.

No pre toga nastavilo se kojekako, na prvi pogled zapanjujuće razroko.

Neko je naredio pesmu od Arsen Dedića Kad bi svi ljudi na svjetu, čiji stihovi su:

 

Kaži, oni što žure

Da, nosit će duge frizure

I voljeti mir i muziku

Ko što volimo mi

 

Na početku te pesme čuo se pomalo imebecilan smeh neke šašave omladine, ili je bolje reći puke dečurlije. Ali upravo ta dečurlija otpevala je strofu o dugim frizurama i muzici.

Nama detinjastost više nije bila potrebna.

Otišao sam da to javim nastavnici Đuji.

Stajala je kraj stola sa posluženjem za nastavnike i domunđavala se sa glavnim školskim baukom, nastavnikom biologije Ratkom Pavićem. Nisam oklevao ni tren. Nije to šala, jer taj je pripadnik nastavnog kadra, u mlađim danima bokser velter kategorije, znao je taj da sune šaku u bradu kakvom bezobraznom ponavljaču sa neobrijanim nausnicama, ako dobije adekvatan povod, ili naprosto ako mu bude ćeif. Ignorisao sam ga. Dibidus kulovski odmrmljah Đuji na uvo primedbu koju sam imao uložiti.    

            Nastavnice, urgirajte kod ovog disk džokeja da ne pušta dječije pjesmičuljke, jer će splasnut atmosfera.

To sam ja naredila, ja i Ratko, previše ste se raspištoljili, ko zna đe bi to moglo završit.

Ma niđe, samo ćemo mi raja dobit malo oduška.

Okrenuh se nokauteru koji je gledao nekud u visoki plafon i nervozno mrdao prstima u poziciji šaka skrštenih na mestu ispod leđa. Iz profila je delovao pospano. Bilo je opšte poznato da je tada najopasniji.

 

Nastavniče, može li jedna pjesma za Vas?

Kakva? – promrsio je.

Prava momačka.

 

Glava mu je pala na rame, pogledao me odozgo postrance. Oči su mu bile blage, samilosne. Klimnuo je glavom. Znao sam da ne smem da se zeznem u izboru. Pošenuh Jasmina u stranu i zamislih se bez misli, kao u ringu. Rašireni prsti obiju šaka su mi treperili kao antene loveći zgoditak na ruletu. Moja je prekognicija svela izbor na dve stavke: ili Požurite konji moji, ili Bekrija si cjelo selo viče... dakle Bijela dugmeta, nema druge.

Pustio sam bekriju.

Im`o kuću, nemam je, im`o zemlju, prod`o je, svo imanje prokock`o, pa šta... Bilo mi ćeif ćeif ćeif – zar je tako nešto grjeh...

 

Ratko se cerekao sam za sebe zijajući i dalje u plafon, kao da ne ispušta iz vida svog goluba prevrtača koji izvodeći trostruki salto od jastreba pravi budalu.

Tamo na podijumu masa je padala u trans. Odmah poslije toga pustih i Konje.

 

Brže, o, brže jurite kroz noć....

 

Nije bilo otpora. Đuja se njihala u ritmu svojih studentskih dana, Ratko se klatio u polu-spuštenom gardu, rezignirani Jasmin je naslonjen na radijator cuclao bombone koje je jednu za drugom grabio iz činije na pultu. Nastavio sam u istom fazonu. Da sam pekar, Kupit ću si top. Vozio sam atmosferu kao brod ludaka na masivnim valovima.

O, da, pomišljao sam, rođen sam za šofiranje narodnih masa u pravcu svetle budućnosti, gde rok muzika poništava mehaniču tupost. Tačno sam osetio kad treba da napravim mali predah, prelaz ka novoj fazi žurke, i života, pustio sam singlicu od grupe Kod, Ciciban. More se neznatno umirilo. Ali moja raja se još zaljuljanije zanosila.

 

Samo jedan tren ja gledo sam nju

Samo jedan tren a pamtim još sve

Za njom ide jedan maleni pas

Samo idu ko da ne čuju moj glas

Ipak ona se osmjehnula ah

Zatim stade mada mogla je proći

U tom času meni zastade dah

Kad sam vidio te zelene oči

Da li želiš da ti kupim sok

Ili možda da ti sviram rok...

 

Pesme na engleskom nisu tako dobro prošle, naslov one od Dubokog purpura zvanu Dim na vodi možda je poneko mogao da razume, ali dalje ni makac, engleski tu niko nije znao ni da bekne, cela busovačka škola učila je tada isključivo francuski. Ipak je ovo Bosna, pomislio sam, radi eksperimenta pustio Aj, kolika je Jahorina planina, od zeničkih teških industrijalaca koji deru seoske poskočice maskirane u hard rok. Radilo je to kao ludo.

Kad sam osetio momenat pustio sam prvu sentiš pesmu... nikad se neću vratit u svoj rodni kraaaaaj...

Najpre ide uvodni solo od skoro minut.

Iskobeljao sam se iza improvizovanog DJ pulta i krenuo ka nastavnici Đuji, da je pokupim za ples, jer dogovor je dogovor. Preduhitrio me Ratko. Pridržavajući damu za prste odveo ju je do epicentra praznog podijuma. Đuja je pročitala moju nameru, bacila je na mene pogled preko ramena klibereći se podsmešljivo, ili bar sažaljivo. Produžio sam pravo napred, nisam se dao zbuniti, prišao sam najboljim sisama OŠ Tihomir Jović, ime joj lepo, Rusmira, stajala je u jatu od pet-šest drugarica, bila je doterana kao mlada, u strukiranoj nebeskiplavoj haljini, sveže ošišana na kratki paž.

Pogledala me zbunjenim i pomalo kao preplašenim pogledom našminkanih očiju, sa plavičastim šljokicama na gornjim kapcima.

Cela trupa devojaka delovala je zamrznuto, kao da ni jedna od njih pojma nema zašto sam se tu nacrtao i šta nameravam da izvedem.

Delovalo je da se tu kolektivno očekuje da skočim majmunski salto unazad, iz mesta, odguslam Tarzanov poklič. Svako normalan na mom mestu bi se pogubio, ali ja odoleh naletu vrtoglavice.

 

Ho`š da zaplešemo?

A, to… joj, ne znam.

Nije to nikakva nepodopština, bona. Podrazumjeva se da cura i momak mogu na igranci zaplesat, ne znači to da ćeš se odma morat udat za me. Ne znači ni da ćemo se iz istih stopa skontat, to je samo `nako, k`o iz finoće. Ružno je odbit. Nepristojno. Ne blamiraj ni sebe ni mene.

Nešto mi bezveze, ko zna šta će po čaršiji da se priča.

Ma, ti si cura kultura, nisi ti iz šume, dođi `vamo.

 

Dočepao sam je za ruku i blago povukao, odupirala se jednu sekundu, pa je popustila. Nešto mi šapne u srcu i znaaaam da sam na svjetu saaaam... – razvaljivao je Bebek baš u momentu kad Rusmiru stegoh oko struka obema rukama. Ma ko je sam, bolan Željko, za me nema samoće. Naslonila mi je pod grlo svoje bombastične dude, zabacila ruke oko mojih ramena, pa se naslonismo obraz uz obraz i počesmo da se njišemo u vrućem stiskavcu. Doživljaj od trista volti, minimum.

 

Moja draaaaaga, moja draga, bivša draaaaga!

 

Uh, što je vruće, nemoj me tako tjesno stiskat, ba, prokuvaćemo... nešto ti se ušiljilo, bode me.

Ma, jok, čini ti se. To mi je kutija pez bombona u džepu, sa facom od Šilje, onog iz crtaća. Ne boj se, neće te ujest.

