Kлуб Калисто
Курс креативног писања за младе
под покровитељством Министарства културе Републике Србије
ВИНО – Иво Андрић
Мислим о свакидашњим обичним стварима и о радостима које имамо од њих. Мислим о вину. У овом тренутку не знам шта су песници рекли ни шта мудри људи мисле о њему. Оно што песници говоре то је као ветар, а о мишљењу људи не вреди водити рачуна, јер се не живи од мудрих људи ни због мудрих људи, него мимо њих и против њих. Ја говорим само о стварним радостима које су вечите, јер су једном постојале. Све оно што ја славим овим речима, прошло је једном кроз моја чула и моју свест, обрадовало ме и окрепило и оставило ми мисао о себи као једину стварност. Једна од тих ствари је и вино.
Идући уназад у сећању, не могу да видим откад носим његову слику и изговарам звучну реч која га означава. То није оно црвено вино што се види у невешто насликаном крчагу, изнад врата крчме поред које смо ишли у школу; ни оно бело које је остајало у чашама, иза госта; ни тајанствено причесно вино које се више наслућује него познаје. Прво право вино из мог сећања, то је оно из библијске приче о милосрдном Самарићанину. Вино, помешано са уљем, којим непознати пролазник испира ране страдалнику. Ту сам му, чини ми се, први пут осетио вредност, снагу и смисао. После, прошла су поред мене многа вина ове земље. Славна, негована вина винородних крајева, што спавају у земљаним судовима или глувим забреклим бачвама које не одговарају на куцање, чувана као експлозив или тајна реч. Сеоско вино које нeма у свету имена, него само надимак без славе. Племенито вино које се полако и побожно приноси столу. Сиротињско вино које радничке жене доносе са ручком својим мужевима на грађевини, које се пије из флаше и иза којег се надланицом леве руке бришу влажни бркови. Опасна вина наше младости, убога, лажна, дивна вина ђачких година, која су била само слика наших унутрашњих пијанстава и заноса и која су прошла са тутњем нашег пулса и шумом наше крви неповратно у заборав, где им је и место. Успомена на једно од тих вина остала је ипак у мени, и носим је као топлину сопственог тела кроз брзе промене догађаја и хитрих годишњих доба.
На једном острву у Средоземном мору остала ми је недопијена докраја тешка чаша, на столу од камена. И данас, после много времена, ја могу да загледам у ту широку чашу и да на сјајној површини вина видим перголу са окрајком неба и да наслутим жив и нејасан одраз мога лица и поред себе сеоску девојку која говори гласом из груди, поправљајући косу и извињавајући се: „Имамо само сира, хлеба, маслинки и вина.“ У то мало светле течности – колико гроб да се прелије – што је остало иза моје утољене жеђи, ја сам некад могао да утопим не само све што јесам, што сам био, видео и знао о животу, него и сва вина овога света и свет сам са свима променама и свима створовима и људима, живим, помрлим и нерођеним.
Дуг дан на летњем мору, вино, хлеб, маслинке, и насмејана жена са топлим гласом који долази из груди. Па то је било много више него што је мени изгледало да треба за мој кратак век без рачуна.
Али шта је недопијена чаша коју сам оставио једног лета на острву! И у овом тренутку у мојој свести она сја и блешти златним површинама до у бескрај. Па ипак видим, са сваким даном све више, како та пучина полагано остаје иза мене и осећам неумољиво јасно да је целокупно вино ове земље само мртво, затворено море из којег треба тражити излаз у океане што нас чекају.
Андрићеве поетско-филозофске прозне минијатуре
(аутор Момчило Бакрач)
Запажено место у Андрићевом опусу имају кратке и нешто дуже забелешке, нотице у ходу путем покрај кога стоје знакови, прикривени и безмало свакоме неприметни, као и они незаобилазни, које је немогуће не приметити. Андрићева пасија да хвата те просеве, јасне сигнале или немуште назнаке, наговештаје, подсетнике, да дешифрује трагове смисла у тим закопчаним језгровитим порукама, оставила нам је у наслеђе сву силу драгоцених филиграна сажетих и распричаних у језику.
