PENI JAČOJ OD KAMENA
Zahvaljujući moru razumeo sam i pronašao
meru zemaljske raskoši i prošao ispod
slavoluka iza kog razaznaje se stvaranje,
zaumni čin Onog Koji Jeste.
U prvom trenu susreta namah sam znao:
nisu to tek elementi što se roje u nesvestici, nije to
duboka ćasa u koju hemikalije same od sebe
sasute su, ne leži tu klonula tvar beskičmena.
More uopšte ne leži, ono se propinje na prste
oduprte o dno ponora, ono udara krestom
o bespomoćne hridi, granitu izlokava žile,
ono oponaša kanjone i bregove, ili se plazi
da bi liznulo tvoje boso pešačenje.
Valja nasloniti uvo na njegovo uvo, pa da
oslušneš mnoštvena brbljanja što ih raspreda
živahno stanovništvo, valja potonuti, pribrojati
sve svoje oči neizbroju njegovih očiju, zinuti pa
okušati svoj mrmor i vrisak.
Tiha moć moje nemoći i snaga moje slabosti
zatrepere žudnjom i strahom svaki put kad nanovo
oblije me ta bezmerna suza.
Uvek i Nikad sudare se i rasprsnu u stakalca.
Kao da dlanovima pretačem vlastitu peskovitost
bdijući nadomak mora iskapavam nad smislom
vremena, smislom što ga ne nazirem, mada
njim živim, svejednako se pitajući da li večnost odnekud
zuri i zbraja tričavo blago klepetavog mi trajanja.
Tu sam započeo da snujem kako ću
zagospodariti velikim i malim rečima, što je posve
ljudski i nije nepristojno, ali najpre je trebalo ispiti
taj bokal nemosti, naprstak gorkog treznila,
tu čatrnju tišine i tištanja, prihvatiti darove što su
suđeni stvorenju obretenom među penušavim
misterijama i klokotavim zanosima.
Zagazio sam kadikad u njegovu mesečinu, tamo
u prikrajku ponoći, nakon kopnenog ludovanja
na dahtavom podijumu diskoteke, otišavši
iz veselog krkljanca, grdnog i tužno zakonitog,
nadajući se i drsko tražeći da bude lekovito
to pogruženje kad se sljubiš sa srebrnim sjajem
prosutim sa smešnog ogledala što tromo klizi
po plaštanici kupole... zabrine me vazda ozbiljnost
opšteg mirovanja, šake mi zgrči zjap
neprogovorljivi i tmuša što liči na poguban i koban
ugovor, o nepripadanju, ili apsolutnom
odsustvu naklonosti, ili o hladnoj ravnini sveznanja,
koje ne mari za trunku.
Najpre se zagrcne moj nespokoj, no potom
zaokruži se misao koja će jednom sasvim da dozrene,
a koja se za sada oglašava kao pobuna protiv prezrivog
ustrojstva, kao drndavi poklič što se razleže
po holovima lobanje, dugo, besramno.
Gazio sam preko mora, plutao na trajektima
smešne trajektorije, do onamo i nazad, korakom
po gornjoj palubi, teskoban pod zinulim nebom,
ili kloparah ljuskom motornog čamca.
Ostrva behu moja navada.
Nikad mi na pamet nije plopnula kap ideje
da bih mogao tabanati po tom staklu, nikako vera da mi
otvrdne i nasrne na nemoguće.
Pomišljao sam da odletim do Tihog, onamo
da potražim stanovnike splavova koji tlo
ne potrebuju, ni gazde ni carinike, tvrđavu niti državu,
već struje po ničijim vodama, plene po koralnim atolima
svoju mesnatu žrtvu dragu kao svetinja, ne kopaju
grobove, ne poštuju prah, pevaju uz talambase
odu: riba ribi grize rep.
Nije li visoka mudrost ne čamiti sred skrovišta,
zar spasonosan je bunker, betonska okućnica podzemlja
oslobađa li od robovanja slobodi da se bude sve i ništa,
ili na morskoj pustolini rastu po koži srsi elektriciteta,
tamo gde si najviša kupola pod munjama
napasa li se nepatvoreni mir?