 

Dobar štos. Oboje se zasmejuckasmo. Potom smo se ćutke usredsredili na razmenu vulkanske temperature. Na podijumu je već bilo desetak parova. Led probijen, pomislih. Nastavnički par se začudo beše umorio na pola pesme, otišli su ka spojenim stolovima sa šarenim posluženjem, znači ispali iz stroja, pa navališe da guckaju i kljucaju. Taj dugmićki bluz blagosloveno traje kao dupla obična pesma, u ono vreme znao sam tačno koliko, recimo šest minuta i resto, ali nama koji smo od žive žeravice to nije predstavljalo nikakav problem. Meni i mojoj stiskavac partnerki prošlo je kao u magnovenju, očas. Stadosmo i rasklopismo se kad se istopio poslednji gitarski ton. Zurili smo jedno drugom u zenice kao u zapari sred tropske prašume, lice joj je izgledalo kao nafajtano maglom. Rekla je da mora da sedne, klecaju joj noge. Mahnuo sam joj, kao romantik kraj železničkog perona, pa pohitah da pustim novu stvar.

Pustio sam onu udarnu Osam tamburaša s Petrovaradina.

Bio je to čudan prelaz, u najmanju ruku iznenađujući.

Kao oficir u mundiru odfircao sam ravno ka dežurnim nastavnicima koji su u mene blenuli nekako iznenađeno.

Stao sam na metar i po od Đuje, klimnuo glavom i viknuo: „Molim za ples!“  

Ratku je krupna mrva hrane pala sa donje usne. Đuja je pljesnula dlanovima uz kikot. Melodiozo je uzvratila: „Veoma rado, dragi dječače, pjesmom si me u žicu pogodio.“ – Bivšem je velterašu pala i vilica.

 

Sad se dobro drži, moramo isključivo pristojno, nemoj da mi se previše pribijaš, da ne ispadne kako zavodim maloljetne učenike.

Ma, đe, drugarice nastavnice, ne bih ja.

Jel` de, ti ne bi, ko fol. Vidila sam kako si stiskao onu malu.

Stiskavac je normalna stvar za nas rokenrol omladinu, ali vi ste dama visokog ranga...

Uf, uf, molim te, kad bi ti znao kakva sam ja stvarno ne bi se tako uparađeno kokotio. Nikakva uštogljena gospoja, sinak. Nego si ti za me beba.

 

Plesali smo nekakav kljakavi i spori valcer, okrećući se kao mehaničke igračke iz kakve bečke suvenir-kutije. Totalno antiseksi. Oboje smo pevali.

O, pa ti l`jepo pjevaš, i to baritonom, ko pravo veliko muško.

Baš nam se uklapaju glasovi, taj vaš sopran...

Nije sopran, nego je alt... hajde samo pjevaj, nemoj kvarit utisak.

 

Tamburaši, svirajte mi

Divne pesme od davnina

Ja ću ljubit kose njene

I polako piti vina

 

Zaustavite Dunav i kazaljke stare...

 

U tom momentu drugarica Đuja je bila viša od mene nekih pola pedlja, no valja napomenuti da su joj pomagale prilično visoke potpetice. Moje kaubojske čizme nisu me uspele sa plesnom partnerkom izjednačiti, uzalud im pete od po četiri centimetra. Verovatno odista jesmo izgledali smešno. Onako koncentrisan na vrtešku uhvatio sam krajem oka kliberenje likova unaokolo. Muški su blenuli iscereni bez zadrške a ženska lica su dlanovima prekrivala usta, zaklanjala se kosom obarajući glavu.

Učenik i nastavnica su do kraja pesme pevušili koncentrisani na svoj filing, kao na času muzičkog, na dopunskoj nastavi, sami u kabinetu. Na kraju smo se odmakli na pristojan otkorak, pa se jedno drugom naklonili i razišli. Obrukao se nisam, onaj šiljak Rusmirin nije navaljivao da probije gaće, štaviše, nije se ni gicnuo. Vratio sam se za pult za kojim i dalje stajaše Jasmin, skrštenih ruku, bezidejan i bez inicijative, kao da je izgubio svaku životnu koncepciju.

Pustio sam pesmu sa A strane longplejke – Niz polje idu babo sejmeni.

To je bosanska sevdalinka, jedan kroz jedan, ali Zvonko ju je otpevao na ekavici. Elem, uz tu se pesmu i taj filing ne može plesati ni najsporiji stiskavac, može samo da se padne u sevdah. A u njemu je mentalni sloumoušn. Podijum za ples se ispraznio, raja je naokolo malaksavala utučena splinom orijenta. Vratio sam se rokenrolu. Do kraja te lude noći bilo je samo treskavca, za stiskavac ni jedna pesma. 

Tako je protekao moj prvi javni iskaz muzičkog ukusa, nastup u neobičnoj ulozi mešanca između rokenrolera i tamburaškog slušača. Do kraja školske godine nekoliko puta sam na Đujin zahtev na čas muzičkog odnosio ploče sa starogradskim biserima. Na jednom od časova, dok je nastavnica naglas tumačila sitna i krupna slova ispisana po omotu singl i el-pi izdanja, razaznao sam čudan podatak... naime, mahom su to bile sasvim nove vinilke. Ona sa petrovaradinskih osam tamburaša bila je „mlađa“ od Dugmetovih albuma, produkcija 1977. godine. Ni ne sluteći onomad u Zenici pazario sam sasvim frišku longplejku. To saznanje me zbunilo, čak zblanulo toliko da sam izrazio svoje čuđenje.

 

Mora da su to stare pjesme, – dometnuo sam Đuji – od ko zna kad, koje su nedavno ponovo snimljene, zar ne, nastavnice?

Neke jesu tradicionali, ali većina ih je, bar koliko ja kontam, komponovana i napisana u skorije vrijeme... – odvratila je.

 

Sve mi se pobrkalo u poretku stvari. Ispada da je onaj šmek bivšeg potisnutog sveta i njegova ljudstva pomočenog u zaborav u stvari bio moja izmišljotina.

Posle sam, u samoći svoje sobe, proučio sva sitna slova i brojke po omotima, imena autora, datume izdanja, tiraže i ostale generalije.

Zaustavite Dunav... tu su pesmu potpisala četiri autora. Zvonko Bogdan i Janika Balaš bili su mi uveliko poznati, ali druga dva imena nisu mi govorila ništa. Nisam još slutio da ću se jednog jutra sasvim skorog probuditi na mostu preko Dunava, tokom vožnje vozom koji je napuštao poslednje brdo na svom putu ka mom novom boravištu i potom dalje Panonijom. Bacio sam pogled kroz prozor i ugledao na bregu beli toranj i na njemu sat, ne pogađajući da su to kazaljke stare iz one pesme. Ravnica me načisto prenerazila. Reljef vidika obrisan školskom spužvom, dibidus, do dna table. Tu postoji mali paradoks, naime, tu sam rođen. Made in Panonija. Odneli su me roditelji odatle, brže bolje, pre nego što sam stigao išta da zaboravim, moje sletanje u mrzli februar, susret sa misterijom disanja, nedugo potom svoja bosa stopala pobodena u žutu pržinu dvorišta u zaleđu zgrade, vidik što je zvrjao niz ravnu ledinu i golo nebo. Naime, po rekonstrukciji zbivanja to su morala biti moja prva iskustva i senzacije. Ali to je neka druga priča. Vratio sam se kao potpuni stranac. Raspukli vidik pobuđivao je mučninu, osećaj šupljosti u senzorima. I do dana današnjeg odsustvo reljefa na mene dejstvuje ne baš blagotvorno, tu je ono inicijalno osećanje nelagode zbog nedostatka oslonca, tupo tištanje i prigušeni nemir. Bregovi su za mene činjenice, litice su misaone prepone, uz planinu vijuga put uspona, i silaska. Ko na brdo ak`i malo stoji više vidi no onaj pod brdom… što reče vladika Rade.

