Kurs kreativnog pisanja za mlade - književni klub Kalisto
pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije
Prva pesma
čovekova – Brana Petrović
Miroslavu Egeriću
Ovih dana ovih dana
ja i moja žena
gradimo sebi prvo dete
oooh
da nas vidite samo
kako jedno na drugo kidišemo
kao u doba očeva granate
poljupci lete
pljušte
lete
to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko
to se mi sa čovečanstvom solidarišemo
ženo moja
oh
ženo moja
pojmiš li šta se noćas
u ovom prozaičnom sobičku zbiva
to mi iz ničega iz ničega
joj iz ničega
gradimo čoveka živa
čoveka
to je nadrealista što žedan kad je ptice lovi
mangup što u svome telu krompir seje
spadalo koje otadžbinu proda
ringišpil u brod prekuje morem plovi
onaj fantastičan što reči ume da izgovara
pa to je onaj što na zemlji jedini ume kuće da zida
i da ih nikad dovoljno lepe ruši
znaš ti tu gladnicu što sa vulkanima druguje na dnu mora
onaj što strašno mnogo psuje pije i puši
ženo moja
još iz tebe svetlost dubrovnika muca
trijumf morske soli
pronašao sam, ura:
tvoja su kolena gorka
kao obrazi gvozdene rude
ali čuj reči
kojima darivam ljude;
hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić samo
taj veličanstveni izvor slina
a koliko ljubavi za ruke rebra noge
a tek za one stvari
ženo moja hrabro jurišaj na me
iako sam ovako nezgrapan i čupav
ne štedi poljupce za budućeg fantastu
poljupce za našeg sina
Snevam:
u proleće
tatinu curicu
van dana i gradske buke
daleko od škole tate mame
odmami poljsko cveće
kad tamo u parku na klupi jedan je međed čeka
taj dripac toliko drzak da moju ćerkicu ljubi
a on je ljubi ljubi
otima se ona
al
ne odustaje momak grubi
bude pod njima mnogo trave svelo
a negde u ponoć njeno se otvori telo
u njemu
joj
al moram priznati da je to posao nekog velikog boga
počinje avantura čoveka još jednoga.
A mamin dečko
preskače zidove gradske
i progone ga seljaci što krade njihovo voće
ali on krade jer on je muško i tako mu se hoće
i šta mu ko može
neka sav svet iskoči iz kože
jer on će jednoga leta u polju
u vihoru ratnom na užarenoj morskoj plaži
jednoj lepotici bezobrazno
VAŽI LI
NE VAŽI
pokaži joj sine moj pokaži
oooh
za tvoju snagu
na životinju noćas gladnu liči tvoj tata
a tvoja sirota majka
od prevelikog straha
s njim se u koštac
hvata.
Analiza pesme
„Prva pesma čovekova“ Brane Petrovića - autor Momčilo Bakrač
Srpski pesnik Brana Petrović, slavan i
veličanstven, legendaran, ovom svojom pesmom posegnuo je za inicijatičkim
trenutkom samog života, za elementarnim počelom, drznuo se da opeva čin začeća,
i pride da nazove svoju pjesan „Prvom pesmom čovekovom“. Svoje je pesmovno
nadahnuće usmerio ka jezgru bitka, ka jedru ćelijskom iz koga nastaje misterija
bivanja.
Sve je u Braninom iskazu rudimentarno,
naoko sirovo, neobrađeno, sušto, kako u ovoj antologijskoj pesmi tako i u celom
njegovom opusu koji nosi pečat genija. U načinu na koji teku Branini stihovi
ima nečega od prizora kuljanja magme i od adekvatnog osećanja koje bi taj
prizor morao da probudi. Nazovimo to čarobnom neposrednošću. Njegova poezija je
teatarska, atelanska, njen ambijent je agora, kao i ječeći hol metroa koje god metropole;
u kakvom god zjapu obezvaženosti ljudske misli i progovora, onamo gde uvire
koji god jasan čovekov glas – Branin bi glas nadjačao, čini se da bi pobedio i
krajnju pustoš i prazninu.
Govoriti i pisati ovako znači vratiti se obrascu
prvobitnog jezičkog tkiva, reči kao takvoj. Za to je potrebna suverenost
elementarnog tvoračkog dara činjenja u jeziku. Brana Petrović je krunisani
egzarh suštine koja je rešila da progovori.
