TAKO DALEKO DOĐOH PO LEPOTU
Zbog lepote stigoh tako daleko
Ostavljajući mnogo toga za sobom
Strpljenje i porodicu
Moje remek-delo bez potpisa
Mislio sam da ću biti nagrađen
Za tako usamljen izbor
Da će ona sigurno odgovoriti
Jednom toliko beznadnom glasu
Uvežbavao sam svu moju svetost
Davao svima i svakome
Ali glasine o mojoj vrlini
Nisu je dirnule nimalo
Promenih svoj stil u srebro
Svoju odeću u crno
Tamo gde bih se nekad predao
Sada napadam
Nagrnuo sam u staru kockarnicu
Po pare i sjaj
Ja lično sam odlučivao
Šta je trulo a šta sveže
Birao ljude da izvršavaju moje naredbe
I slomljene kosti da nauče
Vrednost mog ustupka
Tu senku van mog domašaja
Ali ne, nju nisam mogao dotaći
Tako teškom rukom
Njena zvezda iznad mog uređenja
Njena golotinja bez posade
Tako daleko dođoh po lepotu
Ostavih tako mnogo iza sebe
Moj mir, porodicu
Remek-delo nepotpisano
VREME ZA ZATVARANJE
Pijemo i plešemo
Bend se stvarno dešava
Džoni Vokerova mudrost uzleće visoko
Moja vrlo slatka pratilja je anđeo saosećanja
Polovinu sveta trlja o svoju butinu
I svaki pijanac i svaki igrač
Diže svoje sretno lice da joj zahvali
Violinista izvodi nešto tako uzvišeno
Sve žene razdiru svoje bluze
Muškarci plešu uz tačkice polke
I partner nađen, partner izgubljen
Biće pakleno kad violinista stane:
Vreme je za zatvaranje
O, mi smo usamljeni i romantični
Marginalci vezani kiselinom
A Sveti Duh plače, “Gde je govedina?”
Mesec pliva golišav
Letnja noć je namirisana
Moćnim očekivanjem olakšanja
Tako se borimo i teturamo
Niz zmije i uz merdevine
Do kule gde blagosloveni časovi zvone
Kunem se da se baš ovako dogodilo:
Uzdah, plač, gladan poljubac
Kapije ljubavi pomeriše se za santimetar-dva
Ne mogu reći da se od tad mnogo šta dešava
Osim vremena za zatvaranje
Voleh te zbog tvoje lepote
Ali to nije načinilo budalu od mene:
I ti beše u tome zbog tvoje lepote takođe
Voleh te zbog tvoga tela
To je glas koji za mene zvuči kao božiji
Objavljujući, objavljujući, objavljujući da je tvoje telo zaista ti
Voleo sam te kada je naša ljubav bila blagoslovena
I sad te volim, ništa drugo ne preostaje
Sem tuge i osećaja prekovremenosti
Nedostaješ mi otkad je mesto urušeno
Nije me briga šta sledi
Izgleda kao sloboda ali se oseća kao smrt
To je nešto između, pretpostavljam
To je vreme za zatvaranje
Da, pijemo i plešemo
Ali ništa se stvarno ne događa
Mesto je mrtvo poput raja u subotnju noć
Moja vrlo bliska drugarka
Čini da bauljam, da se smejem
Ona je stogodišnjakinja ali obučena je u nešto tesno
Podižem svoju čašu u čast grozne istine
Umesto da izgovorim da ovo ne vredi ni groš
Celo prokleto mesto poludi dvaput
Jednom za vraga, jednom za Hrista
Ali Gazda ne voli te vrtoglave visine
Razbijeni smo u oslepljujućem svetlu
Zaslepljujućoj svetlosti vremena za zatvaranje
Voleo sam te kad nam je ljubav bila blagoslovena
Volim te i sada kad ništa ostalo nije
Osim vreme za zatvaranje
Nedostaješ mi otkad je mesto ruina
Kraj vetrova promene i travuljina seksa
SMRT ZAVODNIKA – Lenard Koen
Čovek kog ona celog života želi o koncu visi,
Nisam ni znala, ona reče, koliko u meni željen ti si.
Njegovim mišićima je odbrojano, stil zastareo omeknu.
Prekasno dođoh, draga, reče. Kraj njegovih stopala ona kleknu.
Neću videti lice poput tvoga u veku čovekovom što će da naplavi,
ponovo takve ruke ni među hrvačima ni u ljubavi.
Ali njegove vrline gore u dimnom holokaustu,
no ona na sebe preuze sve što se njenom ljubavniku rasu.
Pa on kao gospodar tog pejsaža stajaše na vidiku
sa vrapcem Svetog Franje čiju je propovedao sliku.
