Kurs kreativnog pisanja književnog kluba Kalisto;
pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije
.jpg)
Analiza pesme Panta Rhei autora Brane Petrovića - autor Momčilo Bakrač
Panta Rhei – Brana Petrović
Evo me igram fudbal sa bandom okorelih mališana
pomalo nalik njima pomalo svojoj zlobi
šutiram penal gol jedan nula
jedan nula
al ono istinsko tek počinje
O kako mrzim ove nasmejane dečake
ove kovrdžave kose gradove na svetlom vetru
o kako bih tukao te lepe detinje oči
ta srca u galopu taj bakar
kako bih pojeo taj pljesak mome pogotku
tu bujicu to more to bravo Brane
o kako bih zaratio sa svim tim glupim sjajem
što mi se podsmeva ptičijim letom
što se ceri ružno sa svakoga krova
Al
igra teče dalje
Gle TEČE
stanite četiri slova
stanite T
stanite E
stanite Č
stanite E
TEČE
Heraklite ti si zaista hulja
Pa ovo i nije pesma
al utakmica teče dalje
teče čovek teče reka teče groblje
teče moje namršteno čelo
već smo poveli sa dva nula
od radosti je život iz mene kroz rebra iskočio
ležim srećan na zemlji slep za veštine maga
za njegovo zvučno drveće sa požarom umesto mračne smrti
ne vidim oblak koji prosipa zlatnu kišu
(a to je jedan od njegovih strašnih trikova)
ne vidim grumen reke iznad igrališta
ni vetar u kamenjaru što kuće zida
al utakmica se ne prekida
Jurišaju moji plavokosi moji kudravi
nadiru moji mrtvaci
more im golova treba dati
(grob mi za podzemlje cipele obuva)
oči im treba rasticati
glave im treba pokidati
evo me srećan na zemlji
grob mi već ruku ljubi
(živ bio veliki porasto)
pobedili smo
pobedili smo
Heraklite crkni pukni.
Analiza pesme Panta rhei - autor Momčilo Bakrač
Panta rhei, ta mnogoponavljana dosetka, navodno Heraklitova, premda stare knjige vele da je tu frazu sročio Simplikije (neznani), tumač mislilaštva Heraklitovog, koji verovaše da je osnovna postavka slavnoga mu prethodnika bila: SVE TEČE, u šta je verovao i naš pesnik, pesničina Brana ot Petrovič, koji tom starogrčkom sintagmom naslovi ovu pesmu koju imamo pred sobom.
No namesto da zgusnuto filozofira nadgornjavajući se sa čuvenim antičkim ćutologom, pesnik u pesmi igra fudbal, i to sa nekom dečurlijom, bandom okorelih mališana – kako veli. Situacija, reklo bi se, livadska, kvartovska, negde na nekom zaturenom lokalu svakodnevne tričave zbilje. No nije to pesnikova uspomena iz detinjstva, pesnik Brana, kao što ćemo odmah shvatiti, odrastao i već odrtavio pika loptu sa žgepcima nedoraslim, gle čuda, i to je urnebesna neobičnost, ako li ne i ludost, preko koje pesnik prelazi ne objašnjavajući ništa, ne pravdajući se, kao da je to posve normalna stvar i njegova redovna praksa. Opisujući sebe pesnik kaže da je on pomalo nalik na tu klinčadiju, a nalik je i pomalo svojoj zlobi, po čemu namah slutimo da je to stečena zlovolja odraslosti, onaj kiseli jed što se nakuplja kako starimo.
No pomalo je, valja još jednom naglasiti, nalik i na tu decu, u šta se pesniku može verovati.
…šutiram penal gol jedan nula – nastavlja Brana… pa ponovi: jedan nula…
Eto, dominira matori, glavni je u svom timu balavurdije, jasno je odmah i lepo predočeno. Sve je to tako prizemljeno, pesma naoko trivijalna.
…al ono istinsko tek počinje… – naveštava pesnik nakon tog antrea, mirne duše bi se moglo reći trapavog.
Zaista tu počinje pesma, i to naglim iznenadnim šamarom. Brana šamara sebe, život, mladost, starost, decu i matore ljude, prokletu prolaznost s njenim mudračkim usklikom Panta Rhei!... šamara i čitaoca, onako uzgred, izjavom – O kako mrzim ove nasmejane dečake – I tu se ne zaustavlja, ove kovrdžave kose gradove na svetlom vetru mrzi on (eksplicirajući tako svoju proćelavljenu zavist na mladoj kosmatosti), pa potom kaže da bi, nesumnjivo u slast, –
tukao te lepe detinje oči, ta srca u galopu taj bakar
kako bih pojeo taj pljesak mome pogotku
tu bujicu to more to bravo Brane
Kakav ispad! Kakav neobuzdani nastup mahnite iskrenosti!
