ЛЕТЕЋИ НАД МОРЕМ, Иво Андрић

Клуб Калисто 

Курс креативног писања за младе 

Под покровитељством Министарства културе Републике Србије 

 

ЛЕТЕЋИ НАД МОРЕМ – Иво Андрић 

 

    Кад год се сетим мора, прође ме лака језа – талас и крило! – од темена до ножних прстију, и пољуља за тренутак земљу испод мојих ногу. 

    Изведите човека из балканских планина на море, и ви сте отворили један опојан празник са радосним свитањем и неизвесним сутоном. Жеља за морем изгледа да се сакупљала и расла кроз поколења, и њено остварење у једној, нашој, личности жестоко је као експлозија. Излазак једног племена на море, то је почетак његове праве историје, његов улазак у царство већих изгледа и бољих могућности. Тај одлучни час у историји врсте понавља се сваки пут у историји појединца при првом додиру са морем, само у другом облику и мањем обиму. 

    Настојим да добро размотрим ову неописиву нежност којом ме испуњава сама помисао на сивкасто-белу боју галебова перја, на мирне таласе који у себи носе сунце, небо, одраз обала, наше ликове, и ломе се с музиком коју слушамо у побожном заносу. Долази нам мисао да су то оне далеке и дивне играчке за којима плачу сеоска деца у нашим планинама, ноћу, док им мајке узалуд нуде дојку која ублажује само прву жеђ и глад. 

    Остављајући тврдо и опоро копно и прелазећи на немирни ћилим који води у неизвесност и даљину, ми смо на важном прелазу, на путу који води ка одуховљењу. Заиста, спавајући ноћу на броду око којег пева море, долази човеку мисао да је то само први конак на путовању ка још нетелеснијим елементима радоснијих и виших светова. Као да се иде од крутог преко текућег до ваздушастог, и тако све даље и даље. 

    Сам излаз на морску обалу даје илузију да путујемо ка савршенству. Престају шуме које притискују и застрашују дух и у којима се све дави и надскакује у необузданом растењу. Биље постаје све ређе и племенитије, издваја се и усамљује. Оморика постаје кипарисом, планинска дивљака слатком смоквом, а безимена трава рузмарином. Огромне глечерске реке сивог камења, које се руше низ стрме планинске падине, постају све тање, ситније, и на самој обали претварају се у морски шљунак, пун тајанствених шара и ликова као неразумљивих порука. 

    Исперите уста морском водом! У њој ништа не труне и зато је драгоцена и света као лек, враџбина, и још несавршен облик вечности која нас чека. Горка је, али горчине се не треба бојати; горчина значи растанак; а растанци су неизбежне станице на путу ка савршенству. Поверите вашу брђанску тугу мору; оно је бескрајно и неодољиво као непрестан позив на даље путовање. Ту на каменој ивици, на поглед мора, умукла је наша брђанска песма и завршила се ускликом задивљеног изненађења. 

    Постајемо лаки и вешти. Бродимо. 

    Чини ми се да гледам како се брђанин, који причајући сањивим гласом, у планини, крај ватре, личи на дива, исполински великог и тешког, полагано претвара у морнара, у ситног матроза који са два барјачића у раширеним рукама, високо на катарци, сав постаје знак и слово, једно једино слово у сажетој реченици диктованој најпречом нуждом. При помисли на горку стихију у којој се тако гаси свако име и брише сваки лик, шири се у мени неразумљиво гануће и постаје без граница. 

    Талас постаје крило. Бивамо бестелесни и срећни. Летимо. 

    То није више „као вино црвено море“ по коме броде галије и јунаци, него „неисцрпни океан љубави божије“ чији је шум чуо један испосник у тишини своје ћелије. Шум у ушима човека који бди у хладној ноћи. Тај бескрајни и нејасни разговор између самца човека и тишине око њега, значи да смо при крају пута. То је последња реч свих мора овога света. У нашој самоћи, служећи се још чулима, али не више за чулни свет, тај шум има да нас пренесе у пределе где се не зна ни за звук ни за тишину. Зато ми пруга мора у дну видика изгледа увек као капија која одводи са света, а хук таласа као последње што позајмљујемо од ове земље. И понори од сјаја који се проламају понекад, лети, на олујном небу над морем, само су бледе наговести унутрашњих океана, јер сва земна мора остају за нама – ни таласа ни крила! – као симболи које смо превазишли. 

 

 

Андрићев зов неземаљске наутике – анализа, аутор Момчило Бакрач 

 

    У корист једне прималне феноменологије наш нобеловац исписује ову сагу о архетипском симболу. Не толико о мору као појавном призору, већ о мору у њему самом, у човеку, дакле, у свакоме од нас ко је у себи нашао, упио и искусио тајанствену спону са тим што елементарно обдржава живот на овој планети, чинећи две трећине свега што јесте, са морем, толико присним мада суштински несагледивим. Море је један од појмова који се не могу посве умом обујмити, до краја разумети, истражити и исцрпети. 