У готово неистраживом обиљу тог сазвежђа много шта је блиставо и искреће, и загонетно и откровењско. Неретко еманира лиризмом, па би се могло именовати као прозаида, односно песма у прози. Још чешће је по среди савршено срезана раскош прозног израза у једном тематском кругу склопљена. Кадикад има одлике бревијарних филозофских записа, у којима достојанствено иступа блистави ум са свим својим иманентним преимућствима. У појединим узгредним белешкама, на путу који је сам живот, велики писац је склопио нешто што има све три горе наведене компоненте, начинио је амалгам поетско-филозофске приповести. Један од савршених примера тог збивања је запис о вину. Насловљен је једном речју, самим именом знаменитог феномена, које је само по себи толико бременито значењем да му не треба ништа придодавати, толико снажно да му се не ваља придодавати било какав контекст, па ни онај у коме се помиње истина. Вино, дакле. Реч обухватнија од ма какве појединачне приче о томе појму.
Први пасус ове бревијарне филозофеме која је нуклеус многоликог и многоструког књижевног дела толико је згуснут и садржајан, такође и савршен у смислу форме и стила, да се мора помислити да је плод дуге и темељите сублимације, синтезе која је сазревала годинама.
...Оно што песници говоре то је као ветар, а о мишљењу људи не вреди водити рачуна, јер се не живи од мудрих људи ни због мудрих људи, него мимо њих и против њих...
...Ја говорим само о стварним радостима које су вечите, јер су једном постојале...
...Све оно што ја славим овим речима, прошло је једном кроз моја чула и моју свест, обрадовало ме и окрепило и оставило ми мисао о себи као једину стварност... Једна од тих ствари је и вино...
Убедљива језгровитост у фону свевремених класичних дела овде се испољава у пуном сјају, мирно и узносито указују се смеле и необичне идеје, мисаони замах одише свежином високог видиковца, у њима има и превратничке слободе колико и древне мудрости. Има и дубоко личне појединчеве истине, за коју је неопходна крепка самосвојност. Не ради се овде само о сентенциозном обрасцу високог стила, него много више о истинској проживљености. Отуда ове слојевите мисли делују убедљиво и имају снагу да онога ко им приступа повуку у ковитлац асоцијација. То да „се не живи од мудрих људи ни због мудрих људи“ загонетна је идеја, а могли бисмо је откључати на више начина... рецимо тако да од мудрог човека и његове мудрости нема нарочите вајде за пуко просто битисање на тврдој равни овога света, нити свету, таквом какав је, од мудровања ни помоћи, а камоли спаса... поготово се не живи због мудрих људи, јер они ту вредност немају у крајњем смислу, па нити у ономе свагдашњем; није ли, уосталом, мудри Соломон, мудрац над мудрацима, крајњи пример да узвишена мудрост бива узрок посрнућа и залог за пад и пропаст. Може се такође рећи и следеће: да је мудрост мудрих људи недохватна просечном човеку, дакако ни масама, те тако остаје бескорисна... што би било одиста песимистички, но знамо да то Андрићу није било страно, напротив. Он говори о „стварним радостима“... а оне су вечите (односно вечне) „јер су једном постојале“... дакле, оно што је једном постојало самим тим је вечно, у вечност уклесано... да, постоје ту конотације са Ничеовом идејом „вечног враћања истог“, а можда та Андрићева мисао кореспондира са Витменовим песничким заносима у односу на узвишене тренутке који бивају непролазни јер су се утиснули у ткиво времена... но преовлађује утисак о проживљености оствареној властитом осећајношћу, та слутња прожима ту мистичну мисао. Такав утисак писац поткрепљује и појачава овим речима: Све оно што ја славим... прошло је једном кроз моја чула и моју свест... и оставило ми мисао о себи као једину стварност... Такву снагу за њега има печат искуства. Та је завршна вињета изговорена као аргумент, са чврстином која нас уверава да у његову искуственост не треба сумњати. И одиста јесте тако, јер великог писца великим чини понајпре интензитет његовог присуства, његова снажна перцепција којом прониче кроз појаве и збивања. Уосталом, то и јесте основа сваког дара.
Након тако чврсто постављеног почетка запажања се разгранавају и додатно продубљују у исти мах. Андрић своју пуну пажњу посвећује основном предмету свог списа, вину, тој опипљивој земаљској твари која у себи садржи митологије и векове, надахнућа и свете ритуале, назнаке и профане и сакралне.