Prošle su godine dok nisam negde načuo da je slavnu tamburašku pesmu Osam tamburaša s Petrovaradina stihovno napisao jedan Vrbašanin. Pardon, Cetinjanin, na privremenom boravku na dnu Panonskog mora. A taj nije stihotvorac, nego akademski slikar Ratko Šoć. Čoveka sam susretao na gradskim ulicama, ako je Vrbas uopšte grad, a ne filozofska palanka, kao i na otvaranjima izložbi u gradskoj galeriji, ali nismo se nikad direktno upoznali. To nikad je privremeno, važilo je za onaj momenat. Ratka ću upoznati nakon isteka još dva-tri tuceta godina. Jednom prigodom ću pevati njegovu pesmu u njegovom prisustvu, na suvo, bez tamburaške i bilo kakve pratnje, doduše u duetu sa izvesnim članom gradskog hora. Ta zgoda zbivaće se na obali Tisinog rukavca, naspram Bisenog ostrva, prilikom otkrivanja skulpture Vladimira Brkanlića, Ratkovog i mog zajedničkog prijatelja. Za trpezom improvizovanom na travnatoj zaravni, nadomak džinovskih belih betonskih šaka i podlaktica šiknulih iz zemlje, u čaše će biti dosipano vino grofa Gedeona Rohoncija, znameniti Muskat Krokan. Gradski oci novobečejski obezbediće tri buteljke u čast skulptora darodavca a na polzu par njegovih prijatelja. Ja ću, neizostavno, pijuckati, nemajući jasnu predstavu kakvu dragocenost upravo degustiram, a maestro Šoć neće hteti ni da lizne, zadovoljiće se svojom pričom u čast tog napitka. Biće to impresivni podaci. A ja ću dobiti autorov ukor zbog pevanja pogrešne verzije teksta. Tada ću prvi put čuti pravih Osam tamburaša. Izgovoriće ih autor lično.

Meni u to doba jedina poznata verzija beše tek prepev koji je sačinio Zvonko Bogdan.

Evo ih Ratkovi stihovi, nastali, kako glasi legenda, na licu mesta, u kafani pod bregom sa tornjem sahata-kule na vrhu, sproleća 1975. godine. Našao sam tekst na internetu, izvor je valjda pouzdan.

 

Dones'te mi crna vina,

hoću priče da setim,

baš na ovom dragom mestu

gde je nekad ona bila.

Zaustavite Dunav

i kazaljke stare,

ovo je pesma moja

i reka moje nade,

nek' nas opet prate

s pesmom crnog vina,

Osam tamburaša

s Petrovaradina.

Tamburaši svirajte mi,

tiho, tiho, tamburice,

da bih čuo dragi šapat,

divne reči moje mile.

U belom ćeš ići mila

s prstenom na beloj ruci,

bacaće nam cveće sreće,

rastavit' nas niko neće.

 

Iza Ratkovog imena na omotu Zvonkove ploče stajalo je, a i danas stoji, sad sam proverio – Minja Vučetić. Za sve one godine tokom kojih sam sa tim čovekom delio habitat kvarta Sava Kovačević video sam ga jedva par puta, i to iz profila, sa pljugom okačenom na donjoj usni i dugačkim pramenom prislijevski zalizane frizure palim preko čela i nosa. Hodao je poguren. Neodoljivo nalik na Taličnog Toma. Sa rukama razmaknutim u stranu, kao da za pojasom ima neke ubojite zviždaljke. Onaj matori drži privatne časove gitare, došapnuće mi neki od dripaca sa kojima sam u to vreme gluvario. Šta će to meni, ja sam bubnjar… odbrusio sam mrzovoljno. Moj brat, dočim, išao je, zakratko, kod Minje na gitarske lekcije. Zapitkivao sam ga o detaljima tih seansi, ne zato što me interesovala kaža o gitarskim skalama i o malom prstu koji svira važne Bahove tonove, mene su zanimale učiteljeve kćeri, naročito mlađa, moja vršnjakinja Kaja. Prve školske nedelje te godine sretali smo se u školskom hodniku, nasamo, a ne u rulji, patrolirasmo ispred učionica po završetku velikog odmora, ona kao redarka svog odeljenja a ja kao redar svog. Oboje smo bili pod brojem jedan u školskom dnevniku. Az – Buki – Vjedi…

Prišla mi je, pružila ruku i rekla samo: Karmen. Zbunio sam se toliko da mi ne pade na pamet da kažem svoje ime. Imala je školsku uniformu u obliku strukirane maksi haljine u boji indiga, u svrdlavoj crnoj kosi tamnocrven plam. Da nije bila izrazito beloputa dalo bi se pomisliti da je Beduinka, ovako je ličila na sveštenicu nekog zatajnog kulta, na mladu delfsku proročicu ili tome slično. Imala je držanje i kretnje primadone, kočoperno stvorenje ležerno svesno svoje klasične lepote i drugih draži. Oko nje je lelujala bezbroj puta overena tvrdnja da joj niko nije ni do skuta. O njoj se uveliko raspredala varoška legenda kao o sledećoj mis Vrbas univerzuma.

Tom prilikom nije me pitala za ime, nije bilo bitno. Htela je samo da novajlija relativno zanimljive fizionomije čuje njeno egzotično ime i da padne pod uticaj njene čari, onako uzgred, u zalog jutarnjoj dosadi. Osmatrao sam je nemo, kao panoramu, zijao u uljevite crne okandže. Ogledalce-ogledalce, ko je najlepši na svetu…?... na vrh mi jezika beše da naglas to odrecitujem. Ali rekoh samo: Đe si, Karmen, šta ima novo kod tebe u baltu? Zvučao sam skroz bosanski, u fazonu koji sam pod hitno morao da menjam, pređem na sofisticiranu ekavicu sa omeknutim prizvukom nikšićke župe i okolnih brda. Na moju ležernu fintu sa malom dozom šege reagovala je spuštajući očne kapke osenčene ružičasto-šljokasto prateći pogled kojim me skenirala od usta pa do cipela. Dugo potom Karmen me upadljivo nije primećivala. Sve dok jednom prilikom ne obretosmo nasamo u legendarnoj stražnjoj bašti Gradske kafane, što beše kultno mesto zvano Zeleno, gde su se okupljali gimnazijalci pobegli sa časa. Imao sam cigare, a nervozna lepotica ne. Ponudih je Malim Beogradom otkopčanim naopačke, tj. odozdo, pripalih joj prinoseći dlanom zagrnut upaljač marke ronson, zapurnjasmo u duetu. Popušila mi je barem trećinu pune paklice. Niko nam se nije pridruživao dobrih sat i frtalj. Opuške umazane karminom gasila je gnječeći ih petom.

 

Ja sam bila ubeđene da si ti neki teški seljober! – uzviknula je Karmen u surovom naletu iskrenosti.

Kad ono…

Kad ono jok, bre, vidim da nisi. Šta si? Normalan momak, običan, mislim, ono, kao, pristojan, prijatan.

Au, prištedi te ubojite komplimente.

Aha, ironišeš, kapiram te, dobro, možda ih ima još, ali neću sad da nabadam, ne poznajemo se… mislim, šta, fin, kulturan, šta hoćeš više. Da čujem čime imaš da mi uzvratiš.

Ego ti je raskošan, glas prijatan kao u spikerke, savršena dikcija, aristokratsko bledilo ti dobro stoji, pristaje ti i to slavno cigansko ime, lepa si kad se naljutiš, evo, sad si lepa.

To je francusko ime.

Kompozitor je Francuz, ali Karmen iz opera je Ciganka. Upravo u tome je njen šarm.

Pa šta! I nemoj da lupaš, ja sam lepa uvek.

Normalno, sama sebi. Što potvrđuje moj prvi kompliment.

