UZ GUSLE SVETILO
esej o guslarskoj tradiciji u Srba
Kud će ljepša cika i muzika
Za Srbina starog mučenika
Od gusala i srbskog pjevača
To nam srce u grudima jača
Srbske gusle - Hadži-Radovan Bećirović Trebješki
Vozim se autobusom ka Zenici sred junske pripeke, kraj je školske godine, još samo da se podele đačke knjižice i svedočanstva, subotnje je jutro, niko ne zna gde sam ni kamo sam pošao, ja dakako znam, spremao sam se za taj poduhvat danima, i eno teče modrikasta Lašva, evo je usputna stanica, samo nakrivljeni plastični šešir bez oznake, ali za mene je to kolodvor velelepni, selo Kaonik u kom obitava moja potajna muza, takozvana simpatija, a u stvari ljubav, već opojna i opaka, ime joj je Biljana.
Imam zgodan izgovor, pomalo smešan, malo više sumanut, tražim nastavnika Ratka koji mi je zaključio četvorku iz fizičkog, time mi malo pokvario prosek i znatno ugrozio rejting, o povređenom ponosu da ne govorim.
Ratko Bilić je Biljanin stric, i eto inspiracije za tu smelu bezobraštinu, koju se ne bih drznuo izvesti da nisam to što jesam – do izbezumljenosti zaljubljen.
Penjem se blagim strminama koje su mi poznate, jer već sam dohodio u kuću kojoj hitam. Bio sam na svadbi. Udavala se tad Jasna, sestričina moje maćehe, za Milutina, Biljaninog drugog strica, beše to par godina unazad, bolje rečeno čitav eon, u doba kad još nisam znao šta je ljubav. Usput mirišu trave, crvene se u krošnjama ašlame, rude već i kugle rane bele šljive koje se prigušeno zlate, a meni usta suva, davi me gorka trema, no ludu ludost tera napred.
Stigoh.
Usput sam pogubio sve reči od teksta koji sam pripremao, dugo, frenetično i panično.
Kuc-kuc, pa podviknuh “o, domaćine”, i škripnuše vrata, pred njih iskoči niko drugi nego Ratko, grmalj i sirovina na dobrom glasu.
Zinuo u me plavetnim očima sa beonjačama punim napetih kapilara nalik na izviruće rečice i pritoke.
Oba ćutimo, taj interval traje i rasteže se kao nepodnošljivi pritisak u ušima, bubnem dobrojutro, on klimne rudlavom glavom, kosa mu mokra od umivanja i ovlaš zalizana unatrag, ali ni da bekne.
Ja doš’o ’nako – guknem ja, on se nasmijulji ukrivo, kaže: ma ja se pitam jesil’ to ti, kad ono stvarno… uđi, dobro doš’o.
Tako je počeo teferič koji će potrajati do naveče dugog letnjeg dana, baš onog najdužeg u godini. Nisam oposlio ništa od planiranog, niti sam video Biljanu, a ni nastavniku ne skresah u brk da se ogrešio o jednu od najvećih sportskih nada naše škole i cele kasabe, a možda i šire. Bilići su me zadržali na ručku, domaćica mi je zapretila da ne pomišljam pre porodičnog im obeda otić, nisam se opirao, te tako, posle konvencionalnog razgovora uz sok i grickalice izađoh na dvorište, da procunjam i protegnem noge, potom se spustih do reke da zurim u brzake na pustoj utrini seoskog kupališta. Nije mi bilo do kupanja.
Da imam adekvatne gaće – pomislih – i još da je tu Ona… skočio bih ja lastu s one tamo krive vrbe iznad vira, na drugu bih obalu otplivao bih preko matice... ovako nemam radi koga.
Zamišljeno cunjajući naokolo po brežju kasno sam primetio da je podne uveliko minulo, pa požurih Bilićima. Ugledavši prizor za prostranom dvorišnom sofrom bi mi jasno da čeljad mene čeka da bi sa ručkom otpočela.
Pohitah, pa pristupih uz izvinjenje.
Dugačka stolina od grubo tisane drvene građe kao da je pravljena za neku drugu rasu ili soj, recimo za bratstvo omanjih divova, ili za družinu pozorišnih komedijaša koji se šegače upatuljeni.
Za čelom sofre kućni domaćin, desno do njega prazna stolica za mene postavljena. To sam znao toliko jasno kao da je na njoj jarkim kolorom pisalo moje ime. Odmah sam razumeo da sam počastvovan tim mestom uz glavu porodice. Samo nisam mogao da dokučim jesam li neki izuzetak, ili takav tretman sleduje svakom dobrodošlom gostu.
Izvinjavam se, rekoh poluglasom, ja odlut’o podaleko, trebali ste bez mene počet. Neka, neka, reče starešina, pa se prekrsti i poče sipkim glasom da mrmlja molitvu, napamet. Zalelujala se reč amin iz desetak grla, pa nastade zveckanje kašika i tanjira.
Molitveni šapat, nešto kraći, ponovio se i posle obeda. Sve je to za mene bilo nešto strano, čudno, zbunjujuće, jer dolazilo je iz nepoznanice.
Jelo se u tišini, ćutke. Zverao sam niz astal krajem oka ne bih li razabrao ko sve za njim sedi. Nema nje, one koja mi je stalno u mislima. Laknu mi, ali mi zalogaji nekako obljutaviše. Gde je ona, ako sa familijom ne ručava?
Biljanina je porodična kuća dole niz šljivik. Zasebno domaćinstvo. To ću tek pri kraju toga dana doznati. A i da sam ranije došao do tog podatka, zar bih se rešio da joj doma banem?
Za čitava dana ostala je nevidljiva, znao sam da je tu negde, majao sam se po šljiviku nadomak kuće, štale i magaze, umotrio iz daleka poneko čeljade kako povremeno promiče dvorištem, i to je sve što se tiče mog smelog pohoda.
No dobio sam neočekivano saznanje i nesvakidašnje iskustvo.
Belobrki domaćin, brkat baš kao Frenki Beleven, junak stripa o rendžeru Kitu Teleru, dok se sofra još raspremala, došapnuo je sinu Ratku da ode po gusle.
Razabrao sam to rubom sluha, ali pomislih da mi se pričulo.
Po mom tadašnjem poimanju gusle su mogle imati veze jedino sa rodnim krajem mojih predaka sa očeve strane, sa Pivom, dakle, gusle i guslare viđah i čujah samo tamo. No moj nastavnik fizičkog odista dođe sa guslama, noseći ih nekako naročito svečano, položene na obema mu šakama ravno ispred grudi, pa se nakloni i predade ih ocu kao da mu pruža pušku kremenjaču.
Starac se već bio pridigao, pa je gusle preuzeo u stojećem stavu, uz naklon ih digao u visinu čela, potom zaseo, odvojio gudalo od instrumenta, zavibrirao prvi ton.
Isprva mi se učini da je zvuk sitan i slabačak, ni nalik onome od pravih gusala koje ječe iz crnogorskih krša. Ko zna kako su ovamo zalutale, od koga ih je ovaj dobio, takva su mi pitanja prolazila kroz glavu.
Pitao sam se zašto li dotični srednjebosanski šumljak oponaša nešto što nije u tradiciji njegovog kraja i predačkog porekla.
Glas je krenuo najpre muklo, ispotiha, ali počeo je da se nadima i širi, podiže se da bi natkrilio talasavi predeo, najposle tekući niz padinu kao sliv. Silina toga glasa opsenila me, prenerazila. Mimo volje morao sam da ustanem od stola i da se odmaknem da bih sluhom i doživljajem obujmio zbunjujuću pojavu.
Ostao sam tako nepomičan sve dok se nije završila raskošno duga pesma.
Danas mislim da je to moralo potrajati barem frtalj sata, ali da se produžilo i duplo toliko odslušao bih bez zamora i pada pažnje. Čovekova pesma beše u savezu sa zavojitim brdima unaokolo, stenoviti je greben ustobočen u visini ponad sela vraćao odjek koji je kasnio najmenje dva trepaja sekundare. Ne beše to obično orenje kakve galame ili dovikivanja, nego melodiozni huk orgulja koje uzdižu notne skladove.
Reči pevanja čule su se posve razgovetno. Ne pamtim koja je pesma to bila, pre je nisam čujao, a da li sam je čuo ikad posle duž procesije godina... ne znam. Ponekad mi je zaličilo da u izvođenju nekog guslarskog barda prepoznajem tu pesmu starog bosanskog brđanina kojom me je zalio u onaj daleki dan što je u nezaborav upisan ni zbog čega drugog sem pesme koju je preda mnom izvio.
Retke su to bile prilike. Pošteno govoreći, nisam u sebi odnegovao ljubitelja i predanog slušaoca tog muzičkog žanra, drugačije su me notne skale niz trajanje pratile, gusle nisam tražio, ali same su me one nalazile tu i tamo u veku. Tek da me spoje sa nizom slika apokrifnih, čiji niz je otpočet uz jezičak gasne lampe u stričevoj kolibi na Goransku, sećanja zapretenih ali iskričavo živih.
Po starostavnom ritualu čeljad se okupljala na domu čim se skoluta suton i uždije se domaći plamičak svetila. U povečerje zbije se ljudstvo naokolo sofre, da se pred počinak nešto založi, pa potom, uz odah od dnevnih poslova, tereta i brižne zahuktalosti, lica ukućana okrenu se večnosti, mitu, misaonom uzletu i duhovnom pribiranju.
Ne uvek, ali često, u tim časovima zagude gusle. Tada je to svečanost.
Buket tih prizora pohranjen je u mom spomenaru: stric Ljubo umije šake u limenom lavoru, isplakne usta, pljusne brkove, pa nakon što se obriše vezenim belim platnom dokuči gusle što vise o gredi kao bezglasna ptica što povazdan čeka, puna stpljenja; zasedne na tronogi gospodarski stolac i odmah otpočne, kao da se do maločas zagrevao u prikrajku iza scene; gusle progovore u štimu, gudalo jedro od smole kojom je natrljano ozvučeno je otporom u dodiru sa strunama gusala; sve su te niti od konjskih repova uzete, darovane, reklo bi se prožete njištanjem njihove snage; Ljubo gromkim glasom, koji donekle priteže i obuzdava, da ne bi pesma svojom silinom probila sljeme i oburdala zidove kolibe sazdane dopola žbukom i kamenom, otpola drvenom građom, da se sve to ne obruši guslar mora sebe umeriti, stric, dakle, zapeva i odmah stupa u polje drugačijeg važenja, izmenjenog disanja, preobraženog glaskanja, krilatog duha i ustreptalog uma; akustična škatula kolibe vaistinu se nadima od brujanja, noć se razmiče, oči ljudi u zboru zjape dubinom, mene prožimaju trnci.
Moj stric Ljubo imao je široki repertoar, u svoju pamet skolutao je mnoštvo stihoveza, sve je to iz njega naviralo kao iz pune čatrnje što su je kiše nadojile.
