ZIHUATANEHO - novela - autor Momčilo Bakrač

 

 

iz knjige Prozor pre zazidavanja - Momčilo Bakrač

 

ZIHUATANEHO

 

    Jedna od osvežavajućih novina u mom dnevnom poretku je to što se od pre nekog vremena budim sa živahnim pitanjem po sred srede pameti: „Da li je počelo?“

    Počelo šta?

    Pa, Treći svetski rat, ili modernom transkripcijom WW3.

    Mada se napolju ništa ne primećuje, ništa apokaliptično, stazom ispod moga (još nezazidanog) prozora promiču roditelji s podmlatkom, sitna dečica kmeče, ili češće urlaju, jer odvode ih obdaništu, prvom zatvoru, lepo oslikanoj zgradi kazamata kome sam prvi komšija, odnekud kos ponavlja svoj rokerski napev, tek olistalo drveće njiše se i šumi na povetarcu, dno oluka odjekuje pod udarcima kapi preostalih od minule kiše, ali odmah tu do idile stoji vrckava mogućnost da je osvanulo Njegovo prvo jutro.

    Dajmo mu neko umetničko ime, da se ono ofucano statističko ne ponavlja, dakle ser Revelejšn Smak.  

    Da, da, on je postao najveća zvezda planetarnog šou biz-nisa. U stvari jedina, sve ostale su splasnule, omlitaveli im kraci.

    Toliko je popularan, doživljavamo za njega ovacije, svi ga čekamo.

    Tako da prosto mora da se pojavi, izbije, grane, grakne prvim vatrometom, najpre onim konvencionalnim, nadam se, svi se nadaju, da bismo mogli malo da ga pratimo, a potom, kad se zaošija, da se svi uhvatimo u kolo, da zaskakuće i moja provincija, ukine se školski program, raspuste rijalitiji, suspenduje tmolo i ocvalo mrcvarenje svakodnevlja, ova svima dojadila uravnilovka egzistiranja.

    Ostaće samo survajvl. Surovi opstanak u svetu bez prirode koga su nuklearnim karminima našminkali u rugobu.

    Fantastičan je sablasni osećaj da ovo pišem nikome. Neka se tako i zove: Niko. Kao što znamo, to je konspirativno ime legendarnog kralja Itake. Moj adresat je Odisej daleke budućnosti.

    Dakle: „Dragi Odiseju, moje vreme, ovo vreme iz koga ti se javljam, bilo je mleveno meso entropije, nije čudo što smo morali da ga detoniramo, klavir se raštimao, izvođenje se pretvorilo u kakofoniju, kaki boje, gnjecavo pling-pling i pljis-pljas. Ako se ispostavi da si ti šaman koji će da dešifruje ove hijeroglife – hm, moraću negde da ih uklešem, kućište sa hard-diskom biće besmislena kutija, eventualno zgodna za gajenje bubašvaba – pa još i uspeš da prekoračiš kulturološki jaz, evo odmah da ti kažem: o mom svetu, za tebe svetu daleke prošlosti, moglo bi da se blebeće dugo i naši-roko, beše to čudovišno razgranata mrsotina, ali je bolje da se sublimira, poentira ukratko, te dakle: u osvit ser Reve-lejšn Smaka 7 milijardi erektusa toliko se zamlaćivalo trica-ma i kučinama da im je egzistencija postala šuplja potrošna stavka, svi redom su prolupali od neizlečive dosade, čast užasno retkim izuzecima, ovladala je divna masovna zatu-pelost, bila je važna samo grozničava zabava dok čekaš da ti prođe vreme, a poredak je bio dozlaboga jednostavan, sa jedne strane rulja, beslovesna i bespomoćna, sa druge strane klan planetarnih vladara iz senke, zlih stenica sa nezajaž-ljivom voljom za moć, tih brutalnih monstruma koji odozgo povlače konce, kontrolišu i usmeravaju sve ka svom davno projektovanom cilju, koji je apsolutna kontrola, nadkontrola kontrole, logorski red, moćni im mozgovi odavno su ludi, ludi oduvek, ludački fokusirani na svoju igru, a ona pučina podanika, zalupana kao stoka za klanje, životari kako je usmerena, ništa ne poima, ništa je ne interesuje, ali se razmnožava i koti prekomerno, ždere i defecira, gospodari su ih imenovali kao Beskorisne Izelice, rešeni da im opet radikalno smanje broj u nekom ozbiljnijem vatrometu, trećem po redu za jedva nekih sto godina – zapodenuli su čarke, pripremili javnost za novu mega zvezdu, najavili šou apokalipsavanja, i ta-da – ser Revelejšn Smak samo što nije stigao... evo ga.

    Ali ne jutros, izgleda da još nije svanuo dan naviksanog sjaja, kad će o nivou radioaktivnosti javiti preko radija, jer televizije će uskoro da pocrkaju i kao tungsram sijalica da pregori internet... hm, dragi moj Odiseju, ovo potonje što natrućah tehnološka su čuda tvoje davne prošlosti, zna-menita i velevažna, ali nepojmljiva sa stanovišta tvog kame-norezačkog zanata, ili pak živoderskog, pa mi ne pada na pamet da ti objašnjavam, a bistar si ti dečko, suštinu si, uve-ren sam, shvatio, ja imam vere u tebe budućeg i u tvoj mentalni kapacitet. Uprkos plošnoj logici po kojoj on ne može biti ništa naročito, budući da si ga od nas bivših nasledio. Naročito ako se uračunaju posledice zračenja, mu-tacije, degradacije. Ipak nepokolebljivo verujem.

    Da, šta ću, jedino mi vera preostaje. Večito Credo qua absurdum.“

    Otkud znam ima li to ikakvog smisla. Hoće li Niko hteti da se arheološkim pronalaskom mog pisma uopšte bavi. Kakve veze ima, Niko je svakako odraz mene samog, imagi-narni prijatelj, idealni sagovornik.

    Skočio sam na noge lagane, tačnije – skotrljao sam se s kreveta, osovio na hardkor tabane, otpešačio preko havajske plaže tepiha, pa niz hodnik, sve do kuhinje, da smutim nes kafu, koje uskoro više neće biti, kad usledi planetarna nestašica svega, pa da se nabijem za tastaturu pred moni-torom kompjutera, uskoro besmislenog, malo kljucam u svežem nadahnuću.

    Vreme je da preškrabam mnoge stavke na spisku planova.

    Stornirao sam one najnebuloznije, na primer šemu dobi-janja vize za Novi Zeland, tamo se sele Holivuđani, filmske zvezde i producenti, priča se da i bilionerski manijaci tamo kupuju jezera i planine, zalive i pašnjake, na to ostrvo će se sabiti sva svetska elita, pa neću valjda s njima, u zmijsko leglo.

    Šta bih, uostalom, mogao tamo da radim, da budem slu-žinče koje im čuva ovce?

    Ovca ovčarska.

    Otpisao sam objavljivanje devete mi zbirke pesama, mož-da ću da suspendujem i štampanje već prelomljenog ruko-pisa pete knjige pripovedaka. Jer čerez čega, kome i čemu. Jeste, papir može da posluži za potpalu, termo izolaciju tokom survajverskog klošarenja, i naravno tariguz. Okrajci bezolovni valjaju za savijanje cigara nečeg nalik na duvan, ako se takvo šta uopšte bude nahodilo, hm, recimo kukurek, sudeći po imenu taj bi mogao da se snađe, posle pržione nikne nanovo, i kuka.

    Međutim, sve je to besmisleno, jer kako prebaciti tovar knjiga do planinskog visa na kome bi se smestilo tvoje no-vorođeno pećinstvo, ti survajvere, tvrdokorna uštvo meko-ukoričena, koja nameravaš da preživiš kraj civilizacije, opšti pomor, zar bi da angažuješ špediter sa šoferom da ti blagovremeno odšlepa knjigice do najdalje šume, tvoje kadi-kad sumnjivo upotrebljene tabačine svedene na makulaturu, pa da ih tokom survajverskih godina privodiš pravoj upot-rebi, eh, zbiljski korisnoj...

    Zašto sam tako surov prema slovima?

    Iz ubeđenja da posle velikog prekoračenja sva pred-apokaliptička književnost gubi smisao. Čak bi se i Sveto Pismo našlo u problemu.

    O, Odiseju, da li bi ti bar Biblija nešto značila?

    Otpalo je i letnje zimovanje na Zakintosu u koje sam polagao romantičnu nadu, branje lubenica za sitnu kintu, asketski život na hlebu, maslinkama, kozjem siru, vinu. Jer zapepeljena opšta jesen koja će da nastupi poništava poentu plavetnila i sjaj osunčanog krša i pijanog Grka Zorbu koji drema u senci makije, đuska na plaži i mudruje.

 

    Ostaje jedino Zihuataneho. Halucinantno meksičko selo na obali Tihog okeana. Ne zato što stvarno postoji, a odista prokleto postoji, sijaset puta nanovo proverio sam na guglu, nego samo zato što je onamo pobegao onaj bežač iz filma Bekstvo iz Šošenka.

    Davno mi je taj lik u uvo zabio legendu kako tamo nema pamćenja, Pacifiko preko noći spere sve što se prethodno dogodilo, tamošnji seljaci glatko klize po belini obrisane memorije, tu planetarni mozak ne radi, svetske istorije su tabula raza, postoji samo poezija jednog jedinog dana, koja se sama ispisuje automatikom nadrealizma, lepo penuša kao sapunski baloni i odmah biva zaboravljena.

    Barem pet puta sam snimio film o mom dolasku u Zihuataneho i boravku iz koga nema odlaska, nikakvog povratka, jer, jasno je, stupivši tu – istoriji si rekao hasta la no vista, nema nikakvog bivšeg tebe kome bi mogao da se vratiš, ni njegove lične povesti nema, svi talozi su olizani blaženom jezičinom mora.

    Snimio sam ono što Holivud nije umeo, nastavak tutavele iz Šošenka, od tačke u vremenu na kojoj se njihova petparačka pamet zakucala.

    Nisam ponudio scenario, Fabrika Snova od njega bi doži-vela šlog, popucali bi joj regleri. Sve verzije filmčuge po-hranjene su u mom kefalu.

    Kad onamo dospem i prošetam plažom – sve ću da ih odigram. Pa potom, naravno, zaboravim... najzad.

