Omaž Čarlsu Simiću
.jpg)
Velika osakaćenja
Svako ima samo jednu nogu.
Tako nam je teško da hodamo,
Tako teško da se penjemo uz stepenice
Bez štapa ili bez štake pridenute nam uz ime.
I samo jednu ruku. Nemoguća iskrivljavanja
Samo da zagrliš stvorenje koje voliš,
Da odsečeš hleb za stolom,
Da u žurbi navučeš kaput.
Napomenuo bih da smo skoro slepi,
I nagluvi na oba uva.
Opasno je biti na ulici
Sred zbora osakaćenih.
Uz tek pokoji korak skopčan sa pamćenjem,
Mi krotko dopuštamo da nas razonode
U beskrajnom sumraku –
Dok nas kao slepce vode kaišem za ruku slepi psi.
Potpuna tišina svud oko nas
Sa drvećem uvek golih grana,
Kišne kapi silaze samo do pola,
Dođu tako blizu do nas pa odustanu.
Pesma
Moj otac piše ceo dan, celu noć;
Piše dok spava, piše u kovčegu svom.
Prijatno je i tiho u kući našoj.
Možete na svetlosti sunca videti čestice prašine.
Povremeno zavirujem preko njegovih ramena
Na svu tu belinu. Pada sneg.
Kao što biste očekivali. Kap mastila
Sahranjuje se brzo, kao stope trag.
I sam bih se izgubio, ali tamo je njegova senka
Na zidu, poput visoko posađene sove,
Tamo je njegovog pera zvuk
I boca na stolu utonula u misao.
Kada se boca dokrajči,
Njegova mrka velika ruka
Veća nego zemlja
Seže za mesečevom slavinom.
Životinje
Nema vesti o životinjama.
Da nisu iščezle? S daždevnjacima sam
Obično dobro stajao. A lisice,
Jesu li još uvek tamo, napolju, u mraku?
Nemoguće! Na mestu gde se obično u mom snu
Napasao konj – praznina, rub litice
Na kojoj se klatim
Nevičan, no s puno sreće.
Vidim sad, trebalo bi da preuredim
Svoj zverinjak na neki drugi način:
Bez ikakve kosti, bez ijednoga oka,
Bez znaka krvi u snegu
I bez laveža š
Što dopire preko ramena.
Sam, bez uzora –
Upućen na sopstvene snage
Treba da domamim iz ovog krša i otpadaka
Što preostadoše, jedan novi soj –
Nekakav zub,
Neko vime
Puno mleka.
Anđeo čuvar
Baka mi je često pričala o njemu
I kako pažljivo o nama brine
U ove tamne, paklu nagnute dane.
Bila je sigurna da će me čuvati
Van dohvata zla.
Osim toga mi je poverila
Da ću ga jednom sresti.
Zaboravio sam da je pitam
Hoću li ga odmah prepoznati
Ili će on da mi se otkrije
Lično, u pravo vreme.
Do dana današnjeg pažljivo
Posmatram svoje susede.
Čak zavirujem kratkovido
U ogledalo dok se brijem.
Moj zamor od epskih proporcija
Sviđa mi se
Kad Ahila
Ubiju
Pa čak i druškana mu Patrokla –
I onu usijanu glavu Hektora –
I kad je čitava grčka i trojanska
Jeunesse doree
Manje ili više
Stručno poklana
Tako da je najzad
Mir i tišina
(Bogovi su za trenutak
Zavezali)
Može da se čuje
Kako peva ptica
I neka ćerka pita majku
Sme li da ode do izvora
Pa naravno da sme
Po toj finoj maloj stazi
Što vijuga
Kroz maslinjak
Staza u oblacima
Tvoje rublje i moje
Leti po sobi
Poput oluje belog perja
Udara o prozore i tavanicu.
Nešto nalik prigušenom smehu
U vazduhu
Dok ležimo blaženi
Tonući u san.