Ovih
dana ovih dana – veli pesnik na početku, tim ponavljanjem već hvatajući
ritam ustreptalosti, dramatike i svečane eksklamacije, odzvuk nečeg
biblijskog... Zašto je rešio da u startu ponovi imenovanje „ovih dana“, da se
taj priziv javi, pa potom sam sebi odgovori odjekom?
Zato što ovi dani (baš ovi dani) imaju
svečani dramatični značaj. Zato što ritam govorenja osveštava i ritualizuje,
zgrušava pažnju, uozbiljuje.
„... ja
i moja žena gradimo sebi prvo dete...“
– nastavlja Brana...
Ne čine, ne prave, nego grade, kao što se
gradi kula, gradi grad. Kuću života grade, za sebe, i za čovečanstvo, jer se
njih dvoje, kako potom pesnik izjavljuje, sa čovečanstvom solidarišu, rešavaju
pitanje svetsko. Time je gromadu značenja već u prvoj strofi pesnik strovalio u
slušaočeve uši iliti čitaočev um. Odista, krupna je to misao. A izrečena
lakonski, spartancima nalik. Odrešito i nehajno, relaksirano i svakodnevno,
slobodarski, bez ustezanja i skrupula. Sa dozom iskrenosti koja bi mogla da
sablazni kakvu puritansku malograđansku dušu, dakle u izvesnoj meri opsceno.
Dakako, jedna od pesnikovih zadaća je da šokira, da zalepi šljisku tupoj
filistarskoj uravnoteženosti. Cela je ova pesma volšebna provokacija, dakako,
ne samo stoga što dejstvuje u literarnom prostoru, kadikad bolesnom od navodne
akademske čistoće, nego i zato što fokusira ono o čemu se apsolutno ćuti,
oduvek.
Pesnik je strahovito mnogo uradio prvom
strofom, takoreći pomerio breg.
Uz pomenuto veli i ovo: „da nas vidite samo kako jedno na drugo
kidišemo...“ – time sve nas pozivajući u saučestvovanje u ovom činu i
prizoru. I to je ubojito inovativno, složićemo se. Pred ovom Braninom
raskalašnošću i smelošću zgranuo bi se i veličanstveni Katul. Ovo je lirizam
koji ekvilibrira plešući na oštrici. Ipak ostaje sa ove strane čednosti, doduše
lišene stida, jer nevinost jeste bestidna, što je jedan od muklih paradoksa
postojanja. On veli: „poljupci lete
pljušte lete„ – toliko od opisa čina, čedno, dakle. No dodaje: „kao u doba očeva granate“. Kakva
bravurozna minijatura, moćna evokacije surovosti rata, smrti, smaknuća i sloma,
u mitsko vreme pogibelji koje beše onomad, u doba očeva.
Pesnik ovim poređenjem kruniše opis
poljubaca kojima se tvori novi čovek.
Time je prizvao sudar erosa i tanatosa,
čudni spoj ovenčan fatumom.
Ovim
u čitaočevoj svesti mora nastati rascep osećanja i poimanja.
Valja naglasiti: opaku slobodu uzima za
sebe onaj koji se drznuo da posegne za ovakvim dihotomijama i ponornim
suprotnostima. Branina tvoračka drzovitost je veličanstvena. Da bi se tom uzoru
približio, ma ko to bio, poeta kakvog god maha i pozvanja, morao bi probdeti
inicijatički, osmuditi dušu tišinom, njenim dnom i azimutima, mora se u samom
sebi odmeriti gabarit sopstvene fatalnosti.
Tek smo prvu strofu preplovili...
Pesnik se odmah na početku druge strofe
obraća kome drugom nego svojoj ženi (manimo sve ostale), „ženo moja / oh ženo moja„ – deklamuje poeta invokacijom vrača i
propovednika, potom pita saučesnicu svoju u tom suštom poslu pojmi li ona šta
se te noći u tom prozaičnom sobičku zbiva... (gle: prozaičnom; gle: sobičku).
Kaže joj da to oni IZ NIČEGA (ne ni iz čega), pa triplicira: IZ NIČEGA, JOJ IZ
NIČEGA... grade čoveka živa.
Na kraju ponovi: „čoveka“.
Počinje čarobna lapidarna kavalkada, opis
čoveka po pesnikovoj suštoj i pukoj najavi i slutnji, veličanstvenom
predskazanju. Čovek je nadrealista koji ptice lovi kad je žedan (ne gladan,
nego žudan, žedan krilatosti i uzleta); „mangup
što u svome telu krompir seje“ –
čuj te začudnosti što razdešava obale pojmljivog (evo usudiću se da pokušam da
je dešifrujem – čovek je, dakako, zemlja, prah njen, plodan, rodan,
elementaran, u svojoj prevashodnoj ništavnosti čudesan); on je i „spadalo koje domovinu proda“ – sva potencijalna
čovekova sramota time je evocirana; pa je čovek i „onaj fantastičan što reči ume da izgovara“... – jer ima li veće i
pretežnije volšebnosti kojom čovek raspolaže i njome kao od šale barata, po
pesniku kao i po samom Stvoritelju biće da nema, zar ne...