  

    U jednoj od verzija iskrcavam se iz gumenog čamca, jedini preživeli brodolomac sa potonulog teretnjaka preko-okeanske plovidbe. Nemam nikakvih problema, čamac za spasavanje opremljen je svim marinskim čudima, veslima, busolom i suncobranom, konzervama vode, limunade i piva, dvopekom i krekerima, aparaturom za pretvaranje morske vode u finu pijaću, pecaroškim priborom, lampom za noćni ribolov, kuvalom na solarni pogon, konzervama tunjevine i mesnog nareska, noževima i univerzalnim seckalom sa otvaračem za konzerve i grickalicom za nokte, a tu se našla i odlična literatura, detaljni bedeker sa brodolomačkim uput-stvima, te pakovanje medicine za prvu i poslednju pomoć.

    Tri dana i dve noći izležavao sam se i sanjario o civilizaciji koja me raširenih ruku čeka tamo negde na istoku, koji je u stvari planetarni Zapad, mila luda Amerika.

    Grickao sam krekere namazane odličnim sirnim nama-zom – zaboravio sam da kažem da je i toga bilo u prepunoj ostavi moje jahte – prelistavao sam ono pametno „kazalo“ o životu sred vodene pustoši kao da žvaćem vikend roman na budvanskoj plaži, nehajno čekao da se nešto zakači na udicu. Doterivao sam nokte, nanosio losion, čistio ulovljenu žutoglavu tunu, kuvao filete, da bih trošio tolike kalorije pomalo sam veslao nasuprot Sunčevoj stazi.

    Jednom rečju – lenčarenje. Znao sam da će me Tihi sam izbaciti tamo gde mu je najzgodnije.

    I eto me, stižem, u ruju kasnog popodneva izlazim na peščanu obalu, vučem svoju nepotopivu gumenu korablju, nasučem je na suvi deo žala pa krenem ka pljosnatim kućercima u zaleđu. Na plaži u daljini vidim neke obaljane, to su crnpurasti žgoljavci, zasigurno deca, zaključujem to ne po sitnom stasu nego po ponašanju.

    Oni se ludiraju. Igraju se vije, ili nečeg sličnog, svi jurnu u jednom ili u raznim pravcima, a onda svi naglo stanu, liče na zaustavljen frejm na filmskoj traci, ostanu tako nekoliko sekundi, pa iznenada opet krenu, svi odjednom, u raštrka-vanje ili skupljanje u poredak nalik na formaciju plesne gru-pe. Niko od njih ne odaje utisak da me primetio.

    Predomislim se, odem natrag do čamca, po pivo. Poku-pim dva pakovanja od po šest konzervi stisnutih u vakuum-sku najlonsku sondu. Možda će valjati za razmenu sa domo-rocima. Para nemam, moraću da podmićujem u naturi.

    Ubrzo saznajem gde sam dospeo. Ispred rustične straćare čija je fasada mestimično oguljena, pod senkom tende na kojoj je amaterskom rukom nacrtan brkati lik sa sombrerom i slova firme „Viva Zapata“ na izvrnutim gajbama sede četvorica dokonih likova, zure u mene dok prilazim. Spuš-tam teret iz desne ruke, podižem dlan u znak mira.

    „Estranhero, komo va...“ – bez osmeha izgovori jedan od njih.

    Ne vidim izvrnuti upitnik na početku španske rečenice, tako da nisam siguran da li je to pitanje ili konstatacija. „Đo no abla espanjol!“ – odrecitujem preglasno, kao da se obra-ćam nagluvima. „Tu Abla ingles?“ – nadodao sam bečeći se da bih naglasio upitnu intonaciju. „A, si, si, gringo!“ – kažu složno, najmanje u troglasu.

    „No, no, nisam gringo. Ja sam iz daleka, sa drugog kraja sveta.“

    Hteo sam da preciziram iz koje zemlje, ali tu sam se pogubio, jer dolazim sa Filipina... a nisam Filipinac, a pre toga bio je, čini mi se, Cejlon, još pre valjda Grčka, a pre toga... sve mi je to pomalo mutno, mora da sam ipak dehid-rirao na okeanskoj pripeci, ili sam blago ishlapeo od previše piva, prethodnih dana, tokom solo plovidbe.

    Tonom na silu veselog di-džeja pitam ih, na ražvakanom engleskom, mogu li negde da ohladim pivo koje sam dovu-kao, odvratno se smlačilo, pa da posle počastim ekipu.

    Naravno, veli najmlađi od njih, očigledno šef ekipe, ustaje i odgurne zastakljena vrata objekta, markantno štrokava. Krenem za njim, vučem six-pack pakovanja zaranjajući u mrak. To gde sam se zavukao je radnjica svaštara, ili recimo bakalnica sa odeljkom za gvožđuriju, eksere, žicu i poljo-privredne alatke, a tu su i par frižidera koji izgledaju neverovatno retro.

    Okej – kažem. Super – kažem.

    Nakon što obavismo lagerovanje moje robe momak mi je pružio ruku i predstavio se: „Majmonides.“

    Ja se zakucam. Ne vredi da uzvratim sa „Momčilo“ – čo-vek ima da izlomi jezik, tako melodično ime garantovano nikad nije čuo, kamo li izgovorio.

    „Gringo, tu no preokupes.“

    To oklevanje je presudilo da budem i nadalje ostanem Gringo. Postao sam Jenki Amer, ne zahvaljujući bivšoj žud-nji, nego svom dozrelom pojmovniku nasuprot.

    Majmonides iz jednog od hladnjaka nalik na one obo-dinove vadi jednom rukom tri staklenke, pruža ih ka meni, otkinem jednu, pogledam. To je pivo znamenite marke co-rona, ali ne u providnim flašama, koje su mi poznate iz zavičaja i svih svetskih luka u kojima sam tavorio, nego u tamno plavim, što je mimosvetski oriđinale.

    Izlazimo napolje, on mi pruža otvarač sa trouglastom gla-vom, cimnem čep pa mu vraćam spravu, on druga dva piva podeli ortacima, izvrće jednu gajbu sa gomile, postavlja je nasuprot njihovim pozicijama, pokaže mi rukom na taj sitio, seda na svoje mesto, nadalje cevči neko svoje piće iz drvene posude nalik na vikinšku kriglu. Pitam se da li je to pulke, što je otprilike nešto kao bljutava kabeza, po kojoj rado plivaju muve... to mi je odnekud poznato, imam mokri otisak mozgovne slike pokupljene iz ko zna kog filma, ali sećanje tu malaksava.

    Nejasna atmosfera, ti ljudi brzometno i unjkavo brgljaju na svom jeziku, meni tu i tamo dobace poneku englesku reč, ne ispituju me otkud sam se tu stvorio, apsolutno ih ne zanima kakav sam ja svat, koja je moja priča.

    Najčudnije je to što ne osećam žuljavu napetost i nela-godu koje su obavezne pri susretu stranaca. Baš suprotno, nameće mi se ludi utisak da sam nekako oduvek tu, ili u najmanju ruku da moje iskrsavanje tim ljudima nije donelo ništa novo i vanredno.

    „Gringo, – dometne mi starac tankih sedih brkova, lica izrovanog davnim aknama – vidim da imaš dobra pluća, šteta što nisi stigao ranije, danas je bilo takmičenje u ronje-nju na bisere. Ako se taj slučaj ponovi, budi tu, dele se tri nagrade: za najduže ronjenje, najveću dubinu zaranjanja, najveći biser. A nagrade su, dečko, basnoslovne, istim re-dom: plovna jahta, pa hasijenda, pa žena koju biraš između svih raspoloživih udavača.“

    „Ne tovariš me? Are you mocking me?“

    Tu su počeli svi skupa da se krste i zaklinju. Lepo, ni potomci Asteka nisu nekrsti.

    „Znači, časna Titova pionirska?“

    „Ke?“

    „Nema veze, kapiram.“

    Pitao sam ih, naravski, za pejotl. Probao bih, kao. Nisu imali pojma o čemu pričam. Meskalito, Kastaneda, Don Huan, ovo-ono, nadovezah. Bio sam već uveliko načisto da sam zaglavio u Meksiku, te eto – tema je logična. Pravili su se da nikad nisu čuli za te stvari. Ma, važi.

    Međutim, nisu se folirali, uskoro ću to da spoznam, pa potom zaboravim, jer šta će njima pomoćne haludže, kaktusovi alkaloidi i otrovi gljive psilocube mexicana, zašto kad već imaju pomer nad pomerima, apsolutni fras u šupi.

    Znate, izgledali su mi sasvim normalno. Da li o meni treba još nešto da se kaže?

    Poslednje upotrebljene doze mog piva holandske marke oranje ličile su na snežnu bljuzgavicu u koju se neko popi-šao... toliko dobro drndaju ti oldtajmer frižideri...

 

    U drugoj verziji filma došao sam autobusom iz Tihuane. Suprotno svakoj iole zdravoj pameti, namesto prelaska Rio Grandea iz pravca juga ka severu, ja sam pobegao iz ju-es-eja u sirotinjski vilajet hispano nesretnika. Otkud ja gore u paklu američkog sna bolje da ne pričam. Ali hajde, ou-kej: dobio sam zelenu kartu na lutriji, da ne objašnjavam, svi znaju šta je to, spakovao sam se i – da ne pominjem pomoću kojih para – odleteo čarter čudovištem za mračni Eldorado, zaposlio se kao psošetač u Svetom Dijegu. Imao sam i nepri-jatni zadatak da pomoću špatule i lopatice u kesu skupljam i uza se nosim ono što moji klijenti izbace na zadnji otvor. Ponižavajući status, bedno životarenje na gnusno zarađenoj crkavici. Ali nedugo potom opako sam napredovao, bio sam pomoćnik matičara za gej brakove, obučen u fazonirani kos-tim frulaša, veselog Hermesa ili Petra Pana, ko će znati, pevušio sam napeve o slobodnoj zajednici trolova, za taj pavarotijevski izliv dobijao dolare po učinku, plus masne napojnice. Ubrzo sam razumeo čari Šošenka. Bežati. Po sva-ku cenu jednom se mora bežati. Imam film i o tome, ali za ovu priču to je predistorija, nešto što se zaboravi kao od šale. Ako se setim – možda se na to vratim... ako se iz ovog filma u povratak vratim – možda se setim.

 

    Autobuska stanica u Zihuatanehou krcata totalno neza-nimljivim svetom. Da li su to bili ljudi koji žude da zaborave sve što je zaborava vredno, ili puki turisti bizarnog ukusa, ili to behu pažljivi voajeri za račun nekog NASA-inog projekta, bolesno dobro plaćena špijunska kopilad – nikad nisam us-peo da prokljuvim. Kako god, patent zvani Univerzalni Zaboravak bio bi epohalna stvar, pa ako civilizacijine agen-ture rovare – razumljivo je.

    Kroz gužvu sam se probio sa perona na prospekt glavne ulice. Malo je reći bulevarčina. Uleteo sam u prvi dostupan kafić. Kad tamo...

