Kurs kreativnog pisanja za mlade - književni klub Kalisto
pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije
POLJUBAC – Judita Šalgo
Čovek se nagne kroz prozor da vidi kakvo je vreme,
pogleda sa desetog sprata i pomisli: Šta kad bih skočio?
Ali ne skoči, samo pogleda.
Šta je pogled?
Blagovremeno prekinuti skok.
Izađe iz stana, pred liftom sretne ženu blještavo nakarminisanu
i pomisli: šta kad bih kriknuo?
Ali ne kriknu, samo reče: Dobar dan.
Šta je dobar dan?
Blagovremeno prekinuti krik.
Lift krenu,
Čovek, gledajući ženu u usta, pomisli: šta kad bih umro?
Ali ne umre, samo pomisli.
Šta je misao?
Blagovremeno prekinuta smrt.
Ono što čovek prepoznaje kao stvarnost jeste samo
nedovršena slika.
Žena, naprotiv, uporno gleda čoveka koji stoji naspram nje,
i dok lift meko, ne zapinjući, ne podrhtavajući čak, ponire,
ona oseća kako, od nožnih prstiju i stopala naviše,
uz listove, bedra, uz utrobu, ždrelo, jezik,
neprekidno umire.
I ona pomisli kako je samo smrt neprekidna, ali čovek
najednom pritisnu svoje usne na njene, i misao se
blagovremeno prekinu.
Filozofični ogled o fenomenima intime i smrt, uz muziku svakodnevlja
Inicijalni trenutak ove pesme zakucava se ravno u srž onoga što zovemo paradoksom egzistencije, naime, sred tople naive svagdašnjeg zbivanja lišenog bremenitih značenja, iz toga korpusa lagode i bezbrižja pukog gledanja kroz prozor da se vidi kakvo je vreme – sa desetog sprata nadole klizne pomisao: Šta kad bih skočio?
Na toj povišenoj noti iznenadne dramatičnosti stoji zagrcnuti srh tišine, no svega trenut potom pesnikinja opoziva uspostavljenu napetost stihom – Ali ne skoči, samo pogleda.
Život nas uči da na taj način relaksiramo iznenadne nasrtaje senke sa naličja bivstva, tanatosove nestašne dosetke, poput te što je na početku ove pesme zazjapila, kao i druge nepodopštine uma sklonog da zaviruje svukuda, pa i u ponor nevidelice koja se često javlja obrisima ništavila. Pesnikinja samo koristi manevar nasleđen od sopstva antroposa.
U prva tri stiha pesme zbiva se klackalica golemih amplituda, najpre ravan bezazleno banalnog, čas potom zev mračne pomisli što iskače niotkuda, bez priziva i povoda, zatim namah ponuđeno poništenje sažeto u ne skočiti već samo pogledati... mada jednom zazvano ne može biti posve poništeno, ni kada ga opozoveš, otisak njegov ostaje tu.
Tad filozofična pesnikinja Judita na pult misaonog eksperimenta spušta pitanje:
Šta je pogled?
Ne časeći časa odgovara, razrešava svaku nedoumicu i dilemu stamenom čvrstinom tvrdnje. Izjavljuje – pogled je blagovremeno prekinuti skok.
Šta nam njeno razrešenje govori... da se refleks realizovanja tamnog poriva zaustavlja nečim elementarnim i prostim, bliskim i podjednako refleksnim – pogledom, dakle, što dejstvuje blagovremeno.
Ergo, elementarnost nas gura ka ponoru, preko crte koju je povukao racio, jednako kao što nas i spašava upravo ona.
Blagovremeno je jedra i sočna reč, kao narandžina pulpa.
Upotreba te reči u datoj poziciji u pesmi naznačava utešnost, dobrodošlu blagost.
Igra dualiteta i neobičnih iskošenja nastavlja se i u sledećoj situaciji u kojoj se zatiče isti onaj čovek, dakle lirski junak koga pratimo (uviđamo to upravo toga trena), dotični lik izlazi iz stana, pred liftom sretne ženu blještavo nakarminisanu i sa već uobičajenom naglošću pomisli: šta kad bih kriknuo?
No namesto toga samo izgovori dobar dan.
Judita ovde suptilno sugeriše sledeće: sitnim okamenjenim konvencijama obuzdavamo fine iracionalne ispade, kao što je razgaljujuće životinjstvo krika koje nam je kadikad na vrh jezika; sputavamo nemušti izraz užasa, teskobe, patnje, neznanja, bezumlja, tim vešto zajazujemo nebulozu primalnog opštenja, sušte gestove pobune bića protivu sopstvenog ustrojstva, nasuprot tištećem paradoksu koji nas iznutra rascepljuje.
Nesumnjivo, filozofska je potka ovih pesnikinjih nagoveštaja.
