Za Kurs kreativnog pisanja književnog kluba Kalisto
Kurs kreativnog pisanja za mlade
pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja RS
ČUDNO PROSJAJENA PREGLEDNOST – ogled o knjizi Peteljka Saše Nišavića
Navikao sam na spise i teftere, sažegao sam i napola svario tri tovara knjiga, dovoljno da ispune omanju nišu vavilonske biblioteke. Navikao, rekoh, na žubor mnogih glasova iz svakojake nutrine, znatno sam, bojim se, oveštao od veštine čitanja, dične, znamenite, no možda i izvikane, precenjene. Ponajviše sam, verovatno, u svoju besposlenu tišinu sasuo lirike. Da za poeziju ima ozvučenja – u mojoj akustičnoj škatuli od lobanje odjekivali bi horovi. Nastojim da verujem kako od toga nije komponovana kakofonija, nego sazvučje, sklad, ponešto raspojasan, ali smislen, smislom blagosloven.
Dočim, važno je za ovaj ogled reći, odavno ne očekujem da bi iz lirske sfere nešto moglo da me iznenadi, neki nečuven trijangl, orfejska svirala nepoznate izrade, začudna mustra sentimenta, neznana nijansa iz ljubičastog dela spektra, recimo. Doviđenja, doviđenja, iznenađenje – davno je taj pozdrav izgovorio onaj pesnik koji me je poslednji iznenadio, Vojislav Despotov, naime, a čak i tada to je došlo neočekivano. I on je, dakle, predosećao da ćemo se nadalje svi brčkati u blatnoj banji već viđenog, ubedio me da se pomirim sa panoramom, zabavljam se svojim malim iskošenjima rakursa u odnosu na sverečenost, ništa-novost-pod-nebom, pa ni pod nepcem. Mada se, biće da je tako, pesnik Despotov ipak nadao da ćemo, kad-tad, iznenađenje ponovo videti… samo treba sačekati taj dan.
I tako stigoh do profesorskog uzvika nota bene, uz podizanje kažiprsta: upravo to me zadesilo sa pesmama dotičnog homo poetikusa, autora sedam pesničkih zbirki, među kojim je Peteljka, koju skorijih nedelja vrtim među prstima i okrećem u omanjem dobošu punom slova zagrejanih smislom i rasporedom.
Desilo se dakle Ono – famozno iznenađenje. Vratilo se iz nigdine.
Zbog njega rado sričem ovaj otpozdrav na pismo što nam ga je poeta Nišavić kovertirao ukoričenjem svojih najfriškijih rukoveti.
Pa, šta je iznenađujuće u poetskom obrascu Saše Nišavića, bar što se tiče mog poimanja i doživljavanja stvari? Polako, polako, ne može to da se nabroji u tri reda, kamo li da se ulovi jednom sintagmom. Valjaće da se malo šunjam izokola i sabiram nit po nit.
Najpre, lirski junak ovih pesama liči na onog nezaboravno začudnog Kafkinog umetnika u gladovanju, a gladovanje je lišavanje, odricanje od viška, umetnost, dakle, u inverziji, sa svedenim brojem mogućih gestova, postupaka, protokola. U toj postavci – ovo je lirika koja barata veštinom uzdržanosti, začudno strogog lišavanja i odricanja od jezika. To je strategija paradoksalna, dakako, jer jezik je tkivo lirskog bitka.
Sličnim praksama bave se zen mudraci, recimo nastoje da izvedu aplauz jedne ruke. Tvrde da kad uspeju (obavezno u idealnoj tišini) zvuk toga aplauza biva snažan, dugo odjekuje i putuje daleko.
Kod srbskog pesnika Slavomira Saše Nišavića odista ima prisustva orijenta. Postoji napeto, obredničko poštovanje i negovanje tišine, nastojanje da se što manje okrnji njena raskoš a da pred nju ipak budu iznete čvrste ponude, od jakog kremena u kome borave iskre.