    Kad tamo – za šankom sede ona dva genijalca iz Šošenka. Zna se ko su ti šund majstori, volšebni Morgan Frimen i zapaučeni Tim Robins, ali ne baš oni lično, nego zakra-buljeni u svoje uloge, filmske fantome. Odmah sam totalno poverovao u fejkovanu stvarnost. Da ne bih dejstvovao kao šuplji fan, smračih se adekvatno. Seo sam za šank, ali pola jarde daleko od robijaškog tandema, naručio tekilu sa crvom (sumnje) i odmah pitao barmena, tačnije barmenku, ima li rizlu.

    Naginje se isturajući bicepse koji joj kipe iz brushaltera. Plavetnim oktopodskim očicama saopštava fluidnu pover-ljivost.

    Pita pitanjem usmerenim u etar: jel’ to moje pitanje znači da imam nešto da srolam, samo mi fali ambalaža.

    „Ne! – odsečem bez oklevanja, ciljam odmah u glavu – To je uvodna šema, zgodan intro, nemam ni ambalažu ni sadržaj, ali čini mi se da bih se rado vozdigao na krilima percepcije smuknuvši domaći THC, jerbo sam obavešten da autohtona sorta kanabisa, čuvena sensemia, rešava problem akutne neverice u ono što vidiš.“

    „A šta je to zbog čega si tako izneverovao?“ – pita ona bez sekunde zadrške.

    Verovatno pretpostavlja da će moj odgovor biti: „Tvoje sise.“

    O, kakva greška. Osmehnem se kao izanđalo iskusan mesitelj mlečnih žlezda koji je preživeo preobražaj u zrelo osmrtovljenog asketu. Pa cimnem glavom u pravcu one dvojice šankerisanih zvezda. Ko su oni likovi, pitam. Neki gringosi, kaže, zalutali bezveznjaci.

    „Šta, ti, kao, te face nisi nikad pre videla!?“

    Njen odgovor me saseče. Ona izjavljuje sledeće: „Ma otkud, znam ih kao zlu paru, cipa ceo dan su tu, zatekla sam ih kad sam tačno u podne preuzela smenu od kolege. Trućamo preko šanka evo već satima.“

    Iz čega ona crpe svoje golemo predznanje, zar je dovoljno što nekoga motriš, od ranog popodneva pa nadalje, nevolj-no, ovlaš, uzgred, da bi rekao kako ga poznaješ u sitnicu, u detalj, u smrt za vratom i u životne žvale?

    „Upoznaj me s njima.“ – To nije bila molba nego ubedljiva sugestija.

    „Šta ja dobijam zauzvrat?“

    Kod ove nema finesa, pomislih, pa joj pružih napojnicu od krvavo zarađenih gej-meridž dolara. Nasmejala se. Moglo je to i u naturi – tako je finiširala.

    Uzmi pare i bježi... što veli Rundek. Ostao sam nem, samo sam progutao knedlu. Ona izgleda kao pedesetogodišnji tanker, a ponaša se kao da toga nije svesna.

    Zamolio sam je da ona dva svata posluži pićem i kaže da ja častim. Što je i učinila. Oni su me škiljavo ošacovali, podigli jedan čašu a drugi kriglu. Ocenili su da nisam iz njihovog scenarija, dakle bezopasni čekaoničar.

    Nije bilo ni trunke teatralnosti u mom upoznavanju sa dotičnim čovečijim ribicama. Momentalno sam bio spreman da odustanem od postavke kako znam o njima nešto funda-mentalno. Uostalom, i o sebi sam znao malo, u tim trenu-cima jedva ponešto, lekoviti zaborav je brzo počeo da de-luje.

    Posle druge ture za njih na moj račun, uzvratili su čaš-ćavalicu, potom me pozvali da priđem njihovim ustoliče-njima, doklatio sam se ležerno, prikučio ka njima susednu barsku stolicu, ali ne suviše blizu, đipio sam u nju tigrov-skom kretnjom, preskačući rukovanje i upoznavanje doba-cio im jedno bezvezno-ležerno „Š’a ima, ljudi?“.

    Na inglišu zvuči još kriminalnije: „’Sap-man?“

    „Nat’n.“ – uzvratio je bankar Endi čije čudno francusko prezime nikad ne uspedoh da pokupim, što po naški dođe: „Niš’a.“

    Zagonetna je faca taj Timotije Robins, dvometarski bejbi-fejs koji non-stop deluje kao da bi svakog trenutka mogao opako da odlepi i sve polupa. Toliko je privlačan specimen da budi neodoljiv poriv da zijaš u njegovu nejasnu grimasu i napeto obzerviraš, a ipak se ne usuđuješ, tu je crveni alarm koji ti javlja da to nije pametno.

    „Everything is up.“ – filozofski je odvratio matori robijaš E. B. Reding zvani Red fabuloznim glasom gospodina Morgana Frimena, najboljeg naratora na ovom svetu i inim svetovi-ma.

    „Dobro kažeš, majstore, sve je apgrejdovano, obitavamo na povišenoj lestvici, u falsetu.“ – bubnuh nastojeći da ispadnem od njega filozofičniji, tako još jednom plativši danak porivu ka crnotalasnoj poeziji. Pesnički hromozom odolevao je zagonetnom narkotiku znanom kao zihuata-nehovski zaboravak.

    Upiljio je u mene sa dozom soula u teškim robijaškim očima. Hteo je da me pita ko je taj amater koji mi piše replike, ali se suzdržao. Na trenutak je bilo napeto, činilo se da mu je na vrh jezika sočna psovka iz crnačkog getoa.

    „Ključala voda pokretljivija je od mlake, ako naglo sipaš u lavor ume da se izlije.“ – izgovorio je Endi Francuz glasom prigušenim do siktanja.

    „Eto zašto se BENKSTA – pomislih – rado rimuje sa GENGSTA u svim reperskim baladama.“

    Umalo što mu nisam uzvratio ciničnom opaskom u tom smislu. 

    Usredsredio sam se na motanje ekološke pljuge iz indi-janskog rezervata u državi Nevada, mudro iskuliravši. Zaliha duvana žalosno mi se istanjila i to me na trenutak neiz-merno zabrinulo. „Ne predstoji mi, valjda, doba kriziranja, valjda neću da motam čistu gandžu... besmislena strepnja, naći ćе sе nekа trafikа na kojoj prodaju tabako za svete dolare.“ – Uždio sam svoju lulu mira. To je delovalo na prisutne, napetosti su im neznatno splasnule.

    Ljubazno priupitah dva navodna inkognito gringosa otkud to da je tolika gužva u mestu o kome sam načuo da je najukletija zabit koja postoji, u koju ne dolazi niko osim onoga koji zaluta, ili od nečega beži, mudro i očajnički, kao recimo ja. Dobio sam iscrpan odgovor koji izdeklamovaše udruženim snagama odnegovane glumačke veštine. Ukrat-ko, u toku je karneval zvani „Spaljivanje proroka“, pripreme su u toku, naveče počinje procesija sa bakljama i svirkom marijačija, završava se u ponoć lomačom na glavnom seoskom trgu, na njoj će da izgori golemi lutak koji pred-stavlja svakog manijaka koji se ikad drznuo da predviđa katastrofe, zaviruje u futur, vreme nepostojeće, pa potom o tome pomahnitalo dojavljuje... ili da gata o prošlosti, koja isto tako ne postoji... posle svega sledi ordinarna pijanka.

    Zanimljivo otkriće: ovdašnji zaboravci, dakle, ne priznaju ni budućnost.

    „Lude li tradicije.“ – prokomentarisao sam razmišljajući glasno.

    Red me ispravio: Zihuatanehovci ne mare za tradiciju, verovatno ni ne znaju šta to znači, nepoznato je da se takav karneval ikad ranije dogodio, no možda i jeste, da li pre sto godina ili prošlog meseca, to je potpuno svejedno, tu se kolektivni i svaki lični život odvija kao džem-sešn na kom improvizuju džezeri urađeni lakim i polu-teškim drogama, nema refrena, napeva, notne šeme.

    „Recimo, pre svega par nedelja, zar ne, Endi, bio je karneval imenovan kao „Srce kruženja“ – nas dva smo načis-to da se te fešte prilično živo sećamo... a sledeći bilo kakav karneval možda se neće dogoditi nikad. Mada verovatno da. Možemo samo da spekulišemo.“

    „Dakle legenda ne laže! Dobro, u čemu je kvaka? Epi-demija amnezije, ili šta?“

    Mister Reding je u mom pravcu značajno zaklimao dugačkim krivim kažiprstom i šapnuo da je to pravo pitanje, mada je suštinski pogrešno. Reče da je on tu boktepita otkad, a nije prokljuvio objašnjenje rečenog defekta, ako se ta pojava uopšte može smatrati nekakvim felerom, saka-tošću, nesrećom.

    „Pazi, stvar je zarazna. Ako se još samo sat-dva ovde zadržiš osetićeš kako ti je mozak pomalo opran, olakšan od sadržaja. Ne baš dibidus, došljaci se nikad ne operu sasvim, pamte ponešto, kako parčad nedavne prošlosti tako i delove lične istorije, mada je sve to konfuzno. Takvo je moje i Endijevo iskustvo. Jel da, Endi? Ali... lepo je... mada je za nas prilično teskobno... biti neko kome su otuđeni slojevi životnog mulja, čitave parcele minulih zbivanja, ili tačnije – mape i zabeleške o prošlom, jer što je prošlo... jedino u našim zabeleškama i postoji.“

 

    Sedeljka se otegla. Esmeralda, sisata barmenka, prinosila je turu za turom, plus kuvana jaja i perece, na račun kuće, čudnog li običaja, ako je to uopšte običaj, bar se punio i praznio ravnomerno, za razliku od naše škvadre ostali gosti su bili začudno tihi, mora da se radilo o lokalcima, mora da su osluškivali šta mrmore tri gringosa, dvojica holivudskim a jedan slomljenim engleskim, a pripomagala je i Esmeralda simpatično gnjecavim naglaskom kao kakva filmska Kon-čita, prisutni domoroci mora da su bili zabezeknuti tolikom količinom teksta, ali lica im prijatna i ljubopitljiva, kao da u zoološkom vrtu sanjare pred kavezom sa papagajima, meso vremena je otpadalo bezbolno, lak miris paljevine uplov-ljavao je kroz vrata, ubrzo se začula pesma, najpre patetična, u kontra ritmu, potom raspamećeno brza i vriskava, mesti-mično garnirana solo pevanjem razneženog ženskog glasa koji prečesto ponavlja reč esperanca, kao da se mnogi orkestri mešaju i nadjačavaju, pitao sam se otkud im reči pesama, izgleda da je nulto pamćenje selektivno, ipak je to stvar izbora a ne prolupanosti, Endi benksta pucketao je prstima, pevušio je prateći marijači popevke, ali ne ni robijaševim niti glumčevim nego stravično dobrim vokalom, Tim Robins je multinadaren žgebac, pride je ’ladno znao tekstove pesama, mister Robins – rekao sam, omaklo mi se, pa vi ste jedan od boljih pevača u Holi... odmerio me predvojeno, štucnuo i zaboravio moj ispad...