Андрић најпре анализира самог себе, поље своје спознаје и увида, сопствено биће у наслагама успомена, получених утисака кроз живот и са феноменима постојања остварених дотицаја. Док сам рукопис настаје писац истражује откад носи слику вина и изговара звучну реч која га означава... каже да испрва није у његовој моћи да призове тај иницијални тренутак и тачку додира. Након низа дојмљивих и сликовитих негација у које је уткана фина градација, необична (То није оно црвено вино што се види у невешто насликаном крчагу, изнад врата крчме поред које смо ишли у школу; ни оно бело које је остајало у чашама, иза госта; ни тајанствено причесно вино које се више наслућује него познаје...), долази он до часа разоткривања - „Прво право вино из мог сећања, то је оно из библијске приче о милосрдном Самарићанину. Вино, помешано са уљем, којим непознати пролазник испира ране страдалнику...“
Једна тајанствена нота слила се у ове речи. То је вино самилости, са снагом и чистотом које су неопходне за видање рана и исцељење... нешто сакрално мада болно земаљско. – „Ту сам му, чини ми се, први пут осетио вредност, снагу и смисао.“
Маестрално је дубока и префињена та мисаона нијанса. Ваља ту стати и приметити и оно „чини ми се“. Ту се очитује једна од значајних одлика Андрићевог духа. Могло би се рећи да је та одлика опрез и скромност, блага али увек присутна скепса, тј. одсуство преувеличавања своје моћи увида и закључивања. Андрић никада не иступа као неки омнипотентни мислилачки и стваралачки демијург, како су то кроз историју чинили многи, поменути Ниче, те и нељудски надобудни Хегел, узвишени Гете, узносити Спиноза, аналитични Декарт и сијасет других. Насупрот ономе који је Иву Андрићу био истински близак, Кјеркегору наиме.
Елем, Андрић каже да су, после тог првог додира са вином, у духу, прошла поред њега многа вина ове земље.
Славна, негована вина винородних крајева, што спавају у земљаним судовима или глувим забреклим бачвама које не одговарају на куцање, чувана као експлозив или тајна реч. Сеоско вино које нeма у свету имена, него само надимак без славе. Племенито вино које се полако и побожно приноси столу. Сиротињско вино које радничке жене доносе са ручком својим мужевима на грађевини, које се пије из флаше и иза којег се надланицом леве руке бришу влажни бркови.
Ово није пука набрајалица, већ скоковита парабола која дочарава распон појављивања феномена знаног као вино. Од господства до убоге простоте, од сакралности до грубости, од славе и помпе до безименога плебејства, тај је распон раздалек и неспојив подједнако као што су то и слојеви људства, човекове друшвене категорије.
Опасна вина наше младости, убога, лажна, дивна вина ђачких година, која су била само слика наших унутрашњих пијанстава и заноса и која су прошла са тутњем нашег пулса и шумом наше крви неповратно у заборав, где им је и место.
Дотакао се Андрић на крају низања онога што је и лично и опште, колико је то обоје управо младост, свачија, нечија и само његова, дубока и преварна, плитка и фриволна, наивна, варљива, крхка и дирљива. Вино је скопчано са младошћу, свом од незнања и жудне хитње, убого и лажно а ипак дивно, те најзад пролазно, јер му је суђен пад у заборав, а у забораву је тим винима и место, како писац ових редова каже, прилично одсечно, несентиментално, опоро.
Сваки горе наведени издвојени пасаж је попут мајсторски исеченог и обрезаног брилијанта. Језгровитост и бритка прочишћеност израза, што има обрисе једноставности, то су одлике стила којим располаже тек понеки високо надарени мештар, онај коме се може и сме приписати сјај генијалности. Но тек ту следи најава врхунца...
Успомена на једно од тих вина остала је ипак у мени, и носим је као топлину сопственог тела кроз брзе промене догађаја и хитрих годишњих доба.
Дакле једна савршена најавна реченица, са отвореним излазом, као капија без вратница на чијем фризу стоји рељефно антре. Успомена коју носиш као топлину сопственог тела... једнако загонетно и посве блиско, дубоко искуствено а опет универзално. Ваља запазити како је Андрићева маестралност ненаметљива и неоптерећујућа, и то понајпре зато што је непатворено искрена, танано интимистичка и животна.
Следећа секвенца је прича у нуклеусу, блесковита минијатура која описује збивање. А опет, управо ту наступа есенцијална лиричност...
На једном острву у Средоземном мору остала ми је недопијена докраја тешка чаша, на столу од камена.