Njegovo lirsko osećanje u stanju je da od odsustva sazda lik i stvori prisustvo, što srećemo u pesmi BAŠTOVAN, koja ide ovako: Ne vidim drhtave prste / Kako trebe tugu / Sa požutelog lista ___ Ne čujem šapat / Molitvu za toplo bilje ___ Ne gledaju me tvoje zenice / Iz orhideja ___ Kao grudva u prozoru / Kopni tvoje srce / Slepi soba.
Među takvim poetskim manevrima šunja se famozno iznenađenje. Takvi stihovi te nagnaju da stinjaš u sebi svetovu halabuku, ukipiš se kao poenter i naćuliš uvo. Naime, to je neizostavna reakcija onih kod kojih je još preostalo dovoljno sposobnosti da zgrušaju pažnju i sažmu sopstveno prisustvo.
Neke su pesme u Peteljci sazdane od dve-tri kremene iskre, što je uglavnom posve dovoljno, a to je začudno, bezmalo šokantno... dobar primer je u pesmi pod naslovom GRADSKI AUTOBUS: Starici ispade /Kotarica s jabukama ___ Devojčici zlatokosoj / Iz naručja izlete zečić ___ Ispod mog sedišta / Đavo se glasno zakikota.
Zapanjuje osećaj da se ovoj pesmi ništa ne može dodati, ne samo da ne treba, nego nije moguće. Pesma je navršena, apsolutno cela, i budući takva opire se doturanju ma kakvog nadometka. A građa njena su oni časoviti brzopromičući prizori, slike zbivanja što ih razvejava usudova minutaža toliko hitro da malo ko uzmogne da ih od magnovenja otme. Samo je pesnik, ne bilo kakav i bilo koji, nego isključivo stvarni i istinski, sposoban da uzbere te lati i od njih načini stručak, koji se može zadenuti za ogledalo, pa da nam, kad god zastanemo da blenemo u odraz u zrcalu, došapne ponešto, recimo to da unaokolo vrvi sijaset prizora smislenijih i snažnijih od zurenja u specimen našeg sopstva zakucanog na ništavnost i samoću. Ako ćemo verovati gore pomenutim zen majstorima, ovakva pesma ima potencijal da nam pri svakom susretu kaže nešto drugo, otkrije nam novi momenat odgonetanja zbilje. Jedna od njihovih praksi je da godinama, koliko god je potrebno, ponavljaju, u sebi i naglas, jedan od zen koana koji odaberu, samo jedan, koji će vrteti neprestano, sve dok im ne pukne ljuštura jastva.
Verujem da bi rečenu pesmu oni svrstali među te svoje mudrolije kojima se otključavaju vrata koja nemaju bravu, a isprečena su na ulazu u biće.
Sledeće što možemo dokučiti iz ekspozicije ove istinski začudne poetike dolazi iz jednog drugog domena. Pravoslavnog, dakako. Poljanom ove knjige odovuda i odonuda, ćudljivo poput lahora kome se ne da lako naslutiti ishodište i pravac, huji, kadikad i zahuči, odzvuk jevanđelja, sentiment verujućeg subjekta. Taj se ne razmeće retorikom, što ne bi smelo da nas čudi, kamoli zbunjuje, ako se iole razumemo u pojmove kao što su smirenje i krotkost. Naslućujemo da nije lako oglašavati se stvaralaštvom, koje je po definiciji svojevrsna drskost, gestualni iskaz omnipotencije, ako je čovek iznutra sklopljen po obrascu pravoslavne eshatologije. Takvom sklopu bivstva mora da prethodi tanano izravnavanje tasova na vagi, jedna zakučasta i teško dokučiva ravnoteža.
Zar je moguće, zapitajmo se, sklopiti dionizijski impuls iz koga proishodi svaki, ponaročito pesnički artizam, sa duševnim skrušenjem koje je jezgrovni događaj svakog hristijanizovanog pojedinca? Naš pesnik Saša Nišavić nam namiguje da je to ne samo moguće, nego i lako, čak prirodno, logično. Što bi značilo, ako se zdamo u dešifrovanje, da sloboda (napominjem – stvaralačka) nije u raskoraku sa naznačenim suštastvom i istinom koja je razglašena i do svakog doputovala, rezolutna a opet nenametljiva. Ne postoji, dakle, obaveza da se bude poricatelj ako si poeta... ni skeptik... niti očajnik... ni prokletnik... ni rušitelj. Što bi moralo biti fusnota uz radosnu vest.