 

    Tandem se odgegao napolje, pošao sam za njima nakon što sam calovao svoj tal i eskivirao Esmeraldin pokušaj da mi lupi žvaku. Moj manevar nije je ozledio po taštini, samo se osmehnula radikalno, kao pauk kome se muva izmakla vešto ali hudo i privremeno, pratila me do vrata sve bulaz-neći o tome kako sam joj nešto poznat, ima ludi osećaj da se znamo sto godina. Svrati posle, reče, radim do dvojke. Oba-vezno, rekoh, obavezno. Elem, izgovorila je to na mom ma-ternjem jeziku, koji još nisam bio stigao da zaboravim, tako da mi se, već na ulici, oteo uzvik: „Pa ona barata srpskim sasvim tečno, pazi te bolesne slučajnosti!“

    Moraću da se vratim, odista, da raščivijam tu nebulozu.

 

    Sustigao sam Holivuđane, ne mogu reći da su me čekali, ali nisu imali ništa protiv mog šlepanja. Priključili smo se avetinjskoj litiji. Daleko napred, u visini, obasjan bakljama, lelujao je kartonski prorok uzdignut na kraljevska nosila, užasno glavat, ružan, raširenih ruku, kao da hrli u zagrljaj, čemu, mahnitoj budućnosti, valjda, u koju jedino on veruje, najradosnijem mogućem smaku sveta i kraju vremena. Umetao sam se između dvojice dvometraša, optrčavao ih čas s jedne čas sa druge strane loveći parčad njihovog razgovora u koji, bez mnogo pardona, uplitah se povre-meno.

    „Nedostaje mi ponekad da je život težak kao što sam na-vikao...“ – tako je zagrmeo bankar, da bi nadjačao buku, crven u licu kao da je upravo izvađen iz friteze.

    „Mhm, meni ne, ali imam te snove... sanjam, kao, zat-vorski red, dane poređane po šablonu... probudim se i lepo mi, kao da sam bio u raju... kao da... uplakan... ali suve suze...“ – to su bile Redingove reči.

    „Zar vam se ne čini da je osnovna životna namera kao krasta koju stalno guliš, isprva je bila bogata, masna, lepo je zarastala, ali u neko doba počela je da se tanji, usahnjuje, tako da na kraju nema ni krvi ni bola ni slasti. Posle te faze roviš po mesu, živom, sraslom, otvrdlom, tek da bi obnovio ranu, kakvu-takvu, iznudio malo bola i krvarenja... ali kao da nema te grubosti koja bi te ranila, kao da si postao nepovrediv... ili pre neosetljiv, ili još tačnije – nedodirljiv.“ – tako je govorio Zarad-sutra, naime alternativni filmski ja.

    Ko piše tvoje replike? Video sam im to pitanje u očima, u duetu.

    „... jebemliga, ja sam se proslavio tek kad sam prilično omatorio, nisam okusio slast mlade popularnosti... zato me bivša devojka zvala NEUROZA, ti si hodajuća matora neurozaaa, ustremljena ka tome da nadoknadi nenadok-nadivo...“ – tako se ispovedao alijas Red, koji malo-morgen nije Frimen.

    „Moja bivša žena, jedna od, hm, čini mi se da je to bila Suzan, pizdila je što toliko volim da jedem, „voliš ti mene, jel’ da, ali masu toga voliš više“ – vrištala je, zatim je nabra-jala: DIMLJENA ŠUNKA, BUĐAVI SIR, LAZANJE, KOH, KREMPITE, MAJONEZ, GOMBOCE, BRUSNICA, KIFLE, ČAK I KIFLE, HEJ!... Stalno je – svega toga se užasavajuće jasno sećam – forsirala dijetu, da se ne bih usvinjio, jebote, urlala je KARIJERA, KARIJERA, ŽDERONJO... morao sam da je šutnem... ili je ona mene šutnula, ne sećam se.“

    „Kad malo bolje razmislim, voleo bih da potpuno izbri-šem barem 90% svog života, ostavio bih samo neke detalje.“ – To sam bio ja.

    „Došao si na pravo mesto, dečko.“ – reče Morgan Reding Frimen.

 

    Fiesta je bila totalni promašaj, ćorak. Iznenadni pljusak promočio je žrtvenu lutku, nije se dala zapaliti. Sa svih strana sevali su idiotski blicevi, milion telefona snimalo je i škljocalo. Neki pijani bizgov sa bakljom zapalio je lepršave haljine nekolicini domorodačkih žena, raspištoljeni hihotavi muški turisti gasili su ih „sprajtom“ i sličnim šištavcima prethodno ih mućkajući, uz smeh i vrisku, prizor je delovao kao onanistička pervezija. Tri trupe muzikanata okupljene na trgu svirale su svaka svoju melodiju i sve su pesme zvučale kao naricaljke. Neznani heroj izvadio je utoku koja je zvučala kao magnumov kolt, ispucao je u pokislog proroka celo burence, i zanimljivo – čini se da su svi zaboravni ljudi pomislili na smrt, vrlo naglu i nasilnu, uz njih i oni koji su po zaborav došli kao po turističku atrakciju, nastao je stampedo, ali ne pravolinijski, kojim krdo nekuda odlazi, recimo da se baci sa litice u more, nego besmislen kao križaljka osmosmerka. Masovni karambol. Karamba karambita. Bilo je razbijenih glava, krvavih noseva, njakanja i psovki. Pa pokisli razlaz.

    Beše to fijasko džezerskog nastupa, na smrt urnisano džemovanje, krah umetnosti i improvizacije.

    Gotovo apsolutno prazne glave giljao sam za dvojicom krakatih koji su odlučnim korakom grabili nekud odmičući mi po nekoliko metara. Vukli smo se po sasvim zamračenoj peščanoj obali. Nisam znao kuda me vode, ako su me uopšte vodili, a ne, recimo, pokušavali da od mene pobegnu. Stigli smo do nekog isturenog grebena na koji se popeo pijani bankar. Uključio je baklju na svom mobilnom telefonu, okrenut pučini počeo da kriptovano signalizira, ko zna kome, krijumčarima narko kartela, CIA proleterima, Bogu, ili Zaboravu. Potrajalo je to minimum tri minuta.

    „Ortak, pozovi ga telefonom, šta se patiš.“ – promrmljao je mrzovoljni narator Red.

    „Red, jebote, nemam kredita, zaboravio sam da uplatim, ne ometaj, pokušavam da se setim signalizacije.“

    Najednom, svetla su planula, Pacifik je tirkizno zasvet-lucao kao gradski bazen. Na stotinjak metara distance u osvetljenom krugu plutala je žuto-crna jahta, potražila nas je pipkom reflektora, od nje se odvojio motorni čamac i zak-lizio u našem pravcu.

    Stigao je očas. Spazih da za kormilom motora sedi neki bezreki klipan autističnog držanja, sa rejban naočarima dig-nutim na obrijano teme. Sačekao je da se ukrcamo pa je izveo okret i dao gas. Delovao je kao izvršitelj, poluga neke više sile. Jedan po jedan popeli smo se kevlarskim merde-vinama. Poslednji sam stupio na palubu broda. Stajao sam u vrtoglavici, jedva savlađujući poriv da skočim preko ograde i plivam izbegavajući harpune i metke, sve je mirisalo na ubistvo, žanrovski horor tipa „gurni prst ovde, da te mašina usisa i napravi mleveno meso“, zapljusnula me neopevana grozomora, bio sam precvikan preko pleksusa, noge su mi se skamenile. Odnekud je zacvilela tiha muzika, dve violine koje se vijaju kružeći kao muve.

    Čekao sam finale scene.

    Masu decibela glasnije od tog pretećeg cigoljanja iz nevidljivog razglasa se začulo: „Vi koji ulazite ostavite svaku nadu.“

    „Majke ti ga fašističke!“ – doviknuo sam iz dubine mož-danog stabla ali to jedva da se čulo, mada je svakako sve-jedno, niko tu ne razume moj jezik, ali mene je ohrabrilo, bio sam spreman da pljunem u lice kom god zlotvoru i poginem krvnički se braneći.

    Frimen se glasno nakeserio a bankar se uhvatio za čelo. Utom iz kabine u dva skoka iskoči pogureni tip u bermu-dama, bos, sa kačketom okrenutim naopako, golog dlakavog torza. Belac sirastog tena, nikad osunčan, sa crnom bradom i brčinama. Da bi se poljubio sa one dve bandere morao je da se propne na prste, a meni je pružio šapu hladnog i vlažnog dlana. Milovao me pogledom žestoko kratkovidih dok je meko i usporeno izgovarao „Ko je, jebote, ovaj?“

    „Frend.“ – rekao je Endi.

    „Neki zalutali filozof.“ – nadodao je Red.

    Uskoro sam se dosetio ko je domaćin. Pisac scenarija Bekstva iz Šošenka čiji je preteča roman neshvatljivog naslova „Rita Hayworth and Shawshank Redemption“ – nisam čitao, ni danas kao ni u bilo koje juče nemam pojma šta matora Rita radi u tom naslovu, tu priču je takođe napisao taj isti tip, kao i masu drugih stvari, svih odreda filmovanih romančina, od kojih je jednu pročitala čak i moja dvanaestogodišnja kćer. Ta knjiga se zove TO, pa ćemo tako i njega zvati. Ja sam se njemu predstavio kao Gringo, jer, mada zvuči kretenski, kako bih drugačije, svi ostali moji alijasi bili su na samrtnoj postelji. Srdačno se počešao po grudnim dlakama, pa je dirigentskim gestom pokazao ka ulazu u potpalublje.

 

    „Šta je prvo delo koje si zaista pročitao?“ – to je prvo pita- nje koje je postavio... kome? Meni, baš meni.

    „Der Steppenwolf“... Hese. – rekoh iz taka.

    „Aaaa, aaaa, dakle neizlečivi mističar tužno-veselog oka, to si postao i ostaćeš do kraja, znaš, prva knjiga sudbinski nas obeleži.“

    „A vi, ti, ti-vi, gospodine IT?“

    „Kasapin divnog osmeha. Novelica. Nemam pojma ko je napisao.“

    „Pišeš poeziju?“ – Klimnuo sam glavom. Taj podatak mu je bio dovoljan, šta ima dalje da se priča.