Kakvo razgolićavanje. Pesnik nezadrživo izgovara ono što bi svako tajio, ni pred samim sobom to ne formulišući, ni u mislima, kamo li naglas. Pesnik, dakle, sme otpevati na agori, na pozorju opštem, reči koje se nikad ne govore (možda ni u snu, malo verovatno čak i na ispovesti). I eto na delu čudesne pesničke slobode. A kakva je to sloboda, zapitajmo se. Sloboda prekoračenja iza jaza filistarske pristojnosti i njenog lepo škopljenog ćudoreda? Da. Ili pak sloboda od ramova (i amova) auto-analitičkih, od mrtvih uglova u kojima sebe ne možemo niti umemo sagledati? O, da.
A potom akordiraju stihovi sledeći:
o kako bih
zaratio sa svim tim glupim sjajem
što mi se podsmeva
ptičijim letom
što se ceri ružno
sa svakoga krova…
Eto nama par sintagmi koje u neobičnom dekrešendu objašnjavaju poreklo prethodno eksplicirane čegrsti i pizme što ih ispolji matori fudbaler… Naime, njegova zlovolja ne odnosi se jedino na zlaćanokosu dečurliju u blaženoj nedodirljivosti i bezbrižju mladunstva, već na SAV GLUPI SJAJ, sjaj prostora, sjaj bivanja živim, opsenjive pojavnosti sjaj, koji se hudome mrgodniku – gle – podsmeva, i to letom ptica, koji se – gle – sa svih krovova ružno ceri.
Obratimo pažnju na očuđenost i začudnost svega tu sročenog. Sjaj sveta bivstvujućeg podsmeva se čoveku-pesniku ptičijim letom.
Fantastičnog li spoja date nam slike-emocije i misaonog sklopa čovekovog, odnosno kompleksnog ljudskog poimanja stanja i zbivanja što se u infinitivu imenuje rečju postojati.
Zateći se u postojanju, dakako, podrazumeva neizbežno konstatovanje da sve je proteklo, da teskobno i othujalo panta rhei znači nepovrat. Upravo tom teskobom, sudbinskom i neisceljivom, bremenita je ova pesma velikog poete, raskalašnog i sjajno drzovitog Brane Petrovića, koji se ne libi da čačne svojim pesničkim pipkom ona mesta egzistencijalno najbolnija, nedoreciva, zanavek neuralgična, koja izmiču misaonim konstrukcijama, ali stihovnim stihijama ne izmiču sasvim, za čudo veliko.
Pesma nastavlja da leti, jurišna utakmica fudbalerska i opšta…
Al
igra teče dalje
Gle TEČE
stanite četiri
slova
stanite T
stanite E
stanite Č
stanite E
TEČE
Gospodin Brančilo je igrač inventivan, evo ga teče u sloumošnu jezičkom, slovo po slovo zaustavlja. Izvanredan je to pesnički gest, koliko je meni znano u ovoj pesmi prvi put viđen – pesnik je za sebe i za nas zaustavio tok, stopirao vreme.
No to je samo varka, kratka stanka, nema zaustavke, svi to znamo, sam pesnik zna ponajbolje, i kad se njegova pesma završi (moraće jednom) teći će dalje panta rhei, nezaustavno.
U toj tački proticanja pesme obraća se Brana hudome vinovniku te uklete opaske, Heraklite ti si zaista hulja – veli on. Kao da je dotični davni mozgonjić lično kriv, ne samo za taj aksiom, nego i za metafizičku zamku zakona koji nas sve skupa određuje, kako ocvalog pikača lopte Branu tako i starogrčkog klikeraša Heraklita i sledbenika mu Simplikija koji mu je podmetnuo dosetku o nezaustavljivosti reke koja nikad nije ista.
No Heraklit je, gle, ipak tu, na domašaj pesnikovog šapata, mada je davno protekao! Jer kad se nekome obraćaš, jasno je da – taj ne odsustvuje. Tom je invokacijom pesnik odista opozvao (Heraklitov li ili Simplikijev) zli aksiom s kojim se rve, gloži i nadmeće u ovoj pesmi i u životu celom, kao uostalom i svi mi kojima je osim života podarena i svest o prolasku i nepovratu.
Pa ovo i nije pesma – veli Brana potom, sebi dobacuje preko ramena, ka nama čitaocima, kao uzgred, vrcnuvši iskru humora. Zaista i jeste vrcavo. Geg pokušaja uzaludnog je, dakle, ovo navodno ozbiljno stihovanje, koje je imalo čak i neke filozofske ambicije. Sam pesnik to priznaje. Pesma se tu rastače, jel’ da, kao sklopka rašrafljena, barem je to za očekivati.
al utakmica teče dalje
teče čovek teče
reka teče groblje
teče moje namršteno
čelo
Razmahala se pesma, i tek će, odozdo podunuta novim mahovima, tek što ju je pesnik porekao ona se otela, živnula, krenula i da se produbljuje i uzleće podjednako, u isti mah. Toliko se zaošijala da u njoj i groblje teče! To je jedna od najsmelijih sintagmi, začudna, bezmalo zapanjujuća.