Činilo mi se da se barem preda mnom nikad nije ponovio. Verovatnije je da se moje biće nije uspevalo razabrati u zbiru tih burnih momenata koji su za moju detinju pa potom i mladićku svest predstavljali zagonetku, elementarnu, pa mi pažnja i poimanje, zakovitlani emocijama i senzacijama toga zbivanja, behu smućeni. To su ipak bili sporadični događaji, tokom svakoga letovanja, jednoga za drugim, zgodili su se po tri ili četiri puta, nikako prečesto. Kao što se ni bilo koja svetkovina ne zbiva svakodnevno.
Taj moj striko imao je vanredan dar za pripovedanje, njegova su kazivanja bila opojna, mila duhu, bio je i šaljivdžija bez premca, majstor vica i anegdote, no guslao je šturo, pevao prosečno, ali je tokom pesme iskrio snažnije i čistije nego kad samo govori. Znao je toliko guslarskih epskih pesama da je odavao utisak kako je sposoban čitavu istoriju da otpeva.
Njegov instrument bio je naočit, na vrhu vrata im majstorski izvajan orao u zamahu krilima, vrat išaran bogatom finom rezbarijom sa biljnim motivima među kojima, kako pamtim, behu listovi loze, ili javora, punani grozdovi i vijugave vreže. Bio je Ljubo ponosan na tu dragocenost. Sećam se da je gusle sačinio neko znamenit, odnekud iz daleka, čini mi se čak od Danilovgrada.
Ljubove gusle odavale su čudan zlaćani sjaj. Gudalo je bilo luk preko koga vijuga guja, i ona lepa, sva u geometrijskim šarama. Po svemu, bile su te gusle stričeva kućna relikvija.
Pesmaricu nikad nisam video, sve su prilike da je bila jedino u strikovoj glavi.
Nije on bio jedini guslar u Sinjcu i na Goransku, kamo li u širem okruženju, guslara je bilo diljem Pive posvuda. Guslao je i stariji mu brat Đorđije. Taj drugi mi stric bio je uznosita glava, atleta i lepotan, od gusala je više voleo konja i pušku, livore i jatagane. Za njega su gusle bile više dekor i simbol nego rekvizit. Dočim, tokom svojih dana sagradio je više desetina gusala, za sebe je zadržao troje, ostale su pošle kojekuda, nosio ih je na poklon za nečiju ženidbu ili udadbu, rođenje prvoga sina, krštenje, a zna se da je poneke i prodao za dobre pare.
Strune za gusle i gudalo od dlake su sa konjskog repa, naš je Đole za svoje ručne radove, kad ih dovrši do savršenstva, za „berbu“ struna imao naročit ritual. Među konjima u svom posedu uvek je imao jednog ili dva bela ata kojima je repove redovno doterivao, katkad pomalo kratio, često raščešljavao, natapao čajem od odabranih gorskih trava, mazao maslinovim uljem, a kada dođe čas da za nastajuće ili već postojeće gusle obezbedi glas, svoga bi putalja ili zekana smirivao zobnicom i timarenjem, pa bi ispotiha i nežno, za to vreme pevušeći odabrane strofe narodne epike, rep životinje pri korenu obujmio kožnom oputom, zategao ga pa po dlaci zagudio jednim od svojih trofejnih jatagana besprekorne oštrice. Govorio je da je najvažnije tu operaciju izvesti tako da se konj ne pobuni, ne prepadne niti uznemiri. Tada će ton da teče kao mleko, gusle će umeti da ržu i gromko i svileno.
Čuvao je strika Đorđije snopove repnih vlasi svojih belih ljubimaca, spavale su skolutane u mirisnoj škrinji od crvene cerovine koju je lično on opervazio duborezom, beše sva od plamenih vrutaka i komešanja sjaja.
Đorđijeve gusle, one najlepše, imao sam pravo da izvadim iz za njih pravljene vitrine, pa da do mile volje opipavam, zagledam, njušim, pa i da zagudim. U nekoliko prilika ostavši nasamo sa guslama i gudalom kušah i da izvučem ton i s njime uskladim glas.
No to je mukla veština, za mnoge ona ostane neprogovorljiva.
Tokom boravaka u Pivi, sa ocem, stricem ili starijom braćom od strica obilazio sam blisku rodbinu, kumovske kuće i dalju svojtu.
Tim prilikama često su se oglašavale gusle, ako je atmosfera bila prigodna i povod svečan. Tako da sam naslušao pesama, te tako zbirao svoju detinju pesmaricu koja je tiho tonula među perine nakupljanog pamtila, da bi tinjala dole ispod potke svesti što je zavejavaju nanosi svakodnevne larme i mnoštvo utisaka kojima na čoveka navaljuje svet.
Upamtio sam nekoliko pesama iz toga doba, čuvši ih u raznim prilikama od većeg broja guslara. U nadolazećim danima brujale su mi u glavi, same od sebe. Bilo je momenata da sebe u tome uhvatim, pa se u čudu zapitam otkud me snađe da se te pesme setim, pa po čitave sate u sebi zumbam neki napev ili strofu, usput imitirajući mumlavi jek što ga povlači nevidljivo gudalo.
Jedna od prvih koje su mi legle u odlivak doživljaja je legendarna i velika pesma Smrt popa Mila Jovovića. Nisam tad sve o čemu ona govori mogao ni dobro čuti niti razumeti, ali upio sam sliku strašne hajdukove ljutnje.
...
A knjaz Mila dozivaše
U prisustvu svih vojvoda
Pa mu reče: „Pope Milo,
Nit'si vino, nit'si voda!“
Planu Milo kao munja,
Poleće mu sablji ruka,
A dva oka ko strijele
Sijevnuše u hajduka.
Vojvode se uplašiše
Od izgleda vuka gorskog,
Da oružje ne potegne
Na vladara crnogorskog.
Kao da mu oštrim mačem
Srce muško rasiječe,
Pa zavika: „Gospodaru!
Bog sa tobom, šta to reče?
Zar priznanje to je tvoje
Što učinjeh Crnoj Gori,
I zar ima neko ko bi
Mogo Mila da prekori?“
Knjaz ne reče ništa više,
Već u stranu nekud gleda,
Dok čuvenom harambaši
Srce puca od ijeda.
Pa se s teškom ljutnjom bori,
Savlađuje bijes u se
A na prsi zlatne toke
Od ijeda tresu mu se...
Deo jedne pesme naučio sam napamet. Naknadno sam doznao da joj je ime Zauzimanje Užica, kao i da je pesmu ispevao znameniti Filip Višnjić.
...
Zlo si snila, gore će ti biti:
Što Užice tama popanula,
To će Srbi grada osvojiti;
Što je polje ružom procvatilo,
Pola plavom a pola crvenom,
To su, kado, krstati barjaci;
A pod njima bijeli čadori,
Pod čadore Srpske poglavice
Piju vino i bistru rakiju,
Sutra juriš hoće na Užice...
Naime, to što sam iz ovih stihova saznao da su Srbi imali poglavice – to je bio podsticaj da mi se te reči useku na povesmo mladog čuđenja.
Uz to ide još jedan zanimljiv podatak: moj otac, čuveni sveznadar i dični čuvar legende o samom sebi, napričao mi je koješta o onome čoveku iz čitanki što je prtio gusle, teške veđe i klonule brke, o legendarnom Filipu Višnjiću, dakle, o kome i sam znadoh ponešto, koliko se moralo.
Po očevoj kaži Filip je nakon propasti ustanka pobegao iz Srbije u Srem, nastanio se u malom i skrovitom selu Grk, koje se u novije doba po njemu zove Višnjićevo, tamo se skućio sa porodicom, pa je tezgario živeći od guslarske pesme i umeća, u selo Grk su dolazili da ga čuju mnogi namernici, a i on je putovao obilazeći mesta po Sremu, zalazio je i na teritoriju Banata, a uveliko je krstario ravnom Bačkom, s guslama o ramenu i sa slepačkim štapom pred sobom, pa je tako, gotovo je sigurno, nekog davnog dana, pridošao u varoš u kojoj ću se vek i po kasnije roditi ja.
Nastupao je Filip u mom rodnom gradu Vrbasu – tu sam glasinu utefterio u neki sporedni rokovnik, recimo brevijar usputne metafizike. Ja sam se tome gradu vratio. Nakon žitija brđanskog što se zbivalo tokom pohađanja osnovne škole u Busovači, pre toga u Bijelom Polju i Nikšiću, kao stasali momčić obreo sam se opet u rodnoj ravnici. Pa i sada ovu sitnu knjigu o guslama pišem iz svog ravničarskog žitija.
Obradovalo me i osokolilo osveženo znanje o tome da je najslavniji guslar znan iz predanja, onaj koji je sročio u večnost zacrtane epove o Srbinovim bunama, bitkama i ratovima, pobedama i pogibijama, legendarni Filip Višnjić glavom i brkovima, hodio ovim atarom, i to nikakvim drugim poslom osim da bi u gusle gudio i svojim sunarodnicima o slavnoj istoriji povedao uz zvuk gusala pojući.
Zauzvrat, koliko shvatam, tražio je hleba i dukata, tačnije ćesarskih peneza od papira ili u sitnišu gvozdenom. Kad o tome dodatno promislim u duhu poznih naknadnih dumanja opažam nešto neočekivano – nikad mi se taj belobrki totem u ulozi mitskog čoveka nije ukazao toliko bliskim, ne zbog toga što je ostavio stope bazajući po mom rodnom okrajku zemaljskog šara, nego radi pečalnog putujućeg obdelavanja zemaljskog mu opstanka pomoću svog umeća i dara, za sitan honorar, gotovo pa milostinju. Filip Višnjić lično tezgario je ovuda prohodeći, može biti da smo se on i ja okrznuli rukavom o rukav, ili jedan drugom prošli kroz čelo, samo u dva različita vakta.
Sve u svemu, ne rezonujući o tome svesno i suvislo, bezmalo ne primetivši, nakupio sam se utisaka, nadojio rovitu svest epskom popevkom iz guslarske tradicije, ona me ispotiha oblikovala. Počevši od te iskustvene prvine guslarske su se egzibicije, za moj privatni doživljaj, sklopile ujedno, kao sliv brzih voda što se saberu u reku. Mogao bih reći da je to epska matica, moja duboko porinula matrica.
Slučajno ili ne, čestiti Jovan Bilić iz Kaonika kraj Zenice bio je Filipova replika, gotovo po svemu osim po očinjem vidu, baš kao i Višnjić i Bilić beše u narodnom ruhu svojstvenom severnodinarskim srpskim krajevima, onom svagdašnjem, običnom, sastavljenom od bele platnene dolame, neukrašenog čohanog jelečeta na kopčanje, prostranih suknenih čakšira uskih nogavica i opanaka od grube kože; mrke veđe prošarane sedinom, bujne i narogušene, a čvrsta poduža kosa glečerski bela, te najposle brkovi čelično sedi ali ozlaćeni duvanskom patinom, svijeni u stranu poput bikovskih rogova, svaki brk po pedalj dugačak. Taj je čovek izgledao drevno, starostavno.