 

    Navalili smo na zakusku, švedski sto pun nejasnih dran-gulija, postoji nada da nije bilo čovetine, hasali smo stojeći, usput cirkali koktele koje je spravljao onaj dečko naočarac, Pinja kolada, Kuba libre, Paralizator, Fucked-on-the-floor, Hitlerov brk i slične splačine, rejbanke su mu sad senčile pogled, nejasan je njegov status, ljubavnik, šegrt, majordom, kapetan lađe, maser, advokat, dželat – otkud znam, možda sve to zajedno, nije se mešao u razgovor, kao da uopšte nema jezički žalac, a TO se preko zalogaja dobacivao sa Frimenom, prštale su lascivne dosetke, Endi se grohotao kroz nos, NHO-NHO-HNO, „slavni su trivijalni!“ – šobonjio sam u sebi s gađenjem – obična goveda, kao i svi bezbrojni no-nejmovi, ova sirota planeta je svemirski brod pun tupadžija... morao sam da uskočim, hej, Kralju, rekoh, imam za tebe ideju, evo je: napiši knjigu o tvom imenjaku, pod naslovom „Spoljašnji život u cipelama Stivena Hokinga“, ali da bude anti-horor, recimo nekakva planetna pastorala iz pozicije kvadriplegičara, bez kvazi-mudračkih apstrakcija, već samo puko putovanje u kutiji za cipele.

    Nastao je muk. TO je obrisao usta i brkove štrokavom maramicom koju je iskopao iz zadnjeg džepa pantosa.

    „Da znaš – reče – to bi bilo ludilo... pomišljao sam, ali ne usuđujem se... kako si me provalio, jel’ si ti neki psajko-majko... elem, uopšteno govoreći, ja imam hrabrosti da iz sebe istisnem samo svoje bauk priče, to me oslobađa, jer kako koju dovršim – upucao sam jedan od svojih užasa... sve druge varijante, istorijska saga, melodrama, tihi apsurd, prava književnost i tra-la-la, imaju suprotan efekat, bacaju me u paniku. Kad bih morao da pišem recimo ljubavni roman razboleo bih se strašno i skončao u mukama... jedino da sklepam priču o užasu pisanja ljubavnog romana koji ubija autora, koji je na to primoran jer potpisao je ugovor... vidiš, to je dobra tema... a Hoking, otkud, čoveče, nisam ja Beket.“

    „Znači, nakon što si istresao sve one horor knjižurine, sad možeš malo da živiš, vozikaš se po okeanu, bez obzira što si neplivač i imaš fobiju od vode, otvorenog i zatvorenog pros-tora.“ – To nije moja replika, nego bankareva.

    „Naravski. Najveći horor pisac više nije najveća kukavica na planeti. U tome je fora, sagoreo sam mnoge fobije, od kukavičluka napravio pare, kupio brod, napustio jazbinu... recimo – posle Šošenka više nemam samrtni strah od robije, da me zatvore u neki državni zverinjak odrađivao bih svoje vreme glatko, bez užasa.“

    „Glumački poziv je potpuni antipod – dometnuo je mudri Red intonacijom Boga – glumac usisa to što treba da odigra, posle ne uspeva sve da ispljune, barem delić od svakog užasa ostaje u njemu, a sve je strava i užas, i najlepša ljubav-na priča je horor.  Kao zatvorska ptičica u tvojoj priči faso-vao sam sindrom jeze od slobode. Tako da – došao sam da ti se zahvalim.“ – Kraj replike zvučao je kao najava kataklizme. Kao da ju je izgovorio ser Revelejšn Smak lično.

    TO je na trenutak pomislio na krvavo ubistvo, videlo mu se u očima, odskakutale su od jednog do drugog šiljka trougla sastavljenog od njegova tri gosta. Onom kerberu koktel-šejkeru uši su se zategle unazad, pokreti se ukočili kao u zabagovanom video-spotu. Glumci su ličili na zateg-nute bandere. Ja sam ličio na loše plaćenog egzekutora amatera.

    Prvi je pukao Tim Robins alijas Endi bankar, na licu mu je eksplodirao kikot zle bebe, svi smo se pridružili, a on se toliko kidao od smeha da mu je pozlilo, iskobeljao se na palubu, jurnuli smo za njim pa smo ga zabrinuto posmatrali kako povraća u more, ličio je na prežderanog mladog Nero-na, potom smo svi nastavili urlikanje od smehotresja. Ali nešto preteće je i dalje potmulo titralo, podvučena nota zle slutnje. To je ona uvek prisutna strepnja da će se svet izvr-nuti na naličje, iskočiće sva kezila bolesne mašte, objaviti da su ona stvarna, a mi smo neutemeljene sablasti. Svi smo znali da će se ta noć završiti nekim žanrovskim rastroj-stvom, još niko nema pojma kako i zašto, to nikad niko unapred ne zna, čak ni TO. Mogla bi i da nikne nuklearna pečurka, zašto ne, prva ispaljena, koja bi pala baš na Zihuataneho, naciljan iz zavisti, ili civilizacijine predostrož-nosti, ili iz opšteg straha i gađenja prema nepoznatom. To bi bilo urnebesno smešno, jer bi značilo da sam, bežeći od apokalipse, stao tačno na krst nacrtan preko njene mete za uvertiru.

    Ova verzija scenarija je najlošija, potpuna tropa. Nisam hteo, ili nisam smeo da je dovršim.

 

    Imam i scenario po kome stižem na neznanu obalu dan ranije u odnosu na idiličnu brodolomačku verziju, ovoga puta, malo za promenu, padobranom.

    Letovao sam u Akapulku, nije bitno kako i od koje kinte – evo neka bude zgoditak na lotou, tamo sam, ogrezavši u dosadu, podlegao reklami za paraglajding, posle blic obuke ukrcao sam se u drndavi kargo avion sa još osmoro obesnih adrenalinskih zavisnika. Iskočio sam poslednji, jedva. Dole je bilo beskrajno plavilo i neka brda u daljini. Da li sam, onako prestravljen, povlačio pogrešan usmerivač pravca, ili me je vazdušna struja odvukla u šreh, najpre užasno visoko, potom u daljinu, sve paralelno sa kontinentom, nemam poj-ma. Elem, sleteo sam u sred srede nekog sela, tačnije – nisam sleteo, visio sam okačen o palmu na koju se nasukao padobran. Na trgu se beše okupilo par stotina ljudi, kao da su me čekali. Pozicija mi je bila pet metara iznad tla pa se nisam usuđivao da otkačim opremu i pljaknem na popločani trotoar koji odozgo delovaše grbav kao da su ga klesale Maje, koje nisu znale za točak, kao što je svima poznato, tako da po svojim pločnicima ne moraše ništa da kotrljaju. Neki su momci odnekud doneli merdevine, jedan se popeo, zakačio me kukom na dugačkoj držalji, oružju veoma oštrog šiljka, saznaću naknadno da su to čaklje za lov na ajkule, pa me privukao do lotri, otpetljao, otkačio sa udice. Spustio se najpre on, ja za njim. 

    To je bio meštanin indijanske genetike koga krasi junačko ime Kohones.

    Domorocima momentalno beše jasno ko sam i šta sam, bio sam obučen u kostim super-heroja iz Marvelovog crtaća, nacifranog magarca zvanog Kapetan Amerika. Nije da sam birao taj padobranski komplet, jedini je preostao, uz kostim Hulka, fluorescentno zelen, sa sve idiotskim lažnim miši-ćima i pocepanim gaćama, plus štitnici za kolena i laktove i cokule pozajmljene od neke prastare vojne hunte, tako da je izbor bio iznuđen, ostale varijante pokupili su adrenalinci koji su se čekirali pre mene. Razumljivo je zašto sam od strane Zihuatanehovaca odmah imenovan kao Gringo. U suštini – dobro je ispalo. Bolje to nego Banana-men.

    Uza se, u nepromočivoj zip-kesi, imao sam novčanik sa nešto dolara i pezosa, pasoš i dva pakovanja duvana sa dodatnom opremom, papirićima, filterima, muštiklom.

    Ispostaviće se da su najveća dragocenost fotografije u novčaniku i ona jedna u ćagi, slika mog lika, kao i ime ispod nje, takođe naziv zemlje porekla. Biće to referentne tačke za koje ću se držati, potporne grede identiteta.

    Moje čudesno pojavljivanje rulja je doživela kao ukazanje, ili dobrodošlu šansu za sprdnju, tako da su mi ponudili učešće na takmičenju u izranjanju bisera koje je za koji minut trebalo zvanično da počne.

    Pristao sam, bez oklevanja. Sjajna prilika da iskočim iz turističke kolotečine, a tu su i nagrade koje seljani pominju, toliko nabudžene da zvuče nebulozno, naročito ona kad nalazač najvećeg bisera bira nevestu, po želji, među krdom mladih udavača, dakle čista navlakuša, šta bi drugo moglo biti, ali nije loše kao fiktivni podsticaj.

 

    Sa takmičarima i navijačima otišao sam do vode. Istrčao sam iz kretenskog odela, ostao samo u boksericama. Indi-janci i indijanke, svi redom ćosavi, zurili su u moje grudne dlake, guste i mestimično osedele, kleti dokaz darvinizma i inteligencije, po meni ovo drugo je u pitanju, dlakavi Darvin je lično proširio tu legendu, u koju sam odlučio da verujem, za razliku od one o majmunskom nasleđu. „Evo ga ljubavni tepih za moju buduću skvo.“ – bodrio sam se pljeskajući se po butinama pred isplovljavanje čamaca sa gnjurcima. Dobio sam kratki bodež za otvaranje školjki koji se priveže za ručni zglob gumiranom pantljikom, kožnu vrećicu za bisere i plivačke naočare.

    Prvi je sa susednog čamca u vodu skočio opaki Kohones. Mudonja? Da! Ha, ha. Sa obale su besno skandirali njegovo nabrijano ime. Sudije su napeto merile vreme, jedan staro-modnom sportskom štopericom, druga dvojica mobilnim telefonima. Sekundanti su motrili kroz vodovizor, staklenu kutiju nalik na akvarijum dopola zamočenu u more, procenjivali dubinu do koje takmičar zaranja. „Jebiga – pomislih – mogu da kažu šta hoće, utakmica je lažirana.“ To me opustilo, bilo mi je svejedno. Kohones je izronio nakon jedva minut i 42 sekunde, sudije su to objavile uglas, sekundanti su uzviknuli „8 zarez 13 metara“, odmah je u more bućnuo sledeći takmičar, Kohones se popeo na čamac, iz kesice istresao biser veličine brabonjka koji su odmah izmerili apotekarskom vagom i onim instrumentom za cola-žu. Sve u svemu ništa posebno.

