Seo sam, pljunuo u šake i napisao pismo Lenardu Koenu. Tražio sam pare, malu godišnju rentu za talentovanog četrdesetpetogodišnjeg pesnika, koji njemu dođe rod rođeni, ni po babama ni po askurđelima, nego po astralnom žmarcu i šprehfeleru. Onako u razbrajanju na vrste u istu bismo kolonu dospeli, garantujem, u isti vagon.
Rođače, rekoh u proskribiji, tvoja me melanholija zavolela još dok sam bio u doradi za umor odrasle civilizacije, blesavi jungemenč, rođače, od tada sam nosač tvog teškog oka...
Pa potom: tebi sam prvom poverovao kad reče aleluja, takođe i u mangupsku misiju poezije dok si me gledao sa crno-belih fotografija strujeći po nekim tvojim toposima, leškareći na starogrčkom ostrvu kao golema zvezdana mačka nad krovovima.
Zašto je svet tada bio lep, pitam te tako uzgred? Nesveti svet zašto beše onako obilat, onako kršan, osenčen, namočen, neukočen, onako prostran? Ili to ja tebe sada lažem?
Pošalji novac, makar jednokratno, napravi od mene prokletog milionera, da načnem i tu drugu vrstu patnje, zbog iskustva, rođače, pesnik potrebuje sva ta čudesa.
U letnjim jutrima nad mojim ritskim čamcem galebovi laju, u lice mi kažu da nisam kapetan morski, nego pešak, mukli kapelan, u najboljem slučaju radna marva domaća, no to su kanalski dripci, hrabri lovci na žabe.
Ne hajem za smatranje palanke i oči što me poglednu prazninom...
Rođače, gazio sam u tvojim cipelama dok si vukao se u pogrebnoj povorci na milenijumskoj sahrani. Kiša je tukla gromko. Osetio si da Bog, taj veliki, nije tvoj mentor. Događa se to, često, pesniku, poeta i pijeta bivaju jedno od drugog beznadno daleko.
Posle si godinama pravio pitu od nirvane, ali tegobno dugo vreme nije isto što i večnost, pa si otišao opet na malo valcera, nanovo iskivao sitnu dugmad stihova, na koncertima pucketao prstima, smešio se ljudima unaokolo, mahao maramicom, lica sve beljeg, prozračujući se na nogama.
Podelili smo tvoj osećaj kako je veličanstveno bivati sve samlji.
Ukratko, znam te, kao sustanara iz stanične čekaonice, kao ujaka, najluđe radosnog svata na majčinom venčanju.
Rođače, naizmenično smo mleli kafu starim ručnim mlinom, jednom, sedeći u bari moje alkoholne tlapnje.
Trebalo je da budem tvoje usvojeno štene, sretni kambodžanski divljak, tvoj sin mutavac-trbuhozborac... rođače, uplati milion-dva, izuj se za jednog od tvojih naslednika, vrećama lakih muzičkih para umeo si jedino da tandrčeš, sad budi laf, daj pesnicima, evo ovome što sad jedini pred tobom stoji.
Tako je pisalo u pismu, uz još mnoštvo nabrajalica, zdravica, lamenata, čopor grohotavih oksimorončića. Pisao sam godina pet, onesvešćujući se od smeha, ridajući, mlateći srčano kao pravi dinarski mačo-men, toplo kao Oktavijanov pisar udubljen u anale veselih čarki sa Germanijom.
Najzad olizah koverat i pustih knjigu da putuje, ne znajući da je par sati ranije rođak postao sasvim bel.
Nedelju dana trajala je opšta pompa, užasno proslavljanje toga što je izveo: smrtovni kalambur, pantomimu nepomičnosti, urnebesni gambit sa crnom damom – beli kralj prikucan na zidinu tvrđave, koplja i lauferi, poslednji kez.
Vulgarnog li oduševljenja kad se oduševe malodušni, no naglo je popadala pleva, nastupio zaborav.
Krivo mi je zbog mog pisma. Ko će, pitam se, čitati vašljivu ispovest, otpravnik posmrtnih poslova, ili avionski poštar, ili obaveštajno mozgalo u Ministarstvu sreće?
Najmanje bi me zabolela poruga, znatno više tužba. Rođak Leo lepše bi postupio, javio bi mi da će razmisliti o svemu.
Danima same od sebe brencaju dve stare gitare naslonjene na ramena radnog stola, klize niz parket kao da ih neka željna ruka gurka.
To neko sa one strane štuca.
Rođače, zazvoni na toj zarđaloj žici ako ove misli slušaš. Dovoljno si mi dao, znam da sam bio bezočan onako tražeći pokroviteljstvo, tvoja me setna muza lečila da ne postanem lakrdijaš, tvoje su reči bile đinđuve makar jedne od mojih ljubavnica.
Verujem da je udoban tvoj departman nebesa.
Jeftin, senovit i tih kao onaj sobičak na Rodosu.
U komšiluku možda srećeš Kjerkegora.
Svakako anonimne skeptike mekog srca.
Možda poneku nedostižnu dragu kojoj uljudno poneseš bakaluk do vrha stepeništa, nakloniš se i sevaš, anđeostvo je bezljudno.
Ne žuri sa podmlađivanjem. Idući unazad degustiraj lagano te malaksale godine, možda su bile dragocenost. Kad vratiš kalendar na 55 pošalji depešu ovamo: „Neka vam je sretan moj taj i taj rođendan, evo mi opet počinje mladost.“
Odbaci crnu rizu i modro-plavi kaput, prugaste majice sužanjstva. Odroni konačno taj breg suza.