Odista, ne preterujem, teško je zamisliti da je Filip veštije guslao i bolje pevao od njegove replike iz 1975. Ta mi se autentična snaga izvedbe usekla u doživljajnu beležnicu. U nezaborav, koji sad dobija pune i posve jasne obrise. Tek u odmaku što ga načini vreme svojim protokom neke scene iz spomenara zablešte još osvetljenije nego u doba kad behu sveže.
Sa domaćinom doma porodice Bilić toga sam popodneva teferičio još par sati, uz čašu rakije kojom sam ponuđen na način takav da bi odbiti bilo sramota. Bilo je tu i dobre priče, silna starina govoraše o junaštvu i stradanju pravoslavnog življa u tom kraju tokom rata, onog golemog, pobrojanog kao Drugi svetski, po mom tadašnjem osećanju posve mitološkog fenomena koji se zbio nekad davno, u mutnim vodama iščezle istorije, ali gazda Bilić je povedao kao da smo svi mi otuda izašli prekjuče. Pitao sam ga kako to da on gusle ima, te da u njih i uz njih tako zgodno ume, kao da se sa njima srodio. Objasnio mi je da su se njegovi vekovima uz gusle rađali, rasli, ženili se i udavali, ratovali, stradali i umirali, te da kuća u kojoj gusala nema i nije neka naška kuća, i mada su ljudi svakako ljudi, bili dobri ili naopaki, bez gusala zasigurno nisu pravoslavni Srbi, makar se tako i predstavljali i u tefterima vodili.
Mislio sam da se samo u mom kraju gusla, rekoh mu tada, ne krijući zbunjenost. Samo se nasmešio, pa odvratio da guslara ima od vrha Dalmacije sve do Prizrena i na sever do Korduna i Banije, a od kraja rata naovamo gusle gude po Sremu i još dalje, gde god su kolonisti s juga doskočili, recimo do u vrh Banata, čak u Temišvar, Srba odvajkada pun.
Mašao se instrumenta još nekoliko puta, izvijao pesmu, ali kraće, reklo bi se kao da samo po isečak od neke obimne celine iznosi na prolećni vazduh, da se provetri, brecne i razmahne, udahne, pa razdiše i zavijori.
Pamtim da je neka strofa pominjala boj na Čegru. Zasigurno je otpevao sam početak Filipove epske poeme Početak bune na dahije. Mogao bih da se zakunem kako mi se javlja iz proseva da sam tada u kaoničkom trešnjaru čuo prvi put i ove stihove, što ću ih čujati kasnije u barem pet prilika.
...
Nema uvo da bi jauk čulo
Nema srce da bi zažalilo
Nema duše da s’ odzove duši
Nema ljudi da izbave ljude
Oj svijete, ogrijano sunce
Da li haješ, da l’ ne haješ za me
Da l’ bi htio pa ne možeš samo
Je li nećeš, pa se izgovaraš?
Što me gledaš u rukama tuđim
Što me gledaš na mukama teškim
Što me gledaš na oštrome nožu
Što me gledaš na groznome kolju
Što me gledaš u tamnici ladnoj
Što me gledaš u turskom sindžiru
Što me gledaš te me ne spasavaš
Što ne godiš da me oslobodiš?
Vako cvile nevoljni Bošnjaci
Preko Drine, preko vode bujne
Vako cvile tužni Ercegovci
Uz primorje tuđega srbinstva
Vako cvile Srblji arbanaški
Na Kosovu i oko Prizrena
Vako cvile kukavni Bugari
Međ Balkanom i Dunavom ladnim
Vako cvile al’ im asne nije
Gorko cvile al’ pomoći nema
Oj Srbine, moj brate rođeni
Oj Srbine, mučeniče davni!
Ne uzdaj se u pomioć tuđinsku
Pomoć tuđa naplata je skupa
Ne oslanjaj s’ na ljubav tuđina
Ljubav tuđa puna je gorčila…
Toga sam dugog dana slušao od Filipovog dvojnika Jovana i usmene kaže šaputane šoto voće, uz rakiju, od koje mi se, nenaviklom, zanebesavalo i maglilo, a ta su kazivanja bila mučna toliko da i bez rakijskoga efekta sama od sebe čoveku pamet šamute. Pričao je o strahotama koje su se tokom onoga kletog rata zbivale u tom srednjebosanskom loncu. Tek delimično artikulišući to što iz nekog razloga saopštava nezrelom junoši pominjao je “grdnu ustašiju” i “pokolj seljana”… kolone sužanja povezanih žicom odvođene do železnice u Zenici, pa potom dalje, vozovima sa stočnim vagonima, ka stratištima u Slavoniji i Posavini.
- O tome ni gusle ništa ne kazuju, vaše školske knjige ćute, narod ne pominje naglas, samo muk odzvanja. Od naše familije preteklo je živo samo nekolicina, ja i rođeni mi brat i dva stričevića, s majčine strane skoro niko, sem jednog ujaka… u Jasenovcu je pobijeno četrdeset i osmoro moga bližeg roda.
Na te reči mogao sam jedino da zjapim. Steglo mi se grlo, skvrčila mi se pamet. Pade mi na um da pitam kako su on i brat uspeli da prežive, a on je na to samo odmahnuo rukom, pa je izgovorio: “u šumi”.
Nedugo potom zbrzao sam opravdanje kako moram kući, otac će me u top strpat što me nema. Ratko je od oca dobio zadatak da me do stajališta isprati. Nečim okuražen bubnuh mu ravno među oči da je bedno i smešno meni dati iz fizičkog vaspitanja bilo šta sem petice, time mi kvareći prosek, meni koji se ističem u nekoliko sportova. Premetao je ćutke čačkalicu među zubima.
Na cesti pored Lašve rekao je: “Ne brini, biće u redu.” – potom se okrenuo i pošao, ali ne uzbrdo, nego cestom ka Zenici.
Dugo sam ga gledao kako niz drum odmiče.
Nije mi polazilo za pameću da smislim valjano objašnjenje i razlog. U besmislu te radnje bilo je neke čudne dramatike. Za sve to vreme, pa i nakon što je Ratko iščezao s vidika, nevidljivi guslar u mojoj glavi pevao je nazalno neki nemušti refren. U misli mi se nanovo vraćala Biljana, koju sam za vreme pomerenosti ka epskom sentimentu i tragici negde zaturio, skrajnuo i zasenčio, premda smo vazdušnom linijom bili jedno od drugog daleko možda svega par desetina metara. Mogao bih se zakleti da sam tokom dužih intervala njeno postojanje sasvim smetao s uma.
Na tome pustom drumskom autobuskom stajalištu uspostavio sam, možda po prvi put u životu, ravnotežu između sušte okosnice svog bića i nereda sopstvenih mladalačkih pomutnji, poriva i želja, nagona, slutnji, osujećenja, toga haotičnog vrvljenja što je na izlazu iz detinjstva jurnulo u nasrtaj na moj krhki početnički životni položaj. Biljana je bila samo prizma kroz koju se prelomilo sve što je u postojanju ponorno i utvarno, opojno i nečitko. Ali tu ću mudru spoznaju dosegnuti tek decenijama kasnije. Dočim, baš u tim časovima osetio sam da napast te emocije, mada nije oslabila, najednom je bila manje kobna i fatalna, reklo bi se krotkija. Stajao sam u sebi uzdignute glave, mirnog čela, zategnuto postavljen uz vertikalu kičme.
Autobus me pokupio cela dva školska časa kasnije. Ušao sam u njega začudno smiren, nekako samom sebi nov.
Siguran sam da me je toga dana susret sa guslama osovio i na stamenu plohu nasadio.
…
Teško vuku koga švrake ’rane
I junaku koga djeca brane
Teško babi na zetovoj ’rani
Prosenici na ljeskovoj grani
Udovici samoj spavajući
Kaluđeru u nju gledajući
A magarcu s konj’ma putujući
Teško zlatu na kaljavu vratu
A skerletu na obešenjaku
Skerlet-kapi na manitoj glavi
Dobroj pušci u strašivoj ruci
A junaku vina ne pijući
Ma i pjevcu na ledu stojeći
A teletu za peći ležeći
Uskoj pregi na širokoj guzi
Ma u mlinu gusle ne pomažu!
Mladoj snašci jalov đuvegija
Još je pjesme al’ je na daleko…
***
Načisto sam znao da ću jednog dana, kad-tad, pisati o guslama. Ta mi se pomisao mota po glavi dobrih dvadeset godina. Pre tog intervala, negde na obodu milenijuma, pisao sam isključivo poeziju, svakako lirsku, u epiku ni ne pomišljah da ću ikad zagaziti. I evo, dešava se. Nema episkih pesama, kao ni epske fantastike, ali esej o guslama je tu, nastaje, postao je stvarnost. Dakako da sad razaznajem smisao te slutnje. On je u konstelaciji nadolazećeg doba, a ono zaziva stav i poziciju junaka, nekog nalik na likove iz naše epske tradicije, u njemu se, slutnje su sve snažnije, bez čvrstine neće moći odoleti nasrtajima na ljudskost. Srpski je narod skopčan sa guslama i guslarskim pesmama jer to im je pomoglo da prebrode teška iskušenja, stradanja, satiranja. Održalo je duh i um ovog naroda upravo to asketsko i stoičko prkošenje nemilosrdnom usudu koje vri i kulja iz guslarske pesme. Pa su tako gusle spanosno otkriće što ga je stradalni ovaj narod u teskobi istorijskoj i gorkoj iznudici nekako iz samog sebe iznedrio.
