DOSELJENI U MOJE PRIZORIŠTE
Na zid ponad moje glave kad biva u snovima
kačim
dva mlada sveca
Trifun, zvani Zarezojlo
protektor vina, onaj kog slavile su
gazde taverni, pudari, mehandžije
a danas možda samo neprepodobni i neudobni ja
Pantelija, medicinar koji je iscelio i slepog i lepog
a lečio je jednim imenom i strašnom
silom vere
Evo ih sad, gruvaju mladošću
davno zaraslom
u večnost
Noćas sipiće istinom na usnulo mi čelo i teme
škropiti jezikom nebeskog trbuhozborstva
Bodar ću usnuti na koncu ovog dneva, slutim
grlo će da grgolja utvarne gutljaje vina
u govor nepretočivog
umorno meso će da se u tinjavo svetlo raščinjava
mladost moja matora okaliće se
u mrkloj vodi počela
najprvog
kad još jedino tama ležaše nad vodama
Svečano li je ovo čekanje pokoja, mrmorim
vrteći palčevima što namotavaju
svetu dokonost
GEOMETRIJA PODNEVNE SVETLOSTI
Raskošni su bili dani onog jula pod jarom
onog podneblja, pokraj telesine podmorja
obilatog jezom.
Prelivale su se naćve, kupovi i ćupovi, svaki
naprstak bivstvovanja bubrio je i kipio, pena
se prostirala ulicama do duboko u noć, sve
dok sa zevom čuđenja svi ne popadamo
u duboki škip pun odsustva, lekovitog, gde
besmisao i smisao ležu da predahnu.
Do podneva bi odrasla misao da gomila sveta
naokolo vodi savršen život pojedinca.
U podne počinjala je da urla sa tornjeva, trubi
po cestama, tuče u timpan ritmom koračnice,
pulsira u čeonim venama.
Bilo je sekundi u kojima načisto zaboraviš na
samog sebe, nadnet nad trenutak pratiš čigru
što klizi zaošijana, dok u dubini prizora obesni
ljudski mladunci cerekaju se kao bogovi.
Čas nisi a čas jesi jedan od njih.
Na granitnom boku palate digitalni sat dimi se
od ubrzanja, šibe svetlosti prosviravaju prašinu
od vrvećih koraka, u tankoj senci palme
dvometraš sa harmonikom rasteže tanc
a la turka, pijani turisti okreću tetutavo kolo,
galeb krade ostatke nečijeg doručka sa papirnog
tanjira, u pozadini more se krši u sudaru, pravi
začudne figure od penušavog vodoskoka,
obznane koje nema ko da protumači.
KOGITO INKOGNITO
Prvo što pada s druma na uma
ima neke veze sa kosturima pojedenih
domaćih ptica (kuda su razvejane?) i još više
sa situacijom kad je jezoviti zlatokosi čovek
u tučanom oklopu sjahao sa pučine
pa marširao predvodeći metalne lutke
sa ušiljenim musketama i sečivima helebardi.
Bradati pljuvači gromova – falš bogovi
odavno behu upisani u prorokov zidni reljef.
Tek sam stigao sa druma, raspolućenog uma
sedam za sofru, lakim poljupcem
pozdravljam vino.
Raspitujem se, kažu mi da mu je rodno bure
u Erdeviku, tamo gde sam usnio da ću
jednom živeti. Na jeziku mi kap
mošusa od podrumske memle, u slutnji
sev repa pešterskog guštera na goloj cigli.
Drugo što pade s uma odmah istrča na drum.
To su tri zrele misli, jedna o novcu, druga
o pokrovcu, poslednja o svetlucavoj peni
tekućih zbivanja. Pobegoše, na terevenkama
nije im mesto.
Vino razgoreva drugačiju viziju, na čelo mi sleće
košnica blede vatre, one što leži
na očnim kapcima u mediteransko podne
dok još mrtvosan lebdiš na razmeđi dimenzija.
Seti se: kad čiodaste zenice udenu nišan
spaziš sred bleštavila siluetu, a hrabra pred-svest
šapatom grakne da ono je ili glasnik bogovski
ili On sam.
Vino nadalje žubori o ženama i bezobrazlucima.
Odavno si u nešto ogrezao – dobacuje Ego – svi
već znamo u šta.
Taj naopaki alter Valter smeška se
zrnastim očima muve, nastavlja da zanoveta.
Pomiri se sa samim sobom – vrti se njegov refren.
Nikad, jer evo prispevam
u okasneli savez – odgovara neko.
