Kurs kreativnog pisanja za mlade - književni klub Kalisto
pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije
PUTOVATI U LAVOV – Adam Zagajevski
Roditeljima
Putovati u Lavov. S koje stanice putovati
u Lavov, ako ne u snu, u osvit,
kad je rosa na koferima i upravo se rađaju
ekspresi i torpeda. Naglo otputovati u Lavov
usred noći, po danu, u septembru
ili u martu. Ako Lavov postoji, pod
pokrovcima granica i ne samo u mome
novom pasošu, ako vetrokazi drveća,
jasenovi i topole još uvek glasno dišu
kao Indijanci, a potoci bulazne na svome
mračnom esperantu dok barske zmije kao
meki znak u ruskom jeziku nestaju u
travi. Spakovati se i otputovati, potpuno
bez oproštaja, u podne, nestati
onako kao što su se devojke onesvešćivale.
I repusi, zelena armija repuha,
a pod njima, pod ambrelima
venecijanske kafane, puževi razgovaraju
o večnosti. Ali katedrala se uzdiže,
sećaš se, tako okomito, tako okomito
kao nedelja, i beli salveti i vedro
puno malina što stoji na podu i moja
želja koje još nije bilo,
samo vrtovi i korovi i ćilibar
trešanja i nepristojni Fredro.
Uvek je bilo previše Lavova, niko nije umeo
da shvati sve četvrti, da čuje
šapat svakog kamena koji je spalilo
sunce, crkva je u noći ćutala sasvim
drugačije nego katedrala, Jezuiti su krštavali
biljke, list po list, a one su rasle,
rasle bez pamćenja, a radost se krila
svuda, u hodnicima i mlinovima za
kafu, koji su se okretali sami, u plavim
ibricima i štirku koji je bio prvi
formalist, u kapima kiše i bodljama
ruža. Pod prozorom su se žutele smrznute forsicije.
Tukla su zvona i drhtao je vazduh, kukuljice
monahinja plovile su kao škune pred teatrom,
sveta je bilo tako mnogo da je morao
da izlazi na bis bezbroj puta,
publika je ludovala i nije htela
da napušta dvoranu. Moje tetke još
nisu znale da ću ih kadgod vaskrsnuti
i živele su tako poverljivo i pojedinačno,
služavke su trčale po svežu pavlaku,
čiste i ispeglane, u kućama je bilo malo
ljutnje i mnogo nade, Bžozovski je
doputovao da drži predavanja, jedan od mojih
ujaka pisao je poemu pod naslovom ČEMU,
posvećenu Svemogućem i bilo je previše
Lavova, nije se smeštao u posudu,
razarao je čaše, izlivao se iz
ribnjaka, jezera, dimio se iz svih
dimnjaka, pretvarao se u vatru i oluju,
smejao se munjama, postajao blag,
vraćao se kući, čitao Novi zavet,
spavao na sofi, pokriven huculskim ćilimom,
bilo je previše Lavova, a sada ga nema
uopšte, rastao je neuzdržano a makaze su
sekle, hladni baštovani kao uvek
u maju bez sažaljenja, bez ljubavi;
ah, sačekajte da stigne topli jun
i meka paprat, beskrajno
polje leta odnosno stvarnosti.
Ali makaze su sekle, duž linija i preko
vlakana, krojači, povrtari i cenzori
sekli su telo i vence, vrtlarske makaze
neumorno su radile kao u detinjoj igri isecanja,
kad isecanjem treba izraditi labuda ili srnu.
Makazice, nožići i žileti gulili su,
sekli i skraćivali punačke haljine
prelata i trgova i kuća, i drveta su
padala bezglasno kao u džungli
i katedrala je drhtala i ljudi se opraštali
u zoru, bez maramice i suza, tako suhih
usta, nikad te neću videti, toliko smrti
te čeka, zašto svaki grad
mora postati Jerusalim i svaki čovek
Jevrejin i sad treba samo u žurbi
pakovati se, stalno, svakodnevno
i putovati bez daha, putovati u Lavov, ta on
postoji, spokojan i čist kao
breskva. Lavov je svuda.