    Zaronio sam kao deveti po redu. U mutnoj perspektivi spazio sam dve omanje ajkule kako patroliraju. To niko nije pominjao. Od šoka sam ispustio dva ogromna mehura vaz-duha. Odstrujao sam do dna, blenuo u podvodni horor, potom se otisnuh nazad, očekujući da me zgrabe ralje. Preživeo sam ali nisam izronio ništa. Dubina i dužina zvučale su jadno, ne želim da ih pominjem.

    Ja sam autsajder u ovoj priči – zaključih i skiselih se.

    Ali svako ima pravo na pet pokušaja, tako su me obavestili. U trećoj turi klizio sam po dnu kao amfibija, uši su mi prosvirale od pritiska, osetio sam oštar bol u predelu čelenke... ali nisam odustao – i tada spazih školjku kamuf-liranu rutavom morskom mahovinom, ogromnu, zinulu pe-vačkim zevom, zabio sam joj u usta čakiju, čvrsto je zagrizla, ne stigoh da vidim šta krije, samo sam je otkinuo od dna i poneo na šiljku, nastavio da ronim, sve dalje ka zjapu oke-anske tame, nisam primetio nikakav drugi plen, jebiga, pomislio sam, to je to, idem nazad... kasno sam doneo tu odluku, pluća su mi ciknjavala, nije bilo šanse da dospem do udaha, ovo je dobar dan da se umre – rekoh samom sebi toliko glasno da sam čuo i odjek, pljuštala je po meni neka kiša, kapi zaboravljenih razloga da se postoji, slike minulog života koje su izgubile važnost ali se eto vraćaju nevero-vatno sveže i pokretne, mahnito žive, ispustio sam svoje oružje sa nabodenom školjkom, bilo mi je svejedno, plivao sam u bilo kom pravcu, trebalo bi da to bude pravac „ka gore“ ali meni je delovalo kao „unazad“, u rikvercu koji je pod vodom neizvodljiv, umirao sam, zidovi lobanje su se odronjavali, srce je zvučalo kao bat dalekih topova, posl-ednji atomi kiseonika pištali su na vatri, mozak je mrmorio „ajd’ zdravo, zbogom, vozdra, konjec, deblji kraj“ – ali gle čuda, okean me izbacio na površinu... nisam mogao da verujem da disajni svet i dalje postoji, gledao sam kroz so suza i vodenih kapi, video sam da oko mene nema ničega, sve je ono bilo priviđanje i prizrak, iščezao je vasceli svet i ne postoji Zihuataneho, već samo neka primordijalna supa, gorka kao okean suza i pištanje mojih prozuklih bubnih opni... no utom začuh udarce vesala.

    Ubrzo su me pokupili. Svi moji rezultati bili su rekordni. Školjka koju sam izneo, čvrsto srasla sa nožem koji mi je visio o zglobu privezan lastišem, imala je u grlu crni biser veličine džambo klikera, zastrašujući, izmerena dubina beše 17, 09 m, trajanje zarona 4 min. i 39 sec. Svi su zanemeli. Dakle fantom. Dakle ovaj Gringo je neka nakaza, kamuf-lirani pakleni natčovek. Dakle teraj ga u dupe, iho de puta, moramo s njime ljubazno, jer ko zna kakav je to mutant.

    Bravo, Gringoooo! Živeo Gringo!

    Takmičenje je momentalno prekinuto, to je bio zlatni zgoditak, svi oni domoroci su znali da niko ne može da me nadmaši ni iz stotinu pokušaja.

    Pobedio sam u sve tri kategorije. Odveli su me do kućerka koji je jedna od mojih osvojenih nagrada. Potom su mi pokazali barku, sveže omalanu, picnutu, stajala je na trgu, na kamionskoj prikolici. Žene su me zasipale glavama golemih cvetova, po licu i ostaloj golotinji lepio mi se žuti prah sa tučaka, izgurali su me na pramac brodice za kratke plovidbe, naredio sam da mi dodaju kostim Kapetana Amerike, obukao sam se u kabini, izašao uz ovacije, osećao sam se kostimiran adekvatno svečanom trenutku koji je trebalo da nastupi, dole na majanskom pločniku stajao je špalir udavača među kojima je valjalo odabrati, čekala me prva bračna noć, bilo bi glupo da pogrešim u izboru, treba dobro osmotriti... a ja sam, rekoh li, kratkovid, a ignorišem naočare.

    Hiljadu mu dabrova i muda druga Tita, karamba-karam-bita, iz ptičje perspektive sve one cure izgledaju kao žabe, spljoštene, bezvrate, zatrpane kosudžama, natrontane uštir-kanim venčanicama, okruglih preplanulih lica iskolačuju oči ka meni i odmah nabiju noseve ka dekolteima, ništa ne mogu da zaključim, mozak mi mrvi ritmični aplauz i čangrljanje tamburica i onih golemih gitarčina koje samo u Meksiku postoje, ovo je zamka, pomislih, ovo je kvarna navlakuša, hoće da mi podvale neku sakatu usedelicu, po-lovnjaču, neku nepomakušu sa kojom se ni zagoreli robijaš ne bi baktao, brkatu otrovnicu koja bi mi spravljala vračari-ne špecije, sočinila od mene seksualnog roba i radnog zom-bija koji bi potonuo u zaborav zaborava, postao najtuplji od svih Zihuatanehovaca, turistički egzemplar u pohabanom Marvelovom dresu, mučenički oklevam priklešten stuporom ogavne prekognicije, ali najednom iz praznine obrisane svesti iskače gen vojskovođe, alfa mužjaka, mafijaškog ku-ma, političkog lidera, ko bi znao čega i otkud mi to, taj papreni sastojak u koktelu predačkih čipova gromkim gla-som naređujem da se devojke, jedna po jedna, popenju gore do mog trona, da ih njušnem i opipam, osmotrim atribute i dušine pipke u očima, pročitam karakter i temperament, ako je sa ženama to uopšte moguće. „Tek nakon audicije objaviću ko je sretna dobitnica!“ – brekćem kao preko mega-fona, trg odjekuje, podanici se razmile, moraju da me pos-lušaju, dohvataju ženske i ubacuju ih na prikolicu, nare-đujem da se manekenišu, šetaju tamo-ovamo, plešu, kažu za šta se zalažu u životu, naprave piruetu zadižući krajeve bele krinoline, ima svakakvih ali nijedna hroma, grbava ili mutava, eliminišem zdepaste, debele i mršave, suviše mlade i suviše matore i one sa veštičijim crtama, vraćam ih u bezličnu rulju, ostaju tri Indijanke i jedna polu-bela talasave grive, vitka a zaobljena gde treba, nalik je na zalutali pri-merak Feničanke, felerična jedino zbog mladeža nad gor-njom usnom i nadurene prezrive grimase, one tri iz majans-kog etnografskog muzeja nadmeću se osmesima i pozama, svaka je žestoko zagrizla, zašto ne – zgoditak je kuća i brod i geni dlakavog natčoveka, dovoljno matorog da blago-vremeno pandrkne i dovoljno ludog da možda već sutra pobegne otkuda je došao i ostavi joj imovinu, ne znam, možda sam slep do očiju i proklet ali odabirem natmurenu, mada bi svako normalan skontao da je to namćorasti zlotvor, silazim sa pramca, dohvatim, kao na ringu, njenu šapu i podignem je uvis kao pobednici u ženskom marisanju sve popularnijem u onom trulom svetu iz kog sam se eva-kuisao, zapljuskuje nas huk svetine, učini mi se da čujem balalajke, kao na kraju nekog bajkovitog ruskog crtaća – „Avakume, pogledao te Bog, ’ajde sad marš u idilu, obesvesti se od dolče vita, a vi, drage aveti, razlaz!“ –  ali narod je nešto čekao, nije valjda silovanje u brodskoj kabini, por-njavu na palubi, odmahnuo sam maršalskim dlanom, triput, ljubazno ali oštro, naredio kamiondžiji da mladence vozi do njihove hasijende, poslušao je, nego šta, pa smo se truckali, onako na prikolici, kao berači banana koji se vuku kući, mladoženja ošamućen faktom da je ovladao tričavom pro-vincijom, postao bog-i-batina, uz njega nevesta sa očima pu-nim besnih suza, suza besne sreće, možda. Je li, leba ti, kako se zoveš, pitam. Remedios, reče ona. Ja sam Grrrr... Gručo, rekoh i namesto prstena dadoh joj svoj čudovišni crni bi-ser... ona ga je strpala u usta... zgranuo sam se... ali nije ga progutala. Ispljunula ga je i zavukla u grudnjak.

 

    Uz cestu je stajao, podignutog palca, da, baš on. Reding Robija. Zaurlao sam šoferu da prikoči. Nisam mogao da verujem da sasvim ’ladno verujem svojim očima. Red je po-kupio sa tla sirotinjsko koferče, mahnuo mi u znak zah-valnosti i uskočio u kabinu, do šofera koji ga nije ni pog-ledao. Klošar k’o klošar, sin robova. Primakao sam se prozorčetu na potiljku kabine, kibio u trećinu njegovog pro-fila obraslu petodnevnom sedom čekinjom. Skidajući suri kaput predebeo za okeansko popodne nadomak kišnih šu-ma snimio me iskosa kroz zaprašeno staklo, pogled mu je bio slomljen, ali miran, pustinjska panorama pregaženih godina, nevažna mrsotina životarenja, ne, to ne može da se glumi, nema tog Džejka Krikolsona koji bi tako kriknuo prazninom, elem, video sam i prijazni osmeh, mestimično sažaljiv, kao izraz saučešća. Primetio sam da se Remedios primakla, oslonjena na kamionsku stranicu viri iza mog ramena. Otpevušila je na engleskom mekog naglaska da je taj stari zanimljiva fizionomija, dobra za model. Dodala je malo reskije, blago naredbeno: „Ne daj mu da siđe negde, pozovi ga kod nas u goste, treba mi.“

    Upiljio sam u njene nečitke oči boje pegavih smeđih maslinki, klimnuo glavom.

    „Na zapovest, ženo.“ – izgovorih u sebi, sa blagom iro-nijom.

    Na skretanju sa glavnog druma stoper nije pokazao name-ru da se iskrca, klackali smo se niz sokake ka obali, došli do placa sa mojim imanjem. Pardon: našim. Tokom kratke vožnje uštimali smo se ja i moja žena, kao par uveliko ogre-zao u bračnu rutinu, pa sad kusamo supu iz zajedničkog čanka, čorbuljak vremena koje postoji samo tren po tren, sravnjiv jedino sa svojom neponovljivošću, kao da odvajkada plešemo uigrani tango navike sišli smo sa prikolice, najpre muž, potom dama oslanjajući se na njegovo rame i stub jake kičme, držeći se podruku stupili smo na trem, ona klateći se nehajno poput kraljice, nesnebivljivo pokazujući da je već zavladala dvorima, pa smo sačekali da iz kamiona izađu onaj namernik i uslužni subjekat bez karaktera.

