Novica Tadić
OPET ONO
Opet ono pogubno mešanje stvari i ljudi.
Vidim pepeljaru pored usnulih fotelja i
Kažem: beba-pepeljara. U ostavi su
Flaše-device. Videh bele stolice, zinule,
Gde padaju s visine drusle vrele zadnjice.
U krčmi sam razgovarao s čovekom-kasicom.
Jedna mi violina jednom reče, uzgred:
Svako ima svoj ton. Jedan me pred kinom
Iznenada pohvali i nestade. Jednog videh
Na ulici sa slušalicama na ušima. Na stolu
Zeva mašina. I vidim kako zapisujem:
Tog dana imao sam pantalone boje miša,
Plavi izanđali kaput, stare cipele.
Nikome ništa ne govorim. Svačemu se nadam.
Ništa ne želim. Nikoga ne žalim.
Ničeg se ne plašim. Sretam ovog i onog.
Tetku sa sandukom. Usamljenu muvu koja
Brine o nečemu. Kancelarijskog slepića.
Svraku na kocu. Balkansku babu. Paranoika
Iz nužnika. Onog što je pobegao s mojim
Rečenicama u džepu. Mulu. Mudonju. Vaš.
Prolazi, Crna Godino.
POZIV
Uzalud ti prison promucan poziv.
Evo me: samo što nisam došao.
Sačekaj samo trenutak: dolazim.
Nemoj da nešto loše o meni pomisliš.
Da. Čista sam naiva. Neznalica koju nisu
Klale zmije. Drvo za tvoj drvljanik.
Daska koju ćeš tajno glodati, vrat
Za omču. Večno detinjstvo što se
Preko sebe preliva.
Povrće i kost za tvoj lonac. Vrelo.
Onaj koji bulazni i ne zna za sebe.
Nešto divlje što valja ukrotiti…
Sve da prošitiš svoj posed i tamnu
Nametneš vlast.
Da me potapšeš po ramenu, jedva
Čekam. Da me pohvališ i uzdigneš
Na svoj način. Da napraviš sviralu
Od moje cevanice. Veliki si ti
Zanatlija.
Ništa me ne gledaj prevrnutim
Belim
Očima.
ANĐEO S OČIMA KOJE IZVIRU
Anđeo s očima koje izviru
prelistavaće moje crne obraze
kao knjigu
JUTROS SAM PROLAZIO PARKOM…
Jutros sam prolazio parkom, pored starih stabala;
tri su se sunčeva mlaza, padajući kroz krošnje,
u ostriženi travnjak zarivala. Zastao sam i seo
na najbližu klupu. Razmislio o svom veselom životu.
Podižući glavu, rekoh sebi: tu je moje tajno oružje,
svetlosna viljuška zabodena u travnjak! Trozubac divni!
Svima ću unutrašnje oči povaditi, oslepeće pre slepila,
ništa više neće moći videti sem svetlosti…
Čuvajte se, dobri ljudi, ja idem od trga do trga,
od bulevara do bulevara, od ulice do ulice,
sa svojim oružjem, plačući…
Sa svojim oružjem, svetlim oružjem, ridajući.
UDALJI IH OD SEBE
Udalji ih od sebe.
Prohteve podmukle,
kaprice i rđava htenja
što pre otkloni.
Izostavi jela koja tove,
zlosmradija utrobna;
slabost opijanja
nadjačaj kako znaš.
Brbljanja, šale, kikot,
nek ti ne budu u uhu.
Očajanje, nered, lenost,
nek ti ne tkaju pokrov.
Odgurni male želje
koje mame, koje lažu.
Strah ti donose i
živce kidaju ljudi - skakavci.
Udalji ih od sebe,
da ne bi zaboravio večnost.
DIVLJA DOLINO
Divlja dolino, ovde si među rečima.
Prastara paprat u tebi je zapaljena.
Dolino mržnje i plača prvog, zaboravljena,
Pokazuješ se samo sokolovom oku
U plavetnilo zagledanom. Tu zec
Striže ušima, u bekstvu okrvavljen.
I psi, napujdani, jurnuće kroz tebe.
I goniči rukava zasukanih, iznad krvopisa.
Na tvojoj me steni uzalud lasica hitra čeka.
Često požalim što te napustih
I dođoh ovamo pod balave jezike,
Gde vrca svaki jad, i nemilice pada
Svaka guba po meni. Divlja dolino,
Rano iza rana, uspomeno iza uspomena,
Ti moje platno laneno, uvij me,
Najzad zakloni. Sanjaj me samo ti.