 

Posle tog pušačkog duela počela je da me malo više primećuje. Bečili smo se u prolazu korzoom, dobacivala mi je “ćao” koje se zbog žamora stampeda samo moglo pročitati sa usana, ja sam koristio osmeh i naklon glavom. Iskrsavale su situacije u kojima je Karmen nastojala da se nas dvoje zgotivimo. Činilo mi se da čak namerava da me zavede. Nisam trzao na njen mamac. Od nadmenih valja biti nadmeniji, tako sam mislio, to je jedina ispravna strategija. U par prilika prihvatio sam razgovor, ali kulirajući je maksimalno. Lenjo i pomalo mazno obavijala me svojim gorko-slatkim altom, deklamovala je glatko, neuzdržano, gotovo somnambulno, nalikovalo je to na šlampavu ispovest, nadovezivao sam se šturo, poput kakvog Indijanca koji neće da se plazi, da mu lovci na plazila ne odseku jezik. Priča se kadikad doticala muzike. Karmen je pomišljala na karijeru pevaljke u nekom dobrom rok bendu, no ne bi imala ništa ni protiv nekog etno fazona, poput Olivere Katarine. E, tu bi mogla da se nadoveže i glumačka karijera, jel da, jer ona je rođena za scenu, dramu, za ljubavne trilere i mjuzikle. Indijanac je davao podršku njenim tripovima. Ali distanca koja nas je delila ostajala je stabilna kao linija fronta u Remarkovom romanu Na zapadu ništa novo. Sve do jedne novogodišnje žurke na kojoj nam se igrom slučaja ukrstiše putevi.

Na razvalini ponoći pevali smo Karmen i ja u pijanom duetu, flaša Kuorvazijea šetala je od njene do moje šake i nazad dok smo sedeći na unutrašnjem stepeništu legendarne diskoteke nad Gradskom kafanom vozili na suvo i za svoj groš rok balade Da li znaš da te volim i Odlazim. Jel znaš onu od mog ćaleta – pitala je tokom kratke stanke tokom koje smo se poljubili preko grlića onog slavnog kurvinskog konjaka. Koju, pitah, mada sam znao o kojoj se pesmi radi. Počela je prva…

 

Dones'te mi rujna vina,

hoću priče da se setim
Baš na ovom divnom mestu

gde ugledah njene oči

Zaustavite Dunav i skazaljke stare
To je pesma moja i pesma moje drage
Nek' me svuda prate s pesmom rujna vina
Osam tamburaša s Petrovaradina
Nek' me uvek prate s pesmom rujna vina
Osam tamburaša s Petrovaradina

U belom ćeš sa mnom poći,

vodiću te na venčanje
Bacaće nam cveće sreće,

rastavit nas niko neće

Zaustavite Dunav i skazaljke stare
To je pesma moja i pesma moje drage
Nek' me svuda prate s pesmom rujna vina
Osam tamburaša s Petrovaradina
Nek' me uvek prate s pesmom rujna vina
Osam tamburaša s Petrovaradina

Tamburaši, svirajte mi

divne pesme od davnina
Ja ću ljubit kose njene

i polako piti vina

Zaustavite Dunav i skazaljke stare
To je pesma moja i pesma moje drage
Nek' me uvek prate s pesmom rujna vina
Osam tamburaša s Petrovaradina
Nek' me svuda prate s pesmom rujna vina
Osam tamburaša s Petrovaradina

 

Tokom pesme nam se pridružilo još nekoliko izbeglica iz zagušljive sale u kojoj je novogodišnji filing počinjao da trokira. Nešto kasnije stepenište je bilo načičkano razneženom rajom sa izvesnom dozom sluha, odnekuda je neko doneo gitaru, pevanju se pridružila recitatorska šampionka Dula, potom Bane koji je upao sa neke druge žurke na kojoj je do njega stigla vest da se na stepeništu u disko dešava neviđeno moćan muzički sešn. Kružile su tri flaše badelovog konjaka i penušala se piva kuljajući na uska staklena grla.

 

Otprati me kući… – doturila mi je Kaja u momentu dekrešenda.

 

Po pijanom refleksu hteo sam da je razveselim i vratim nazad rokerskom sevdahu, pa zapevah L`jepe žene prolaze kroz grad, ali ona je u mene piljila stondirano, ne dajući znake života. Gitarista je krenuo od Azre drugu pesmu – Teško vrijeme za mature, prijatelju moj… Bane zvani Rka, najbolji pevač grada Čikaga, rikao je kao pravi, pratio sam ga bočno… hej, stari, sjeti se, i reci mi nešto o njoj, hej, stari, plati gem, prijatelj si moooooooj. Karmen je pala čelom na moj obraz. Bilo je ledeno.

 

Molim te vodi me, ne mogu sama…

Naravno, mače.

 

Odlepili smo se nekako i scurili na ulicu.

 

Sutra će pući trač… – reče Kaja – ali boli me uvo. Nego kaži gde me vodiš ovako pijanu, a, mangupe?

Kući.

Tvojoj kući?

Ne, nego tvojoj. To si tražila.

Sad tražim nešto drugo… bilo šta drugo, bilo gde. Matori će da mi padnu u fras kad me vide ovakvu. Šta je bilo, nije valjda da nećeš da iskoristiš zlatnu priliku... zar ne kapiraš da ti je ovo životna šansa za veliku recku... najbolja riba u gradu, pijana, toliko da bi radila svašta...

Mani me, bre, nisam ja takav kvarnjak. Mi smo jedva nešto kao ortaci, šta te spopalo...

Problem je bio u tome što je mene zahvatio talas ošamućenja. Tome je kriv liker od aprikota koji se cirkao na kraju, kad je sve ostalo sa lagera potrošeno. Potegao sam dobar gutljaj te slatke gadosti nekoliko puta. Šamotna cigla naslagala mi se na teme, nosio sam čitav bunt. Hvatala me panika. Samo da nju spratim do ulaza, a potom rigoleto... Držeći se ruku pod ruku Karmen i Hoze tancovali su ušinuti ples po mrzloj glavnoj ulici bez snega. Ne, nisam ja taj Hoze, nisam zaljubljen u Karmen, mada i ova Karmen po ugledu na Bizeov original verovatno jeste fam fatal, ali nisam ja onaj koji će joj doći glave, taj glupi balet nije moja priča. Mora da sam takvu misao muljao u glavi. Ne moraš dalje, rekla je, kao da mi je pročitala misli, pustila me iz zahvata i otišla svojim putem ne pogledavši me. Mogao sam da se posvetim užasu svog najcrnjeg pijanstva, kako u dotadašnjoj tako i u celokupnoj karijeri povremenog cirkadžije. Vukao sam se ka svom ulazu podupirući se zidom zgrade. Stepenište je bilo preveliki izazov, nesavladiv, pa sam legao na skočanjenu ledinu pod prozorom mamine sobe. Počeo sam umilno da zovem svoju blagu mamicu. To srećom beše stan u prizemlju. Da je bio na trećem spratu ko zna šta bi sa mnom bilo. Možda ništa, verovatno bih i ja – poput pijanaca što po moskovskim ulicama, onako puni kalorija od visokooktanskog goriva zvanog votka, lagodno prespavljuju na debelom minusu ne prelazeći u agregatno stanje ledene sante – negde pred jutro zevnuo, protegnuo se i otro inje sa njuške, pa potom polagano rekapitulirajući sinoćnji prekid filma pošao u pravcu drage kućne furune, vrele tuš kabine i milosnog kreveta. Glas mi je bio toliko minoran, kao kod Tome Palčića koji se glaska iz kutije za nakit, da majka nije mogla da se iz sna prene na poziv svog benavog sinčića. Sviruckao sam tako zadugo. Mauu-muuuaaa, meeemeeiii, muuamiiitee... jaaaa taaam, morrrmoo. Mimiiii miliviiii...