PEVAC TANKOG GLASA
O meni se starao kokot patuljak
budio me u podne i isterivao na kamen ulice
da pod pljuskom svetlosti zaslepljen paradiram
ne gubeći dan elementarne slave
pod sredozemnim nebesima
Cvrkutao je iz mikro sveta
naskočivši na rukohvat stepeništa pod prozorom
Jedva ga postajah svestan jer javljao se
iz frekvencije sna
otuda blago kljuvao po očima
Iskakao sam iz kože
spajao svet sa svetom hitajući ka obali da se umijem
dah mora usisavao me kao pumpa
Preobučena u obličje bilja u vazduhu je treperila moja dob
ta raskošna satnica od rasipnog obilja
Učio sam da ronim pri dnu uvale
da bih stabilizovao nemirno promicanje i juriš toka
budnošću zaokružio prisustvo
Sa dna sebe zureći u svod osmatrah čamce
što trčkaraju kao vodeni pauci
sluteći da u njima šaljivi starci idu u lov na smrt
tuđu
nevinu
***
Kikirez me dočekivao u gluvilu iza ponoći
jer eto on mora sitnim vriskom da obznani
urnebes i blasfemiju
Uzvraćah mu psovkom
a bilo je to u stvari njegovo ciktavo čuđenje
ili upravo radost što se srećemo tako u gluvi sat
dok gore u mojoj sobi dreždi zlokobna mrklina
Obavezno bi pozdravio požar moje noćne lampe
potom nestao sred mesečine iskasapljene senkama
Zadugo još bavih se rezbarenjem kovrdžavih misli
po plafonskim belinama
nastojeći da oživim platno bioskopa
po njemu razigram sablasti minulog zbivanja
nanovo da gledam ulične statistkinje dok struje
kroz vonj marine i škriljac što otpada sa lampiona
Potom bih rascepio knjigu
na razgovor pozvao Spinozu Nabokova mladog Gaboa
Svetog Luku ili nekog od pesničkih saputnika
Kupio sam jezikom slovna zrna sve dok odnekud
iz dubine grada i sveta
sa ruba božije bašte ne začujem škripu budilnika
razrokog kao Pikasova minijatura
načisto siguran da to odavno nije puki petao
Tad bih odbacio sva oruđa:
grudne topove i zvižduk mehova
mlaku kašiku i hladne makaze
kremen očinjeg seva
sve kočoperne slobode i ambiciozne radove
Potom bih se pomireno strovalio u neznan
u
zavičaj
***
Ostavio sam ga na ostrvu siguran da vratiću se
Jesen je već počinjala da drobi svoj andante
more je uzbuđeno palacalo u uvali pristaništa
dok uspinjah se na čelično korito bez jedara
omalano masnim belilom
poput zastave nehajnog optimizma
Toga podneva probudio me on poslednji put
kao uvek srčano i bodro i podsmešljivo i prekorno
Valjalo je ubiti sate do predvečerja
pa posedeh u kamenom dvorištu uz bevandu
tri kriške tamnog hleba i tuce suvih bakalara
osmatrajući jato snežnih cverglanki
i kitnjastog im muža
kako prškaju po šljunku kraj fontane
Pazi: on ima držanje španskog kavalira – šapnuh
Sinu mi da potrošio sam svežanj dnevnih boravaka
a ne setih se da mrežom uvrebam pticu
ukrotim je i pripitomim
pa ponesem na podvižništvo prekomorsko
u dvosobni mi stan sred kopna razbacanog
po širokom severu
Nemir me potom odveo u ophodnju
Umotrih kako rubom grebena plešu
grobljanski kiparisi
nad njima galeb cepa horizont sečivom krila
a more dahće kao uzavrela zemljina rudača
Jasno je – obitavao sam na ostrvu kao u lavirintu
nisam mu se probio do središta
a izlaz nađoh slučajno
Odlazim bez razrešenja i bez smisla
Brodske mašine bušile su tačan put
preko noćne pučine
bludeh kroz tminu u divnom čudu što hrabri lađar
vozi bez brige da će da zaluta u nepregledu
crv morske bolesti rovio mi po pleksusu
zevao sam u vetar na gornjoj palubi
zurio u zvezdani zjap
Neisceljivo sam nesaničario besprestance
a
opšti mir dremao je umoran
SUB SPECIE AETERNITATIS
Ulcinju
More je besomučno radilo svu bogovetnu
najdužu noć naše hemisfere, istovarilo stogove
morske trave, razdrmalo pitome stene
pod bedemima starog grada, sam u hotelskoj sobi
dugo sam slušao njegov bes.
Strah me probudio u vetroviti osvit, odveć sićušan
naspram samoće spremih se kako umem, pa odoh
do obale da nađem srčanost, preuzmem nemušte
reči utehe i bodrenja.
Kroza me razlivao se osmeh dok gledah
talase što se krše spektakularno, šikljaju uvis
čineći figure krila u razmahu.
Dete na obali! – podvriskivali su sitni glasovi
nečijih majki, kožom sam upijao penušave kapi
ledene poput promrzlih prstiju, škiljeći kao mornar
s komandnog mosta odmeravao sam silovitost
zanetu u igri, opipao pleća tajanstvenoj dobroti
što me obdržava naspram komešanja veličina
neizmernih, u sred golemog kotura koji sav svet
valja i premeće, ljušti, drobi.