    Андрић је брђанин који је у свом животу препознао нит која га спаја са морем, и мада доста позно он се и најзад прикучио обали, настанио се надомак херцегновској риви, свега коју стотину скалина узбрдо. Напустио је дични захуктали велеград, онако како је некад отишао из касабе уз Дрину, у којој је стицао прве појмове о свету и самом себи. У овом кратком спису обзнанио је суштину своје страсти, и плодове свога поимања скопчаног за то земаљско чудо названо морем. Чулне обрисе мора, боју галебовог перја, шум таласа, он упоређује на невероватан начин са нечим наоко неспојивим... 

Долази нам мисао да су то оне далеке и дивне играчке за којима плачу сеоска деца у нашим планинама, ноћу, док им мајке узалуд нуде дојку која ублажује само прву жеђ и глад. 

    Вели да приспевши на море „ми смо на важном прелазу, на путу који води ка одуховљењу...“ Море нам дарује неко заумно одземљење, тврди он. То што нам открива ја могу одмах потврдити својим властитим чувством које се у нешто сасвим слично томе осведочило. Свако ко нађе у себи то препознавање припадник је једног вероватно веома бројног братства. Једном давно, кад први пут прочитах Андрићеву језгровиту депешу о мору, закључио сам да са њим, тим великаном од пера и мастила, заједничарим по тој специфичној сродности сентимента, по одувек у мени живом усхиту свим оним што се односи на море. 

    Али ме је далеко дубље коснуло нешто друго што је међу овим речима испољено... При помисли на горку стихију у којој се тако гаси свако име и брише сваки лик, шири се у мени неразумљиво гануће и постаје без граница. Реч је о слутњи нестанка и ослобођења од самог себе и свега земног, о оној одисејској кошпици што је похрањена у ваљда сваком човеку (мада је мало ко тражи и једва понеко пронађе)... није ли то зов танатоса, испотиха, али вазда присутан призив жудње за рашчињењем живота, оличен у митском краљу скитару, који се полутавши морем обестрвио и обезнанио не умевши да се кући врати. Ни имена ни лика, ни идентитета нити одредишта... гануће које се растаче изван граница које се бришу. У тајанству мора Андрић проналази ту танатичку страст из дубине људке психологије. 

Талас постаје крило. Бивамо бестелесни и срећни. Летимо.

    У своју химничну лирску медитацију о мору Андрић је уткао искорачење из земаљског домена, спојивши тако две вечито супротстављене и опречне симболике. Море одиста спаја симбол живота и онај њему наспрамни симбол смрти. То је урадио толико вешто да су те две нити неразмрсиве, преплићу се и једна у другу пониру, међусобно се надграђују и стачу у гутљај морске воде којом треба, узвикује он, испрати уста. 

Исперите уста морском водом! У њој ништа не труне и зато је драгоцена и света као лек, враџбина, и још несавршен облик вечности која нас чека. Горка је, али горчине се не треба бојати; горчина значи растанак; а растанци су неизбежне станице на путу ка савршенству.

    Зачуђујућу митологему уграђену у овај кратки исказ лирског замаха али и мудрачког обрасца открио сам рано, вероватно већ при првом сусрету са књигом под насловом Стазе, лица, предели коју сам присвојио међу сабраним делима нашег нобеловца. Имао сам потешкоћа да измирим две опречне нити од којих је сачињено то загонетно ЛЕТЕЋИ НАД МОРЕМ – чак је и сам наслов некако сам себи опречан, у раскораку; јасно је да писац не говори о пловидби, а летети се може авионом, балоном, цепелином, параглајдером... но није ту ни о томе реч, јер писац помиње галеба, крило, те је тако логично претпоставити да асоцира на могућу преобразбу у речену птицу; он би да лети ниским летом галеба, онако тик над површином, и у имагинацији то већ и чини исписујући свој поздрав мору. Он се креће (читајући и ми смо с њим) својом духовном наутиком, у унутрашњем свету, над унутрашњим морем. 

    Све то има прикривени, или барем ненаметљиви одзвук опраштања пред одлазак. 

    Можда је то најутешнија, најшира и најбезболнија интонација одласка са ове равни постојања, ка прекорачењу у ону другост, ванпојмовну, нерециву, но која се ипак наслућује, наговештена снагом симболике коју море у себи садржи. 