Adamova kaskadna pesma dugog daha
Zagajevski je maestro koji poseduje raskošan instrumentarijum, njegova veština je fabulozna, paleta njegovog jezika poput bujnog vrta cvetova toliko raznolikih kao da je sve to mnoštvo koncipirao kakav nadrealista. Ali u svoj toj raskoši itekako ima reda, gotovo filigranskog. Vrhunski je kontrolisana razbarušenost u slavnoj pesmi Putovati u Lavov koja se može nazvati poemom, premda je sva iz jednog komada, bez razdvojenih zasebnih delova, čak ni strofa.
Pesma asocira na savršenu orkestraciju nekog magičnog dirigenta. Počinje kao momenat otvaranja knjige, jednostavno, naslovom. Odmah sledi nedoumica u vidu pitanja „a sa koje stanice?“, pa odmah potom uvodna atmosfera sveta koji se u pesmi oblikuje zavrće se u oniričko, nadrealno, Adamova prva pirueta glasi – ako ne u snu, u osvit,
kad je rosa na koferima i upravo se rađaju
ekspresi i torpeda.
Neobična lepota ovog stiha neodoljivo pleni pažnju onoga koji pesmu čita, ili u sebi osluškuje (i kad je govorena naglas); bleskovita slikovitost rose na koferima uždije čulo vida namah, a ekspresi i torpeda koji se upravo rađaju dejstvuju kao vinjeta mašte u smelom razmahu. Maestro je uz voz, narečen hladno tehnički ekspresom, dodao torpeda, prizvavši tako i more i podmornice i ratove, a pride je, uparivši to dvoje, pojačao fatalnost (ubojitost) i munjevitost tog ekspresa što će da ga poveze u Lavov. No te se tehničke životinje, gledaj čuda, rađaju, što nam sve to skupa čini nemoguće prisnim, disonantno odbojno-privlačnim. Što govori da nas je pesnik već tu na startu raz-zglobio, otvorio za halucinantno igrive varijacije smisla. Sve se to desilo u pesmi u prvom treptaju oka.
Slede stihovi koji podrivaju tu već fiksiranu nameru, tu fiks ideju Lavova koji već od starta pesme zrene kao opsesija; na klackalici uma oglašava se sumnje u postojanje grada zvanog Lavov, premda je to toponim svima znan, i ta skepsa je tako tanana, pesnička, filozofska, koliko odlučna toliko i pritajeno bolna, prisna svakome, uostalom, jer prisutna je u životu svakog od nas, ta onespokojujuća životinja sumnje koja živi u našem umu kao i posvuda naokolo, koja nas vazda osvedočeno ubeđuje da se može posumnjati u sve, pa čak i u vlastito postojanje, kamoli u postojano bivstvo neke naše opsesije, nekog grada, u kome smo se čak i rodili, kao što se tvorac ove pesme rodio u Lavovu. Sumnja je ovde doneta lakom rukom, kao kad slikar nešto pecne jednim potezom, doda neku mrlju što plavičasto rudi, kao senka u prikrajku.
Ako Lavov postoji, pod
pokrovcima granica i ne samo u mome
novom pasošu...
U Adamovom novom pasošu, dakle, što implicira da je on mlad dečko, jedva dočekao da dobije ausvajs i odmah pođe u svoj rodni grad, koji ne poznaje, niti ga se seća, jasno nam je, jer već smo upoznali njegovu sumnju da to mesto uopšte postoji. Međutim, odmah do novog pasoša, tog laganog simbola poleta i optimizma, putujućeg razmaha, stoje pokrovci granica. Ta lepo iščašena slika, dakako, asocira na smrt. Na upokojenost onoga što jeste pod pokrovcima, dakle na države... i to je začudno, onespokojavajuće i tako opako mnogoznačno. Eto je semantička bremenitost, otežala na dlanu kao kesa bakrenih novčića čija nam je istorijska dubina nepoznata, to davno poreklo, nemušto nejasni pečati carskog lika otisnutog u reljefu.