Svetlo u sobi je sjaknulo. Gledao sam taj prizor u obrnutoj slici, jer ležao sam na temenu, nehotično sam se tako prizemljio a mrzelo me da se paštim oko kotrljanja i komplikovanih rotacija celog sveta. Sve sprave navigacione bile su otkazale, bio sam drusla telesina kita nasukanog na šljunčani greben. Takvog su me kroz prozor osmotrili majka i brat zaklanjajući se dlanovima preko čela, kao glavati marineri sa nekakve visoke palube. Činilo se da ne mogu da u tom ležećem obličju prepoznaju svog mene, zamlatarao sam perajama, ispustio signal tuljenja, bneeeeeee.

Akcija spašavanja potrajala je dobar deo noći, jedva su me odlepili od podloge, nekako poduprli, pa vukli metar po metar, stepenicu po stepenicu. Strovalili su me na patos hodnika, pozvali hitnu pomoć. Doktor me naterao da popijem litar mleka, neuzvarenog, iz kese, ali najpre mi je dao inekciju nečega osvežavajućeg. Najpre sam u lavor povraćao sir. Potom debelo kiselo mleko, pa jogurt.

Bio sam fabrika mlečnih proizvoda sa aromom aprikota, konjaka, piva. Toliko sam se oporavio da mi je pošlo za nogama da se četvoronoške domognem klozeta. Posle prisnih razgovora sa šoljom malo sam tu odspavao. U neko doba neko me odveo do kreveta. Hodao sam snažno pridržavan, 75% žmurećke.

Sutradan sam pojeo dve šamponske kesice alka-selcera. Ločeš šampon, a? Tog se dosetio iskusni bratov konsultant, frontmen grupe Slatki bol u kojoj je moj burazer bio solo gitarista. Drugi njegov savet bio je šampita. Tri šampite na dan. Prvog dana pojeo sam šest. Bilo mi je sve bolje. Dva dana sam cirkao blagi očaj od nane. Po ceo dan ležeći. U glavi mi se vrtela pesma o osam tamburaša. Neko je stalno vraćao tu ploču na kotur pokvarenog gramofona. Premišljao sam o Karmen. Koga li će ona da usreći, a hoće, ako eskivira napasnog Hozea, a eskiviraće ga, valjda, ne raste Hoze na svakom ćošku.

Na svetu obitava manjak psihopata i inih ludaka, pomračenih kilera iz ljubomore, zlih patuljaka, Džekova Trbosekova ubilačkih psiho klovnova. Nađe se poneki takav, tu i tamo. Ali Karmen br. 2 nije ni toliko fatalna niti tako drčna kao ona izmišljena, nije ni toliko zlosrećna da na svog Hozea nabasa. Bio sam uveren u njenu dobru fortunu. Nešto manje u njene sne i budne tlapnje o karijeri estradne umetnice ili prvakinje glumišta.

Ni slutio nisam da će se ova postojeća Karmen, za svega koju godinu, udati za nekog Bosanca sa Grmeča, nekakvog sportskog rmpaliju. Do sudbinskog odredišta u krajiškom vilajetu zalutaće prividno slučajno, obilazeći sestru i zeta rukometaša na privremenom radu u onamošnjoj najvećoj čaršiji. Moj zemo Boske oboriće je s nogu svojim sirovim šarmom. Ko bi rekao, pomisliću tog časa kad do mene vest o tome doputuje, ko bi rekao da bi plemkinja onomad zgrožena mojim malim bosančeroskim ispadom mogla da padne na repliku Nikoletine Bursaća.

Evo ga jedan kratki ekskurs... ili poduži. Budući da na raspolaganju imam sve tehnike krojenja i štepovanja ovog diluvijalnog zapisa o tamburanju napraviću pogolemi skok napred u vremenskom kontinuumu. Radnja se odvija u Budvi, i to u kamenom jezgru starog grada. Doputovao sam automobilom koji je od Vrbasa do Podgorice vozio nedavno šlogirani pesnik. Spojili su nas obostrani interesi, ja sam njemu trebao da mu čuvam strah od nove moždane kapi, taj mitoman živeo je u ubeđenju da sam ja bogom obdareni frik koji raspolaže terabajtima bioenergije, te da ću biti u stanju da ga servisiram ukoliko ga neko zlo snađe, a verovatno sam po njemu bio upotrebljiv i kao osigurač da se neko ponovno prskanje moždanih kapilara neće desiti, ne u mom prisustvu, a on je meni bio potreban kao prevoznik za badava i mimo voznih redova. Sa nama su putovale i pesnikova najmlađa kćer i uz nju njena drugarica sa faksa. Sve je proteklo kao video spot, veselo i glatko, nikakva havarija nije bila na repertoaru životnih zanimljivosti. U Podgorici se pozdravismo poželevši jedan drugom dobre pute i obilne pesničke mahove. Nastavio sam autobusom. Tamo će me sačekati drugi pesnik, jedan od potomaka mojih babe i dede po ocu. Sve je već bilo utanačeno. Doći će čovek po mene na autobusku stanicu tačno u zakazani minut. Odvešće me svojim kombijem do maslinjaka u Rafailovićima gde mu je parkirano to što se zove kamp-prikolica, iliti volšebni trailer home, raskošan, od onog tipa u kome živi dvadeset miliona Amerikanaca. Taj plac sa maslinskom gorom pripada Mitropoliji crnogorsko-primorskoj. Mitropolit lično dao je blagoslov pesniku sirotanu da tu parkira svoju na točkovima hižu. Elem, sirotan ima uza se i ženu, svoju, nevenčanu, Ruskinju koja je za njim došla iz Nižnjeg Novgoroda. Njih dvoje tu žive u grešnoj ljubavi, kopuliraju prečesto za ljude u zrelim godinama, čine to i preglasno, što sablažnjava. Takva se, naime, trač-kolumna proširila primorjem i brdima. Ne zna se koga sablažnjavaju to dvoje ocvalih egzibicionista, da li ptice u vrtu, šetače koji promiču rubom maslinjaka, melanholike koji neopaženi svraćaju da šetaju šumom sa brojanicama među prstima. Kako god, neko je prijavio vršenje bludnih radnji na svetom tlu. Sve mi je to opričao rođak moj u telefonskom izveštaju, kad dogovarasmo susret. Čuli smo se nakratko i pre polaska autobusa iz koga ću se iskrcati. Dobro, dobro, graktao je, tu sam, čekam te ko zapeta puška, ne brini se ništa, biću na staničnim vratima. Dočim, nije ga bilo, ni na, ni pred, ni iza, ni pored, okolo, nadomak, onkraj... nazvah njegov broj, po tarifi iz rominga. Zvono je odjekivalo Maslinskom gorom dugo, pa još jednom, pa opet. Ni žive duše tamo nema, pomislio sam, upala je racija policaj-mantijaša, ili je linč-rulja sa motkama i konopcem za vešala opkolila skrovište dvoje oskrnavitelja, pohvatala, zatukla. Moglo se zalomiti da se i ja tamo zateknem. No eto, mimoišla me pogibao.

Otpisao sam nesretnog bludnika koji se izdaje za pesnika. Zapaliću mu sveću, sutra, obećah. Logičnije je odista bilo da kukavca toga više nema, nego mogućnost da je na naš dogovor posve zaboravio, posvetio se bludnim radnjama, dubokom snu što se konzumira posle toga. Iz bilo kog sna bi ga prenula trominutna zvonjava telefona. Male su šanse i da je to dvoje matorih kolektivno skončalo tokom erotskih egzibicija.  Moraću da menjam plan, nastavim sam, snađem se kako ne umem i kako znam.

Spustih se do obale, pa kroz sporednu kapiju Starog grada zađoh među zidine srednjevekovlja pretvorenog u kostimirani turizam. Vrvež neviđeni odvijao se u pola jedan u noći. Ceo je grad bio na steroidima. Rulja je gamizala na sve strane, kolona vozila klizila je glavnom cestom u centralnoj gradskoj zoni.

Iz svakog kafića brektao je bit bubnja, preklapalo se revenje mnogih popevki slivenih u kakofonično roktanje. Deset hiljada kilovata vrišteće električne svetlosti zaprašivalo je izbledelu noć, kuljalo na sve pore.