 

    Prvi je na tlo našeg kraljevstva stupio markantni klošar sa kartonskim koferom i kaputom prebačenim preko podlak-tice. „Dobrodošli.“ – otpevušila je Remedios.

    „Gospođo, moje ime je Reding, Elis Bojd Reding, možete me zvati Red, mada ne umem da se zacrvenim... gospodine, moj naklon.“

    Pri rukovanju Remedios se predstavila samo imenom, po-tom cimnula nosom ka mojoj nedefinisanoj pojavi, čekala je da napokon sazna kako se od pre sat vremena preziva. Od žustrine okreta kosa joj je zaigrala kao federi.

    „Obala, Moris Gručo Obala, nadimak Gringo, možeš me zvati kako god hoćeš.“ – nisam odoleo da ne citiram... mada nisam bio siguran ni šta ni koga.

    Red i ja smo se šapirali. Dobra razmena energije. Reme-dios Obala je toplim altom ponudila dotičnom lutalici da ostane kod nas u gostima, ako nema ništa pametnije na pameti. Njegov osmeh ostavio je utisak kako je tako nešto i planirao. Zahvalio se na pozivu, rado, rekao je, rado. Prove-rio je moj izraz lica, reda radi.

    Utom je kamiondžija dogegao usput premeravajući pros-tor u potrazi za mestom na kome bi istovario teret. Odista, kako rešiti parkiranje barke na suvom... Praktičan i žustar tip. – „Majmonides.“ – predstavio se, ljubazno se suzdržavši da izbifla gomilu imena i prezimena kojima neizostavno raspolaže, kao i svi Španci i hispano Ameri.

    „Dobro, šta sad?“ – upitah – Ja nemam rešenje.“

    „Idem po ekipu, tu blizu mi je kuća i prodavnica robe široke potrošnje, neformalno kafana, pokupiću redovne pa-cijente koji tu leškare, evo me za minut.“ – Zapalio je preko kapije pa niz ulicu, usput pripaljujući nešto što, sudeći po boji dima, nije duvan.

    Remedios mi se odlepila od lakta, banula u moj rođeni dom u koji ja lično nikad nisam kročio. Sama je izvadila „ključ u ruke“ iz mog levog džepa, džeparoški glatko i bez suvišnih pitanja, ne znam kako je znala gde sam ga sabio, nije prisustvovala, bar koliko se sećam i sećah, činu svečane primopredaje od strane selonačelnika, a ja lično zaboravio sam tad uveliko da rečeni ključ uopšte postoji. Ova veštica sve primećuje – pomislih. Red i ja seli smo na rub trema. Ćutasmo dobrih pola sata. Pa da, setih se, još uvek je u meni bilo tih otpadaka memorijalnih, robijaši mogu da tako zvrje u prazninu koliko god im drago, vrhunski su uvežbani za bezizgledno odrađivanje vremena, za čmav i užas trajanja. Klimali smo glavama osmehujući se snebivljivo, ne čineći ništa osim zurenja u panoramu. Iz daljine se čuo okean kako ritmično guta vreme koje se mrvi. Smotao sam duvan, zdimio jednu za drugom dve pljuge, ponudio sam Redinga ali on je odbio, čudna stvar, bio je to prvi robijaš nepušač koga sam upoznao ili za takvog čuo, sudeći po mom iskustvu koje se neprimetno osipalo. Prvi je progovorio.

    „Druže, gledao sam celu današnju predstavu sa tobom u glavnoj ulozi... zapanjujući performans, nikad takvo nešto ne videh u životu... barem onoliko daleko koliko mogu da dobacim u sećanju... u svakom slučaju – totalno ludilo. Eh, prilično sam ishlapeo u poslednje vreme, pogubio sam ključne linkove sa samim sobom, pa možda nisam mero-davan, ali rekao bih da si ti neko čudo. Ko si ti, otkud si se stvorio ovde?“

    Ćutao sam. Jedva da sam imao nešto malo pojma o bilo čemu. Ali ne zabrinuh se zbog toga, nekako sam znao da je to moje redovno stanje. Ništa ga nisam pitao ali on je nas-tavio monolog: „...pas mater, doputovao sam ovamo pre... boktepita... da nađem prijatelja koji je obećao da će me tu čekati... kad ono – prc... nema njega.... i... vidi, ti mi sad dođeš kao neko ukazanje... to kako si ovladao situacijom... podsećaš me na njega, tog mog ortaka Endija... nema veze, bulaznim, ne zameri, ali u dobu suženih perspektiva i okra-ćalih dometa ne srećem baš mnogo ljudi koji kao od šale zakucaju svet kao biftek na dasku za peglanje, tačnije, nema takvih ljudi... ti, jednostavno, nisi moguć... ti si nečija fik-cija... e, zato sam pris... stopirao, čekao da naiđeš... možda ti možeš da mi objasniš o čemu se radi... a?“

    „Jel’ hoćeš nešto da popiješ? Pojedeš? Valjda ima nečega unutra u kući. Ako nema, skoknućemo do radnje, imam nešto para.“

    „Jebeš to... znaš, straćio sam godine na najobičnije pretra-javanje, pušten sam iz ćorke na neku foru, mimo ikakve logike, kad sam se našao napolju odlučio sam da pratim Endijeva uputstva, on je zbrisao iz Šošenka, spektakularno, pre par godina, ili nekoliko nedelja, sad to nije važno, Zihu-ataneho, trag je vodio u Zihuataneho, rekao je da će me tu čekati... i evo došao sam... ali od njega ni traga ni glasa, zilč, nešto je krenulo po zlu, siguran sam, on me nikad ne bi ispalio... stigla me neka amnezija, ovo mesto bije glas o epi-demiji zaboravljanja, nisam verovao, ali izgleda da sam faso-vao virus... šta sad da radim, reci, gde da se denem?“

 

    Spasila me Remedios. – „Upadajte!“ – doviknula je s vrata.

    Saznao sam, u divnom čudu, da je poklon-kuća krcata svim i svačim, nameštajem, garderobom, posuđem, špajz zakrčen hranom, sa greda vise šunke, kobasice, komadi sla-nine i dimljeni sirevi, tu su burad sa usoljenom ribom, kace sa maslinkama, tegle pune ukišeljene salate i kompota, vre-će krompira, manioke, avokadoa, pasulja, a tu je i podrum sa mnoštvom flaša vina, vinjaka, konjaka, votke i tekile.

    Sudbinu sam prihvatio ležerno. Ja sam gazda... i svet je lud. Ovaj zaboravni čak je mestimično i luđi od onog kog sam došao da zaboravim.

    Remedios, još uvek u beloj venčanoj haljini, ali sad pres-vučenoj vrišteće šarenom kuhinjskom keceljom, kose vezane u visoki kapriciozni konjski rep, posadila nas je za bogato postavljen sto. Bilo je čak i hleba, i to svežeg. Sipala je vino u gostovu i moju (domaćinovu?) čašu, samo je točnula, da degustiramo, stajala sa jednom rukom za leđima čekajući reakcije. Reding je mljacnuo i rekao „uau, suvo, moćno“. Šapnuo sam da vino zvuči kao burgundac, na šta je Red samo trepnuo a mlada seljanka veselo nadodala „šta-god“. Razasula je svima, elegantno se spustila na stolicu, prekrstila noge pa smo se kucnuli, naizmenično. Red je izgledao kao da je klepnut nečim, vazdušnim mlatom, prs-tom sudbine, oči su mu se zamaglile, no osećao sam da sam ja klepnutiji od njega, gotovo kao stondiran nečim jačim od bilo kog maligana. Bezvoljno sam se bacio na žderanjac, nije pomoglo, jedva da sam osećao ukus hrane. Stigli su me svi andraci i neodgovorljiva pitanja, svest mi je odista počinjala da bledi, pojmovi su lepršali uznemireno i padali gubeći zamah, ono dvoje su živahno razgovarali između zalogaja i gutljaja, primetio sam da značenja reči ne uspevam da zalepim, ne prijanjaju, taj meni tuđi jezik se razglavio i raspao, svi jezici ostali su bez veziva. Remedios je primetila moje stanje, mahnula mi dlanom ispred očiju. Hej, celo-fanski čoveče, obratila mi se baršunastim altom, nemoj da nestaneš sad kad ti se posrećilo, mislim, kako hoćeš, meni je potaman kako god da okreneš.

   Reding me pogledivao saosećajno, razumeo je i sažaljeva slučaj.

    Pardonne moi, rekoh, iz neznanog razloga na nikad naučenom francuskom, pa izađoh napolje. Blenuo sam u nepojamnost, treptao, zviždukao jednolično iz samog sre-dišta mozgove centrale.

    U dvorište je banula čitava trupa šarolikih likova pred-vođena Majmonidesom koji je preko oba ramena nosio koture debelog kanapa. Tu je bio i onaj Kohones, čovek kome sam oteo premije. Nije bio previše smrknut, samo malo pripit i raskliman.

    Podigao sam dlan. Haug. Pobednici su gnusna sorta. Tru-ju vazduh, ranjavaju samo jezgro zbivanja. Tu je to gađenje na sebe samog, na svet sa njegovom pravdom, na to jezivo ustrojstvo. A opet – tu je i podmukla naslada, leprša kao zastava.

    Bacili su se na posao. Pripomagao sam, pomalo. Uz kraj prikolice postavljene su jake fosne skinute sa kamiona, lađa je, zajedno sa konstrukcijom kojom je uokvirena, polako spuštana pomoću vlačega vezanih na nekoliko strana, šofer za volanom je komandovao hidraulikom za kipovanje, pri-kolica se naginjala mic po mic, moj brod je klizio ka dnu, u onom svom ramu, kao slika.

    Očas je bilo gotovo. Šta će mi brod u dvorištu, kome to treba? Dobro. Možda bude valjalo kad dođe tihi potop, ili omanji cunami, ili bestežinsko stanje.

    Dobro. Koliko treba da platim... ne, ne, to je uračunato, tako veli Majmonides dok njegova ekipa hrpimice kao u stampedu napušta dvorište, ne pada mi na pamet da ih pozovem na zakusku, ne mili mi se to, ja sam surovi i hladni Kapetan Amerika.

    Bar da sam im tutnuo neku brlju u ruke, ja gazda sa podrumom punim nezasluženih zaliha.