Iz mene. Prekobrojan.
KOLEDARI
Srđanu Lekoviću
Nomadi su bezimeni vetrovi.
Oči su im pune rastočene lepote prizora
koji očas izblede tonući u sjaj nepamtila.
I u snu i u nesnu škripavo im kolotura točak
smeše im se bablji brkovi zime
koja ih propušta kroz kapije da begom jezde.
Promiču oni mimo jakih stega zemaljske vlasti
niko za njima ne ojka, ne nariče, ne kune
niti psuje niti doziva, jer ne trebaju oni nikome
ni lažnim bogovima ni mrtvim rogovima
opšteg napretka, ni pozorištu ni grobnom preduzeću
ni svatovima ni ratovima, ni mrtvacu ni vrtlaru.
No valjda trebaju caru koji im kroz neprohod
milosno raskriljuje puteve.
Oni su svakom ritualu tuđa mutna srebrnina
svakome zlu naopaka čarka, gujama gorak zalogaj.
Nomadi sipe kao peščana reka.
Obraduju se vazda modrom osvitu kad ptičja pesma
od slavlja izludi, svakom smiraju kad prebrodivši
uski zaliv dana pod skutom stepe pale vatre
dižu šatre, gase krvnu žeđ slanu kao morska rudača.
Eno ih, iskaču iz kovitlaca magle
nošeni gromovom orljavom
smeli i aktuelni nadiru sušto ljudski
obznanjuju kvar.
KOTUR ZA OBREDNI KRUG
Proći će.
Tišina zime na opusteloj plaži
tamo pobeći
da uživaš
ogrnut šapatom minijaturnih valova
stidljivim mirisom usnule borovine.
Privremena je to kolevka.
Svaka će lagoda da prođe
ni grčevitom ljubavlju nećeš se
zadržati u utočištu
sve ovde nezadrživo je.
Kad se skrhan prostim žrvnjem
pukog dana zavučeš u snežnu posteljinu
što škripi kao staza na polarnom krugu
pa to telo
zažarena furuna
razbukti logorski plam
pa se skružaš kao u milosnoj materici
pokriven preko uva i potiljka
raznežen nad sobom
kao repato mladunče neznane zveri
no odmah pod površinom
bridi grka istina – nisi na sigurnom
krhak je i privremen brlog i tanka je sreća.
U neprolaznom nema te.
Onamo se dolazi sasvim iznutra
ako ćemo verovati obećanju
uklesanom na providnom zidu
neprobojne ograde.
Unutar tebe su trebali započeti
strugarski radovi odavno.
Čekićari i glodalice donekle su valjda stigli.
Ako ne svetilište
barem kadionica
bi morala da se okreće u tesnom bubnju
ovog živog kotla.
Valja blagovremeno zasnovati čvrstu spregu
sa okosnicom nepojmljivom
mada neophodnom.
Da bi se moglo svečano plakati
široko disati
slaviti
slavom koja ne prolazi.
NEKE VRANE GRAKĆU PO CEO
DAN, DRUGE NEMAJU ŠTA DA KAŽU
Čim legnemo vreme se više ne računa...
možemo da razmišljamo o večnosti.
Emil Sioran
Komšije spavaju u redovima za vodu,
brašno, struju, jutarnji je zastoj stvari,
kolaps nastupa vladarski,
doboš posrće, guši se ritam.
Znam da to režira san, taj genije noara,
poetika mu je lepljiva kao krv
u razbijenim ustima, ali i njemu
naježila se koža. Jer on sam sebi zakleto
veruje. A koža mu je vražija, od takve
beše skrojen mantil moje treće ljubavi,
ulice, profane učiteljice života.
Soliter dubi na temenu, naprsao kao
slupana lubenica, iznutra šupalj i pust.
Lokva u koju sam propao belasa se,
to mesečev lom leluja na pučini, vodeni
sam pauk što klizi nad bezdanom.
Znam zašto putujem, ali kako proći
kroz špalir dragih bivših lica koja sam
odbacivao i gubio? Valja li skliznuti
u potpalublje rastočene varoši, pogružiti se
u sen prokockanog doba nagle mlade zrelosti,
kad još mogao sam iz mesta da doskočim
nadomak zaumnom znanju, zatim da
padam duboko a da ne prospem kosti?
Narodne mase što vrve stežu se
u krkljanac, smisleni govor grči se, slova
reže, vene misao, fosili zidova
postaju ljuske kalcijuma.
