Kurs kreativnog pisanja književnog kluba Kalisto
kurs kreativnog pisanja za mlade
pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture RS
.jpg)
DETINJSTVO KRSTE PEPE – Milovan Danojlić
OVAJ DEČAK ZOVE SE PEPO KRSTA
Ovaj dečak zove se Pepo Krsta.
On stanuje u poslednjoj ulici u velikoj kamenoj
kući.
Njegov tata je džambas kome su u jednoj tuči
Odsekli pola uveta i dva prsta.
Ovaj tužni dečak zove se Krsta Pepo.
Od majke Lize i oca Hohohonda.
Pa lepo,
I šta onda?
Pa zar ne vidite: dečak je preplašen i pogružen kao car
Koga su prognali iz domovine, tako svirepo... –
E, tu leži cela stvar,
To jest – tu je ono što nije lepo.
Džon Hohohond iznad svega voli da se napije,
Kasno u noć se vraća, puca u nebo, viče.
Kad dođe pred kuću – izvali pola kapije,
A prestrašeni Pepo zadrhti kao ptiče.
Mama-Liza ga sačeka na pragu, tužna kao ruža
Ujesen, sa nežnim licem Đokonde,
Skine mu blatnjave čizme, celog ga razoruža
I tiho prozbori: "Dokle, o Džone Hohohonde?"
A Hohohond se mršti kao da iz zemlje izvlači čelične sonde
I nikad ne kaže
Ni "dovde"
Ni "donde".
Kod drugih nije tako.
Svud lepše sunce grije
U svim drugim kućama bolje se živeti može.
Eno, Džim Huhuhind viski uopšte ne pije
Ima dućan prepun sedlarske kože
Svoje sinove mazi i nikada ih ne bije.
Život Krste Pepe zato je prepun bola...
Sam, u kamenoj kući, on ne zna za drugarstvo.
Gledajte ga: liči na cara, bez prestola
Kome je varvarsko pleme otelo dečje carstvo.
RAZBOLEO SE PEPO KRSTA
Razboleo se Pepo Krsta
Jedne mračne noći kad su oblaci predskazivali buru.
I zabolela ga glava, grudi, krsta,
Dobio visoku temperaturu...
Kod kreveta bdije mama, dok svetiljka drhti kroz tminu
I vetar oko zidina kao razljućeni pas kevće,
Došao i Džon Hohohond, otpasao revolver, skinuo šeširčinu
Stao pored kreveta, veliki kao brdo, i počeo da trepće.
Zbunjeni džambas kao da se prvi put setio, da, eto, ima sina,
Otišao je u kuhinju, gde leže jela raznih vrsta
I doneo u jednoj ruci šolju mleka i dve mandarine
A drugom rukom (onom, na kojoj nema dva prsta)
Pažljivo, kao kad vetar dune u obrve travi
Pomilovao bolesnog dečaka po glavi.
Pogledao Krsta ozbiljnu, mirnu sobicu
I maminu plavu, iznošenu bluzu,
I još je spazio na Hohohondovom licu
Nešto što je, možda, ličilo na suzu.
I ponovo zaspao Pepo, oznojen kao sneg kad ojuži
Sa nečim toplim i vedrim ispod očnih kapaka,
Zaželevši da se ovo veče dobrote produži
Do kraja života kroz život svih dečaka.
KRSTA PEPO POSLE BOLESTI
Dva meseca je Pepo ležao u krevetu,
Pa jutros išetao na sneg gde se svetlost ko srebrna muzika toči.
Sunce blješti po drveću, po celom belom svetu
Mlečni zimski zraci zaslepljuju mu oči.
Razmišlja dečak o suncu kao o lepoj priči
Što kad se jednom čuje, posle se stalno kroz sećanje množi,
Na mangupsku furunu sunce liči,
Stalno gori, a niko ga ne loži.
Džon Hohohond je otputovao na vašar konja,
negde u pravcu Džordžije,
Mama sedi pored prozora, plete, i nešto pevuši...
Uopšte, kad je Džon na putu, sve je nekako čistije i radosnije
I mirno ko rublje na konopcu koje se pospano suši.
Gle: jedna grana u vrtu drugu granu od snega briše!
Presrećan, luta po dvorištu, gde je sve svetlo i belo...
I sve mu nekako čudno, sveže miriše,
Onako... onako... – kao tek sašiveno odelo.
Saga od tri slike iz slikovnice – Danojlićeva povesnica o detinjstvu
Sin džambasa, iliti trgovca konjima, dečak Pepo Krsta opričan je u ovoj trodelnoj pesmi toliko nijansirano i duboko kao da je nadugačko tekla pripovest o njemu. Tu su dati i portreti Pepine mame Lize i oca Džona Hohohonda.