Čekaj me, sigurno dolazim, voleo bih da, umesto opštinskog odbora za doček, to budeš baš ti, ali umereno sangviničan, vickast. Čekaj me na aerodromu. Plaćam piće u prvom fri-šopu, ambrozija, nektar, šta god, ili vrč pričesnog vina,
ako daju.
Dolazim bogat, jer odavno znam da sve što sledi u naletu futura – zbiće se sutra već.
KOEN STANICA
Iz čista mira i bez najave kupujem bluz harmoniku
prvi put ujedam vazduh
zvukom sa usana
Eto me u Trstu _ _ _ Stvaram odjek ulice
Napokon golem i punoletan
odvezao sam se vozom daleko
Sprava je čudo ~ ~ ~ na sjaju nikla
ugravirano _:_ Master Class
ili sam čudo ja / / / tonovi Soni Boj Vilijamsona
zapljuskuju običnost zbivanja
tremolo reži i dahće kao klepet pružnih pragova
zavija vuk
tuli brodska sirena
Baklje ugravirane na pasošu vratiše me kući
ali drugačijeg
rastegnutog od nemila do bestraga
između divljine i skrovišta
Svrbelo me prisustvo
u tački na pola puta između Nju Orleansa i Konstance
Svet se pomerao sporo
mojim korakom bez točkova i letenja – mo – mo – mo : :
no više to nisam bio nepopravljivi Ja
taj se sa prvog odlaska
nikad vratio ~ nije
Jutros gledam dokumentarac o L. Koenu :: prvi put vidim
njegovog prijatelja
starog Lajtona _ - _ - _ za premijere
još ponešto je ostalo
Nikad pre nisam čuo da je taj Irving Petar Lajton
rođeni Rumun
Sad vidim ~~~~ liči na mog strica
boksera spljoštenog nosa # i gledam premijerno # : : : Koen
se igra usnim harmonikama sa oklopom od
sjajnog nikla (?!)
sam u hotelskoj sobi
izložen pred kamerom kao prirodnjak pod Suncem
na pustoj plaži
Dokle će nas sitnice povezivati
pobogu _ ~ _ Leonardo
Kao pod zavetom
da kružim autobuskom stanicom Koen
s prvim peronom u crnomorskoj Konstanci
poslednjim u Montrealu
ili Njujorku ili Frisku
obavljam svoje biće putujuće
Moj kućni prag na sedmom je peronu
godinama kuću rastavljam # pakujem u prtljažnik
napuštam povremeno besmislenu rabotu
pa kratkim linijama razvozim se ovam-onamo
noseći jedino glavu u torbici
u džepovima plajvaz i rokovnik
u ždrelu muk i kukasta modra slova
No neumitno
nazad se vraćam _~_~_ po svoju nasušnu selidbu
da je progutam
ili me proguta
da sve što nemamo utovarimo i put
pod glavu
oblak pod noge
СПЕЦИЈАЛИСТА
Он каже да тираж његових песничких књига беше
двеста примерака
било је то у Канади
педесетих
Гледај чуда
континент пун јаког енглеског
није бечио очи на лирику
венци песничких ловорика били су кућне играчке
смешних
сентименталних
колекционара
А он је живуљка антологијска
не било ко
он је специјалистички ађутант љубавног водвиља
опевач мистериозних лепотанки
Да
ради се о
оном маестру из посвете
иконичном
селебритију
који је себи иронично певушио: Field Commander Cohen
Обриши ме од прашине – гракће фигурица
будистичког монаха
на мојој фиктивној нахткасни
на шта опљунем кажипрст и помилујем га
по темену и раменима
Јесте
имао је премудрог кикотавог учитеља
званог Роши
старог читав двадесети век
служио му у манастиру усред плодног бесмисла
надомак Светог Франциска
града насилу веселих гејева што цвату поред брзог
палацавог језика
ледене морске струје
која смрзне сваког бежача из Алкатраза – све
бескрајно занимљиво и славно
Учио је онамо поново да
дише хода седи мисли-не мисли једе и спава
временује
Да буде мањи од зрна у пешчаном сату – једва му је
једва му је (једаред) то пошло за
стопалом мозгом руком
Глава му је бучала као купола натрпана разорном тишином
Побегао је да
опет буде
чудовишно знаменит
бременит
временит
Дуж мастиљавих сезона у којима стихове урезивао сам
оловком
бивао ми је диван пријатељ
сав намочен
топлом
депресијом
Волех га до сажаљења
музгава братска емпатија за њега бујала је у мојим
приватним
музикама
које сам изводио на улицу
ко ретардирана чеда
Проводили смо се врхунски Ја и Он
меланхолични безимењаци саздани од кротких заменица
стогодишњаци одувек
зујали смо у дуету
отромбољеним контрабасом пуним
сласне жалости
Успут сам паковао своје песмарице у тираже од добрих
300 комада
Мој зев је био моћнији од афричке глади
германског поноса
јеврејског кошер меса
По томе превазиђох учитеља свог – признајем
А он је мени своје признање
о малености првих му издања саопштио
тек јуче
у интервјуу
на који набасах случајно
Суза ми се заштопала у грлу
легао сам у тугу испод отирача
Да је мање жив откад је превеслао на ону страну
јавио бих му
да мора
да се обрадује
коки граоранки што чепрка
управо сад
по трави понад празних гробова крајпуташа
крај којих смо минули
он и Ја
у лудој вожњи
с планине ка Будви
док нам је његово халелуја дробило страх
ричући из звучника
Вртео сам волан лудачки – очас смо сишли
у Oblivion
(the state of being unaware or unconscious of
what is happening around one)
"they drank themselves into oblivion" – каже казало
Мислим да ћу да се исповраћам – зашуштао је
Мислим да је рано – прокашљао сам Ја
Не
касно је
– добацује ми Он
из погрицканог времена
у време
грицкајуће