И наново – то што је срочено јасно је видљиво, инстинктивно знамо да није измишљено, а зачудно је бременито семантичким дубинама и у њима слојевима наговештених значења што наликују на ејдетске слике. Ту је и неразлучиви немир пун очекивања... питамо се зашто је чаша остала недопијена и зашто је тешка, кад би морала бити безмало празна, иначе би била наречена као напола пуна, полупразна, тек отпијена... да ли је тешка од неименоване тегобе, тескобне хитње можда, или незнанога немира... или је од брушеног кристала, или од масивног ливеног стакла, или је то месингани пехар из минојских ископина... или је чаша тешка тек зато што је отежала од додира са каменим столом... а камени столови су ретка појава, својствена храмовима и олтарима и митским трпезама... и некрополама.
И данас, после много времена, ја могу да загледам у ту широку чашу и да на сјајној површини вина видим перголу са окрајком неба и да наслутим жив и нејасан одраз мога лица и поред себе сеоску девојку која говори гласом из груди, поправљајући косу и извињавајући се: „Имамо само сира, хлеба, маслинки и вина.“
Божанствена једноставност, просјајена готово аскетска чистота која стоји иза тога девојчиног „само“ као образац дивотног Средоземља у коме као да ни не постоји ништа осим онога што је драгоцено... а зар има веће раскоши од хлеба, маслинки и вина, има ли господскије трпезе од штуре раскоши сеоске таверне на острву истуреном из медитеранске плавети? А поред свега тога, сушто истинитог, јасан је образац свакодневља који има обрисе светачке испоснице.
У то мало светле течности – колико гроб да се прелије – што је остало иза моје утољене жеђи, ја сам некад могао да утопим не само све што јесам, што сам био, видео и знао о животу, него и сва вина овога света и свет сам са свима променама и свима створовима и људима, живим, помрлим и нерођеним.
То је кључна реченица целог овога Андрићевог сказа о вину, у њој је скружан основни разлог и иницијална инспирација за то што је исказано. Ту се обрела мисао неомеђена, зачудна, несводива на пуко праволинијско поимање. Иза ње као да би могли настати и спевови. Мисао је надасве филозофична; дакле, сва големост бивствујућег може да се утутка у чашу и порине у преостатак човековог гутљаја замамног земаљског блага знаног као вино... па и сва вина икад дозрела и сточена откад је света, те и сам свет, у свим својим испољеним видовима, такође и оним неиспољеним, нерођеним. Запањујуће је парадоксална та недокучива мудрост која и није донета да би се могла дешифровати. Песници су чуђење у свету, како то рече један од мноштва песника. Наслућујемо да је Андрић ту на трагу оне оријенталне мистичне поставке по којој се у микроузорку постојећег може видети и спознати универзум у својој целости и суштини. С напоменом да централно место у његовом мистичком обрасцу има сркут вина на дну недопијене чаше.
Дуг дан на летњем мору, вино, хлеб, маслинке, и насмејана жена са топлим гласом који долази из груди. Па то је било много више него што је мени изгледало да треба за мој кратак век без рачуна.
Дирљиво огољено и сурово исповедно. То је још један контрастни пар Андрићевог осећајног и мисаоног распона. Кратак век без рачуна... у коме је достатна за испуњеност и смисленост речена раскош скромног савршенства сведеног на неколико блесковитих слика и топлих звучања и нешто ужитка за чула додира и укуса. Није ли бићу човековом вечито тако једнако горко и узбудљиво... то да је век кратак – увек је тако, ма како замашан да је распон годишта која промичу; а да је без рачуна – нема ни труна сумње, јер живот највећма јесте стихија, колебљиво витлање које се не допушта обрачунати, на на послетку, камоли унапред.
...осећам неумољиво јасно да је целокупно вино ове земље само мртво, затворено море из којег треба тражити излаз у океане што нас чекају.
На послетку химне вину поставио је Андрић то расходиште, крај без конца, дочетак без свршетка. Рашчинио је он све са чим је своју причу отпочео. Опозвао је поклоњење вину ове земље... назвавши га мртвим и затвореним морем окренуо се сав ка слутњи океана... који чекају... њега, нас... на самом врхунцу удивљености над бивством и његовим блиставим феноменима он се отиснуо, без жаљења. Склопио је тако метафору самог живота, сколутао је постојање у један густи сведени збир... Тај његов маневар је бравурозно парадоксалан, заумним обртом засвођава мислену конструкцију којом је пловио, закратко, као бродицом од папира.
А све се то збило у оном једном недопијеном гутљају вина, колико гроб да се прелије...