Ona klimnu glavom stražaru religiozne mu ćudi,
reče, evo mesta među mojim nogama, da vidiš gde samoća studi.
Nudio joj je orgiju u sobici sa ogledala mnoštvom,
obećao zaštitu u vezi s njenom rodnicom.
Nabijala se snažno na naoštrenu kašiku od metala,
pa prekinula za prolaz do meseca igru krvavih rituala.
Uzela je njegovo poštovanje istočnjačkog obličja uma,
i alibi srca od tame što ga njegov novac u rezervi duma,
uzela njegovu plavokosu madonu i vino manastirsko –
rekla: ovaj mentalni prostor zauzet je, sve je tu samo meni blisko.
Pokušao je da zauzme konačni stav kraj pružnog koloseka.
Ona je rekla da je gotova umetnost čežnje i da joj nema leka.
Uzela je njegovu kafansku skupštinu, kapu, samouvereni ples,
rugala se ženskastoj mu modi i radničkih brkova urnebesu.
Zadnji put kad sam ga video, upinjao se trboš
da stekne obrazovanje žensko, ali nije postao žena još.
A nju kad sretoh zadnji put s nekim momkom je živela,
što dade praznu sobu njenoj duši, i dade radost njenog tela.
Velika afera je završena ali ko bi ikad mogao da pretpostavi
da će nas ostaviti tako prazne i da će tako da nas ugnjavi.
To je kao poseta Mesecu ili drugoj zvezdi nekoj.
Nagađam da ideš po ništa ako bi stvarno pošao tako daleko.
ČEKAJUĆI DA DOĐE ČUDO
Leonard Koen
Mala, čekao sam, čekao noću i danju.
Ne primetivši vreme pola života sam odčekao.
Bilo je mnogo poseta, znam da si mi ti poslala neke,
ali ja sam čekao na čudo, čudo da dođe.
Znam, odista si me volela.
Ali, vidiš, ruke mi behu vezane.
Znam da te to povređivalo,
mora da je vređalo tvoj ponos
što stojiš pod mojim prozorom
sa svojom vojničkom trubom i bubnjem,
a ja sam gore, čekam čudo, da dođe čudo.
Ne verujem da ti se to dopadalo,
ne treba da ti se dopada ovde.
Nema tu zabave i presude su stroge.
Maestro kaže da je to Mocart
ali zvuči kao žvakaća guma
kad čekaš čudo, da dođe.
Čekati čudo, nema šta drugo da se radi.
Ovako sretan nisam bio od kraja Drugog svetskog rata.
Ništa ne preostaje da se radi kad znaš da si uzet.
Ništa da se radi kad moliš za mrvicu.
Ništa, kad moraš da nastaviš da čekaš,
čekaš da dođe čudo.
Sanjao sam te, mala. Beše to baš pre neku noć.
Većinom si bila gola, ali jedan deo tebe beše svetlost.
Pesak vremena je padao između tvojih prstiju i palca,
čekala si čudo, da dođe čudo.
O mala, hajde da se venčamo, predugo smo bili sami.
Hajde da budemo sami zajedno.
Da vidimo jesmo li toliko jaki.
Da, hajde da učinimo nešto ludo, nešto apsolutno pogrešno,
dok čekamo čudo, čudo da dođe.
Kad budeš pala na autoputu i ležala na kiši,
kad te pitaju kako si, reći ćeš, naravno,
da se ne možeš požaliti – ako te cede da iskamče informaciju
tad moraš da izigravaš glupaču: kaži samo da si tamo
zato što čekaš čudo da naiđe, da dođe čudo.
BUDUĆNOST
Vratite mi moju polomljenu noć
moju sobu svu u ogledalima, moj tajni život.
Samotno je ovde,
ne ostade nikoga za mučenje.
Dajte mi potpunu kontrolu
nad svakom živom dušom.
I lezi pored mene, draga,
To je naređenje!
Dajte mi krek i analni snošaj.
Uzmite svako preostalo drvo,
zabijte ga u rupu
na svojoj kulturi.
Vratite mi berlinski zid,
dajte mi Staljina i Svetog Pavla.
Video sam budućnost, brate:
ona je ubistvo.
Stvari su proklizale, klize u svim pravcima.
Neće biti ničega,
ničeg više što bi mogao da izmeriš.
Mećava, mećava sveta
ukrstila se sa smetlištem
i to je preokrenulo
ustrojstvo duše.
Kad rekoše POKAJ SE POKAJ SE,
pitam se na šta su mislili.
Ne znate me iz vetra,
niste nikada i nikada nećete.