A onda:
već smo poveli sa dva nula
od radosti je život iz mene kroz rebra iskočio
Kakav obrt! Raščinila se pred nama pesnikova mrgodnost i zlovolja, eto ga kako najednom snažno udari po dirkama suprotne melodije, one što kulja iz fontane slavlja i radosti. To pesnik i samom sebi i nama razotkriva, u smelom kontrapunktu, protivrečnost ljudske prirode i života samog. No dakako da, u podvučenoj noti, u toj snažnoj neposrednoj ekspresiji ima blage ironije, pa i podsmevanja sebi lično, svome biću i umu, te i postojanju samom, zar ne, jer uzrok je te goleme radosti u banalnosti i dirljivoj lepoti trivijalnog, minornog (dva – nula za njegovu družinu na dečijoj utakmici u kvartu!).
Moramo obratiti pažnju na tu maestralnu pesničku sliku: život iskače kroz rebra pod nutarnjom detonacijom radosti.
Tako elementarno i jednostavno govori ovaj pesnik, a opet je sve što sroči jedro, rosno, sveže i novo kao prvina.
Pesma se dalje dešava, ostajući na istom polju… od udara radosti vinovnik toga jezičkog prekršaja koji spada pod odrednicu POEZIJA veli sledeće –
ležim
srećan na zemlji slep za veštine maga
za njegovo zvučno
drveće sa požarom umesto mračne smrti…
ne vidim grumen reke iznad igrališta
ni vetar u
kamenjaru što kuće zida…
(al utakmica se ne prekida)
Srećan na zemlji, dakle. To je tako dvosmisleno. Tačnije, dva se smisla iz tih reči javljaju, jedan je sa ravni neposrednog dešavanja o kome pesma izveštava, odnosi se na ležanje na ledini toga matorog radosnika koji je pesmin junak, a druga nit značenja aludira na junakovu sreću na planu zemaljskom, na zemno obitavanje čovekovo. Posle toga usledio je spektakl – u toj je sreći (dvojakoj) on SLEP ZA VEŠTINE MAGA. Tu je pesnik sačinio kratki spoj sa mnoštvom značenja. U istinskom pesničkom govoru, dakako, ništa nije slučajno, šašava proizvoljnost tu ne nastupa. Tako da nama čitaocima valja da se domišljamo zašto je sretnik na Zemlji slep za veštine maga, pa još i za njegovo zvučno drveće sa požarom umesto mračne smrti. Ovo je najzaumnija i najtajanstvenija pesnička slika u ovim stihovima Braninim. Koji to mag ima takvo drveće? Zvučno (da, to je istina prosta, naturalna, ovo znano nam puko bogomdano drveće odista je zvučno, ume da šumi, da škripi, da pucketa). A njegova sudbina najčešće jeste nestanak u vatri požara sred furune, ergo smrt jarka a ne smrt mračna. Požar je svakako sjaj i svetlost, to poimamo, no ova začudna pesnička bravura ostaje iza margine misterije i tajanstva. Znamo samo da je mali zemaljski trkač koji se u ovoj pesmi ogledao, zbog radosti zemaljske i zemne, opojne i tričave podjednako, SLEP, slep za čuda i tajanstva očigledna, posvudašnja, premda umom nedokučiva, koja on ipak konstatuje i imenuje. No da se naslutiti da zemni trčuljak poima da je vešti mag kojeg evocira niko drugi do tvorac svega postojećeg, pukoga ovog sveta u njegovom svagdašnjem sjajnom dostojanstvu magičnosti.
Zakučasti misterion navedenih stihova vibrira sakralnošću onostranog, tu odmah ispod tanke ljuske zbivanja.
Sledi ovaj stih: ne vidim oblak koji prosipa zlatnu kišu
(a to je jedan od njegovih strašnih trikova); – dakako magovih, a ne oblakovih trikova… podseća sebe i nas pesnik na jedno od najvolšebnijih čudesa ovoga ovostranog zbivanja (milioni tona ili hektolitara vode lebde u vazduhu i otud krope kap po kap, nikad u slapu niti vodopadu; vaistinu strašan je to trik)… a Brana pevuši potom –
ne vidim grumen reke iznad igrališta
ni vetar u
kamenjaru što kuće zida
al utakmica se ne prekida
Utakmica sa mališanima ostaje da biva to što jeste, ali poprima i simboličko telo životne odsudnosti, značenje opšte utakmice trajanja i proticanja. Snažan je to primer slojevitosti poetskog izraza.