Odmah nakon odzvuka te korotne slutnje o mrtvosti tvorevina zvanih države, te i o stvarnom postojanju gradova, rodnih krajeva, svih tih podataka o nama u krštenicama i propusnicama, dakle, nakon te tenebroso atmosfere Adam nam poslužuje pregršt detinjskih razglednica ovim stihovima –
ako vetrokazi drveća,
jasenovi i topole još uvek glasno dišu
kao Indijanci,
a potoci bulazne na svome
mračnom esperantu dok barske zmije kao
meki znak u ruskom jeziku nestaju u
travi.
Ove osmehnute konfete nije tek tako, nenamenski, po pesmi pokropio taj gipki maestro. Najpre, potrebna mu je bila disonanca u odnosu na vokaciju smrti koja prethodi ovim iznenadnim Indijancima, a potom, sasvim frivolno, hteo je sebe samog da razveseli, poškaklji razigranošću, zarad sopstvenoga užitka u tekstu, tako se najvećma ponašaju pesnici, naročito oni veliki, pravi. Sem toga, nikad on ne insistira da odveć mrači zakrabuljen poput crnotalasovaca i ukletih poeta bodlerovskog raspoloženja, o, ne, nipošto, njegovom su duhu nasušno potrebni kontrapunkti, tmuša materije, ali sa njom i začini, po njegovom je ukusu i ćefu da otrovne filozofeme valja razblažiti snovitošću, ponekom umilnom notom od čistog romantizma.
Dočim, tu se provukla i Rusija, tako ljupko prizvana, puna zlokobnih asocijacija, naročito za jednog Poljaka, i to takvog, kome je otet rodni grad samo jednim zamahom goleme medveđe šape, imperijalne, ruske. Ni tračka grubosti nema u toj vokaciji putem slike barske zmije što naliči na meki znak u ruskom jeziku. To je tako tanana nota, poput visokog dis mola taknutog malim prstom, i to u klavirskom končertu što je sav u G molskoj odeždi, pride razlepetan kao kakav moderato cantabile, samo donekle pevljiv, no većim delom u oporoj sferi misli koje nisu muzikalne.
Mračni esperanto na kome bulazne potoci... ova auditivna asocijacija za sobom vuče celu malu kompoziciju nagoveštaja koja bi mogla biti zametak neke druge pesme... a ovde je samo ovlaš ubačena mirođija.
Spakovati se i otputovati, potpuno
bez oproštaja, u podne, nestati
onako kao što su se devojke onesvešćivale.
Evo je ona potajna žudnja za begom u iščeznuće, bez najave, oproštajnog pisma i ma kakvog pozdrava, kao kad neka krhka devojka sklopi oči i padne u nesvest, eto kako pesnik sebi (i nama) predlaže da valja izvesti taj detinjasti manevar, tu gorko drsku odstupnicu ka slobodi, ka potiranju naslaga i tereta u koje ogrezneš neminovno, prosto linearno živeći. To je, dakako, mladalačka pasija, jer samo je mladost sklona da sanjari tako prevratnički. A poređenje sa onesvešćivanjem devojaka, tom dovitljivom finesom kojom se lagodno, lako poput leptira, prhne u samo svoj frivolni nestanak. Ta je slika još jedan štih iz rukava ovog pesničkog pokeraša. Finesa kojom vladaju volšebnici.
Pesma se nadalje zaošijava kao neka Šopenova razmahana poloneza. Polka dots and moonbeams u ležerno rašrafljenom džezu. Dočim, Zagajevski nikad nije tek onako razlepetan i zanjihan, ne koristi kaskade reči u pukoj nasladi. Pesma je morala na tom mestu da se zakotrlja podaleko od Lavova opervaženog tmastom žudnjom i bolnom odvojenošću. No odmah mu se Adam vraća, nakon malog intermeca u kome puževi razgovaraju o večnosti, u svom mikro svetu, pod venecijanskim ambrelima livadskog zeleniša. Vraća se on Lavovu, u kome nikad nije bio, premda se u njemu rodio, u koji verovatno nikad neće ni stići.