Ja sam Jevrejčić
koji je napisao Bibliju.
Videh narode kako se dižu i padaju.
Čuo sam njihove priče, čuo ih sve,
ali ljubav je samo mašina opstanka.
Vaš sluga je ovde, rečeno mu je
da to jasno kaže, kaže hladno:
Gotovo je, to neće ići
nikuda dalje.
Sad su točkovi neba stali,
osećate đavolov jahaći bič.
Spremite se za budućnost:
ona je ubistvo.
Stvari počinju da klize…
Razbiće se drevno ustrojstvo zapada.
Vaš privatni život eksplodiraće iznenada.
Biće sablasti,
biće vatri na putu,
i belaca što plešu.
Videćete ženu
što visi naopačke,
crte lica joj pokrivene spalom haljinom,
a svi ušljivi mali pesnici
okupiće se okolo
pokušavajući da zvuče kao Čarli Menson
i belci što plešu.
Vratite mi zidinu berlinsku,
dajte mi Staljina i Svetog Pavla.
Dajte mi Hrista,
ili mi dajte Hirošimu.
Uništi još jedan fetus sad,
svakako ne volimo decu.
Video sam budućnost, mala:
ona je ubistvo.
Stvari proklizavaju…
Kad rekoše POKAJ SE POKAJ SE…
UZMI OVU ČEŽNJU
Mnogi su ljudi voleli zvona
koja si ti vezivala za kišu,
i svako ko te je želeo
našao je ono što će uvek želeti ponovo.
Tvoja je lepota za tebe izgubljena,
baš kao što beše izgubljena za njih.
O, uzmi ovu čežnju sa mog jezika,
kakve god beskorisne stvari što su ih ove ruke učinile.
Dopusti mi da vidim tvoju lepotu skrhanu,
kao što bi učinila za svog voljenog.
Tvoje telo poput reflektora razotkriva moju sirotost.
Voleo bih da probam tvoje milosrđe
dok vrištiš: “Sad moraš da probaš moju pohlepu.”
Sve zavisi od toga koliko blizu mene spavaš.
Samo uzmi ovu čežnju s mog jezika,
sve samotne stvari koje ove ruke uradiše.
Pusti da vidim tvoju lepotu slomljenu,
kao što bi trebalo da učiniš za onog koga voliš.
Gladan kao zasvođen hodnik kroz koji su vojske prošle
stojim u ruševinama iza tebe,
sa tvojom zimskom odećom, popucalim remenjem tvojih sandala.
Volim da te naokolo posmatram golu,
naročito otpozadi.
O, uzmi ovu čežnju s mog jezika,
sve beskorisne stvari što ih ove ruke napraviše,
raskopčaj za mene tu iznajmljenu plavu haljinu,
kao što bi trebalo da učiniš za onog koga voliš.
Verna si boljem čoveku,
plašim se da je otišao.
Pa dopusti da ja prosudim tvoju ljubavnu aferu
upravo u ovoj sobi u kojoj sam svoju osudio na smrt.
Čak ću obući to staro lovorovo lišće
što ga je on stresao sa glave.
Samo uzmi ovu čežnju sa mog jezika…
kao što bi učinila za voljenog.
PONIŽENA U LJUBAVI
Pamtiš li sva ona obećanja
Koja smo dali u strasnoj noći
O, sad su uprljana, pocepana oštricama
Kao moljci čeličnim žutim svetlom
Nema pokore koja bi ih mogla obnoviti
Ni velikih transfuzija poverenja
Zašto ih čak ni osveta ne može raščiniti
Te zavete tako uvrnute i slupane
Kažeš da si bila ponižena u ljubavi
U svojoj ljubavi posečena
Primorana da kraj mene klečiš u blatu
Ali zašto tako gorko okrenuta od onog
Ko je klečao jednako duboko kao ti
Deca uzeše ta obećanja
Doploviše ih iz prošlosti
Ponad svih grobova i živih ograda
Gde ljubav mora da se krije na kraju
I ovde za šta ne postoji opis
U ovom trenutku koji držiš na šaci
Nijedan grešnik ne potrebuje da uzraste u oprost
Nijednoj žrtvi ne treba štaka da bi stajala
Gledaj, draga, gledaj devicu
Gle’ kako ga dočekuje ispod svoje odore
Da, i zapazi kako se strančev hladni oklop
Rastapa kao zvezda padalica
Zašto trampiti ovu viziju za želju
Kad možeš da imaš i jedno i drugo
Nikad nećeš videti čoveka ovako golog
Niti ću ja ikad držati ženu tako tesno blizu
A kažeš da si bila ponižena u ljubavi
preveo Momčilo Bakrač