Jednog dana napisaću i guslarsku popevku u čast mojih prvih mladićkih ljubavnih rana, lirsku nisku u epskome ruhu… mogla bi da ide ovako…
JEDNOM STIGAV U BILIĆA DVORE
Daleki su oni divni dani
Kada mene mladog ljubav rani
Vreme zjapi, uspomenu hrani
Sve se čini ko da beše lani
Kad sam pošo u pohod Biljani
Što planirah ispade uludo
Što ne slutih odzveknu ko čudo
U pesmu se odenulo brdo
Ječe gusle a glas bije tvrdo
U staroga viteza brkata
Što nemade toke od dukata
No on grku suzu imađaše
A pod tugom sablju harambaše
Njega slušah do zalaska dana
Negde skrita ostade Biljana
Poljubih joj vrata i dovratak
Pa se krenuh drumom u povratak
Ne čekavši zla autobusa
Pokošenog od strane kurc-šlusa
Tad ja dođoh kraj Lašve mehani
U mehani pjani Busovčani
Pred mehanom njini konji vrani
Iz Nemačke crni merdžovani
Ko da kleče veku na sahrani
Namrštih se pa priđoh do šanka
Duša jaka no reč joj je tanka
Zaškriputa pa izađe vanka
Iskah vode sa česme iz zida
Šankeristi odumrlog stida
Reklo bi se taj u sebi rida
On je manju dograbio čašu
Mesto vode rakiju mi nasu
Nakašlja se u čast svome basu
Pa odbrusi – vodu ne služimo
S trijeznima mi se ne družimo
Kuća časti, brkove omasti
Jenjetine na stolu je dosta
I ta šljivka neka ti je prosta
Prevarih se, ne utekoh hitno
Pomislivši kako nije bitno
Ništa nakon što ljubav promaših
Pa se ljute čaše mlađan maših
Sasuh na eks tu vatru niz grlo
Učini m’ se sve je tad zamrlo
Gde ljubavni mladi jadi tište
Niče pustoš nalik na zgarište
Čudom čuda od toga efekta
Ko dubina od plus-kvam-perfekta
Oda patnje naglo mi odlaknu
Sena njena od mene se maknu
U srcu su ućutala zvona
Od Petrarke i Dekamerona
I splin splasnu mladoga Vertera
Što u bolu ume da pretera
Videvši mi iskrivljeno lice
Poskočiše gosti dangubice
Podigoše čaše u zdravice
Lelek smeha razjapi vilice
Aferim ti sićušni jarane
Otkuda ti sred naše kafane
Gde je mrklo i kada osvane
Sun’ mu ljutu dedera Osmane
Te tako ja potonuv na putu
Nadosipah još po jednu ljutu
Na zaborav neutešne boli
Jer meneka Biljana ne voli
Ta birtija zvaše se Bonanca
Znamenita čeka od lovaca
Gde no žrtve na pojilo svrate
Ne izađu pre nego što shvate
Da se lude u zver preobrate
Il još grđe u đav’le rogate
Ja ne prođoh ko mnogi pre mene
Nit’ mi kosti behu razdešene
Nit’ ubojem pomodrela glava
Ni ne slutih šta me to spašava
Da arkade fircam s po tri šava
Još nemadoh ni brka ni keza
Ništa osim dečjeg neopreza
Ni volujske nemadoh rogove
Bejah june zašlo međ’ stogove
Ne znajući naredbe Bogove
Pustiše me vrazi na ariju
Ko sirotog na drumu pariju
Tako putem sve bauljajući
Stigoh kući al’ ne smedoh ući
Jer će otac o mene otući
I prut ljuti i proštac još krući
Tako da sam spavo u avliji
Svet proklinjo u pomen rakiji
Ukoljice znane po čakiji
Sanjo svu noć tešku merakliji
Biljana mi u san dolazila
Uz smešak mi jezik isplazila
No i tada bijaše mi mila
Zahvalih joj što takva postoji
Okom seče, ničeg se ne boji
No je nalik bardu od gusala
Kome duša pesmom nakvasala
Svome stricu sa snegom na licu
Što napetu nezemaljsku žicu
Pruži meni, nemuštom konjicu
Da se branim kad me sneveseli
Pusta čežnja za noćima belim
U kojima ja i ona ćemo
U zanosu da se prepletemo
Pa da kuću skućimo kristalnu
I slavimo radost neprestanu
Ranom zorom vratih se pameti
Mirno zbrajah kakvi će nameti
Da me snađu otad pa nadalje
U šta li će prometnut se slavlje
Moglo bi biti da sam još jedan zavet upravo ispunio, a ovaj je pride neplaniran, nemušt, jer za sva ova minula doba nije od sebe glasa puštao, niti sam mu se ja primicao na ikoliku razgovetnost. Isplevši ovo himerično samaštanije koje je mutant lirskog epa, iliti epske lirike, elem, stupih tako na sporedna vrata u guslarsku branšu, još samo da se obučim za guđenje i izvijanje pesme, i naći ću se tamo gde me nisu videla nikakva očekivanja. Ne znam da li je iko dosad skladao epsku liriku, ni ima li uopšte tog žanra, no teško bih mogao poverovati i prihvatiti da se taj pesmovni rod sad uspostavlja mojim rodonačelništvom. Nisam zainteresovan da proveravam, svakako nije od neke važnosti.
Valja da pomenem još jedan kuriozum, po kome imam dodatno osvedočeno pravo da dumam i slovim o guslama i guslarstvu. Naime, živim u Vrbasu, u kom sam, kao što rekoh, rođen, iz koga sam bežao da bih se nanovo vraćao, u koji sam se vraćao da bih sužnjevao u njegovoj palanačkoj učmalosti, plodnoj, za pesništvo barem koliko i za kukuruz i repu. Moja samotnička pesnička karaula nalazi se nekih devedeset metara daleko od mesta na kome je začet embrion koji će potom postati ja, nadolazeći, budući, ja svagdašnji, jednom otpočeti pa prolazeći i prošli. Najpre onaj žutikavi malac koga će zbog bolešljivosti otac namah odvesti u svoju postojbinu Crnu Goru, da se onamo nadiše arije, napije vode, najede zemlje. I nasluša gusala. Potom ja svakojaki i svakovrsni, ja putujući diljem sezona, dekada i životnih doba, sve do ovog mene sadašnjeg, netom stupilog u doba duhovne zrelosti, po nekim dopadljivim teorijama.
Živim, dakle, tik do tačke na kojoj su se dve ćelije sastavile u ovaj mi život. Obitavam u vrbaku bez vrba, među granatim platanima sa vranama i golubovima predgrađa, u blizini vodotoka kojim struji Dunavov emisar zvani Veliki Bački Kanal, koga su u centru Vrbasa otrovali, eno ga onamo mrtav leži.
U centru je i park, fontana, spomenik, tu je i sila centrifuge s nevidljivom i nečujnom turbinom, koje sam svestan među retkima, a koja dejstvuje tako da čini gotovo nemogućim podvig konačnog i definitivnog bega odavde… tu je zarđala vrteška uspomena koja na vetru samo za me škripuće kad do varoši odem.
U Vrbasu je dignut spomenik guslama. Tu je začeta inicijativa da UNESKO prizna gusle i pesmu guslarsku kao kulturnu baštinu Srbinovu. U njemu su dva guslarska udruženja brojnih članstava.
Eto ga dodatni argument za moje istupanje, raspolažem pravom da deklamujem, uneskovcima održim bukvicu. Međutim, ja se, bremenit zrelošću, pretežno zavučem u rupicu, otuda ne provirujem u spoljašnji vilajet, nego grickam slova, nižem jezik, hranim pesmaricu.
Dočim, nedavno odoh na guslarsko veče. Tu se osvedočih u ispravnost jedne moji neizgovorene slutnje, koja je te noći dozrela do uobličenja. Nisu gusle svakome oruđe, ne pristaje svakom guslareva pesma. Da se u tome okuša može retka manjina, a među njom nađe se i onaj koji ima dar da stupi u osvećeni prostor istinskog važenja, u pravi omer forme koja se guslanjem naziva. Kao i u svemu drugom, poput pesništva ili slikarstva, vajarstva ili muzike, glume i pripovedaštva, dar je poprilična retkost. Tek kroz taj bogomdani talenat zbiljska se narav datog fenomena javlja.
Rečene večeri sedajući na upražnjenu stolicu u središtu restoranske sale smenjivali su se guslari udruženja Njegoš iz Vrbasa i njihovi gosti, ili će biti da beše samo jedan gost. Toga je voditelj programa prozvao na kraju niza, rekavši da njega ne treba ni predstavljati posebno, niti treba navoditi njegove titule, svako zna ko je on čim mu se ime izgovori, potom je ime izrekao, ali zvučalo je pomalo muklo i snebivljivo, u najmanju ruku nespretno, ni nalik egzibicijama voditelja bokserskih mečeva što zvuče poput kanonada i leleka požarnih sirena. Odnekud od stolova pri kraju sale dopešačio je naočit čovek u svečanom ruhu, naime kompletnoj crnogorskoj nošnji solidne izrade. Podigavši gusle naklonio se svedeno, oficirski, a ne glumački. Nije imao kapu na glavi, onaj obavezni deo rečenog kostima, a odeću je nosio ležerno, gotovo kao da je u trenerci došao na neko svagdašnje zbivanje na kom se vrše vežbe postojanja, probe i pripreme. Zaseo je dotični serdar baš nekako serdarski, bez treme ili suviška napona, mimo žurbe (gospodari nikada ne žurbe) i hitnje, no ni oklevanja, nego u ritmu samo svoje mere i namere, kao da je pred svojom kućom na domaćem prlu, a ne na tuđem gostujućem terenu.
Inače, valja primetiti da je guslarski naklon nem, bez pokliča, ili pozdrava, bez zdravice, čak ni osmeha. Zaludu se ne romori, što bi reklo narodno umovanje. Smestivši se, s guslama u krilu, oprobao je raspoloženje strune, pa kad je potvrdio da su niti od dobra ata poigra se on malo, svirnu laganicom, zastajkujući. Kao sam za sebe, na osami kraj obale bivanja. Dugo je udevao nit pesme, odista se činilo da razmišlja o celini smisla toga što će da otpočne i dočne, sve dugačkim putem vozeći reč i gudalo, ili pak bludi i ko zna o čemu sanjari. Najpre će biti da je tražio pravu emociju, da se sa njom skopča, pa da propeva tačnom srdžbom i ganućem, osećanjem koje oživljava poj koji treba iznedriti.
Nije se taj ni zeru trudio da izvodi gudačke bravura, niti da nadjača tišinu, bilo je to glaskanje nalik šapatu, tanani mrmor razgovora sa samim sobom, dok ga naokolo osluškuju bube, trave, ptice i ježevi. Pustio je glas tek kad mu je pesma u grlu dovoljno narasla, stasala do spremnosti i moći da se oglasi.
Sve se promenilo. Nastajala je nova zbilja.
Pesma je samu sebe gradila kao kuću, u lako magnovenje razmahivale su se krilate joj ruke, slika po slika i reč po reč, kula po kula, slagala se u zbir značenja, sklop simbola što dočaravaju univerzalno i večno, zaodevaju prizore ljudskog i zemaljskog u stas božanskog, obličje arhetipa.
Stajao sam za kamerom koja je upijala to što se zbiva. Na momente me hvatala strepnja da će joj mikrofon zagluhnuti, te da se neće zabeležiti otisak zanebesanog grada što nastaje od tog glasa čistijeg od gorskog kristala, čvršćeg od kremena, ali pesma me kovitlacem odnosila nekud gde se lako i očas sa uma smetnu tehnikalije i marginalije svog tačnog položaja u prostoru. Guslareva pesma je naprosto bila snažnija od razumskog obaziranja za sitnicama dostupnog sveta. No da me samo to snašlo – ni po jada, olujna sila pevanja povukla me je u smerni samozaborav. Znam to po sevovima dolaženja sebi koji su mi blicali pred vidom sporadično.