Uvek je bilo previše Lavova... kaže. I tek tad počinje usov slika da veje. Pesnik se u vrtnji svoje imaginacije ponaša razuzdano. Tu su, jedno za drugim, drmava krešenda, allegro ma non troppo, pregršt ukresanih varnica što zašište i plinu.
...a radost se krila
svuda, u hodnicima i mlinovima za
kafu...
Tukla su zvona i drhtao je vazduh, kukuljice
monahinja plovile su kao škune pred teatrom...
Takav je to bio Lavov, po pesnikovim vizijama i pretpostavkama, po njegovoj hipertrofiranoj predstavi o Lavovu u kome života mora da je bilo prekomerno, po njegovim detinjim i mladićkim očekivanjima, po njegovoj nadobudnoj ideji o idealnom bivanju.
Moje tetke još
nisu znale da ću ih kadgod vaskrsnuti
i živele su tako poverljivo i pojedinačno...
...u kućama je bilo malo
ljutnje i mnogo nade...
...jedan od mojih
ujaka pisao je poemu pod naslovom ČEMU,
posvećenu Svemogućem...
Da, jedno bokorenje puno smisla, sklada, lepršavosti i dubine u isti mah... kako već volimo da zamišljamo pravi život, onaj bez restrikcija, onaj mimo zemaljske teže, napuhan potencijalom, kao cepelin, onaj život koji je negde drugde... kako to kaže Kundera u jednom od svojih dramatično podsmešljivih naslova.
...i bilo je previše
Lavova, nije se smeštao u posudu,
razarao je čaše, izlivao se iz
ribnjaka, jezera, dimio se iz svih
dimnjaka, pretvarao se u vatru i oluju,
smejao se munjama, postajao blag,
vraćao se kući, čitao Novi zavet,
spavao na sofi...
Nakon smelih argumenata u korist teze da je Lavov u stvari stihija, nekakva nadpojamna pošast, na kraju ga pesnik personalizuje, pretvara ga u pitomo domaće čeljade, što spava na sofi, nakon što se vrati kući, čita Novi zavet... u stvari, Adam ga pretvara u samog sebe. To je posve nehajna metamorfoza, još malo pa bi se mogla zagrcnuti od smeha. Ne možemo pesniku zameriti na toj hirovitosti, sve je, svakako sazdano od nas samih, to Adam ovde sebi otkriva i priznaje, kapitulira pred tom nasrtljivom orijentalističkom idejom poznatom mu od Šopenhauera, Lavov je Adamova volja i predstava, kao takav, najposle, jedino moguć.
bilo je previše Lavova, a sada ga nema
uopšte, rastao je neuzdržano a makaze su
sekle, hladni baštovani kao uvek
u maju bez sažaljenja, bez ljubavi;
Ovde kaskada najzad prelazi u adađo, ne baš lento assai, ali tu je taj tronuti akord. Posečen je Lavov, sav okrljašten makazama, sveden nesmiljenom voljom redara ovostranog poretka stvari, mada je on rastao neuzdržano, onako kako i mi rastemo misleći da nikad nećemo prestati to činiti, jer zašto bi život bio išta drugo do upravo neprestani rast, nadopunjavanje, širenje, bujanje.
ah, sačekajte da stigne topli jun
i meka paprat, beskrajno
polje leta odnosno stvarnosti.
Leto odnosno stvarnost moralo bi biti pobedničko, topli jun, kad se konačno zna da se sili postojanja ne može odoleti, niti se može saseći, jer je šikara, koja svako osujećenje nadrasta, i uzaludna su nastojanja sile oprečne životu. Tako se tu pred nama Adam igra antitezama nasuprot teza, i obratno.
Ali makaze su sekle, duž linija i preko
vlakana, krojači, povrtari i cenzori
sekli su telo i vence...
Makaze počinju da dominiraju, postaju opsesivni simbol. Krojačke i povrtareve i cenzorove makaze seku telo i vence... kakve vence, pitamo se, one od cveća što ih prave devojčice na časovima likovnog u prirodi... ili su to venci iz butika sa pogrebnom opremom, ili bidermajer venci, ili venci venačnih planina? Sonetni venci? Kako to da su u ovom stihu tik do tela? Jednog tela, a venci su u množini i neodređenosti.
