Misli iz Samotarijuma _ zbeg novih pesama
NOĆ U KOSMOSU
Začudna je tmina pored toliko lampiona
ali priznajmo
noć je pozadina
Naša lokalna buktinja kao reflektor na stadionu
pljušti po klikerima što u rasporedu
fino baždareni rulaju kroz mrak
ali naokolo je crni pliš
kome plamičci služe za ukras
kao šljokice
Spokojno bruji tamna materija praznine
taj slepac koji se smeši vidovnjački
pulsari i kvazari šište kao prskalice u gluvoj sobi beskraja
okate crne rupe pogledom buše dno gravitacije
Šta ima iza – pita me onomad moja kćer
a sveznajući tata nakratko zamutavi
no potom sriče aksiom
o tankoj opni crne farbe
prenaduvanom mehuru što pluta
u zaslepljujućoj plaveti
koju je raskrilio dobro raspoloženi Bog svestvoritelj
inače naš zaštitnik i najbolji drug
Dete me odmerava dubokom tamom zenica
bestrasnim razumom lovi laž
da je rascepi i oslobodi zrnce istine
svetlosnu bobu koja varniči i fijuče
ruši i oslobađa
PUNI KRUG
Misli su kružnice
pluća šište
U tom zbivanju nema patnje a ima teskobe
Zov predatora u tundri, krivonogi jahač
proteruje oko kroz mušicu na kraju cevi
zora kao upaljen karbit
gluvo trešti
Litica ne oponaša ništa i nikog
pod njom zdenac cepa košulju od mraza
i lipti niz nagib sveta
Onaj što drobi proju u mleko oteto jagnjetu
neće se vratiti sa tržnice
Svakom na posletku dosadi zebnja
Gradovi su obruč sred koga razgoreva se
potajna temperatura a statut nihilizma
obilazi stanare po kvartovima
Zato bolje vrebaj zunzaru svojih misli
ukroti sirotog varvarina i pusti neka naglas
zeva
lekcije duboke škole
koju je usnio u neispoljenoj suštini
DALEKA POMISAO
O, tanki, ti mlaki filozofski koncepte, po nekoliko
desetleća ne setim te se, a onda ti se vratim
nehotično bludeći. Pomislim: tamo negde
u konzervisanoj apstrakciji boravi moja bivša majka,
bleda kao ljubičast pečat na uspomeni.
Pa kažem – ona obitava. Gledamo se ja i njena
fotografija u pokojnom pasošu, službeno, na granici,
s puno nepoverenja.
Sekunde vibriraju kao tanke nervozne opruge.
Kako da vremenik pojmi nečasovitost kojom se
prostire Onaj koji reče da jeste... i bezbroj umrlica
otuda se osmehuje lepršajući po apsolutu kao na
letećem tepihu... za tu misao ovaj um nema košuljicu.
No uistinu prevarna je to slutnja. Večnost je odmah tu
iza prvog otkazanog udaha, lakog štucaja
klokotave pumpe, posle koga se ta mašinica otkači
kao s peteljke kruška što ju je okovao mraz.
Samo opna jezovite energetske kožure deli ovo lice
od otpisne vizure. Nikakav branik od svetlosti
ne preči momentalno skliznuće, dolina nema
nasip, avenija nema grudobran, viseći most nema
kičmu nego lastiku. Ubrzajmo, kaže dosada
u duga dodijala popodneva, skočimo lastu sa litice,
zalepimo poljubac na pogibiju, razonodimo se
na utuk nepodnošljivosti.
Naličje čarape obgrli stopalo, grč cepti u pomrčini,
dijalektički se nadgornjavaju kalup i odlivak,
prelazak u tamo iz odovuda je fantazam
jedva postojaniji od treptaja, a zamisao i dalje zjapi
provalijom gluposti.
Tačno je, diplomirao sam u petoj, tek u tridesetoj
dopade mi diploma.