NATOVARIO SAM SEBI NA VRAT…
Natovario sam sebi na vrat sve divne i predivne stvari.
Na moj je život stavljena vaza sa cvećem.
U tišini umirem, pored zida, ležeći.
U snu me grle anđelčići, deca-duhovi.
Svetlost pada između zavesa, na žuti pod.
Nekada sam čudovišta hranio, bio radan, bio opak.
U svet sam krijumčario nešto strašno i prvobitno.
Bio sam grešan; sad sam pomiren.
Moja je svest ravna i crna i mirna.
Sad znam da Bog nije mrtav; Bog je gladan.
Kad dođe, ješće pečurke sa Zemljinog stola.
Najzad ću čuti blejanje božjeg stada.
Sunce će podići svoju damsku haljinu, bežeći.
Svako će Ja iščeznuti kao žiška u pepelu.
Biće to kikot sastavljen od krikova samrtnika.
Mrtvi i živi pomešaće grive u suludoj njisci.
Knjige će biti svedene na jedno slovo i sklopljene.
Svedržitelj će svet ispustiti iz svojih suvih ruku,
Kao špil karata posle iscrpljujuće igre.
Dođi i vidi kako danima ležim pored zida.
Ponovo će zidovi biti crni i beskonačni,
A svako stanište mračna pećina bez vatre.
USRED BUKE
Usred buke, pokretnog mnoštva, vrtloga živog,
Znam tvoje sile, ulico;
Gde se reklame ogledaju u vlažnom asfaltu,
Gde prosjak iznad kape zapeva, osovljen
O zid i štaku,
Gde se golubovi zaleću na bačeni opušak,
Gde kamenjarka nudi usluge,
Gde se kružno stepenište uzdiže... Znam
Grupu ljudi na uglu, i zapevke, i barjake,
I zadignuti okovratnik čoveka u crnom kaputu,
I haustore pokapane krvlju, i trku, povike,
Udarce, pucnje,
I uvodna slova, kulise, parole,
I barska ogledala, panoe, i dim i maglu.
I znam trgovce, šegrte, ćate, lutke u izlozima,
Bleskove, odraze, vrevu.
I znam onog što se
Obrušava na mene kao na divljač, iznenadnu
Lovinu...
I znam da znam gde se to danas crveni i crni
Đavoli žene. Krenuću lagano tamo. Sam.
DELIRIJA
Kad su me ono ludog po dvorištu hvatali
Kad sam u naručja mladih žandarma padao
Kad su me ulicom nosili ispod pazuha vukli
Kad sam ležao na trotoaru između parkiranih kola
Kad sam tebe sreo slatka Delirijo
Bila si mnogolika živa utvara u naletu neodoljivom
Sva tvoja lica primicahu mi se iz daljine
I svi oni nemogući oblici bili su tvoje telo
Tvoje grcavo obilje osvajalo je plavilo odasvud
Beše to veselje nezaboravno silno umnoženo
I kao da sve to dolazaše iz pozlaćenog jednog okvira
Sa jelovom grančicom iznad zadenutom
DVE BELEŠKE
1.
Da mi nije reči, pomisli, igrarija
ostala bi samo moja
nesreća savršenija od
sunca na crtežu dečijem
Samo disanje u slapovima materije, samo bol
2.
Kad jezik dodirne vrh jezika
demon razgovara sa demonom, usta obzinu usta
Kad telo na telo nalegne
jedna prastara lomača širi miris paljevine
Kad se tela pod vodom sparuju
među otkinutim cvetovima mač na vodi pliva
Iz dubine
biserni krst
približi se, odbleskujući, vrteći se
SVEST
Ona ulazi u moj san i prekida mi lako
uvek tamno zadovoljstvo. Lebdi iznad tek
sagledanog kao orao iznad žrtve. Krstari
okolo, u sve se upliće. Ušunja se na mala
vrata, bane kroz prozor. Ona zaklanja
moj neprestani plač – ta velika tešiteljka.
Često je led na mom mozgu, baš onda kad
podseti me na krupna i sitna sagrešenja.
I kako godine odmiču, ceo moj život
pretvara u temu o kojoj bi valjalo što pre
pisati, dok sve nije otišlo u ko zna kakve
jame i pećine. Ponekad stane iznad mene,
u prozirnom plaštu, kao Anđeo Smrti.
Ništa mi ne predlaže i samo na jedno
nagovara, zla.