...vrtlarske makaze
neumorno su radile kao u detinjoj igri isecanja,
kad isecanjem treba izraditi labuda ili srnu.
Nestašne makaze, koje odcvikaju sve ostalo, svu celishodnu celinu sveta, da bi sačinile besmislenu mada ljupku igračku, odfikare makaze i uši i ukrase, misli i iluzije, dekade, časove predaha, školske odmore, epohe i ure. Nade, očekivanja, utopije, sećanja i toponime.
Makazice, nožići i žileti gulili su,
sekli i skraćivali punačke haljine
prelata i trgova i kuća, i drveta su
padala bezglasno kao u džungli
i katedrala je drhtala i ljudi se opraštali
u zoru, bez maramice i suza, tako suhih
usta, nikad te neću videti, toliko smrti
te čeka...
Najposle, sva ta poletna potraga postala je melanholična etida. Toliko smrti te čeka... nikad te neću videti... Dakle ne nikad više, nego naprosto NIKAD. To se, zar ne, Adame, odnosi na Lavov, u kome se nikad nećeš obresti, ma sve i da sletiš u doslovni turistički Lavov ututkan u plošnu stvarnost. Toliko smrti čeka sve te ispletene urbane konglomeracije u kojima su glave nabijene kao kupus u kacu, glave koje se, jedna po jedna, ili mnogo njih odjednom, gase i otpadaju, tonu i nestaju. Bez maramice i suza, suvih usta, kao poterani u zbeg, u zoru, kad se samo od nevolje na put polazi, opraštaju se ljudi, a katedrala drhti. Kad ona drhti – drhti ono što ona simbolizuje i predstavlja, drhti vera u domostroj spasenja, drhti nada u smisao, epifanijska ljubav drhti, predstava utešitelja, vizija milosti. Ne pada, ali drhti. Toliko toga je rečeno jednom sintagmom.
...i sad treba samo u žurbi
pakovati se, stalno, svakodnevno...
Po obrascu nespokojstva svojstvenog samom ovom bitisanju, stalno, neprestano pakovati kofere za polazak. Eto, kakva fina parabola u slavu privremenosti. Ili o nepouzdanosti boravka tu... ovde, tamo, ma gde.
...putovati u Lavov, ta on
postoji, spokojan i čist kao
breskva. Lavov je svuda.
Ipak neočekivano finale. Naglo i odsečno se završila pesma, preokretom što ga nismo predviđali. Lavov, dakle, ne da ne postoji, ma kakvi, Lavov je svugde! Gde god jesi i ma kuda da pođeš – tu si gde je trebalo stići, tu gde ne možeš doći, jer nisi ni otišao. No zar je smisao potrage u poništenju... jer šta je to nego poništenje kad već si tu, na cilju stremljenja, ma gde da jesi. Pomalo zenovski, ili zenonovski. Namera je, valjda, u nekom neucrtanom infinitumu. Horizont je u stvari beskraj... zar?
Eto tako su se očitovale maestralije vrlog Adama Zagajevskog, tog semantičkog žonglera retke pasmine. Pesma je gorko-vedra, opojna i opora, prividno frivolna a u stvari monumentalna, igriva, no ipak sudbinska. Trag nekoliko filozofema leluja kroz pesmu kao parfemska aroma. Lirsko osećanje, upregnuto kao pastuv lipicaner, međutim ipak slobodno, izvodi svoje piruete. To je savršen primer artističke discipline u sprezi sa razbarušenošću sintakse.
Lavov, spokojan i čist kao breskva, kao i svako dostignuće, zbija se u umi i rasplinjava se pred očima, kao himera, napola ideja, napola mit, pa to oboje opet prepolovljeno s trivijalnošću tlocrta na kom su zbivanja zacrtana, unapred zadata, spakovana u opštu predvidljivost.
Putovati u Lavov, izgleda, ipak znači PUTOVATI, jer jesmo putovali pesmom.