Da, sebi dolaženja, ali otkuda?
Moglo bi biti da sam pod udarom impresije većim delom svesti hujao kroz astral. Tu ću ideju naknadno isporučiti prijateljici koja je sa mnom bila na opisanoj zgodi. Nimalo ne preterujem, naglasio sam joj, odistinski sam se odvojio od ovoga plana i uzlebdeo na krilima pesme, stigao na ravan duha, vizije koja se otvara samo kalauzom nekog drugog vida. Zagledala se u mene nakratko, u mimici joj nešto neverice i zera zavisti, no sme se pozavideti zanesenjaku na lepršavoj pameti.
Za to moje narečeno stanje, vaistinu zbiljsko i autentično, zaslužna je guslareva interpretacija, a sam tekst pesme, koju naknadno nađoh i proučih, deluje mi začuđujuće jednostavno i šturo u svojoj direktnosti. Priča o krvavoj osveti ubijene braće na koju se zarekao hajduk Marko Bulatović zvani još i Ćućilo. Strahotna je istorija ovde opevana. Surova i ubojička. Kakva odistinu i jeste, svima i posvuda diljem sveta, a naročito zbegu srbskih gorštaka što se vekovima ne htedoše pokoriti nesravnjivo većoj i mnogostruko jačoj sili. Na strahovitu tiraniju zlih silnika, besprimernih ukoljica kojih je bilo mnoštvo među turskom vlastelom, pripadnici našeg roda su uzvraćali ljutom oružanom bunom, odmetništvom hajdučkim, zakletim nepraštanjem krvi, zla i terora, osvetničkom žestinom. Turske su se glavešine u svest porobljenih naših predaka urezale kao mitski neprijatelj, oličenje zla u vidu dušmanina i krvnika. Odnos prema tom neprijatelju surov je i u pesmi kao što beše na planu realnosti, s tim što je u pesmi verovatno nadgrađen, ulašten do apoteoze. Opako je to nasleđe ustrojilo karakter našeg bojovničkog i nepokornog mentaliteta. Te gorčine i sjekle oštrine ima kako u poimanju tako i u pesmama kojima se strašna istorija slavi.
Nose Turci rajine harače.
Nose glave, al' nijesu njine,
Jer će svaki danas da pogine.
Eto kako u pesmi koju tada slušah bez daha stupaju na scenu begovske haramije. Taj je trostih kao udarac u pleksus. Eto ih živih, a već ih nema, rečju su posečeni. Vijori se oko njih smrtni usud kao crni barjak, mi to znamo, a oni ne znaju.
Eto u kolikoj smo mi nadmoći nad njima, mi koji ep slušamo kao i oni našinci koji se proslaviše i na javi i u pesmi kojom je opevana.
Moj doživljaj slušanja toga guslarskoga epa, što ga otpeva bard, jedan od najboljih savremenih guslara, upisan je u nezaborav. Uverio sam se lično pa stoga tvrdim da od siline toga poja planina ima da zadrhti, gora zaječi, sva divina od straha utekne. Na boj bi se diglo svako čeljade koje je u snazi. Moć guslara od maha golema je. Pojem takve snage lako je pukog čovečića vrgnuti među heroje, jer je u njoj duh junaštva. Osetio sam kako navala te snage i mene iznutra preobražava, uzgoni me ka položaju svesti u kome nestaje zazor, iščezava polutanska smutnja i oklevanje, kao opsena gubi se sitni obzir i briga sa vlastitu bezbednu poziciju. Obuzimala me je fatalnost jednog veoma specifičnog stanja svesti koje se u žargonu šamana drevnog Meksika naziva mestom gde prestaje žaljenje. To bi po svemu moralo biti ono stanje u kome je moguće herojstvo. Osetio sam nedvosmisleno kako bih, da sam na nekom drugom mestu u vremenu i univezumu, a ne samo u foajeu provincijske restoracije, te u mirnodopskoj mrtvaji, pošao laka srca, orno i radosno, u okršaj sa bilo kakvom ordijom. A ja sam u tome svetu ipak bio samo gostujući pisac.
Ne razgoni pesma strah orljavom, nije stvar u tome, ne postiže se zvučnim efektima nešto što je po suštini nadpsihičko. Nikola Tesla bi verovatno znao (ili jeste znao) da kaže nešto o frekvencijama u koje se takvo pojenije udeva, ali ne verujem da bi opovrgao da se zbivanje tog preobražaja odvija na polju metafizike.
Elem, tek poneki među mnozinom guslara, u to sam siguran, bogomdani je sasud iz koga se izliva pesma koja ima dejstvo preobraženja. Te noći je preda mnom bio jedan od tih... od onih što su u ona minula herojska doba bojovnike pokretali u strašne bojeve i pogibije. Siguran sam da je pred slavne istorijske bitke, poput one na Vučjem dolu, guslarska pesma slične sile, emocije i žestine rušila strah, razgonila neodlučnost, ništila sumnju.
Bilo je takvih bojeva neizbroj tokom tegobne viševekovne osmanlijske vladavine na ovim našim prostorima, tačnije, bio je to jedan jedini ljuti i neprestani boj promenljive sreće, nekad krunisan velikim pobedama, nekad strašnim pogibijama i gorkim porazima, no uvek sa istim duhom, onim iz koga su gusle iznikle, sa kojim su sposobne i da skopčaju čoveka i uzdignu ga u stanje ratnika bez mane i straha.
U sve sam se te istine osvedočio slušajući barda. Osećao sam kako taj prozaični prostor i sve koji su se u njemu u tim trenucima zatekli kovitlac što ga njegova pesma stvara odnosi u neku drugu stvarnost. Srce mi se beše naštimalo na zvon i jeku epskog zova u bitku bez zazora i opreza, a umom sam već bio preumio ka zbilji bojovničkog podviga. Sav sam odlepršao daleko, napustivši plohu pukog stinjanog čovekovog bitisanja u kom se iz ruke u ruku premeće sitnež svakodnevlja.
Da napomenem i ovo, jer mi se čini da nije bez smisla i soli, naime – sav je onaj serkl sviraca, guslara u pokušaju koji su prethodno nastupili, za tili čas potonuo u bezveznjaštvo mediokriteta, kao pleva se raspuhnuo u ravnodušnoj nevažnosti. Ceo će krug naknadno morati da okrenu, svaki nanovo da zine i peva posle toga gromovnika koji je jedini u istini u odnosu na život i ep. Mučno će delovati njihova bleda klonulost. To nisam mogao otpratiti do kraja, odoh ne dočekavši da se onaj bard opet oglasi na kraju drugog kruga. Koji celishodnu ne nosi suštinu guslareva poja ne treba ni da se toga posla laća, i sami guslari su od mitskoga soja, istog kova kao i junaci.
Pesmu pod noslovom “Pogibija Jafer-bega Čengića”, napisao je znameniti Radovan Bećirović Trebješki, a počinje ovako:
Sastali se u gori hajduci
U prolomu, gdje aguju Turci.
Puške pune oštre jatagane
I pričaju za krvave dane,
Za velike nevolje i muke,
Sašta koji ode u hajduke.
Reče Stojan Kovačević prvi:
„Po turskoj sam zagazio krvi.
S Turcima se grdno zavadio,
Stvar se naša brzinom zapleće,
Svi kraljevi umirit nas neće“.
Onda reče pop Jovović Luka,
Mrk kaurin i vođa hajduka:
„Neće mira s Turcima jajoši
Dok otmemo sela i varoši.
Sva će Bosna ječat od plotuna
Dok se prizna Nevesinjska buna.
Onda redom pričaju ostali
Zbog čega su puške dokopali.
Reče Ćućil-Bulatović Marko:
„Ja sam poša putem naopako.
Prije bune i prije ustanka,
Sudbina je moja naopaka!
Imao sam ovce i katune,
U magaze žita da mi trune.
Same zemlje stotinu duluma,
Pa pobjegoh od turskog zuluma;
Od krvnika Čengić Jafer-bega,
U sve nogom udarih zbog njega.
Iskopa me, sam ga Bog ubio;
Dva je moja brata pogubio.
Tijelo im na vatru naloži,
Beziksanik i otpadnik Božji
Braću moju on mi je posjeka,
A ja im se na grobu zareka,
Da ću Begu glavu okinuti,
Il' ću i ja treći poginuti.
Za braćom me srce moje boli.
S Begom bi se potreviti voli,
Da ga sretnem sa nožem u ruci,
No sve blago što imaju Turci.
Il' niz pušku da pogledam njega,
Onda da ga sasiječem svega.
Da mu glavu na Cetinje nosim,
No svu Bosnu da orem i kosim.
Često na san braću moju viđam,
Tako mislim i tako predviđam:
Da im duša sa zemlje ne ide,
Dok krvnika ubjena ne vide“.
Žestoka je pravica osvete. Smisao joj je uvek nad rascepom ispod koga je zev ponora. Večita je to klackalica, mnogo šta nedorečeno i nedoumljeno zjapi iz vajkadašnje raseline između vapaja pravde i bogonadahnutog oprosta, između časne osvete i bestijalnog krvništva, krotkog trpljenja i stradanja bez ropca i nasuprot tome pobune i poravnanja sa tiraninom i krvnikom.
Po Njegoševom etosu izraženom rečima: a tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija... – blagoslovene su ubojičke odmazde, sveto je uzvraćanje ravnom merom dušmaninu za njegova zla dela. Koliko se takav etos kosi sa Hristovim poukama i načelima Hristove vere pravoslavne, dokonati nije teško niti može biti dvosmisleno. Naime, nije na čoveku da sudi i nepravdu naplaćuje, osveta za nepočinstva u Gospodovim je rukama, On je sudija, On raspolaže i kaznom i nagradom, zločinac će položiti račune kad dođe na sud Gospodnji.
Zasigurno nije prirođeno našem mentalitetu da trpi zlo i da krotko i skrušeno strada, pride se Bogu moleći (ako je ikako moguće) da zlotvotima oprosti, jer ne znaju šta čine. Nikad ovaj etnos nije bio pri tom moralu. Nikad se niko od umnih glava našeg roda ni zapitao nije da li je po volji Višnjeg Stvoritelja to načelo kojim se rukovodi čovek ovog podneblja i tipa a koje glasi glavu za glavu, krv za krv (ne samo ono sitnije starozavetno „oko za oko i zub za zub“). Makar meni takvo promišljanje ostade nepoznato.
Zlo činiti od zla se braneći, tu zločinstva nema nikakvoga. Eto još jedne Njegoševe krilatice koja je pesnički osveštala ustajanje na zlo kao načelo roda kom pripadam.