Potom, imeđu ostalog:
“onaj
što na zemlji jedini ume kuće da zida
i da
ih nikad dovoljno lepe ruši”….
Jetke li prozivke neimara i ujedno rušitelja
koji taj usud dvostrukosti nosi od svog nastanka. Divnog li prekora ludilu
čovekove ćudi.
Brana dalje začuđava sve nas teško
začudljive… “čuj reči kojima darivam
ljude” (nije pesnik nesvestan svoje misije prvogovornika): “hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić
samo, taj veličanstveni izvor slina, a koliko ljubavi za ruke, rebra, noge, a
tek za one stvari”.
Negde dalje u pesmi veli poeta, prebacujući
se u nadumnu sekvencu budućeg, koje će ponoviti isto zbivanje od koga je prva
pesma čovekova otpočela – kaže on, kao da samog sebe doziva iz vidovitog
bunila, kako sneva sledeće: njegovu kći (buduću, koju aktuelno začinju pesnik i
njegova žena) odmamljuje poljsko cveće, i to u zagrljaj sa nekakvom momčinom
koju pesnik nazva međedom i dripcem, i kako tu novim začećem “počinje avantura čoveka još jednoga” za
šta tata pesnik priznaje “da je to posao
nekog velikog boga”, priznaje uz jedno “joj”.
Odmah se tu pojavljuje i mamin dečko, dični
sin koga, izvesno, mama i tata od samog početka pesme grade – snovidi, dakle,
pesnik buduća muška zbivanja sina svog, ukatko i u sažetku: preskače dečko
gradske zidove, progonjen od seljaka čije je voće krao –
“ali
on krade jer on je muško i tako mu se hoće
i
šta mu ko može”...
Tu se pesnik posprdava sa zavišću, neka ceo
svet iskoči iz kože, veli, ali njegov će sin, jednoga leta, u polju, u vihoru
ratnom, na užarenoj morskoj plaži, jednoj lepotici bezobrazno dobaciti VAŽI LI
(odmah mu biva uzvraćeno da NE VAŽI), i tu ga bodri tata, baš tad dok on i mama
sebi grade prvo dete, tog sina (ili pak onu tatinu curicu), “pokaži joj sine moj pokaži”,
došaptavajući potomku kako “za tvoju
snagu na životinju noćas gladnu liči tvoj tata”. Tu je i opravdanje za sirotu
mamu – ona se iz prevelikog straha sa tom životinjom u koštac hvata.
Brana ritmuje neopterećenom sporadičnom
rimom, maestrozno slobodan od okova puke precizne versifikacije i inih obrazaca
metrike, napriliku kao ćudljivi sluhista, kao Betoven zanet dubiozom neke
spiralne sonate koju ni najistančaniji slušalac i sluhista ne uspeva svesti na
kockaste modle strofa. Nema mašinskog obrasca singerice koja obrub firca. Tu je
samo ritam disanja i skokoviti slapovi sistole i dijastole, uz znatno povišenu
temperaturu. Ta namisao svojom igrivošću probija obruč ćutanja, kao što
razdrešava devičiji pojas stida. Svašta dotiče ali ne pozleđuje tajnu. U isto
vreme i himnično i mangupski sazdao je junak lirizma, Brana ot Petrovič, ovu
pesmu koja je jednako na smrt ozbiljna i smehotresna gotovo do posprdnog
glumčevog gega.
Ono sa čime se pesnik u ovoj pesmi poigrava
skriveni je zakutak govora u kome je neobično teško zadržati kontrolu, biti
smion a u isti mah strog, nonšalantan i nehajan, međutim precizan poput
streličara robinhudovskog.
Ili je bolje i tačnije reći da nije po
sredi zakutak, nego je to široko nepočin polje, gola ledina na kojoj valja
posegnuti za pravom rečju u pravi čas.
Upravo to je neprestano činio naš Brana,
jedan od retkih koji su imali maha da sopstvenom snagom hrane hrabrost da se
govori, i to je ono što njegova poezija čini izobilno i neštedimice.
 |
| Fotografija preuzeta sa Portala Novosti |