Krošnje su ružičaste
I iznenadno sećanje
Na vožnju biciklom
Sa rukama u vazduhu
Niz strmu stazu koja vijuga
Do plavog mora.
Tetovirani grad
Ja, koji sam samo jedan nedokučivi
Delić škrabotine
Na zidu nekog skladišta
Ili ulaza u metro.
Nalik palidrvcetu,
Srce probodeno strelom.
Nažvrljana kazna za parkiranje
Koju policajka kači na mrtvačka kola.
LUDI ČARLI ispisano crvenim sprejom
Željan da se ogreje zbijen u redove
Sa drugim nepoznatim božanstvenima
U nekom podvožnjaku u noći.
(iz zbirke Svet se ne završava)
*
Tamo gde je neznanje blaženstvo, gde se noću počiva
na postelji gluposti, gde se na kolenima moli jednom
budalastom anđelu… tamo gde se u vojsci presrećnih
tupana za budalom ide u rat… Tamo gde petao kukuriče po
vasceli dan.
Lepi šupljoglavac stalno ispočetka peva isti napev
neke ljubavne pesme. Za doručak na terasi imamo varljivo
naslikano grožđe koje čak I ptice kljucaju. A zatim
poljupce… za koje zaboravljamo da skinemo svoje maske za
dan Svih svetih.
*
Jedan arktički putnik sa odajom koju treba preći.
Velikom, belom odajom, sablasno svetlom i beskrajno
čistom na jutarnjem suncu.
Udaljeni zvuci iz kuhinje… kada bi samo mogao da
bude personifikacija stranca koji pešice stiže u zabitu,
snegom zavejanu oblast, neba zaslepljujuće praznog i
plavog.
U sobi je bilo tiho. Mogao je da oseti čiode i igle u
svom novom, crnom odelu dok je iščekivao arktičku švalju,
ništicu na vršku njenog jezika.
*
Znao sam jednu noćnu pticu koja je sanjala o tome da
postane zvezda kantri muzike. O, okrutna sudbino! O,
plačna dolino! Ispijali smo viski iz šoljica za kafu dok je
džuboks vrteo njene omiljene pesme. Hranila me je
komadima mesa nataknutim na viljušku dok je moja ruka
lutala ispod stola. Barmenove velike uši pretvorile su se u
grimiz. Njene oči su bile zamagljene, glava zabačena, tako
da je moj naredni zalogaj visio u zraku. Morao sam sve
vreme da istežem vrat da bih zagrizao.
Šta sam mogao da uradim? Ludost toga bila je tako
primamljiva, a noć tako hladna.
*
Mrtvac silazi s gubilišta. Pod miškom nosi svoju
okrvavljenu glavu.
Jabuke su u cvatu. Dok ga svi posmatraju, on krči sebi
put ka seoskoj krčmi. Tamo, seda za jedan od stolova i
naručuje dva piva, jedno za sebe, drugo za svoju glavu. Moja
mati briše ruke o kecelju i služi ga.
Tako je tiho na svetu. Može se čuti stara reka, koja se
u svojoj pometnji katkad zaboravi i teče unazad.
Motel raj
Milioni mrtvih; svi nevini.
Ostao sam u sobi. Predsednik je govorio
O ratu kao o nekom magičnom ljubavnom napitku.
Širio sam oči zaprepašćen.
Moje lice u ogledalu podsećalo je
Na dvaput poništenu poštansku marku.
Ja sam živeo dobro, ali život beše očajan.
Toliko je vojnika bilo toga dana,
Izbeglice zakrčile puteve.
Prirodno, svi su nestali
Jednim dodirom ruke.
Istorija je oblizivala svoja krvava usta.
Na plaćenom kanalu, čovek i žena
Razmenjivali su gladne poljupce i kidali
Odeću jedno drugom dok sam ja posmatrao
Isključivši ton u sobi potpuno mračnoj
Osim ekrana na kome beše
Previše crvenog, previše ružičastog.
.jpg)