Neznano kako, ali dobio sam potvrdu po koju dođoh
vođen kristalnim detinjim čuvstvom, ponesoh je
s tog mesta i trena kao svoju, skućenu pod mokrim
suknenim
kaputom.
***
Na stovarištu fabrike soli
brda bele pustinje postadoše moja igračka.
To je prašak koji ostavi more kad se znoji,
ima ga više nego peska zemaljskog.
Tuda može da se trči i sanjari, možeš da se ukopaš
prepuštajući vazduhu samo kljun, ili da se
kotrljaš padinom kao klada, sve dok ti kristal
ne poljubi slane oči i obaspe ih suzama.
Najlepše jeste kad samo sediš
u senci brega i svud oko tebe ne postoji svet.
Naslađivao sam se zanosnim stanjem odsustva,
upijao neispisane predele, dan bez mrlje,
ćutljivu poruku bez slova, oštru nebesku plavet
u kojoj odsustvuju šetnje oblaka.
Sve dok u pustoši ne progovori teskoba.
No moja tišina odista je bivala osoljenija,
samosvesnije besposlene ruke.
U jedrom ushitu vraćao sam se širokom orijašu
što izležavao se krotko u svojoj neizmernoj
kolevci, u sebi bejah zadivljujuće suv,
žedan ma kakve priče, bilo kog gesta.
Školjkama ušiju dobro sam čuo, dično razumeo –
od mora nema niko samotniji, samo sa sobom
ono žubori, trešti, urliče, u svom zagrljaju
svoju telesinu ljuljuška.
Na nedorecivu slavu svog tvorca naslanja se
čelom o čelo, pred njim skrušeno ćuti.
A mi njegovi gosti mušice smo što se roje
na njegovom i tvorčevom strpljenju.
***
Nigde pitomije a smrtonosnije obale nema.
Tog leta peta žrtva
zlokobne podvodne struje i lukavog peska
što ispod nogu beži
bio je moj drug u igri zidanja tvrđave golem-grada,
iz koga tornjevi stršali su, blistale široke kupole,
strme kule.
More ga je iznelo na žal tiho, sa dirljivom nežnošću,
tamo na prevoju ležao je u smiraj dana, prvi ga
primetiše galebovi, potom su zagrajale tri
vremenite kupačice u šetnji, pa poče koncert sirena
sa rotacionim svetlima, a najposle davljenikovu
majku dovedoše bez pola svesti.
Tog popodneva otišla je na ručak, sina ostavila
da se nenadziran nauživa golišave slobode.
Zaspala je, dremala u slatkoj omami, probudila se
u smrti, dečakovoj i mnogo više svojoj.
Provirivao sam kroz špalir radoznalih građana,
nekako kao da potkradam raskoš strahote, ćulio uši
da lepo čujem pesmu režećeg bola.
Video sam samo njegove nožne prste kako strše
začudno bledi, kao očerupane kokoške složene u niz.
Sporečkali smo se toga jutra oko plastičnih figura,
ko će biti stražar, a ko konjanik, koji će kome
vesti da saopšti, i kakve, da li o najezdi
sati i gladnih vetrova koji nasrću na trošnu sudbinu
naših golemih zdanja... ili o padu kraljevstva
i kratkom dahu lepote?
Znali smo da se moramo od svega toga
oprostiti i da je igra dokončana...
zato smo bili tužni i grubi.
Raziđosmo se. On je otišao predaleko.
A ja na žalu ostao, neosetljiv, gluv.
***
Plaćena tutorka sprovodila me ulicom
kao da na put ispraća nemog, naokolo ležala je voda
od ispražnjenog oblaka, zakasnele kapi
izgubljene i same doletale su vodoravno, razbijale se
o naše kišne kabanice, sve beše odviše obično,
beznadno, tupo prebivanje lišeno radosti, more i ja
navikli smo se na međusobnu ravnodušnost,
obalom se kotrljala još samo ishlapela patnja
nekog drugog podneblja sa one strane pučine,
zabrinjavala me otvrdlost mojih obraza i utrnula
ćutnja, prebirao sam trunje po džepovima,
sebi sve više tuđ.
Sa grčem u grlu žudno sam čekao da me tog dana
odvezu tamo među planinske snegove i škrti krš,
gde odležavaju moja rana sećanja.
Pred nas istrčaše četiri majušna džukca
nalik na poklone ukrašene mašnicom, to je ličilo
na uigranu tačku, veseli ples razmahanih repova
sa umiljatim osmesima.
Psići mi priđoše kao odbor za doček u neku
čudesnu razigranost, zaboravljenu, a obećanu.