Gradska je marina bleštala snežnom belinom nautičke plastike, krcata do zagušenja telesima glamuroznih jahti. Sve je asociralo na smrt naturalnog čoveštva ili na apoteozu ispraznog besnila.

Bilo je zapanjujuće. Fasciniran veličanstvom užasa klimatao sam se besciljno.

Zabasavši u lavirint uskih ulica rustično  antikvarnog dela Budve reših da se zavučem u neku što neupadljiviju konobu, ako takvo šta tu još postoji, ili da se štekujem u bašti nekog zaturenijeg kafića, picerije, poslastičare, sasvim svejedno. Posle bih mogao tiho do obale, da na pesku odkuntiram do jutra. A posle, novi dan – nova nafaka. Sam ću se zaputiti tamo gde je trebalo da me sprati veselnik iz maslinovog gaja, moj brat od rođene tetke, a u slobodno vreme kovač stihova epsko-guslarskog šmeka. Sam ću sebe, bez rođakove pomoći, preporučiti igumanu manastira na Miholjskoj prevlaci, gde je trebalo da mi bude utočište u narednim  mesecima, možda i dugim sezonama. Poveriću ocu Benediktu zle slutnje o sudbini njegovog bludnog prijatelja a mog hudog protektora. Potom ćemo dotičnoga naizmenično zvrckati svaki svojom mobilnom spravom, čekajući da se javi, makar inoku, ako ne bataljenom rođaku. Iguman Benedikt je prozorljiv. Iliti vidovnjak, rečeno svetovnim rečnikom. On bi mogao da odgonetne vizijom šta je razlog nejavljanja, ako se pozivani ogluši i na pozive od duhovnog lica. Pa da odlučimo da li da palimo sveću za živoga u nevolji ili za upokoj.

Bazao sam mic po mic, kotrljao se kabast i nezgrapan zbog tovarnog ranca na grbači, zalazeći u sporedne uličice i pasaže, zavirujući po budžacima. Iz jednog od zavučenih krtoga dopirali su zvuci muziciranja na tankoj žici. Haluciniram, pomislih. Preda mnom je zazjapio uski kameni dovratak bez kapije, iza se ukazalo kamenom popločano dvorište na sred kog beše kraći niz spojenih stolova i jato stolica punih ozarenih lica u zevu pevanja. Stršali su vratovi instrumenata. Kakvih?

Onih od osam tamburaša.

Doduše, tu ih je bilo šestorica, kasnije ću prebrojati, odsutan je bio begeš, ili berde. Tu su bili bugarija i bisernica, dva basprima ili A brača, treći brač i čelo.

Zaštopao sam se na kapiji, nisam umeo da produžim. Prštala je pesma Dobro jutro moj bekrijo.

 

Oj arijo bre, arijo bre, arijo bre,

Lumpuj dragi do zore.

 

Utom iz prostorije u pozadini dvorišta izađe žena napirlitane plave kose. Na momenat mi se učinilo da liči na mladog Amadeusa sa uštirkanom perikom, ali su to negirale krupne dojke koje su levitirale ponad poslužavnika što ga je nosila u rukama i prodoran kikot koji je kao od šale dosezao visoko C. V. A. Mocart se jeste cerekao ciktavo, smešnim falsetom, dočim nikad poput soprano primadone, čiji vokalni raspon nisu dohvatali ni kastrati. Ušiljila je ka meni brzi izbečeni pogled. Spustila je na astal poslužavnik sa pjatom punim nasečene meze, proverila da li sam nestao u noći. Postojano sam bio tu i blenuo zabezeknuto. Bez oklevanja mi je domahnula rukom. Bio je to poziv da joj priđem, a ne da begam. Prekoračih kameni prag. Osetio sam se prašnjavo, kao beduin bez kamile koji je dotabanao do oaze. Sledeći njen signal meni upućen bilo je pokazivanje prazne stolice skraja sofre njoj udesno. Postupih po uputstvu, na patos obalih sa sebe ranac, sedoh.

 

Otvori mi prozore

Da te ljubim do zore     

 

Kad je pesma zakucala poslednji takt ona gospa sa uvošteno fiksiranom frizurom reče da se ne ustručavam, nego da izvolim reći šta ću popiti.

 

Neko suvo crno vino, moliću... – javih se suvim glasom. 

 

Nisam bio načisto gde sam to dospeo. Naprosto – suviše bajkovit filing. Nije ovo tek neka puka kafana, nego je ovo... ovo je privatni banket veseljaka koji su se okupili van tokova turističko-ugostiteljske ponude. A muzikaši su, očigledno, profi okrestar, što znači da su došli po narudžbini, ko zna otkuda i iz koje daljine, da notama opsluže nečiju separatnu terevenku, ko zna čiju, da li povodom rođendana prisutne frau Amadeus, ili nečijeg jubileja, jednog od te četvorice za stolom koji su bez instrumenta u naručju.

Ništa nisam stigao da priupitam, jer je sledeća pesma navrla: Milkina kuća na kraju, oko njene kuće psi laju, pa neka ih, neka, nek` laju, oni moju Milku čuvaju...

Moja omiljena numera sa stare očeve longplejke... o, moja prva starogradska ljubav.

Ljudi su podigli čaše ka meni, podigao sam i ja svoju, bez stope, punu skoro do samog vrha. Za taj amaterski štimung pobrinula se rečena domaćica, krčmarica, slavljenica... Par tamburaša naklonilo mi se glavama široko se cereći. Tonovi su se prosipali naokolo, iskrili po zidovima, pljuštali po glatkim plohama podine. Cela stvar delovala je kao dobrodošlica. Skinuo sam naočare, protrljao oči. Nehotice. To je mahinalno učinila neverica. Ovo je odbor za doček, i to specijalno za mene aranžiran – tako je brundao neko, neko pozicioniran u meni, možda Ego... ili onaj što se oglašava retko a zovu ga Super, u prevodu Nad-Ja. 

Skontao sam da najbolje peva jedan od dvojice bas primaša, njegov koloritni bariton vodi i prednjači. Mlad čovek, nenačete vedrine. Sasvim vrane kose, lepo podšišane, sjajne i bez sedina. Tamniji gladak ten, izbrijan, neprimetne dlakavosti. Nije Ganci. Ma, jeste, i to Eleganci, možda polutan. Ekstravaganci. Ipak nije, to je nešto garaviji Lala. Laloši, uostalom, često liče na Meksikance, ćosave, poreklom od Acteka iz Kecaltlana.

Zaključio sam da je lik Makedonac. Jer kad je zapevao meni tada nepoznatu pesmu na makedonskom zvučalo je kao da mu savršeno pasuje.

 

Ako umram il zaginam

Nemoj da me žalite

Napijte se s rujno vino

Skršite gi čašite

 

Sledila je Šabanova Đelem, đelem... u malo mekšoj verziji. Nisam odoleo, morao sam da zapevam. I veče se odlepilo od obale, zaplovilo u pravcu južnih mora. Dobili smo pridruženog člana benda, napuklim glasom je izjavio čelista sa brkovima Đanga Rajnharta i uljevitim očima, ali ne Đangovim garavim, već tirkiz plavim kao plava laguna. Plavooki Ciga? Možda. Ima toga. Bend je, izgleda u čast novog člana, navalio da vozi pesme novotamburaške, najpre Bebekovu u kojoj pominje tamburaše: samo da još jednom čujem ja, tamburaše s Dunava. Pa još dva-tri hita iz njegove solo karijere, sve dibidus adaptirano za štimung ovakvih bandi. Leglo mi je to lepo kao budali šamar, pevao sam u Bebek fazonu, znajući reči i melodije savršeno, kao da sam se za tu audiciju spremao dugo i temeljno. Usledio je buket pesama od Đoke Balaševića.