Pa lepo,
I šta onda?
Pa zar ne vidite: dečak je preplašen i pogružen kao car
Koga su prognali iz domovine, tako svirepo...
Eto tu leži drama, ono što nije lepo, kako veli pesnik. To se nagoveštava u tom efektnom poređenju sa carem prognanim iz domovine, u golemom rasponu između cara i dečaka sa periferije, koji stanuje u poslednjoj ulici, što je tako jarko simbolično, u tom raskoraku nespojivih pozicija pesnik nalazi dirljivu nijansu što pride odjekuje istinitošću. Uz to, tim stihom priziva se znanje da je svako od nas, naročito dok je dete, car sopstvenog postojanja. A dečak Krsta Pepo je prognan iz svog carstva, pa je zato pogružen i preplašen. A evo u čemu je cela stvar…
Džon Hohohond iznad svega voli da se napije,
Kasno u noć se vraća, puca u nebo, viče.
Kad dođe pred kuću – izvali pola kapije,
A prestrašeni Pepo zadrhti kao ptiče.
Kao što svako, iz sopstvenog iskustva, zna, ili makar naslućuje, u odnosu na detinju krhkost, strašna je grubost oveštalih očeva otvrdlog srca. Otac Džon živi nesputano iživljavajući svoje navike, među sebi sličnima on se nalije žestoke tekućine, detetu nepojmljive vatrene vode, kako to piće lepo i tačno krstiše domoroci iz Amerike nama znani kao Indijanci; Džon Hohohond, pater familijas, mutan i neosetljiv, naprosto šljema sve dok se ne oždere, pa se takav vraća doma i tamo pustahijski mahnita ne mareći ni za svoju ženu niti za nedorasla sina, ni za ženinu tugu, ni za detetov strah. Sve to je pesnik prikazao pitkim stihovima koji se pride i rimuju, kao das u crtani peruškom kitnjastog pevca. Ponorne strahote se, zar ne, začinju u malim kućnim nesrećama, u domaćoj životnoj krtini koja je po prirodi stvari osetljiva i plaha. Nema ništa strašnije za mlado stvorenje od tog da mu muški roditelj, bolestan od bahatosti koliko i od ogrezlosti u poroke, dođe u kućno gnezdo donoseći mahnitost, obest, bes, divljaštvo. Takav otac najčešće slomi duh svojih potomaka. To što Pepo zadrhti kao ptiče, osećamo, izraz je patnje mladog bića.
Mama-Liza ga sačeka na pragu, tužna kao ruža
Ujesen, sa nežnim licem Đokonde,
Skine mu blatnjave čizme, celog ga razoruža
I tiho prozbori: "Dokle, o Džone Hohohonde?"
Fascinantno je pojavljivanje Pepove mame Lize, to se pred unutrašnjim vidom čitaoca ona predstavila gotovo u celosti. A mnogo je rečeno i o bračnom odnosu supružnika Hohohond – tata Džon, onako orijaški mahnit i obeznanjen od cirke, mirno i podatno dopušta d aga žena razoruža, celog, da ga još i izuje, da barata njime kao sa detetom. A Liza, matrona blagog Đokondinog lika, smerna ali i autoritativna šapatom pita muža: “Dokle…?” znamo, dakle, da je strpljiva, i da je tužna kao ruža ujesen, mada joj je muž nepopravljiv, i to nam je, zar ne, nagovešteno, a ona ne podiže glas, i još u njoj ima ljubavi za tog raspusnika koji terevenči i skromni imetak proćerdava.
A Hohohond se mršti kao da iz zemlje izvlači čelične sonde
I nikad ne kaže
Ni "dovde"
Ni "donde".
Čelične sonde on kao da izvlači iz zemlje. Začudna improvizacija, reklo bi se, proizvoljna jezička bravura, međutim, to je mimički i karakterološki tačno, kao da je tom slikom dirnuto u živac suštine. I nema odgovora. Kao što nema ni popravke Hohohondovom karakteru.
Kod drugih nije tako.
Svud lepše sunce grije
U svim drugim kućama bolje se živeti može.
Eno, Džim Huhuhind viski uopšte ne pije
Ima dućan prepun sedlarske kože
Svoje sinove mazi i nikada ih ne bije.
Neki drugi tata posve je druga priča, neka su deca srećna, spokojna, ne samo mati, nego i otac prema njima ispoljava samo nežnost. Pepina muka je u tome što živi i odrasta u domu koji ima kućnog tiranina, i to je njegova zla sudba. Tako nas pesnik ispotiha obaveštava. Ne kaže nam da pijani tata-Džon bije svog jedinca, ali da se naslutiti da je tako.
Život Krste Pepe zato je prepun bola...