Pošteno govoreći, tokom slušanja znamenite pesme poslednjeg velikog pesnika među guslarima hadži-Radovana Bećirovića Trebješkog, ništa se u meni nije ni brecnulo a kamoli pobunilo protivu ubojičke naslade tako jarko osvetljene, opričane do u maltene filmski detalj, naprotiv, apoteoza slave i zanos pobede behu jedini ukusi koji su me proželi. „Kad sile zla krenu na nejač, ako ih ne zaštitiš, kriv si koliko i zločinac.“ – misao je koju je izrekao Patrijarh Srbski Pavle. Taj krotki monah pun blagosti tim je rečima pokazao da je zadojen istim Njegoševim etosom. Kako, dakle, da zamerim sebi na takvom refleksu? I ne zameram. Nikome od nas. Pa ni tom junaku iz pesme Bećirovićeve, Marku Bulatoviću koji pokoljem Turaka osveti svoju braću mučenički stradalu od ruke Jafer-bega Čengića.
Ovako pesma dalje teče...
U to doba doznaše hajduci.
Evo idu niz dunjaluk Turci,
Eto otud Čengić Jafer-bega
I begova dvadeset uz njega.
I Turci će ispred same noći
Tvrdi Potok na ćupriju proći.
Onda četa u zasjedu ode,
Dok evo ti Bega i gospode.
A najprvi Čengić na alatu
Vas u srmi i čistome zlatu.
Sve mu sablja oko njega skače,
Nose Turci rajine harače.
Nose glave, al' nijesu njine,
Jer će svaki danas da pogine.
Teče ep kao fino izvezena saga. Sve je tu u jasnu sliku pretočeno. Visoki turski plemić jezdi blistav od bogatstva i raskoši, živahno se ljeska na njemu srma i zlato, sablja mu veselo poskakuje dok se džilita na alatu, u pratnji još dvadeset aga... ali onaj koji to gleda i u pesmu ukiva već zna usud pogibije koja će ih sve pokositi. Kaže to pre nego što je u priči nadošlo, neumitnost evocira idući ispred sleda događaja koje je krenuo da opiše. U tome postupku ima paradoksa. I prkosa. Nije po sredi samo dramski efekat, nego se ispoljio afekat koji stremi nadmoći. Taj manevar pesnikov spada među maestralije. Nije po sredi tek pesnička slika, majstorsko poređenje ili metafora, nikakva jezička bravura, nego se radi o vokaciji samog ustrojstva i bića i njegove sudbine. Već ovim rečima dosegnuta je osveta u svom najizrazitijem vidu, silnici turski su, nalik na mrave nesvesne ognja koji nad njima visi, svedeni na žrtve lišene ikakve potencije da se od sudbine koja im je namenjena ikako odbrane, ni da je izbegnu, jer je ni svesni nisu. Snaga vokacije koja je ovde na delu toliko je neumitna, nadmoćna i pečatna, bezmalo kao sam Božiji sud.
U pesmi je na tom mestu kazna nad zlom ukoljicom i Ćućilovim bratoubicom izvršena i pre nego što će se sam zemaljski događaj zbiti svojim uobičajenim kosmičkim redom. To pesnik svedoči da je sud Božiji prethodnica ljudskog suda.
Pesma ide dalje ritmom čija dramatičnost iz stiha u stih narasta.
Reče hajduk Bulatović Marko:
„Blago meni mila moja majko,
Tri godine po gorama skićem
I trevit se ne mogu s Čengićem.
I danas mi ispade prilika,
Da opalim pušku na krvnika,
Na Čengića s nožem da poletim
Moje grdne rane da osvetim.
No vas molim drugovi ostali,
Nemoj koji pušku da opali,
Dokle moja ne zagrmi na nj'ga
Pa vi eto ostalije aga!
No ako me muška izda snaga,
Ili bi me ugrabio aga,
Ili bi me puška prevarila
Udri koji majka ve rodila!
Svakako se nadam u pobjedu
I u vašu junačku zasjedu.
Nama Čengić da neće umaći
I ja ću se odužiti braći.“
U to doba naljegoše Turci,
Skloniše se za jele hajduci.
Marko baci na sred puta granu,
Sćućuri se za nju i zapanu.
Tada su ga Ćućilom prozvali,
Čeka Bega na nj'ga da opali,
Al' se ne šće javljati Čengiću
Dok mu priđe puški na grliću.
Mogaše mu zube prebrojiti,
Ali ne šće Bega uloviti,
Nego na drum preda nj'ga iskoči
Te se s Begom pogleda u oči.
Da sramotu ne ponese kući -
E je Bega ubio krijući.
„Čekaj beže, kamo moja braća?
Zašto zmiju u oči dovaća?”
Ali, šta ćeš, dok se Turčin snađe,
Ćućile ga iz kubura gađe.
Beg odleće niz konja alata
Dok mu sinu sablja iza vrata.
No beg drugi manu po hajduku,
Odsječe mu iza sablje ruku;
Al' ga hajduk sa lijevom zgrabi
Od tanku ga omoriku razbi,
Dokle plotun jeknu iz zasjede
Ko da zemlja begove pojede.
Ne znadoše kud se koji đede.
Tu dvadeset pogiboše aga
Ostadoše bez konja i blaga,
Svijem glave vire iz bisaga.
Popadali leševi bez glava,
Napravi se poljana krvava,
U gorama u tvrdom potoku,
Ka 'no vuci kad pokolju stoku!
Po svoj Bosni nastade kuknjava,
Na Cetinju pjesma i proslava.
Kuka Bosna, kuka Nevesinje,
Veseli se Lovćen i Cetinje.
No pošto se smiriše ustanci
Kućama se vraćaju junaci.
Kud će jadan Ćućilović Marko,
On u Bosnu ne smije nikako!
Od Turaka starije krvnika.
U goru se savi Bukovicu,
Kuću gradi, ore potkutnjicu;
A pita ga sa Krnova vila:
„Okle ti je takva sablja bila,
Te korice ima od sedefa;
Na balčaku ljuti lav zijeva,
Na sablji su dva kamena draga,
Valja sablja nebrojena blaga!
Ili ti je došla od miraza,
Ili si je dobio od knjaza,
Ili si je kupio za blago,
Il' nekome oteo na drago“?
„Znaš li vilo okle mi je bila —
Ona mi je okinula krila:
Dva je moja brata pogubila,
Pošlje mi je u krvnika bila.
Ja je skidoh s Čengić Jafer-bega,
S njom sam glavu otkinuo s njega.
I otkad je došla u Ćućila,
Mlogomu je kuću raskućila.“
Na kraju, junak Bulatović Marko prozvan Ćućilom, proslavljen i opevan osvetnik za pogibiju braće svoje, hvali se da je sablja u boju zaplenjena od mrtvoga bega Čengića mnogima kuću raskućila otkad je njemu pripala. Žestoka je to nota za kraj pesme, i to od strane vrhunskoga guslara otpevana na trijumfalnoj uzvisini dramatičnog uzleta, poput nebeskog krešenda, tako da ne čudi što mi zamalo ne ispade kamera kad sam je drhtavim rukama sa stalka skidao. Bio sam u stanju decentriranosti, kao da proživljavam postadrenalinsku ošamućenost što se javlja, primerice, posle padobranskog skoka.
Te večeri oduvana mi beše mnoga magla i pleva sa pameti. Nekako kao i da mi se unutrašnji vid pročistio, tačnije ono duhovno čulo koje nema pravog imena. Nedoumica je nastupila kasnije, tek kad pročitah pesmu koju sam prethodno odslušao, našavši tekst među spiskom pesama guslarskog velikana Bećirovića. Pevanje u slavu pokolja zarad osvete zlom silniku i tiraninu, dakle, kod mene nije naišlo na otpor i gnušanje, čak ni na zbunjenost ili distancu, zazor ili sumnju, nego naprotiv, primih to sa oduševljenjem i nadimanjem grudi u apoteozi zanosa pred herojstvom. Tek toliko da se uverim da je takva genetska šara mog dinarskog nasleđa. I kad bih hteo da se protiv toga pobunim, sumnjam da bi vredelo.
Danima nadalje kusam pesmu po pesmu iz raskošne pesmarice Hadži-Radovana Trebješkog, u korist studijskog proučavanja predmeta kojim se u ovom eseju bavim, a to bi trebalo da su gusle u našoj tradiciji i predanju, u najširem pojmu, mada bi se moglo reći da se uzgred dotičem i nedoumica u vezi sudbinskih određenja kolektivne naravi, istorije i mentaliteta ovog naroda kome pripadam. Zamišljen nad fenomenologijom ejdetskih slika u kolektivnom nesvesnom, prebiram po stihovima tog poslednjeg velikog epskog pesnika našeg roda. Radovan Bećirović moj je savremenik. Mnoge sam njegove pesme čujao u svakojakim izvođenjima, a da nisam ni znao da su njegove, odnosno čije su, te da su sve od jednog stihotvorca i pojca. Tek sad mi se sve kockice te enigmatične slagalice uklapaju u uokviren prizor.
Rano detinjstvo, sve do polaska u školu, proveo sam u gradu Nikšiću, u kome danas postoji festival posvećen Hadži-Radovanu Bećiroviću, koji se svake godine održava. Može biti, i verovatno je, da je tokom mojih nikšićkih godina Radovan gudio i pesmu svoju izvijao negde u mojoj neposrednoj blizini, može biti na nekom gradskom gumnu, ili u Sali SUBNOR-a recimo, tokom kakve svetkovine, ili baš pred manastirom nikšićkim na Trebjesi blizu koga sam prebivao u čestim posetama rodbini što je u tom delu grada imala čador. I kao da mi se sa dna bunarskog javlja sećanje da sam u porti slušao jeku nekog orijaškog glasa pomognutog razglasom i zvučnicima. Čini mi se da je udarala u sinuse i slepočnice, lomila se o kamene obzide i sura čela, pa se pretvorena u opiljke rasejavala po čukama iznad nikšićkog polja. Radovan i jeste poreklom od Trebješana, onamošnjih drevnih bratstvenika koje pogrešno zovu plemenom. Smatram nemogućim da se on i ja nismo trefili u istom prostoru tokom tih prvih sedam godina mog bivstvovanja. Živeo je on do 1986. – a ja sam tad uveliko bio svirač ritma i bluza i pevač pop balada, koji za gusle nije mario ni zeru. No za njega sam čuo, to ime mi nije moglo promaći. No morale su proteći dekade da bi stvari u ležište legle i uzlovi se raspetljali, te da bih tako pojmio da dotični trubadur sa gudalom ima više veze sa mnom nego Soni Boj Vilijamson, Bo Didli i Bob Dilan all together.