    Готово са сигурношћу можемо устврдити да је Андрић овде изрекао своје опраштање од овог света и живота, сублимишући и целокупно своје путовање од континенталних гудура, из копнених ровова и јазбина, изван тескобних шума и неогрејалих ледина – ка обали морској, надомак валовља и галебовог вриска, па потом у пловидбу, коначење у бродској кабини на пучини, те најзад у етеричност ослобођену свега, па и мора самог. 

Тај бескрајни и нејасни разговор између самца човека и тишине око њега, значи да смо при крају пута. У нашој самоћи, служећи се још чулима, али не више за чулни свет, тај шум има да нас пренесе у пределе где се не зна ни за звук ни за тишину. 

...пруга мора у дну видика изгледа увек као капија која одводи са света, а хук таласа као последње што позајмљујемо од ове земље. 

    Не знам поуздано када је овај запис срочен, али ми нешто говори да је то морало бити у неко зимско јутро у Његошевој улици 79, у Топлој, како се зове тај херцегновски дистрикт, где је једина кућа коју је за живота саградио за себе и супругу. Зна се да га је пред крај земног боравка опхрвавао неспокој, као што је познато да је до мора стигао одступајући, узмичући од позног таворења међу људима; знано је да је баш то место на земљи било уточиште које је одабрао… ту мора да су настале неке ваздушасте контемплације, јер је своја магистрална дела већ био написао. Додуше, носио се са рукописом романа у напредовању, ред је и то поменути, а реч је о наслову Омер-паша Латас. Он је у дупљи свог скрајнутог мировања левитирао налакћен на безвременост, која га је све чешће походила. Управо дашак тог стања и трајућег статуса, рекао бих, хуји из редова Андрићевог лепог бревијарног омажа мору. 

Зато ми пруга мора у дну видика изгледа увек као капија која одводи са света, а хук таласа као последње што позајмљујемо од ове земље. 

    Дочим, толико животности, распричане, перцептивне, досетљиве, има дуж каскада дотичне сетно-ведре илуминације. Фабулозна су одиста, као и увек, Андрићева запажања којима се поиграва... маестралне су нанизане дедукције, као ниске питагорејског степеништа савршено тачних сразмера. Тако се свет разоткрива очима обдареног посматрача. Рачуница смисла је свакоме јасна, чиста и лепа као распоред шарених бобица на дечијој рачунаљци. А то увек, признајмо, обрадује и разгали човека. 

Сам излаз на морску обалу даје илузију да путујемо ка савршенству. Престају шуме које притискују и застрашују дух и у којима се све дави и надскакује у необузданом растењу. Биље постаје све ређе и племенитије, издваја се и усамљује. Оморика постаје кипарисом, планинска дивљака слатком смоквом, а безимена трава рузмарином. 

    И ето га Медитеранео, његова појавност засвођена драгоценим узорцима флоре, његови амбијенти омамљујућег спокоја. Ту је негде задивљујући пасаж у ком је врхунац целе ове скупоцене антологијске каже. Фасцинантна је та сажета парабола о преображењу људске природе. Нешто одистински заумно склопиле су ове речи које се пред читаоцем претварају у слике... тешка је егзистенција тог монтањара којег је усуд држао далеко од мора, но он се, мору дошавши, полако претвара у танког пругасто-плаветног морнара који заставицама сигнализира са катарке; те најзад он постаје само знак и слово, само-самцито и јединцато слово, трун језика... 

Чини ми се да гледам како се брђанин, који причајући сањивим гласом, у планини, крај ватре, личи на дива, исполински великог и тешког, полагано претвара у морнара, у ситног матроза који са два барјачића у раширеним рукама, високо на катарци, сав постаје знак и слово, једно једино слово у сажетој реченици диктованој најпречом нуждом. 

    Дивне ли апстракције у којој се тежачко трајање ослобађа свог терета, своје земљане мрзовоље и поспаности, материје и стрепње. Такве се слике, визије и угледања не дају заборавити. 

    Но можемо се слободно запитати чега су плод ови просјајени увиди, те епифанијске лампице идеје, од чега велики писац среже ту минијатурну бравуру која се у дубину и не може сасвим истражити и испитати. 

    И запитати се додатно, премда знамо, није ли све ово диктовано најпречом нуждом... 

И понори од сјаја који се проламају понекад, лети, на олујном небу над морем, само су бледе наговести унутрашњих океана, јер сва земна мора остају за нама – ни таласа ни крила! – као симболи које смо превазишли. 

    Унутрашњи океани, дакле. А не звона и прапорци... да се послужим том комичном парафразом. Хоће ли се у складу са Андрићевом назначеном жељом и слутњом целцато наше животно искуство прометнути у сферу неког вишег реда, некуда у астрални тиркиз под етеричним славолуцима, у морски бескрај немерљивог сопства – мени није знано... но неко би могао да зна. 

    Иво Андрић је могло би се рећи, био надомак тог сазнања.