Отурени, Зоран Костић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Отурени – Зоран Костић

 

(одломак)

 

Отац је имао необичне уши:

виђене у (мркој) политури стола,

то су двије зове пустоши и бола,

шикнуле из куле главе што се руши.

 

Отац је имао необично лице:

образи му стали у двије јамице.

 

Отац је имао само беоњаче —

(бијеле) авлије — два затворска круга,

иза којих, негдје, (жутом) мрљом плаче,

радује се нама, чуварима руга.

 

Отац је имао сестру и супругу:

издужене руке, спојене на лакту,

петнаест минута обнављале пругу,

којом смо се, довде, довезли по мраку.

 

Отац је имао два нејака сина,

на та два кољена — на два пријестола,

два млада примјерка људских израслина,

што лик Творчев мотре у глачини стола:

 

Непојамним стидом приковане за њу,

зјене се напрежу, као да над водом,

дјеца, окачена о очеву грању,

траже шта то човјек губи са слободом.

 

 

Анализа Отурених, Зорана Костића - аутор Момчило Бакрач

 

Најприје, шта значи бити отурен? Та је ријеч занемарена, као да се скривала. А сад је на крову пјесме, као загонетка. Но да се наслутити, језичким слухом прије свега. Бити скрајнут, пуштен из наручја, манут од бриге. Можда накратко, можда судбински. Није то одбаченост, рецимо да је мека остављеност по страни, само због одушка, одмора преморених руку. Али је то ријеч печатна, нешто попут оних отписаних, којима је то постало име, или презиме, или номен врсте.

Пјесник описује оца, наводи најприје ситни детаљ, што одмах сугерише тиху и присну уживљеност, близину, дугу експозицију посматрања, тихе сате дјечијег бивства, јер само дијете тако просијано и видовито зури у предмет пажње, центар или окрајак видика... отац је имао необичне уши – вели готово игриво, са помало хуморним тоном; одмах знамо, или тек наслућујемо, да из дјечијег ока и свијести долази ово виђење. Затим пјесник додаје: виђене у (мркој) политури стола... није ли то откривалачки замах запажања, јесте, дакако; из тога стиха назначава се да пажња онога који мотри (маленог видиоца) сеже из очевог обручја, из крила, ка одразу у мркој политури стола, сјајној но тавној, и тиме је одмах успоставњена близина очевог присуства у залеђу.

То су двије зове пустоши и бола / шикнуле из куле главе што се руши – и ето слике комплетне, намочене јетком емоцијом и горким знањем, што обоје дјетету мора бити теретна тјескоба. У овом густом исказу збијена је и ганутост, заједно са тврдом гуком поимања, скупа са сажаљењем, па и поносом. Нигдје идиле, нити самозаваравања. Тек дјетету несвојствена печална будност у односу на датости и биљеге постојања.

Слиједи издвојен дистих, као грки додатак...

Отац је имао необично лице:

образи му стали у двије јамице.

Мука животна и испијеност срочена је овим сказом. Но слика је некако и љупка, и то пјеснику полази за руком, мишљу, пером. А отац није био старац тада, то већ знамо, јер схватили смо да га описује његов тадашњи малишан. Колико се само бола пролама кроз семантички вез.

Отац је имао само беоњаче —

(бијеле) авлије — два затворска круга…

Големом зачудношћу отац је сведен на огромне празне очи, бијеле плохе зидом обрубљене, којима сужањ кружи тјескобом робијашнице. Однекуд иза отац плаче жутом мрљом, – “радује се нама, чуварима руга.” Судбинска је то дихотомија у једно лице склупчана. Отац се изнутра себе двојако јавља, са једне његове стране је радост, са друге поруга, побуна, пркос. То је читава очева осјећајност, сав његов израз и испољење.

Имао је отац сестру и супругу, вели пјесник, остављајући нас запитане да ли је то иста жена, дјечија мати која је мужу даривала два позива, двије улоге, или су ипак у питању двије особе, двије помоћнице и сапатнице.

Ту се помаља умоломна и готово рогобатна слика издужених руку спојених на лакту, које представљају ту једну једину или пак двије жене, сестру и супругу. Те су двије снаге, двије очеве руке чудне, два крила, јака, спасоносна, премда можда нескладна, саката –

петнаест  минута обнављале пругу,

којом смо се, довде, довезли по мраку.

Зар само петнаест минута, зашто тек толико? Збрзано, у хитњи и главињању, низ ток живота који је дотекао, по мраку, дотле гдје се стигло, станило се и снашло. И по невидјелици, као да је мрак трајао увијек и беспрестано, што је мучно и суро, па све и да је збрзано и кусо све оно што је након оне петнаестоминутне поправке упропаштене пруге, једнако срубљено и окраћало.

Ево их најзад у пјесми и два нејака сина, која је отац цупкао на своја два кољена, два пријестола – каже пјесник; користећи то узносито поређење хвата размјеру између ироније и истинског поноса, између трагике и епифаније.

Синови су млади примјерци људских израслина.

Колико лаконске суровости и немилосрдног стоичког става има у овом худом именовању, колико јетке и ледене процјене вриједности човјековог пројављења у постојању. Они творчев (очев) лик мотре у глачини стола…

Зјене су им приковане за мрко огледало и у њему одраз очев, непојамним стидом приковане (појмити се одиста не може, али да се осјетити да стид јесте ту, да он доминира, одређује бивство дјетиње свијести), очи се напрежу зурећи у зрцало, налик на призор у коме –

дјеца, окачена о очеву грању,

траже шта то човјек губи са слободом.

Онај стид, чини се да нам сугерише пјесник, да се разумјети губитком слободе који очев лик њима нијемо и рјечито дочарава. Пјесник у овој сачуваној дјетињој импресији осликава своју потрагу за одговором “шта то човјек губи са слободом”. Одговора на то у пјесми нема. Намјесто њега зјапи недоумица, одгонетана стално но никад коначно доконана. Шта губи човјек који је слободу изгубио? Неки веле да губи све. Други, многи, сматрају да не губи много, готово ништа, осим стрепње и одговорности. Што би, нажалост, већини могло и да прија.

Страшни, болни очев портрет, лишен сваког, ма и најмањег уљепшавања, пјесник излаже као рану, огољену, незараслу. Трагика људског стања у овим стиховима блиста као вода на дну понора.

Плијени вјештина израза, снага стиха искованог метриком даје потмули ритам драме и трагедије која бубња из дубине, мукло и страшно. Семантичка густина тврда је као камен станац у овој пјесми, одломку шире цјелине. Нешто спартанско и есхиловско ухваћено је у мрежу ријечи које као да су коване.