Režiser pada u nesvest, budim se, dahćem
gladan neutešno.
PUNOĆA VETRA
Dugi odresci pogleda iz mojih kružnih
šetnji besciljnih, te rolne filma – evo ih:
leže sklupčane u prtljažnom depou barže koju
vučemo ja i moja tišina.
Začudno je što ta tonaža nastavlja da plovi,
to su brda i hangari skvrčenih namotaja
proputovalog vidokruga.
Sav taj bezobalni ambijent usebljenog mi trajanja
mogao bi jednom da se vine kao gorući dirižabl,
slaveći vlastito bestežinstvo, ultimativno,
pobedničko.
Naleti promicanja svakako su vetroviti,
podlokavaju stubove kamenog zavičaja sred koga
zvrji razljuđeni grad kojim se svejednako
kotrljam zasvođen samim sobom, limitiran
kaznom ograničenja, određenog mi
po mom ličnom kroju i meri.
Isti taj vetar skače iz vremena u vreme, iz mene
u bestijalnost, iz pražnjena u obilje, iz praznine
u mene, pa odatle nazad u celost.
Teža te punoće je magistralna.
I savršeno zanemarljiva.
STRATUM
Miljanu Nikoliću
Oprez. Shvatanje je dim u šaci.
Krećući se sam sebi zamičeš iza mutnog vidokruga.
Naokolo džepnim lopatama čeprkaju
formatirani primerci humanoida
koji vode poreklo od svečoveka – već
obrisani su im obrisi.
Čuj, čudo od jezika posvuda lebdi.
Ponad mrtvosanih navika i malaksale suštine.
Oprez! Evo ga, oprez kome sve promiče bdi
nad pogrešnim sklopovima zbivanja.
Ovo je pokorica sveukupnog postojanja,
kažeš sebi, tanka skrama, dubine i visine
ovamo se ne spuštaju, ali mora biti da su
posvuda naokolo.
Zidovi su nekome kremeni neproboj, jednom
tamnica, drugom štit, nekom trećem dim.
Primerice ti, srčeš punu šaku dima
ubranog sa nestajućeg i nastajućeg jezika.
Staložen si, smeran, odan predanju da to je
sve što se može zapleniti, celovit, jer jedino to
umeš, želiš, osvajaš.
Podgorica, oktobra 2024.
PAZI DA NEĆEŠ
Reč nije zatvorena u vremena – postupaj po
tom aksiomu – kaže moja putna legenda
šapatom ubojitijim nego što je rika aerodroma
Tvoje su reči obavezane da prekopaju podzemlje
obrišu staklariju i ogledalske zidove
ove hermetične šatre
utrenirane da nemaju hronični stres od smrti
da pobede ružnu naviku da su ne-tvoje
nego da ti služe dok god si tu za trpezom
zaljuljan nad trapezom u skoku
Dužna je da te krepi vedra plitka rečenica
kojom pospremaš dan po dan i ututkavaš
sedišta i ležišta za predah u nasušnom samozaboravu
Reči su tu da te htabre dok nakapavaš tri mililitra
smisla u kafu zornjaču ili strovaljuješ santu leda
u završni viski odsutno zureći u smirajnu
vatru Hesperida
tup kao da prežderan si veka i jezika
sit samog sebe kao onaj što je dokrajčio ekspediciju
Negde sred gluvog doba
dok samo još srce titra kao resica
ona će potajna i neprogovorljiva reč da te obnovi
iz nepojama došapnuta
Sevneš li okom
reči će tvoje skokom u plavu magmu pojmova
pod kojom tamni se potka ne-bića sred koje bruji
podsetnik na prvi uzrok buđenja i bluđenja
Reč svedoči da se ne može ne hteti
ni izostati ni nestati
uzalud bi nad jezikom stezao i pečatio kalup nepca
askezom nećeš moći da začepiš jaz između besmrtne
težnje i groba / spomenara i nepostojanja
Reč je brence što tuče o rubove ovog tesnog boravišta
obija bokove klisurine koju produbio je očaj
razrovali mineri i desanti
bombarderi / opsade / streljački vodovi
viljuškari i kašikare / lageri i bremena / muke i trice
Pištolj neće prikovati čelo za oglasnu tablu nihilizma
niti će da pukne lub ni da iscuri astralna tekovina
samo bi nova reč šiknula iz besmislenog gesta
pa otputovala preko okeana
tamo negde osnovala klub mračno vedrih stilista
Jer reč je
neusmrtiva / nekvarljiva / nedoreciva / jedna