Nema proseka, niti kitnjastog zvanja, već samo
jedan imenitelj. Apsolutna izvesnost.
ZNAČAJNI RITUALI
Bliže njuhu duha valja prići, kao kad sam
ozlaćenih prstiju popunjavao oreole
na freskama, još ne svetim. Zidine pretežno
propagiraju boga novca.
Ali tu kao da je bio kraj dugog skretanja u krivi rast.
Ili onomad, tokom ostrašćenog razdruživanja
na slavonskom frontu, kad granatirali smo
zidove gradske kuće i lokalnu ludnicu.
Zev monetarnog Mamona grgljao je kao pećina,
nalik kanalizaciji kojom se razvozi devalvirana krv
ka nekim naftnim jezerima, daleko,
a mi na straži naginjemo rujni alkohol
zaplenjen od seljaka na rovitom Balkanu,
pušimo cigare od slamnatog korova skuplje od kohibe.
Bili smo muške životinje zbijene pod šator,
spavasmo mirno kao zaklani.
Beše to moje najdublje zurenje u plafon.
Otupelost bola i svesti bila je dragocena otkupnina.
Njušio sam strah i drhtanje. Minuti identični
kosturima što ih miluje arheologova četka,
tišina začudna kao vonj Svetog Duha
koji pročišćava paljevinom.
Čemerne svetkovine uskoumnih privremenika
čija smrt je bela kao pamučno krzno oblaka
što putuju ka oluji na severu, da se pridruže
piru mnoštva, hudi rođendani pobede
koja paradira u ritama od zastava republike,
kružni putevi misli koje ne primećuju bezizgled.
Kako se iskobeljati iz karbonskog šipražja u kom je
svisnuo donosilac ideja. Zna samo duhov njuh.
Ali i taj će prećutati kad dođe na red
da stane za govornicu.
Mada ga najavljuju praporci jeze, dok sedimo kao
u teglama kandirano voće, hipnotički
prateći recital o vodostaju.
Ili ipak neće da prećuti, po sred stišnjenog stanja
tresnuće ruševina gnjilog sveta, zaurlikaće
tužbalica što celi vek pišti kroz frulice kostiju,
granuće fantastično izbezumljenje. Stuštićemo se
u grad izvrnut na naličje, prozračni i munjeviti,
svedeni na niti.
TEČE JUTROS
Slavi me rođendan. Doručkujem vino, guckam
lirsko osećanje. Lepota sveta izbeljuje
duge ženske brkove, izgleda jutros pristojnije.
Moja draga je svetica, zove se Samoća, evo je,
diriguje karnevalski, vranac niz grlo teče kao šunka,
tik kraj stepeništa šumi okean benzina,
po cesti zvižde gume.
Kad u buteljki ostane samo staklo na vitkom ću
vrancu da otkaskam u pečalbu, najbolje do Toskane,
među nekropole u koje su polegali
zbiljski ljudi, kratkoveki gosti neposrednog bitka,
pa da se nadišem oduška, zadužim mastionicu,
labudovo pero i svitak prazan, za letopis.
U krilu mi se gnezdi laž da jutros teče svečanije.
Još malo vina pa će i kosmos da aplaudira.
Bliznakinje Gnoza i Groza dremaju mi pod grlom
kao na vučjoj sisi.
Vijugavo mi se udvara crna vena melanholije,
vreme sažaljivo prigušuje svoj čaktar, ali očas će
ruj sa zapada da leprša kao cigankina haljina,
zateći će me na gospodarskom tronošcu dok pedljima
premeravam odjurišale godine, a na avetinjskom
papiru ekrana gasne dokusurena pesma,
otkupnina nepouzdana, dimna koprena.