Među njima moja omiljena:

Ma, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi, to ne zna niko, samo ti, bez tebe drveni konjići tužno stoje, dođi, iz plave boce se pojavi, i dodaj svetu malo boje, o, čudo moje... kamena bašta ljuljala se kao gromadni tanker koji stomačinom reže brdovite talase odveć razigrane pučine.

Dakle, rokeri Đole i Željko postali su deo tamburaške tradicije. Kao da sam još kao klinac naslutio da će taj muzički žanr da izdominira. 

Bando, stop! Imam jedno važno pitanje! – graknuh ustavši raširenih ruku, glave tronuto klonule – znate li da odcigoljate onu pesmu od Dugmeta koju peva Tifa, Lažeš, zlato, lažeš, dušo? 

Znaju. Iz taka. Kao od šale. Niko mi nije na pitalicu odgovorio, pesma je samo izronila iz primova, pridružila se bisernica, zatim ostali članovi zvuka. Zapevao sam hrabro, zvučeći kao raskošni tenor otrovan tugom i duvanskim dimom. Pratili su me vokali akordirani poput dalmatinske klape, bas, kvarta, terca. A ja sam brijao kao bluzerske orgulje na fuzu, puštene preko lampaškog pojačala Maršal.

Behu to zvezdani časi moje neostvarene pevačke karijere. Razlivala se vrela eksplozivna katarza na koju se retko da nabasati u mlakom i zatupastom hodu svakodnevlja.

Iz mog ranca, upravo tad, zafijaukao je mobilni telefon melodijom fieste, niko to nije registrovao, mada smo svi čuli. Po svršetku urlačkog „tifovanja“ dobio sam aplauz. Tokom pljeska nalik na pljusak pod prozorom idiotski smart-fon zapevao je ponovo. Dospelo mi je to do svesti, ali nije se javila namisao ko bi to mogao biti, ko li me ometa u gluvo doba, dok marljivo i predano bančim. Koja neuviđavna budala, i iz kog sveta... izvinjavajući se iskopah drekavca iz prednjeg rančevog džepa, odlazeći u stranu stisnuh zeleno dugme na displeju. Bio je to moj pokojni rođak koga sam već prežalio, drug epski bard.

 

Otkud ti? – upitah ga iskreno iznenađen.  

Đe si, jebo te život, zovem te čitavu noć!?

Šta pričaš, sad je zvonilo prvi put. Ja sam tebe zvao nekoliko puta kad sam se iskrcao, nisi se javljao, čekao sam te na autobuskoj, nisi došao. Mislio sam da ti je lampica pregorela.

Kakva lampica, šta pregorela, jebote? Misliš da sam prdnuo u čabar?

Ili to, ili da su te skembali i spakovali kao kengura.

Što?

Pa zbog preglasne jebačine na svetome mestu, kako si mi se hvalio.

Ma, kakvi, bre, nema od toga ništa, ja sam zaštićen.

Pa, koji je andrak u pitanju, jesi li ogluvio na par minuta?

Prevario me san, čovječe, samo sam trenuo.

Pa nisi čuo tri uzastopna poziva koji su odzvonili do kraja. Sem toga, to je bilo pre sat i po. Gde si bio u međuvremenu? Nema veze sad, batali priču, vidimo se sutra, eventualno, snašao sam se za večeras. Ako budeš imao vremena za mene javi se oko podne. Ako ne, sam ću se zaputiti za Tivat.

Ma, evo me, stižem za deset minuta, samo kaži đe si!

Ne treba, čuješ li, nastavi da drincaš, slobodno, nemoj se cimati. U odličnoj sam šemi, ne idem nikud odavde.

Šta radiš, s kim si to, kakva je to tamo drndaljka?

Muzika. Tamburaši. Šta radim... pevam, pijem vino, mezim.

Kakvi su te tamburaši snašli, jadan ne bio? Zgotovila Maruška gala večeru, ima i kod nas vina, sve smo spremili da te dočekamo. Evo, upadam u kombi, krećem, samo kaži đe da dođem!

Alo! Iskuliraj, braćala, nemoj me smarati, ne idem s tobom noćas nigde. Ostani doma, opušteno, nema zamerke. Čujemo se sutra.

Evo sam krenuo... nemoj da te tražim po Budvi u tri ujutro, kaži đe se nalaziš, mani se gluposti, tu sam za koji minut... u stvari izađi na raskrsnicu u centru, tamo kod...

 

Prekinuo sam vezu. Stavio sam zvono na mjut. Telefon je zaronio u perutninu mraka u rancu, da odspava. Kad sledeći put pogledam u njegov ekran ugledaću broj 37, što će značiti da je toliko bilo poziva između 3 u zoru do šest ujutro. Začudo, sa dva različita broja, jedan od njih sa srbijanskim pozivnim kodom. Neću ni na tren posumnjati da je u oba slučaja po spravi drndao isti subjekat, ginisov rekorder u fensi disciplini mobil zanovetanja, u slobodno vreme ađutant Filipa Višnjića.

Terevenčih još pune dve ure... kaput moj, kaput moj na rame, u mene se zagledale sve dame, bio pijan ili ne, pijanica, mangup, lola zovu me...

Raspištoljena gazdarica je odpampurila još dva demižona rujna vina... dones`te mi rujna vina, hoću priče da se setim... vino je bilo no name, bez etikete, ali čepovi behu plutani, što mi je bilo u najmanju ruku čudno. Pitao sam frau Mocart o kom se brendu radi... pogađaj – rekla je. Hm, evo, ja nije da nisam somelije, gut, muć, muć... pa, to je kaberne, sa nekom primesom – objavih. Klim njene glave odobrio je moj nalaz. Ima tragova nekog voćnog šmeka, aroma... pa, recimo, breskve, i neke travke, ne znam koje, možda divljeg bosioka... i mmm, ima moćan teroar, zasigurno mediteranski... eto.

Dobio sam aplauz, masovni.

Ocena od jedan do deset – dirigovala je madam de Pompadur. U, pa, minumum osam, čak možda devet. Lepše bi bilo da si mu dao desetku – javio se jedan od bezinstrumentalnih učesnika.

Vino je njegovo, reče. Vinarija Maravić iz Lastve. Ekskluziva koja se diluje po evropskim dvorovima i po mnogim drugim destinacijama deluks kategorije, poput hotelskih lanaca Ric i Hilton, po diplomatskim misijama Ujedinjenih nacija i tako redom. Guknuh da nisam mnogo omanuo. Sve je tačno, osim bosioka, zaključio je vinar Maravić... zaustih da ga pitam dođe li mu išta legendarni MBA košarkaš Pit Maravić, ali namesto toga povuče me pesma... meni svaka ljubit se da, eto tako živi lovac mlad... zec, lisica, jarebica, divlja patka, prepelica, pa i golub i grlica i po koja devojčica, joj.

Ni u svitanje nije malaksavalo to tuđe veselje na koje sam upao ravno s druma. Nikad neću dokučiti detaljan rezon tog zbivanja, to mi je bilo posve jasno, ali nisam mario da shvatim o čemu se tu tačno radi. Prihvatio sam to kao lepo pozorje organizovano od strane zakulisne komandanture, i to upravo meni u čast. Tonus ni meni nije opadao, ne znajući to napucan sam bio kapacitetom za lumpovanje, koji je, činilo se, čekao šansu da se ispolji.

Vino nije šamutilo, samo je zanosilo, kao neka Verdijeva arija. Vrteška pesme dobijala je zamajac, bila sve luđa i živahnija. 

 

Tri metera od cica,

Curu hvata groznica,

Hvataće je i kolera

Što nema švalera.

 

Nije došlo ni do kakvog splasnuća, samo se vreme navršilo, potrošila se noć, onako kako to vazda biva po zemaljskom usudu i kućnom redu. Moralo se nekuda dalje. Svirci su muziku spakovali u kofere, nekako svileno, natenane, uz osmeh. Pre polaska zatražih ceh, da platim šta sam pojeo i popio, a voleo bih, rekoh, da častim celo društvo turu-dve.