Sam, u kamenoj kući, on ne zna za drugarstvo.
Sam u kamenoj kući , bez braće, sestara, suseda, rođaka. Mati mu je tužna i skrhana, a otac mu nije drug. Dečakov život prepun bola eto ga odsviran kao pesmica u nekoliko mekih melodioznih pasaža. Svakom dovoljno za saosećanje, ponekome za poistovećenje.
Gledajte ga: liči na cara, bez prestola
Kome je varvarsko pleme otelo dečje carstvo.
Slika za kraj prvog dela ponovo Pepu poredi sa carem bez prestola. Dečije carstvo tome tužnom caru otelo je varvarsko pleme, oličeno u jednom jedinom varvarinu, Pepinom ocu, poglavaru varvara, koji je više nego dovoljan da jedan dečiji svet opustoši. Psiholozi vele da to tako i biva, u formativnom periodu nam ne treba više od jednog tiranina i varvara da bismo bili ozleđeni zavazda.
Druga pesma, pod naslovom RAZBOLEO SE PEPO KRSTA, donosi suštu dramatiku misterioznog stanja koje zovemo bolest. Razbolelo se dete, to tako ide često, bolest nasrne niotkuda na mladi nejaki život. No Pepin život, tako dodatno oslabljen klonulošću, prestrašenošću, tugom, mora da je bio bolesti sklon.
Jedne mračne noći kad su oblaci predskazivali buru.
Zabolela ga glava, grudi, krsta,
Dobio visoku temperaturu…
Kod kreveta bdije mama, dok svetiljka drhti kroz tminu
I vetar oko zidina kao razljućeni pas kevće…
Sve nam je tu tako prisno, blisko, sasvim naše, jer, zar ne, pohodile su nas u detinjstvu sve one boljetice, šarlasi, zauške, magareći kašljevi, upale pluća, zla mnoga, svi oni gripovi sa vatrama na čelu. Mračna noć i vetar oko kućnih zidina laje kao ljuta psina. To je ta atmosfera, znani nam fatalistički splin. Mogao bi nam umreti mali Pepo Krsta.
Došao i Džon Hohohond, otpasao revolver, skinuo šeširčinu,
Stao pored kreveta, veliki kao brdo, i počeo da trepće.
U tome što je Hohohond senior počeo da trepće, dakako, ima neke još neuobličene metamorfoze. Kao da je najposle otvorio oči, izronio iz ukočenosti i odsustvovanja, nesviklo progledavši obreo se u vlastitom zapostavljenom životu, u kome, liše njega samog, još poneko postoji.
Zbunjeni džambas kao da se prvi put setio, da, eto, ima sina,
Otišao je u kuhinju, gde leže jela raznih vrsta
I doneo u jednoj ruci šolju mleka i dve mandarine…
U toj nezgrapnoj brizi ima nežnosti, neuke, gotovo nemušte, ali očigledne, te stoga dirljive. Taj životom nagnječeni, nimalo sentimentalni džambas našao je svoju ušinutu ljudskost, inače usnulu u narkozi, samozaboravu, otupelosti.
A drugom rukom (onom, na kojoj nema dva prsta)
Pažljivo, kao kad vetar dune u obrve travi
Pomilovao bolesnog dečaka po glavi.
Kao kad vetar dune u obrve travi. Vrhunski prefinjena figura. Skupocena kao nežnost okorelog grubijana. Taj Džon Hohohond, osakaćen u kafanskoj tuči, bez pola uva i dva prsta na jednoj šaci, sakaćen životom negde po sred srži, i još dublje, najzad se našao u prilici da mu pukne ljuštura tvrdokorne beštije kojom ga je opremilo proživljeno trajanje. To što je toga malenog sina, koga se ko zna otkad nije setio da pomiluje, tu nad bolesničkom posteljom pomilovao baš tom nakaznom ojađenom gepavicom, troprstom šapom bogalja… u tome ima nekog nedešifrovanog ganuća. I savršene istine, dakako, istine o dodiru, moći dodira i mogućnosti dodira uprkos sakatosti, neizbežnoj oštećenosti koja je svačiji usud, uprkos starim surovim ozledama kojima smo obeleženi.
Pogledao Krsta ozbiljnu, mirnu sobicu
I maminu plavu, iznošenu bluzu,
I još je spazio na Hohohondovom licu
Nešto što je, možda, ličilo na suzu.
Mamina plava iznošena bluza, tatina možda, suza. Ozbiljna mirna sobica. Teško je reći šta je od čega bolnije i šta dublje tišti. I šta je od čega slavnije u grču ili lepoti. Ponaročito kad se sve to gleda kroz bolesnog Pepu, okom deteta što je pokošeno bolešću koja opako liči na odustajanje od života, na dečakovu potajnu želju da ode, prhne iz krletke tela u kome je duh ranjen.