Upravo tako filozofira poezija, mimo diskurzivnosti traktata, izvan domena didaktike i njenih naravoučenija, nasuprot učenjačkoj egzemplarnosti. Poezija samo ukreše sev misli o kremen semantike, iskra biva okidač asocijacija.
Elem, šta je dobar dan? Naravno – blagovremeno prekinuti krik.
Naziremo obrazac ponavljanja. Kao da se pomalja i ključ za igračku znanu kao svet.
Dakako da je to samo jedan od privremenih nagoveštaja, nema sumnje da će svet ostati nečitak, nerešen i nedešifrovan i posle ove pesme. Judita to zna dok piše ove stihove, i mi čitaoci to znamo, zna i sam objekat znanja, svet, naime. Neznanje o njemu navek preteže.
Nešto neimenljivo u atmosferi pesme emanira tim osećanjem.
Dalje zbivanje je posve po uobičajenom ustrojstvu... lift je krenuo, čovek je pogledao ženu u blještavo nakarminisana usta i baš tad pomislio: šta kad bih umro?
Tanatos je najzad progovorio sasvim otvoreno, i to u pravi čas, kad se našao sučelice erosu koji blista na ženinim usnama. Napetost je upravo tu finalna, gudalom škripi svoju završnicu večito transičnu.
Čovek, dakako, ne umre, samo pomisli. Na taj smo njegov geg već svikli.
No šta je misao, pita pesnikinja, sada već pomalo ličeći na nastavnicu logike, latinskog ili geografije, čak matematike. Bla-go-vre-me-no prekinuta smrt.
Misao prekida smrt? Pa da, kad se javi blagovremeno.
Smrt pred mišlju ustukne?! Misao je jača od smrti!?
Nameru smrti moguće je takoreći precvikati, ako ti je misao dostatno snažna!
Čitaocu (tačnije – meni) ovde su znatno porasle uši. Čujem misao kako bubnja.
Kogito ergo sum... bum, bum.
Tanatosov drug Morfeus javlja da su nam kapci teški, da ni onaj koji je zapisao misao ne biva budan zanavek, misao sine, zviždukne eventualno, no ne biva od toga tanji mrak. Tanatos se na sve ovo ni ne meškolji, smejulji se i krčka ljuske časovnika, spravlja sos.
Pesnikinja Judita ide dalje u svom katedarskom nastupu. Kad kaže čovek ona u stvari misli muškarac. Kad kaže žena misli na ženu.
Po Juditi to kako muškarac vidi stvarnost samo je nedovršena slika, a žena, naprotiv, dovršava sliku, uporno gledajući tu bivstvujućeg muškarca ona oseća kako neprekidno umire, i to tako kako lift ponire, meko, ne zapinjući, ne podrhtavajući čak, ona umire od nožnih prstiju, postepeno, sve gore do jezika...
Žena pomisli kako je samo smrt neprekidna.
Biće da je žena po prirodi svesnija poniranja niz trajanje. Judita tako tvrdi u pesmi. Ona je žena, ima neposredno saznanje o tim datostima, kao i iskustvo motrenja muškarca i empirijskog znanja o njemu.
Zar žena pouzdanije treperi pred vlastitim nestankom?
Snažnije i istančanije oseća krhkost postojanja? Neprekidnost smrti.
Juditi se može verovati, jer nam sve gore izrečeno predaje njena iskustvenost, njeno unutrašnje zbivanje. To je svakako pesnički manir, pesnici, oba pola, ležerno i smelo daju papiru, vetru i etru svoje uvide, plodove potajnog samstvovanja, izdvojenog pojedinstva.
Ima nečeg šarmantnog, bezmalo očaravajućeg, u toj širokogrudoj drzovitosti.
Jednom lakonskom šrafurom, vinjetom nalik na žvrljavi potpis artiste, Judita odseca nit pesme ostavivši uvrnuti krajičak da zanoveta i zagoneta.
Misao ženinu o neprekidnosti smrti prekinuo je čovek poljupcem. Blagovremeno.
Tačnije – misao se prekinula intervencijom još jednog elementarnog fenomena. Nije tu na delu samo Tanatosov suparnik Eros, nego je posredi zbližavanje kao ključna stavka egzistencije, reklo bi se da se pesmom to nagoveštava... fenomenologija atrakcije čije je ime bliskost nastupa u pesmi korakom lakog plesa, neopterećenog krutom šemom kadrila ili valcera.
Kao i svaka uspela lirska celina i ova pesma diše ritmom obrta i iznenađenja, putuje protežući lučne arkade nagoveštenih značenja smelo i daleko, rasponom uzbudljivim. Srž izraza je u istančanoj jednostavnosti, prirodnosti i preciznosti, glatkoći bez zamućenja.
To je odlično sito za semantičke finese.