Ne treba, prijatelju, častio si nas svojim prisustvom, ništa od ovoga nije bilo na naplatu, tako da ništa nisi dužan, reče tada barba koji je vlasnik vinarije. Pružio mi je ruku, te se najzad upoznasmo. Hektor, reče on. Htedoh da kažem Lektor. Nekako mi se dopalo to rimovanje. Ali setih se Hanibala. Hanibala Lektora. Odmah i Fila Spektora. Suzdržao sam se teškom mukom. Bio sam blesavo raspoložen, nešto kao Sirano pred mamurluk. Hektor Maravić, prozumbah, heh, kakvo ime, vredi lanac i po livade. Hekrot je opalio kez i najednom bio opako nalik bilo kom kolumbijskom šefu kokainskog kartela. Da li zato prećutah svoje ime, pitam se, naknadno, a tada sam odlutao za suludim asocijacijama, te tako ostao anonim. Dama sa hladnom trajnom zadržala je u mojim analima brend frau Mocart, a banda polu-cigana, od kojih su barem dvojica divanila titelskim akcentom, ostali su upravo to – Laloši sa žicama u sremskom štimu.

Hrlio sam nekud lakonog, lelujajući kroz provetreni jutrarnji dah mora. Još neotpečaćen dan hladio mi je uzmućkanu vinsku glavu. 

iz kafane pijan ja izlazim, čudnovate ulice nalazim, levo-desno, nigde moga stana, oj ulico ala si pijana... – sve tako pevušeći prigodnu stvar iz noćnog repertoara vrzmao sam se obalom pre prvih kupača. Potom sam se skrasio kraj stene na rubu plaže svih Slovena, pa fino pridremao polu-sedećke. Usnio sam sebe kako pišem note u kajdanku, uglazbljujem tekst pesme koju sam netom napisao. U snu virim samom sebi preko ramena, a taj prvi ja, taj pesmovni delatnik, on na nos pevuši, kao Mocart na bilijarskom stolu komponujući svoje simfonije, to ja dakle pevam svoju prvu kompoziciju, dakako starogradsku, crtam lepe note, u koje se na javi ne razumem. Te tako, sve je tu, ja sam tandem Šoć-Vučetić spakovan ujedno, a to su reči i note od mojih osam tamburaša, no bez Janike Balaša. Nije po sredi nikakav rimejk velikog evergrina, taman posla, nego jedan pozni izdanak starovaroškog filinga kao plod inspiracije dotičnog oriđinala.

Nisam uspeo da ukradem pesmu, ni reči ni melodiju. Po ušima me išamarao telefon koji sam odmutavio sat ranije. Tukao je iz ranca na koji sam bio naslonjen bokom, džep u kome je džedžalo sokoćalo nalazio se tik do moje glave u kojoj je pevušio daroviti onirik, navodno ja iz nepoznate simetrije, koga ne sretoh licem u lice, pa ne mogu znati kako odista izgleda.

Bio je to poziv čoveka sa Maslinove gore. Onako bunovnog i teškog pokupio me uskoro sa pripeke kraj budvanskog druma, odvezao u pohod manastiru arhanđela Mihaila na Ostrvu cvijeća u uvali kraj Tivta.

Suva je istina da sam usput sve vreme pevušio neznanu muzičku frazu, autistično kao grogirani Amadeus.

 

~ ***~*** ~

  

Vraćam se nazad kroz vremenski šuber, ali ne opet u rane vrbaške godine, nego slećem na koncert Zvonka Bogdana u Subotici. Bilo je vrelo leto, bleštao je dan u osam i po naveče. Na sred centralnog varoškog trga velika bina za Rolingstonse. Samo ne krevelji se tu usnati Mik, već jedan mlađi gospodin muževnog stasa. Ime mu je muzičko, kao trijangl. Zvonko. U beloj je košulji kratkih rukava i džokejskim čakširama, pa deluje pomalo oficirski, ali nadjačava dojam da je u pitanju neki plemenitaški rančer s Kube. Iza njega jato tamburaša, neka golema trupa. O, ne, nema tu starog Balaša, ali tu su neki njegovi naslednici, zasigurno. Možda je tu bio maestro Mile Nikolić, moj odskorašnji poznanik, kojega tada nisam znao. Koncert se zbiva u leto 1998. godine, ako se dobro sećam. Deset je godina od Janikinog odlaska. Ozvučenje je raskošno, ceo štimung u najkraćem čaroban. U društvu sam dvaju frajli koje sam upoznao tog dana u kafiću „Sardina“, u kome sam iz ko zna kog fazona pio crveni draj martini. Nalazio sam se u zoni urnebesno dobrog raspoloženja, mada nimalo nekontrolisanog, nego naprotiv, nabaždarenog sasvim fino. Dotične dame našle su se u mojoj orbiti, priča se sama od sebe otkinula i potekla kao bujica. Zadržao sam se u tom mega selu na par dana, onako iz pukog ćefa, nakon povratka iz navodno bajkovitog boravka u onostranstvu miteleuropskom. Smestio sam se u matorom hotelu Patrija. Živeo sam proizvoljni intermeco. Pesme pevačkog barda i njegovog tamburaškog plemena legoše mi na dušu kao lekovite obloge od smilja. Ali raspoloženje mi se promenilo, do mene je došetala seta. Primetile su to Mariška i Katja. Stendap komičar spakovan u mom paket aranžmanu povukao se sa scene. Nisam više ni zeru mario da zabavljam te dve fićfirićke, inače polovnjače u finim godinama neutoljivo gladne što luđeg provoda koji su propustile u svojim prolupanim brakovima. Ondulirana zlatokosa Katja zabola mi je u levo uvo da sam joj nešto splasnuo. Zašto tebi – pitah je, ali samo nemim pogledom – nisam se tebi ni bio ukrutio. Bio sam verovatno namršten, kao Luis Si Kej kada aterira sa kokaina.

Poneo me filing, rekao sam naštimavši se na ljubaznost, ovi ljudi diraju u fine strune, pa mi ne zamerite, devojke.

Zar je moguće, pomislih, da njih ovo ne radi. Zamolio sam ih da skoknu do neke radnje i kupe što bolje vino i tri plastične čaše. Posle ću vam ja refundirati troškove. Ok, reče, Mariška, mađarski sportski model. Važi se, dodade Katja iz Monoštora zaposlena u lokalnoj prodavnici kožne galanterije. Otišle su držeći jedna drugu pod ruku, smešno nabadajući tankim štiklama po kaldrmi. Neće se vratiti, prognozirao sam po refleksu kladioničara. Pogodak. Nisu se vratile. Tambure mi pobrkale lončiće, izgubio sam već osvojeni skor noćnog provoda u hotelskoj sobi.

Preostalo mi je da na tu temu filozofski razmatram, što sam odložio za kasnije, kada se bude rekapituliralo uz večeru u Patriji. Prepusti se pesmi, Haralampije, naredih sebi. Zvonko B. je do kasno razvejavao zlaćanu patinu po svim načičkanim životima. Kao ona riba dvodihalica praćakao sam se na suvom, ali da odskakućem odatle po neki dostupan tečni provijant nije mi se dalo, pesme su me držale za brnjicu. Većinu  sam ih otpevao iz punog glasa, kao ludi horista.

Pa, ja imam gotovo sav repertoar u glavi, pomišljah s nevericom. No zar to čudi, kao da ne biflam toliko godina, ta počeo sam bezmalo u isti mah kad i Zvonko, Ratko, Minja, Mile. Bio sam u filingu sav od tamburovine od prvih im koraka i pesama. Samo što sam ja pevušio U tem Somboru sa osećanjem, posve krivim, kao da sam to pokupio iz prašnjave dedine pesmarice.

A ja sam u stvari tamburaški pionir od malena.