Čujte ove stihove... u pesmi BAJALICA pesnik veli: Između senki koje preleću / Čujem tamna romorenja / Đavolja izvidnica / Kukci smrdibube / Gase svetla kuće / ___ Spržena krilca / Vadim iz vrelog ulja / U polumraku šapućem / Dođite dođite opet / Da vam dam hleba i soli.
Ovo je kristalno jasno opevanje tajanstva. Tu se zbiva na suvi ostatak sažeta zbilja duhovne borbe. Naznačen je pobedonosni imperativ opraštanja. Distihom na svršetku pesme autor zapanjujućom prečicom prebacuje čun tajanstva na plan gorkog ali spasonosnog izmirenja. Nije jednostavno, priznaćemo, čitalački prespojiti dubine nagoveštenog duhovnog pomaka koji se u ovoj pesmi zbiva. Nije lako, ali je moguće, čak je izvodljivo.
U znatnom broju pesama autor se prema predmetima svog opevanja ophodi kao fini fenomenolog, nimalo ne pridikuje, niti prorokuje niti podučava, samo meko navodi svoj reflektujući odbljesak, trag dodira. U nekim pak pesmama se zbiva teskobna i gorka ali srdačna propoved. Ima pesama koje procepljuju kroz kulise privida koje zovemo stvarnošću, koje imaju odzvek trublji što streme ka nepojamnom. Jedna od takvih je pesma naslovljena kao PROKLETIJE...
Zabasah u kasne sate u vrleti / Gde su u platijama zabodena sidra / I alke za brodove ___ Gde kamena vesla raznose oblake / Iznad olujnog mora ___ Postajem velika školjka / U kojoj se gnezde gromovi / I huje nebesa.
Naoko mala je verovatnost koja bi mogla iza ovih stihova da stoji kao potpora, no ja slučajno znam iz sopstvenog iskustva da pesnik samo navodi ono što je tu, na povesmu opipljive stvarnosti, na planu pukog osvedočenja. Obrt kojim on iskoračuje iz faktografije, proste premda neobjašnjive, skriven je u nadrastanju pojmovnog plana, u preobražaju u veliku školjku... u kojoj se gnezde gromovi... i huje nebesa. Vrhunsko čudastvo dosežu rečeni stihovi. Ponornost svakog nam ponuđenog iskustva otuda prosijava. Raspoznajemo da je nepojamnost sastavni deo našeg sopstva i iskustva. Nebesa se ukrštaju sa morem, visina sa dubinom, naše rečite glave sa nemim sasudom zvanim školjka. To nam pesnik sugeriše da je u samom sklopu sveta, sa svom njegovom nečitljivošću-nerešivošću, tragikom i paradoksom, mistikom i statistikom, sadržana zadivljujuća mogućnost jednote u miru sveopšteg izvorišta.
Reč po reč / Izbrisah pesmu / Osta u belini / Samo tačka / Poput mrtvog vrapca / Na pokorici snega. – To je četvrti deo pesme REČI.
Nežnog li poništenja, šaljivog li opoziva pesničke avanture.
Pesnik Saša Nišavić uspeva da bude izvanredno staložen u svom prohodu kroz zagonetku bitka i trajanja, svog toka niz prolaznost nad kojom umirujuće blista uvrhunjena nada u postojanje uzvišenog razloga da se biva, zbiva i opevava. Baš pod okriljem te staloženosti nahodim na moje himerično iznenađenje.
Jasno je da dotični pesnik nije puki pobornik minimalizma, niti je kakav zakleti posvećenik sažetosti. On je saučesnik tišine, njen smireni portparol. A to jeste uzvišena pozicija, počasno zvanje i privilegovani položaj. Jer upravo u tišini se začinje svetost glasa, otuda prosvirava Logos.