USTANAK BELOG
Gospodari ove tri dimenzije doručkuju prašinu
na obali autoputa kojim zvižduci šibaju
dosađuju se nalakćeni na beli grad
kao za šankom, pućkaju, mimikom i gestovima crtaju
proglas da sve je do u sitnice poznato i splasnulo
Otupeli bol leškari u samici gluve sobe
u kojoj večnost štuca belim časovnikom
Ne bih jutros o suštinama – kažem ženi, strpljiv sam
odlično integrisan, gutam tri prepeličija jaja naživo
pa sedam za mašinu da profircam
pesmu moderniste u kojoj bele ideje plešu i smeše se
Gospodari se vozikaju na biciklu jednotočkašu
ogromnim okom škilje kroz monokl u nas
jedva budne nadobudne bednike što obeduju bit
nespoznajnu i monstruozno lekovitu
gadljivi na bat istorije koja svakog momenta banjava
pred bludno biće zauzeto samim sobom, pomalo i
svetovom rugobom i trodimenzionalnom mizerijom
Međutim između trivija provlači se, bubri, raste
penušava belost, navire kroz beonjače
svih ovih sivih stvorenja što uporno mru
a belina im cveta na snimcima pluća i crnih džigerica
Beli čvorci na horizontu nadiru da se poigraju
sa izbeljenim brigama, belosvetska mržnja
oprana izbeljivačem bratski se belasa
OPAKI DRAGOJLO
Bila je to drzovita sudba. Brđanin
Kome najdublja voda beše među
sklopljenim dlanovima
Skotrlja se do mora, brzu lađu skova, natuče kapu
Da bude trorogi kapetan, pa kao u ludom snu
Otplovi da pljačka žabare, mlati Mletke.
Sve je tu skladno, jer šta bi na moru bio hajduk Bajo
Ako ne gusar, sve je to esnaf razbojnički.
Harao je, gložio se sa crnim flotama, začikavao
Podnebesna gospodstva, mahnit bespogovorno,
Na krv i nož sa carevima i duždima.
Kažu da je bio levoruk i da je uvis fitiljio brke.
Neplivač. Kad se kopna domogne
Poljubio bi kam na molu pa odbauljao krivonog
Da zasedne u srcu zemaljske teže.
Vidim ga: izuven se baškari pod smokvom na kamenoj
Klupi u Risnu, iz grudnog džepa vadi
Poternicu masnih slova na kojoj njegov imenjak
Škilji zbrčkan iz nacrtanog lika.
Tražio je da mu donesu mlada sira i vrele krtole,
Škip gorske vode i žban medovine,
Potom je ispotiha vrištao i ridao od veselog pijanstva.
Na urancima žalio se na starost, pa polazio u bitku.
Poginuo je generalski, na čelu armije bandita,
Ne dočekavši penziju. Kolao je trač da je nameravao
Da se oženi, petoro dece načini, o klin obesi oružje.
Da rilja vinograd i sa obale peca.
Još da nekom đaku diktira memoare. Pa da oputuje
Rusiju, u Odesi nauči da pliva.
Imao je idilične planove za žitije zrelog mudraca.
Smrsila mu je konce Baja Pivljanina slava.
GDE SMO BILI
Bili smo u akustici, ja i dugački pas sitnih šapa.
On živi na međugradskoj stanici. Živi.
Izležava se na gumenoj prostirci
ispred ulaznih vrata, mokri u niske plastične amfore
iz kojih džiklja bilje što ne živi niti mre.
Ležerno on se klati među svojim pokućstvom.
Jutros njegov sam gost, naklonim mu se, pa otvorim
limenku piva. Grandiozan je odjek u zvučnoj kutiji
praznog zdanja, kao smrt što razbija zvučni zid,
kao bombaški nokturno nad Damaskom.
Kosnut sam snagom svog prisustva.
Najednom i načas mlad sam i beo kao Adam
u znoju lica svog. Osećam kako kisnem pod fotonima
nebeskih sfera, kako se osipaju eoni i ere, kao da
načas opet, kao nekad, mrsim kose snenoj nemani
bivstvovanja. Nekad se zvala Radodajka.
Sad joj je ime Opijumka Radosti. Oda koja ode.