Hadži-Radovan je prve svoje pesme napisao tokom sužanjstva u mađarskom zarobljeničkom logoru gde se, posle mojkovačke bitke, provodio kao ratni zarobljenik. Proslavio se potom pesmom o baš tom boju u kome je učestvovao. Nema spora, odličan je to početak zrelog životopisa, savršen za inicijaciju epskog rapsoda. Sužnjevaće taj još par puta najmanje, to su suđaje mogle pretpostaviti. To ga je sledovalo i za vreme novoosnovane kraljevine pod dinastijom Karađorđevića, pa najposle i nakon Drugog svetskog, pod komunistima, odmah nakon rata, kao bivši četnik, pa i posle. Kadikad zbog reči otpevane, ili zapisane, ili izrečene. Sve su prilike da od robijanja nije ni prezao niti se mnogo bunio, već je nastavljao da opevava šta god mu je bilo pred očima, a grmljavina njegovih stihova nije mogla da se prečuje. Držao se gesla da narodni bard govori šta se reći mora i prećutati ne može i ne sme.
Sećam se da je neko preda mnom negde ove stihove lelekao, a čini mi se da je to makar jednom bilo u stanu moje porodice pod bedemima starog grada u Nikšiću...
Ni oko šta Crnogorci ginu
Kad su Švabe na prestolu njinu.
I u takve strašnog suda dane
Crnogorci grad Mojkovac brane.
Ne brane ga da se njime spase
No da silu dočekaju na se
Koja šćaše Srbe da preteče
Da im živa oka ne uteče...
To je deo stihoveza iz pesme Mojkovačka bitka 1915. Htele su suđaje da mladi Bećirović na tome gubilištu ne pogine. Kao da su znale da će on biti taj koji će tu strašnu istoriju da opeva. Požive Radovan celih sedamdeset godina nakon epskog stratišta mojkovačkog. Najsjajnije jeste kada bard je u isto vreme i svedok.
Ta je guslarska i ljudska veličina potom pronela celu svoju glavu kroz još neke naredne opšte polome i pogibije. Čini se da nije ustuknuo ni pred kakvom pretnjom ili sudom. Za mnogo šta što je u pesmu uvrzao trebalo je goleme i besprimerne hrabrosti, tokom vakta u kome se i za manju reč gubila sloboda, pa i život. Jedan od umolomnih primera je pesma ovoga naslova i početka...
ĐAVO U CRNOJ GORI
Na hiljadu devete stotine,
Četrdeset i prve godine,
Dođe đavo u vidu čovjeka
U sred Crne Gore, iz daleka,
Pred svačijom kućom zaleleka.
Dođe sluga đavoljega cara,
Jadnu Crnu Goru da pohara.
Čak daleko od grada Sodoma,
Đavoljega plemena i doma,
Kao baba iz "Gorskog vijenca" -
Da Srbinu ne pjeva pijevca.
Ime toga prokletoga gada,
Bješe Mošo, Jevrejin, Pijada;
Đavoljega lika i pojave,
Malog rasta, a đavolje glave;
Crni đavo dođe iz svijeta,
Unaprijed okrenutih peta.
Nazad prsti, a naprijed pete,
Ima l' iko đavola da smete?
Zapanjujuća smelost, no takođe i vrtoglava pronicljivost. Ne bi bilo preterano reći da se tek u ovom aktuelnom dobu jasno vide obrisi najezde što je ovde narečena i personalizovana likom “ljupkog heroja revolucije”, krotkog majušnoga druga Moše, koji je, dobro se toga sećam, bio vanredno voljen i slavljen, može se reći čak “umereno obožavan”, u docnije nastupilom mirnodopskom periodu. Jasno je narodni tribun prozirao prirodu napasnika toga soja, ili tačnije – nesoja, koji se sad lako očituje kao masonski obrednik, đavolovo služinče, iz sveta kod nas došlo da posluži najpakosnijoj svrsi, rasulu i raščovečenju svih na ovim prostorima, izgleda baš ponajviše ondašnjih žitelja malene Crne Gore, te vrletne slobodarske karaule, kuće gorštaka opake naravi, nepokornih i nepokorenih kroz vekove. Sa ovim vremenskim odmakom sve je postalo jasnije, no bilo je u to vreme i takvih koji su bistrim umom i pronicljivošću uspevali da razlikuju duhove, da proniču kroz zbivanja i pojave, skrivene namere i podle planove svetskih mutivoda.
Vakat dođe i Bog sudi sami
Te se Srbin u grjehu pomami,
A đavo ga za sobom primami!
Znam čovjeka juče zdrav bijaše,
Danas s Mošom ljudsku krv pijaše;
Il' dijete od hrišćanske kuće
Već stvaraše jade vapijuće –
Kad počeše da krstare jata
Krvavijeh srpskijeh dželata.
Je li ikad dala srpska rasa
Tako jato manitijeh pasa?
Pitam se kad li je ova pesma nastala. Da li se pevala Moši iza leđa, ili čak u oči… za ovo se nije moglo ne znati. Logika kaže da je napisana tokom rata, netom nakon misije koju je sproveo Pijade… što znači da je postojala dok živ bijaše taj velikaš od kominterne, po zvanju, navodno, umetnik, slikar, lirska duša… Odmah ovo đavolje mesije /Poče sjeme đavolje da sije… ko li je, i da li je iko, imao petlju da je uz gusle otpeva, ili barem odšapuće… moralo se znati i da pesma postoji kao i ko joj je autor… a taj je prkosio živeći i pišući nadalje, opevavajući svu istoriju svog naroda. Karakteristična oštrovidost i oštrorekost, jednostavna pronicljivost, direktnost, jezička okretnost – odlike su bistrog uma narodnog genija, koji je pouzdano bivstvovao i dejstvovao u ovom stamenom dugovekom čoveku.
Razgovetno Radovan Bećirović razobličava jednu od tada neoborivih i neupitnih paradigmi, iz same nepokolebane duhovne vertikale on postavlja zbrkane stvari na svoje mesto. Oseća se i duhoviti posprdni ton, u neprenaglašenoj nijansi, istančan i sa majstorskim rafinmanom.
Kaza nauk staroga Darvina,
Protiv volje Božijega Sina –
Da je čovjek svih stvorenja kruna,
Sin slavnoga praoca majmuna!
Tako ova svijetska laščina,
Nemajući drugoga načina,
Poče pljuvat protiv Boga Tvorca…
Stopu po stopu je Hadži-Radovan vascelu istoriju srbsku proputovao i sve redom detaljno opevao, bitke, bune i ratove, velike ličnosti, junake, stradalnike, osvetnike, vojvode i pesnike, kraljeve i knjazove, vladike, proroke, svece, mučenike, reke i gradove, hajduke, dinastije, ženidbe i pogibije, pa najposle i gusle i guslara.
Kroz vjekove i mračna stoljeća
Srbina si na borbu podsjeća
Kod naroda vjeru održava
Da će srbska vaskrsnut država
Kroz najviše nevolje i muke
Kroz oluje i kroz karamluke
Dizali ste ustanke i bune
Protiv strašne otomanske krune
Kad je Srbin najviše strepio
Guslar ga je nadom krijepio
Oštrio je pjesmom jatagane
A guslama liječio rane…
Kada gusle preko krila stavim
Na sve stare muke zaboravim
I umornu snagu oporavim
I najviše kad se razočaram
Uzmem gusle pa se razgovaram
Kad mi one na krilu zaječe
Od svake me bolesti liječe
Kad pomenem Kosovo i Vuka
Zadrhti mi gudalo i ruka
Na večeri kako zavardaše
Kad Milošu Lazar nazdravljaše
Al Muratov slučaj kad povežem
Glas podignem i gusle pritežem
Pa mi srce u grudima pjeva…
No slušajte naše gusle mile
Koje su nas nadom krijepile
Kroz velika i burna stoljeća
Bile su nam utjeha najveća
Poslušajte gusle i guslara
Ljudska duša nek vi se odmara.
*|||*
Koliko je poznato, gusle se pominju negde od XIII veka kao omiljeni instrument na dvoru vladara Stefana III Dečanskog Nemanjića. Logično je pretpostaviti da nisu tada izmišljene, niti su se tad iznebuha pojavile, već da njihovo poreklo seže od vremena koje tom periodu prethodi. Od kada i otkuda? Zna se da je Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića, poreklom iz Ribnice, današnje Podgorice. Nije li moguće da su otuda s njim gusle u Rašku došle? Pretpostavka da je poreklo gusala odnekud sa Orijenta zvuči neubedljivo. Po svemu bi moralo biti bliže istini da su one starosedelački instrument, nastao u eri vinčanske kulture. Kao i to da se nikad nisu selile odavde. Drugim rečima – tu su oduvek. Ko je prvi graditelj, izumitelj, ko je prvi na njima otisnuo pripovest, i koju, kakvu, da li lirsku, ili bojovničku, ili tragičku, tužbalicu, tamnu legendu, mračan mit? Možda ih je Noje, taj vešti drvodelja, na plovidbu poneo, izneo iz potopa, da bi dok vina pije pesmom zanovetao žaleći za starim svetom, njegovim nakazama i čudima? Gusle jesu starostavne, nekakvo prvobitno i rudimentarno društvo za nomadsku razbibrigu, za ode i vajkanja, žalopojke i marsovske ide.
Kako to da su se samo ovde, i samo među ovim narodom primile, ukorenile, obdržale? Nije valjda da samo Srbima pašu. Da li je slepi Homer ona navodno njegova pevanja samo deklamovao po agorama, ili je pak pevao, usklađujući glasnice sa strunom koja ječi? Zapisano je da je Ilijada sa nekog drugog jezika preneta u grčki, pa sa kog to jezika, jezika nekih severnih suseda, kaže kaža. A epski metar baš ovom jeziku najbolje leži… pa šta da čovek dokona iz toga nauka a da se ne drži kao mitoman? Elem, kad su već gusle samo kod nas zaživele – zašto ne bi bile samo naše?
Gusle su, čini se, iz tragičkog domena došle, i lepo se odomaćile kod onog življa kome najbolje stoji tragika. Sa njima ne može da se luduje, ni da se lumpuje, niti raduje, niti blaguje. Ni cimbala ni tambure, ni fešte niti poklade, uz gusle se može samo ponirati u vrtlog pevane pripovesti, u neko pozorje izvan okvira pljosnate pasivne stvarnosti, u ritmiku nalik na širenje plućnog meha dovoljno za gromki lelek i plač, ali previše za dremež, premalo za tiradu ili baladu. Njihova je mera asketska.
Nema mesta užitku, čak ni u bolu. Onaj koji o jadu i mukama uz gusle nariče, on ne kukumavči, niti se vajka niti u samosažaljenju baškari, jedina mu je namera da strahotu i pogibao opriča, opoje, da samog sebe razgovori i bližnje pesmom nahrani. Gusle su realistične, isključivo, čak i kad sa vilama neki ljudski lik zbori, pa i kad one progovore.