Valja duboko oslušnuti oneobičavanje koje se u ovim stihovima rascvetava. Grumen reke – dakle, snažno očuđuje, ponaročito jer se javlja u stihovima u kojima sve teče, čak i pesnikovo namršteno čelo, a reka zgrudvana u grumen – gle, stoji iznad igrališta. Kakva je to reka, moramo zapitati i sebe i pesnika. Po meni, to je ona reka što nas zatrpava pepelom časovničkim, lavinama slika titravih i namah nestajućih, reka vremenovanja, dakle, čije grumenje zgrušano lebdi ponad zemnog rova koji je naše boravište, kakav god život da vodimo, koliko god svetao i raskošan, slavan, drzovit, raskalašan, grumen će, dakako, jednog časa na dno da padne i zakonito nas zatrpa.
Više ima smrti u Braninom grumenu reke nego u reči smrt.
Pa potom sledeća slika: u kamenjaru kuće zida vetar. Nije to samo pesnička istina, niti jedino pesnikovo viđenje iskošeno, odzemljeno. Niču posvuda kuće i druga silna zdanja, traju dugo, kameno, stameno, a graditelji očas prhnu kao dašak, gotovo da ih i nema, traju tek nekoliko vetrovitih slika.
U potonjoj strofi nastupa krešendo, furiozan i po tempu i po dinamici. Reči gruvaju kao timpani, slike škripe, reže i režu kao pobesnela gudala.
Divljaju mladost i tanatos:
Jurišaju
moji plavokosi moji kudravi
nadiru moji mrtvaci
Tu među zagradama ubacuje Brana stih nepatvoreno umoloman i surov:
(grob mi za podzemlje cipele obuva)
Kolika je samo silina ovog iskeženog raskoraka sazdanog od neke nečuvene jetke ornosti, poleta sunovratnog, a uz to nihilističke ironije, ili je pre po sredi, može biti, senka one starostavne mudrosti iz Knjige propovednikove po kojoj sve je prah (i dok još živ po zemlji jurcaš, ma bio i plavokos i kudrav, već si sen, strahotno bivši prizor jurišničke taštine). Toliko je naš pesnik ovde zbližio i združio krhku slavu i bezbrižnost živućeg sa pečatnom i odmah aktuelnom minulošću, moramo mu priznati da je majstorski skrasio te krajnosti, upokojio ih, takoreći, u izmirenju pevljivom, igrivom, pesmovnom.
I sve je tako vodviljski, nepatetično, ceremonijalno-posprdno.
evo me srećan na zemlji
grob mi već ruku
ljubi
(živ bio veliki
porasto)
A oni okoreli mališani, ta silesija nadiruće mladosti, ta horda pobedničkog beslovesja, ta naša nada i uzdanica… šta s njima u ludom kovitlacu potonje strofe biva…
more im golova treba dati
oči im treba rasticati
glave im treba
pokidati
Brutalne li osvetničke nežnosti.
Dakako, nema jednoznačnosti u pevanju ovog maestra stihovne stihije, niti u ovoj pesmi, kao ni uopšte. Poezija je, sama po sebi, kao i po njemu, sve samo ne ravni iskaz, niti plošni izveštaj o dogođenom i viđenom, nipošto ne puka neomeđena govorancija o važnom ili efemernom uzorku sveta, bilo pojavnog ili apstraktnog, lišena slojevitosti, visine i dubine, sudara značenja, slaganja i kontradikcije, nije ona tričavo kazalo, uputstvo za upotrebu naprave zvane tu-bivstvo. Poezija, prava, istinska, kad god progovori, nastoji da iskaže sav lom postojanja, sastavi lični opis totaliteta, sažme celinu svega u mikrozev nazvan nizom stihova.
pobedili smo
pobedili smo
Heraklite crkni
pukni
Na kraju eto trijumfa, zemaljski čovečiji trčuljak izvikuje večiti poklič svega što je živo, koliko god da jeste pri vremenu, iliti privremeno.
Kukavnom Heraklitu, tom pakosniku koji se, navodno, usudio da izrekne dijagnozu, da sroči teskobnu formulu zakona, na samom dočetku Panta Rhei kaskade sleduje prkosna zlica-rugalica, detinjasto dobacivanje.
Mada je, svima je jasno, dotični filosofikus pogrešna adresa, kao i sinak mu Simplikije, sricanje ljudskih reči nije opravosnažilo večni zakonik, čovekovo jezičarenje nije nad uređenjem kosmosa vlasno, kamo li da je moćno da nešto, šta god, sazda i opozove, ali dok god još neko peva – svi mi imamo pravo na igru. Na smeh. Na grešku.
.jpg)