Pas domaćin nečim nedoumnim privučen prilazi,
zavlači se pod staničnu klupu i legne tik ispod mene.
Sad smo u vertikali, glavati podstanari po spratovima.
Zurimo i zveramo u duetu, razgovaramo u intervalu
od nekoliko treptaja.
Kažem mu: nisi ti andaluzijski pas, ti si Đokonda,
pa se spustim ka njemu naglavačke, motrim, a on se
smejulji, odgonetno.
KRVAV BIFTEK
Prolazim pokraj drveta koje pamti moj davni
dolazak u grad. Mimoilazimo se
po bezbrojni put, ali sada začudno osvešćenije.
Nije to drvo, to su domaćin i gost, i nisu to
starost i mladost, to je reka.
Stablo je još živo, ponegde pupi, premda je opsadirano
sočnim bršljanom zelenim kao mirna baruština.
Pomislih da davitelj nije ni nameravao da ubije, inače
zar bi ga sačuvao kroz gusta desetleća, tog stanodavca
koji mu rentira kičmu.
Izgleda da žive oni besprekorno, bez žuči i trvenja,
mimo opšte zavade koja vri i vrvi, ciči u zanosu
čegrsti i jeda.
Mahnuh, odista, tim svedocima, znancima što moje
mimohode tiho i blagonaklono registruju.
Po njima mora da sam uporan oblik života.
Bistro je jutro februarsko, u njemu cvrkut aprila,
ispod njega bezvremenost kao slutnja.
Jedva sam podneo to razobručeno prolepšanje sveta.
No prođoh odmereno, noseći bakaluk nadahnuća,
kao bard.
* ~ *
Žubori vretenasta krv pričešća, opsenjiva,
večno mlada, bistra od vinskog preobraženja.
Moćan i krotak duh pumpa balon koji tiho pišti.
Skliznuće sveta čije je pravo ime Sad…Sad
ne buši polituru po kojoj sebe odagnavam ravno
napred ka rastočenoj bistrini u maloj i velikoj daljini,
a za mnom ostaje škrgut pustinjskog peska
što ga povraća Dunav.
Bazam po sivim dinama kao radosnik
u igri razbrajanja: ima me-nema me i nisam
tu gde sam ni onaj koji jesam.
No Onaj koji Jeste i sa petlove kreste obriše krv,
uzgred i mene od krvoliptanja sačuva tu i tamo.
Stoka raznooka kao žvakaću gumu rasteže
svoje žitko žiće.
Što je ikada bilo opet biće na nekoj
prolepšanoj ravni – takva glasina odvajkada kruži.
Jedna noga od stolice može sama svoj put da
prekorača, to je suštinski aksiom.
Lepi mladi bogalj slika nogama, brzo, intuitivno.
Zurim kroz ekran u tog fantoma, on mi nasmešen
priznaje da razgovetan je Bog.
Na čelu mu piše: kad ulaziš ne plači, kad izlaziš
zahvali Njemu na svemu.
PRETRES
Pala mu je ruka na bočicu serotonina
u neseseru sa priborom za brijanje
pa to zazvecka kao u kesi vračeve koščice
Potom on odsvrdla kutiju
pilulu noktom zdrobi
lizne ušmrkne Kako ovo radi pita
Leči od sitnih muka rekoh Razvodni gorki doživljaj
Prepipava me potom po baštenskim alatkama
razvrstava grumenje još živog uglja
jedno o drugo slupa jajca
Oba žvaćemo gumene jastuke ponete iz doba
manguparije Utrkujemo se u nehaju
Žrtveni jarci dovikuju se odasvud mrtvim glasom
kamionske karoserije jurcaju obesteljene Patrljci nekad raskošnog prtljaga
Zelena pena klokoće Brzi vodostaj
na mudračevoj bisti rastu dve simetrične čvoruge
a jezik više kao da ne izgreva
sluzavu krtinu tezgar uvija u novine Ljušte se
olovna slova
da sastave novi ep