Vile su omiljene junakinje u narodnoj epici ovoga podneblja i etnosa, javljaju se i oglašavaju često, i kad su zvane i kad su nezvane, kadikad dejstvuju, očituju svoj zagonetni karakter, zaumnu misiju, nadljudske moći. No i one su mudre, umne, smislene. Jedan moj rođak, brđanin, čestit, priseban i razložan čovek stoičkog i racionalnog poimanja sveta, pričao je kako je jednog dana, u vrletne gore greškom zabasavši, čuo vile kako pevaju. Ojkale su grleno i srčano, no ipak prefinjeno nežno, devojački i podjednako umilno i žalobno. Mada to nije bilo u ritmu deseterca, tvrdio je da je mogao lako da čuje razmeru, nego nekog kraćeg metra, osmeračkog valjda, samoglasnika dugih i talasavih, činilo mu se kako u brujanju utrojenih ili učetvorenih glasova nazire i ton gusala kako se tu plete i provlači, kao vitičasta loza. Veli on kako se nije začudio tome što i vile gusle uza se imaju, ili im je to pripomagala duša nekog otetoga guslara iz davnina.
Bio je ustravljen, nema sumnje, mada nije to priznao. Uz čudan osmeh nizao je fine horor detalje, te kako su se vilinski glasovi približavali kao da uz planinu rastu opkoljavajući ga i nadvisujući, kako je pesma, bivajući sve glasnija, razgovetnija, punija, dobijala odzvuk ciktave radosti. A one gusle, na početku prigušene, postale su virtuoznije, naličeći na violinu.
Saslušavši ga ozbiljno sam se zainteresovao za njegovo stanje, te stadoh da ga propitujem, fino, nežno, izokola. Činilo mi se da kod njegu u tom grmu čuči gnezdo paranoje. Ne znam otkuda mi ta ideja da mu predložim pisanje kao terapiju, bilo u proznoj ili u poetskoj formi, važno je samo da je iz domena lepe književnosti. Tvrdio sam da takav rad ima dejstvo oduzimanja snage frustraciji, i opsesiji, moguće je i deluzijama, benignim. Mirno me je moj rođo saslušao, pa je glasom poverljivim obznanio da je stvar već obavljena, naime, sastavio je jedan stihovez, podugačak, poemu takoreći, o tome svom nesvakidašnjem iskustvu. Voleo bih da pročitam, ako je moguće, rekoh. Nego šta, odvrati on radosno i dodade kako je u pitanju ekskluziva, do toga časa njegovo je delo videlo svega troje ljudi, a od to troje dvoje već nije više među živima. Na licu mesta sam dobio primerak poeme kucan pisaćom mašinom.
Duga je priča kako sam naknadno zaslužio da mi kasnije do ruku dođe indigo kopija oriđinala. Još bi duža priča bila kako sam dobio dopuštenje da rečenu poemu objavim inkorporiranu u ovaj mi rukopis o guslarskoj tradiciji. Elem, taj moj rođak, vlasnik iskustva i poeme o njemu, kako čujem, od neka doba uz gusle peva to svoje delo, oslobodio se trauma, u tri reči rečeno. Pisanije jeste odista po epskom obrascu pisano, no da li spada u epiku, to ne umem da razlučim. Prepuštam čitaocu ovog literarnog uzorka na uvid i donošenje suda o tome.
PJESMA VILA S RAZBIGLAVA
Gledaj čuda sred jesenjeg dana
Kad se spuštah mlad od Zakamena
Sa žalosti čeres pogibije
Div junaka od roda Blečića
Za kog mi je jedna od tetaka
Davnog dana iz doma pobjegla
Niz Razbiglav kad zakrenuh putem
Sunce minu iza Kovijoca
Sjena pade po strmom prisoju
Ja zabrazdih pogrešnim rukavcem
Po kršima niz grabovu šumu
Ko zna šta mi bijaše na umu
No kad izbih nad kuću nečiju
Tad osjetih ja plahost zečiju
Jerbo takvih ne znadoh seljana
Što im izba od kama đeljana
Visi tako sa ruba strmeni
Taman kako gnijezdo svračije
Niti njino niti li ičije
Tad već jeza zaigra u meni
Ka no vatra kad se zarumeni
Još kad spazih kako na livadi
Zbor domaći oko s’jena radi
Koševinu meće u stogove
Divojarcu što krivi rogove
Na litici pod kućom što strši
Pa taj poso kada se dovrši
Sješće oni s vragom na kaficu
Ozareni, sa srmom na licu
Presj’eče me nešto po pojasu
Kad se neko odatuda glasnu
Na to svakom razmahnuše ruke
Da se spuštim do njih na rub čuke
Zavikaše na tuđem jeziku
Znah da imam posljednju priliku
Da se smjesta odatle izgubim
Prije no što lud Mjesec poljubim
Uteka sam, nije me sramota
Bijaše mi stalo do života
Put ušorih razbiglavskom stazom
Sve vukući pogrešnijem gazom
Stigav tako preko ljutih krša
Do vrzine đe se put dovrša
Stadoh jer me neki dašak prenu
Čudan zvižduk razli se po trenu
Utišah se znojav međ’ kršima
Pa obrnuh okolo ušima
Načuh šapat planinskoga daha
No ne bješe još u meni straha
Udubih se pa oslušnuh dublje
Ne brinući što jesam izgubljen
Ču li ovo, pjesma neka huji
Il’to vjetar u vrtači bruji
Ili zvone u dolu čaktari
Il’pijuču tići u prevari
Zabluđelog čovječijeg uha
Il’se javlja sa granice duha
Fina avet đevojačkog prela
Zamrloga u sred pustih sela
Vaistinu zazvučaše glasi
Đevojčinih tihih glasnih žica
Ko kad češlja udavača vlasi
Pa pjevuši meket pošalica
O tom šta će mladoženji dati
Kad j’ odvedu novom domu svati
No najednom priskočiše druge
Đevojčine mile posestrime
Utrojiše pjesmu poput fuge
Tad zabuna velja prekrsti me
U srce me neka slutnja žicnu
Otrgoh se, žurno nogom gicnuh
Pa potekoh poprijeko grede
Prije no mi trepet um pojede
Kako bježim tako me sustiže
Val vokala što se ozdo diže
Pa uzjaha mene po grbini
Pusta ludost što b’ da pogubi mi
Ovo malo pameti sred vjeđa
Koju ni Bog dobro ne poređa
Ja bauljah sve cičeći ljuto
Ka no pašče kad je prepadnuto
Smrče mi se vidik pred očima
Ka no nekad mojijem pročima
Kad su greškom od bunike čorbu
Posrkali idući u borbu
Na uvo mi već romore one
Iz aveti prispjele matrone
Dušicu mi već stišću grudima
Ko što čine zli dusi ludima
Tad mi sinu – to nijesu žene
Već sablasne vile ostrvljene
One hoće da mi razum spletu
Da me potom sa sv’jeta pometu
I povedu sa sobom u goru
Đe su vrata paklenom romoru
Povedu me pećinskom bezdanu
Vime svoje daju mi za hranu
Kao svakom ko se obestrvi
Takvih mnoštvo pro planina vrvi
Jedva svijest obdržah na javi
Ne bih osto sasvim pri pameti
Da se ona staza ne pojavi
Pa se oteh od snažnih aveti
Go kamenjar milog Razbiglava
Spasi mene, neka mu je slava
Niza sumrak muški trčao sam
Tad ne znajuć odistinski ko sam
Sve sa šiljka na šiljak kameni
Ja skakutah divalj, blago meni
Niz kamenjar podižući buku
Ko avetnik došo na obuku
Zviždao mi lepet neprestani
Od pramenja vilinskih uzdaha
Dok ne priđoh Sinjcu na osami
Odavno već ostavši bez daha
Sve mi živci puckahu u mraku
Pred očima sitni vatrometi
Utom sretoh drvenu baraku
Pred njom žižak od cigare leti
Iza žiška svjetluca u tmini
Živ seljanin, ili mi se čini
Taj dobaci pomoz’ Bog, delijo
Na to mi se um razdijelio
Čuš’ delija, Bog te veselio
Ko kad bi se mlad bik otelio
Taj me svrnu da priupita me
Jel’ to đipah ja sred noćne tame
Razbiglavom sve s vrha vrletnog
No me eto, gle slučaja sretnog
Cio sam se dočepao dola
A nijesam baš ni umobolan
Ispričah mu o vilama kažu
Blesaviju no mahnitu lažu
Motrio me okom kradomice
Zazirući pogledat u lice
Radosnika što povilenio je
Potom kafu jaku spremio je
Ponudi me još iz duvanćese
Pa posmatra prstovez od blese
Sat kasnije stigao sam domu
Od strica mi što živi na humu
Još ponešto im’o sam na umu
Da iskažem o mom umolomu
Pa ja strini, Cvijeta joj ime
Kazah baš sve što tiho tišti me
Ona reče, kad je priču čula
Da se sjeća nekog ludog Šula
Što s vilama kratko drugovaše
Otad ga se svi Pivljani plaše
Ko beutnog iz šume akrepa
Tako biće dokle li ne krepa
No se smiri, tako meni reče
O vilama niđe ne romori
Bolje ćutat nego da te l’ječe
Od ludosti strujama doktori
To se zgodi prije po života
U klupko se vrijeme namota
Mene otad zvaše Visokovac
Lud sinovac i na vile lovac
Jer se bruka po kraju razglasi
Ne mogaše niko da me spasi
Ko da šjlivik posadih na krovu
Da bih kuvo rakiju divovu
Te ću njome da skrasim raspamet
Pa kom avet, kom pameti namet
Onostrano iskustvo opisano u ovoj popevci neobičnoj budi jezu, osim što ponegde provocira i smeh. U epskoj stvarnosti guslarske naše tradicije junaci se sa vilama i gorskim i morskim sreću bez čuđenja i potresa, ma ni najmanjeg zazora, sa njima vode razgovore na ravnopravnoj osnovi, na ravnoj nozi, što no vele, epska je stvarnost razrešena jeze i prepasti, zebnje i straha od gubitka pameti. Dakako da je tako, jer heroizmu ne priliči plašnja od sila ma kakvih. Junak epa naprosto ne zazire ni od čega. Od onih najvećih, poput Kraljevića Marka, vojvode Momčila, Obilić Miloša, nijedan ne strepi od bića ili zbivanja onostranog, već sa vilama druguje, šuruje, umuje, putuje.
Šteta što moj rođak koga su vile spopale nije imao duha epske neustrašivosti. Da je imao, i on bi, poput Marka Kraljevića, od vila načinio zaštitnice, saradnice, savetnice, možda i ljubavnice, po potrebi pratilje za razbibrigu i zabavu.
Dočim, od vila ni guslari ne prezaju. Rado ih zazivaju, u pesmu umeću, s junacima ih prepliću.
Znači li to da kolektivno nesvesno ovoga naroda žudi za iracionalnim, pa stoga za njim na ovaj ili onaj način oduvek poseže, ili pak stremi tome da pomiri umlje i zaumlje, postojanje time da spoji u jednu celinu… meni se čini da je ovo drugo po sredi.