I ponovo zaspao Pepo, oznojen kao sneg kad ojuži,
Sa nečim toplim i vedrim ispod očnih kapaka,
Zaželevši da se ovo veče dobrote produži
Do kraja života kroz život svih dečaka.
Veče dobrote. Zaspao je, ponovo, mali bolesnik, ali sa tom slikom ispod očnih kapaka… nešto toplo i vedro… Oznojen kao sneg kad ojuži – genijalnog li poređenja. Sledeća pesma, završna, nazvana KRSTA PEPO POSLE BOLESTI, ima atmosferu neizrečenog iza koga stoji čitav obol proživljenog. Poezija, svakako, ne izgovara sve, to nikako, ali u majstorskoj izvedbi uspeva da kaže više nego što te reči kojima raspolaže mogu da obuhvate i iskažu. Paradoksalno, poezija, ona od suštog lirskog tkanja, govori više od jezika od koga je sastavljena. Hoće li ikad iko dešifrovati tajnu tog čuda, pitam se.
Mnogo je prostora među rečima. Tim moreuzima plove tajne logosa što ih ne umemo zauzdati sasvim, one nadilaze i najbolje među nama koji se sa jezikom nosimo i njime baratamo.
Ovako ide ozdravljenje od odustajanja…
Dva meseca je Pepo ležao u krevetu,
Pa jutros išetao na sneg gde se svetlost ko srebrna muzika toči.
Sunce blješti po drveću, po celom belom svetu
Mlečni zimski zraci zaslepljuju mu oči.
Trešti svet u svojoj elementarnoj slavi. Srebrna muzika svetlosti se toči na ono što se zove jutro. Mali dan malog stanovnika. U osnovi, tu je taktilnost, u samoj svetlosti. Opip. Oset. Osnovica.
Razmišlja dečak o suncu kao o lepoj priči
Što kad se jednom čuje, posle se stalno kroz sećanje množi,
Na mangupsku furunu sunce liči,
Stalno gori, a niko ga ne loži.
Sunce se množi kroz sećanje, dakle, ah, kakva nestašna ideja. Kad jednom čuješ lepu priču ona se posle umnožava u vlastitom odjeku zvanom uspomena. A Sunce je priča… o, da. Zar se nešto lepše može igde čuti, izvan pesme, poezije, pevanja u muzici bez zvučanja i nota. Tu je i ta posve detinje zapitana začkoljica u kojoj to Sunce neprestano gori, a niko ne loži tu furunu… barem ne niko ovdašnji, niko lako vidljiv, no možda ipak znan.
Džon Hohohond je otputovao na vašar konja,
negde u pravcu Džordžije,
Mama sedi pored prozora, plete, i nešto pevuši...
Uopšte, kad je Džon na putu, sve je nekako čistije i radosnije
I mirno ko rublje na konopcu koje se pospano suši.
Tata je o svom poslu zauzet, što valjda znači da se sa sobom bolje sastavio, na put se dao dalek, da konje neke osmotri na vašaru. Mama kraj prozora plete i nešto pevuši… smiraj, odah, odlaknuće. Mnogo čega ima u njenom pevušenju. Da li vraćanja sebi, koje se čudom desilo? Verovatno. Pobede? Svakako. Ponekad je tu čovekov nestašni, mada krhki trijumf. Možda u njenom ispoljavanju ima tek one radosti ponajviše, one puke što nastaje iz samog toka i boravka u njemu. A i sinak joj je živnuo, vratio se ostanku, neprestanku. I tata njegov joj manje na ludu zver liči. I nimalo na nevoljenu nakazu koja ni najbliža bića ne voli. Eno ga, ide naokolo, trudi se oko onoga što ume, posluje, ne lumpuje, smisleno hodi.
Uopšte, kad je Džon na putu, sve je nekako čistije i radosnije
I mirno ko rublje na konopcu koje se pospano suši.
Gle: jedna grana u vrtu drugu granu od snega briše!
Presrećan, luta po dvorištu, gde je sve svetlo i belo...
Teret samog sebe čestiti tata na put je odneo, a bez njega lakše se diše, ma i
kad je krotak, i to je sudba hudog čoveka, ženinog druga bračnog. A sin Pepo nam se prizorima divi, radostan, prozračan od krhkosti, a opet živ i žilav, nov, mlad i presrećan, luta po dvorištu, kao što se po svetu skita, kad se poraste.
Sve je to tu, u pesmi, rečeno i prisustvuje. Tu se sabralo i više od toga što ispričah ja, interpretator stihovne gustine. Recite, šta još treba dopisati?
.jpg)
