iz zbirke
SVEĆA U KAVEZU
ČETKA ŠTO PREFARBAVA BELINOM
Dve okasnele smokve u tuđem dvorištu
kradem protegnut preko ograde
a uz obalu leškari zima, ta ocvala matrona u bikiniju
liže svoje ledene prste, sladoled.
Sa satelitske mape obrisana je moja kuća na steni.
Drago mi, ništa lepše ni utešnije od toga
kad nisi ubrojan među crvlje horde planete
premda je to uvod u časna pogubljenja.
Dunav pust kao kosmodrom valja svoje prastare kosti.
Na njega mogu da se nalaktim i dišem bez stege,
dok u senci njegove utrobe vrtloži smrt,
mlada jer vanvremena, blistava, jedra, eno je, puca
od zdravlja, škrgutom rže.
Kuda ćemo, kamo nas nose – laju ploveća brvna
ravna kao čamci, flota prividne slobode, a ljudi su
nizvodno podigli zidine, ukinuli putovanje
čak i teretnim grdosijama, morunama kolosalnih
mišića, utopljenicima, pacovima.
Uzvodno grabi dereglija. Na pramcu dva mudraca
gutaju čokanj po čokanj, gluvim mislima romore,
zoblju pogledom obalu prolaznosti.
Ako mi otuda mahnu poverovaću da sam večan.
INVAZIJA
Jesu li to padobrani ili samo uredni klobuci
oblaka nastalih u istoj modli
sred nebeske slastičarnice
Bolje bi bilo da je posredi desant
zarad buđenja i srčane odbrane
arhetipskog ustanika
Krpeni vojnici vise drhtavi na vetru
ali oživeće čim bacim knjigu i uzmem naočare
a kada slete – moja neverica kao balon pući će
Već slutim kako veje perje
sa nevidljivog razbojišta
gore u carskim sferama
Zasad je verovatnije da su to oblaci u pantalonama
od admiralske uniforme
jednoobrazni klonovi nadirućeg suvoumlja
sa grimasom petparačkog veltšmerca
Svet po običaju dodijava i uspavljuje
male su šanse za epsku tragiku
pesmu slobode ispod kanonada
Bledunjava java u nedogled
Samo neutešni i mahniti slute da ljuštura puca
A tmina u srcu pukla je
RANORANILAČKI OSVRT
Dorastao sam da budem mornar
od onih što klize ravnim drumom po Pacifiku
klicu divlje radosti pod miškom nose
u nepoznatu luku
Onaj što ne mari za kosti ružne istorije
za bankovne kamate i mrtvačke oči
komandnog mozga
Kolomašću zaprljan svetac zbratimljen sa rizikom
da ga gusari bodežima isprate sa broda
niz dasku preko ograde
Taj što igra lutriju da primiće ga u pokoj dubina
smeštaj da mu bude bašta po kojoj raste
vulkanski šapat
A ako u opkladi pobedi kopno, na gole grudi
ucrtaće mu krst šakom peska, spustiti ga
među korenje kržljavog crnog žbuna
sa kojim će da raste dalje, u novo doba
Dorastoh za plovidbu, već sam tečan, zjapim
kao ultramarin, no evo već me guraju u penziju
okolnosti i kičmene strune što pate
krivi kalendar koji beleži prazan srednji vek
a moga kratkog veka brojanice usitno meri
baždari vagu tupe statistike
hude godine računa u vagonete pune tereta
Kao da sve jeste baš kako pominju krštenica i vosak
za meke treptave sveće
Eno me kako vučem za rukav mladog kapetana
naričem da sam stručan za brodski dnevnik
za lulu i palidrvce
a on mi šapne na uvce: ni da si tučan
ZBRKA
Tačka, u kojoj se vrti os, toliko je znanje.
Kad ti mudrost na uši pošiklja shvatiš to.
Bulevarom dok tečeš uz najlonski Vavilon
marširaju tvoje nedoškolovane misli,
raspertlane čizme regruta laparaju jezikom,
a jezik postoji nepobitno, sa nemuštom
istinom u korenu. Potope, otkud narodi
dok Noje još, samcit sam na gumnu, zeva
jezikom pukim, početničkim, otkuda vojske,
ko gradi gradove pune nakota, Nimrod
što sedi na tronu nad kim caruje? U tačku
kad zabijem šestar opisaću mali krug, ali
neću naći trag broda krcatog zemljine
genetike, niti ću se uozbiljiti pred potonji
ispitni rok, ni pasti na kolena, ni dušin
pisak ozvučiti. U niz nadevam slova, jalove
semenke, namesto da pitam tvorca ja
zapitkujem pismo, a ono žudi za prazninom.
U SAMOM SEBI ŠUM
Barataš sa pet-šest dostupnih dimenzija
Čovek je aparatus za to kreiran
fin kao kožura među žabljim prstima
Spreman si da se u tebi smesti bivstvo božansko
da rado svraća, lagodno gostuje
a na daljinu da ti se javlja bežičnim spojem
jer to je tako prirodno, tako obećano
uputstvom za upotrebu ovog boravka
Ja i moje Ja na časovima opšte-tehničkim
u četiri ruke modeliramo galaktičku maketu
a časovi bogonauke služe nam kao kalauz
za igre na sreću i njene mnoge suprotnosti
Na jezičkim vežbama čačkamo pokus preparandus
sričemo ludensove mozgalice: ini-mini-mo
Što se tiče muzike dovoljno je što tamo
iza granice gluvila horovi urliču neprestano
u zanosu od kog bi svako na zemlji svisnuo
Mnome šumi jedino huj čiji prevod glasi:
„Ti i ja smo nerazdvojni, munja i gromobran“