Moja me čuvarka nije mogla zaustaviti, grlio sam
drage živuljke klečeći na kolenima,
voleo sam i njihov mokri vonj i čakljaste kandže
pune peska i nasrtljivo zaskakanje i poljupce
mokrih jezika, znao sam da je sila natprirodna
ta bića donela meni, razumeh i da moram
da biram, moj opseg moći za sve njih nema snage –
i taj me odsudni trenutak zaledio.
Pod raskopčanu kabanicu skutrio sam najmanjeg,
crno-belo flekavče, njegov me duboki pogled upio.
Tabanao sam nazad ka utočištu, hladna je pratilja
kokodakala na nekim meni tuđim jezicima
a ja sam ronio suze svakojake radosti
smešane sa tri raznobojne tuge za psićima koje ostavih.
KAD SE DOVRŠI LETORAST
Isus je govorio o pticama, kako beše,
šta ono reče?
Znalci vele da i ptice govorkaju o njemu,
jedinim svojom pozivom bave se predano.
Slušam ih isturen na školju, zaseo među
primorskim mačkama što uz vodu vršljaju.
Dan je mlad i velelepan,
malogospojinska mu blagost struji zalivom,
ptičja proslava pljušti mi po temenu
i beloj beležnici,
graja mog uma ne uspeva da svoje pojanje sroči.
Pomišljam da sa sveskom u zubima preplivam
onamo na Stradiote, među guje i stršljene,
pa da živne moja melanholična gorčina,
započne
novu rukovet.
***
Ne umem da upratim misao dok dozreva.
Uvek zatečen sred zbivanja i akcije.
Tako i danas, dok berem vinograd
na severnoj granici mediteranskog kruga,
pridružen davno iskušanim manastircima.
Zaokružena ideja zasela mi na ramena,
pozira trijumfalno.
Glasi da stasao sam za tri prsta i tesna mi je
košulja krojena po merama mladosti.
Najednom mogao bih skrasiti se u skitu.
Mogu čak da ne padnem u nesvest na Tavor gori,
bez zaštitnih naočara zureći u preobraženje.
Da nadalje ne drhtim od groze što dani
kaplju kao krv iz rane.
Mogu da prihvatim dar ovako narečen: mir
svoj vam dajem.
Ose me lebdeći zagledaju kao da slute mutni
oreol moje dozrele pobede, krotke su,
ne isturaju žaoke.
Dakle nosio me zamajac, dakle ne urastoh u čmav.
Evo progledavam iz mulja.
***
Dosta mi je odolevanja – kaže šapatom stari kaluđer
sa rakijskom čašicom u ruci – rado bih
da padne rampa, da se ne probudim...
iguman me zamonašio preko reda, jer sam grob,
mene i zidni časovnik iskušava, i zvono pred jutrenje,
klokot talasa i mrtvi dremež podnevni...
Potom zdravica: a ti da si mi živ, mladiću.
Gledao sam kako barata gipsanim modlama,
majstoriše, izliva reljef krsta i ime arhistratigovo,
ćutke, u ateljeu naslonjenom na bleštavilo sinje vode.
U naletima zaboravljao je da sam tu, pa me opet
sretao s čuđenjem, pronalazio znanje ko sam,
a moje znanje bivalo je sve tanje.
Sinulo mi je da u nultoj tački poimanja zbiće se
vrhunski susret. Njegov. Potom moj. Ili obratno.
Sa ruba netlenog viđenja nadirala je slika, hujao glas:
bliži se, samo što nije, klonuće kamena ljuska
što razdvaja more i nas.
MI DECA KAPETANOVA
Prva mi plovidba odmah beše prekookeanska.
Pođosmo na južne azimute da tražimo
izgubljenog tatu, mi deca, sa timom vrsnih čudaka.
Spočetka nisam bio ubrojan, ali pridružih se
prešavši sav u svoje telo maštovno.
Daleka je trideset sedma južna paralela,
po njenom tragu prepešačili smo Patagoniju,
gostovali kod ljudoždera na Zelandu, najzad stigli
na ostrvo Tabor gde nas je čekao brodolomnik,
otac naš hudi, znajući za ljubav jaču od daljina.
Lađa se vratila u svoju luku, a ja svojim
kopnenim drugarstvima, umoran od uzbuđenja,
težak od iskustava strahotnih.
U snovima sretao sam Žaka Paganela, vozili smo
papirne zmajeve na visokom vetru, igrali klikera
na rošu, vrhom olovke kljucali po školskom globusu
tražeći luda imena mogućeg življenja, a na javi,
pri čistoj svesti, kazivah da mi je on najbolji drug.
Bolestan od strašne vrućice jedne sam noći plakao
s glavom u krilu svoje sestre Meri, a brat Robert
pomagao mi je u tučama, učio hladnoj glavi.
Otelo mi se da porastem, a oni su na džepnoj
slici izbledeli, ali morski nepregled ostao mi je
u njuhu trajnom, te tako samo spustim kapke
pa plovim.