    Majmonides startuje svoje drndalo, namešta retrovizor, pre nego što će da otpraši naginje se kroz prozor i kaže: „Ti i onaj možete da svratite do moje firme, na piće i sedeljku, tu je u ulici, levo, deseta kuća odavde, časti firma „Viva Zapata“... okej, komšija, pozdrav.“

 

    Počujte, vi Odiseji, kuću sam nasledio od Endija bankara. Takođe i sve u kući. Uz sve to i brod. On ga je katranisao, krpio, farbao, voleo. 

    Samo je Remedios lično moja improvizacija. Prihvatila je poziv čelnika seoskog veća da učestvuje na konkursu za bračnu družbenicu jednom od pobednika, ko zna zašto, biće da je iz dosade, znala je da nema šanse da taj nju izabere, svi u selu je smatraju za lujku, ona je mušičava zanesenjakinja, kćer lakomislene seoske učiteljice Ursule i Arapina davno odnekud dolutalog pa ubrzo i odlutalog.

    Ko bi očekivao da će sleteti nekakav Gringo koji će u nju da upre prstom. No nije ispalo loše, on je pokupio sve nagrade, a u braku se imovina deli po pola, tako da joj se imovinski staus vrtoglavo popravio za jedva petnaestak minuta poziranja. Uz to je taj „muž“ sasvim pitom lik, nezahtevan, poslušan. Tačnije – blaženo nezainteresovan za njeno ispunjavanje bračnih dužnosti. Bar tako deluje, za sada. Nije ni pokušao da iskoristi vaučer za prvu bračnu noć. Da li je svetački krotak ili samo sretno omatoreo – nevažno je.

    Ona je dobila sobu kraljice, u njoj krevet sa baldahinom, nominalno bračni, a ja za sebe razmestih ležaj u kujni. Reding se smestio u sobičak na spratu, nalik na dečiji, nasuprot kraljičinoj odaji. Onamo su, ispostaviće se, udom-ljene Endijeve igračke, maketa sa bojnim poljem iz bitke za Ardene, WW2, tako je stajalo na tabli nalik na putokaz čiji je stup poboden u tlo travnatog brdašca skraja poprišta, a tu je bila i maketa piste za konjske trke, sa sve figuricama konja i džokeja u trku. Kakav frik. Jedan kroz jedan podetinjeli hobista. Nejasno je otkud mu rečeni eksponati, nije moguće da ih je uza se doneo, mora da je odnekud naručio komplikovane uzorke mini-svetova, što budi nedo-umice, jer da se zaključiti da je taj došljak dovukao i zadržao taloge sopstvenih predistorija i balast zbivanja sa lokalnog stanovišta posve nevažnih, tačnije – nepostojećih, pa je u zalog mučeničkoj opsesiji plaćao danak suvišnom znanju bogapitaj otkud dovlačeći rečene besmislene skalamerije. Osim igračaka u sobi je solidan krevet za dvometraša i polica sa knjigama, čitav jedan zid, od poda do plafona, prekriven je naslaganim ciglama od papira i olova.

     Elem, lokalna priča o Endiju, koju mi je prenela lepotica Remedios (možda je sve to izmislila zahvaljujući trenutnoj i privremenoj imaginaciji, hipertrofiranoj, jer ona je, ispos-taviće se, od sorte posebne, one artističke, mimo bilo kog sveta, pa i tog zaboravnog), priču je u dosije zabeležio, u kratkim crtama, gradonačelnikov sekretar, između ostalog zadužen za ostavljanje pisanih tragova o seoskim zbiva-njima, u korist besmislene administracije, a priča ide ova-ko...

    Endi Dufresne je, ako mu se prezime tako izgovara, bogati došljak koji se odnekud doselio i tu boravio tiho i neupa- dljivo, čudan ćutljivac teških misli. Kupio je hasijendu i rashodovano ribarsko plovilo nalik na remorker iz Dizni-jevih crtaća. Posvetio se tihovanju, majstorisanju oko bro-dice, okopavanju bašte, doterivanju kućne fasade, krova i enterijera. Povremeno bi silazio do okeana, brčkao se u plićaku, ležao nauznak na mokrom pesku puštajući da ga talasi zapljuskuju. Ubrzo su se meštani na njega navikli, ili su redovno zaboravljali njegovo pojavljivanje niotkuda. Endi se ni sa kim od domorodaca nije ni očešao, jedva da je za sve te dane, ili godine, razmenio s nekim poneku reč.

    Opšti zaključak, svakoga dana nanovo, bio je da taj muši-čavi gringo nešto ili nekog čeka. Čudna pretpostavka, jer je koncept čekanja u Zihuataneho habitatu – koji nije ni selo ni grad, nego svet, sopstveni mikro svet ovenčan divnim osećajem da je jedan jedini koji odista postoji –  bio nešto tuđe, neoznačeno u rečniku.

    Ne zna se šta ga je snašlo, ali jednog jutra poštar je predsedniku gradskog veća isporučio pismo, uredno ove-reno na katastarskom šalteru, masno ispečatirano, sa potpi-sima dvaju svedoka, u tom dokumentu dotični nejasni stranac izjavljuje kako sve što poseduje zaveštava opštini, ali pod navedenim uslovom i po preciznim uputstvima koja ima striktno da se sprovedu, u suprotnom sve biva pravno nevažeće. Tako da je tim potezom poništio zaborav ostav-ljajući zvanični ćitab koji se uvek može iznova proveriti.

    Ideja o viteškom nadmetanju je njegova, u pismu lepo piše ko šta dobija od njegove imovine. Moja ženidba je takođe njegova zamisao. Uz pismo je priložena novčana svota koja pripada devojci na koju padne izbor pobednika, solidna hrpa dolara, dakle miraz. Otkud taj hir? Kako god, to je privuklo takmičarke, nije ih trebalo nagovarati.

    Remedios je od ranije bila upućena u celu stvar, onog prvog dana, uz vino, ispričala je Redu i svom mužu Gručou u čemu je kvaka. Matori robijaš je utetrebio, dugo nije progovorio ni slovce. Kad se povratio iz šoka pitao je, nju pa mene, šta se desilo sa njegovim ortakom Endijem.

    Ništa fatalno. Samo je zdimio u nepoznatom pravcu. I meni ostavio nasledstvo. Da, svet je, rekoh li, lud. Što se odnosi i na azil u koji sam dospeo.

    Sutra nakon svadbene gozbe i pijanke podsetio sam Remedios da treba da odemo do opštine, mada to, čudom, ni ona nije zaboravila, da ispotpisujemo šta treba, pa da potom ona podigne depozit namenjen ekskluzivno njoj. Te tako odosmo. Uhvatili smo, po Majmonidesovoj preporuci, nekog divljeg taksistu iz kvarta, otklackali se do seoskog centra. Obavismo overu kod matičara i imovinski prepis, potom je sveže udata nevesta dobila limenu kutiju za kolače punu zelenih novčanica. Držala se kao da nije zadovoljna, kamo li oduševljena.

    Pitala me imam li nešto protiv da unovči biser, moj venčani poklon, vrlo uviđavno s njene strane, samo sam odmahnuo glavom, slegnuo ramenima, otpuhnuo dim, ušla je u neki budžak u oronuloj secesionističkoj palati, vratila se ubledela kao na vest o neželjenoj trudnoći, pokazala mi dve plastične vreće sa jakim drškama pune meksičke kinte.

    „Dakle i vi ovde ste ludi za parama – rekoh uz nehajni cerek – u čemu je razlika... nema veze, šalim se, mala, sad si bogata, po ovdašnjim merilima.“

    Odmahnula je glavom. – „Po svim merilima.“

    „Ih? Pa, super.“

    „Nije ti žao?“

    „Čega?“

    „Što si jednu apsolutnu neznanku nafilovao parama. Znaš, nisi morao, mogao si biser da zadržiš za sebe. I nije kasno da sad opozoveš svoju odluku.“

    „Ma kakvi, zaboravi.“

    Dobio sam jedno cmok. Ne u obraz. Ne u čelo. Ni u usta. U ruku. Kao patrijarh. U jesen. Zrelu jesen života.

 

    Od njenih para kupili smo motor, dve kacige, fantomove kožne trikoe, ja crni, ona bledo ljubičast, takođe štitnike i čizme. Šta to postajemo, ženo, pitao sam je gega radi, jer u suštini me nije bilo briga. Motocikl marke BMW, masivan, stabilan, težak, crn sa srebrnim detaljima, ličio mi je na moguću ljubav.

    Zdepasti dvotočkaš i ja – fatalna privlačnost. 

    Brum-brum. Časti moja žena bogatunka.

    Kupila je potom sebi nešto ženskih krpica i kozmetike, ne obraćah pažnju, mozgao sam ko zna o čemu uhvaćen u vrtešku dokolice, zevao od dosade, zatim smo otišli do odlično opskrbljene specijalizovane radnje u kojoj je istresla pozamašnu svotu za gomilu slikarskog materijala, ostavila je adresu na koju treba isporučiti sve to, pa smo se vozikali puteljcima uz obalu, tamo i ovamo, ali ne daleko, nezdravo je izlaziti iz kruga zaborava. Tamo negde napred je granica, neodredljiva, ali slućena. Spontano smo pravili zaokret ka nazad.

    Vozilom je upravljala pretežno ona, ta muškobanjasta skvo koju sam pazario na en-den-dinu podsvesti, poverila mi se da se od malih nogu loži na motocikle, u garaži materine kuće ima jedan prdavac, ali sad joj se pružila prilika da ostvari san, prisvoji pravu mašinu, te tako – ja sam onaj koji ima da bude vožen.

    Dala mi je ipak da i ja malo motoriram. Vrum-vrum. Fantastično. Stekao sam jedan sablasni utisak, naime: Re-medios, kakvo lekovito ime, nabavkom moćnog dvotočkaša ispunila je moju davnu, potmulu, negde zakopanu želju. Bi-će da sam oduvek čovek ležernog saobraćaja, obožavatelj rulanja koje liči na lebdenje.

 

    Stigli smo doma gladni. Mamurni od juče. Ošamućeni od danas. Istorija, i kad je kratka, ume da bude ubitačna.

    Kad, gle, matori bivši robijaš nas dočekuje upakovan keceljom, sa varjačom u ruci. Iskopao je iz ostave egzotične začine, bacio se na krčkanje karipskih sosova, pire krompira i makarona nadevenih slaninicom. Duboko nam se naklonio uz šeretski kez.

    Lepo je bilo videti da mu se raspoloženje popravilo.

    Za obedom je živahno pričao neke lovačke priče, zlo-upotrebljavao je okrljke svojih sećanja na daleku i neizvesnu mladost, žvaka mu se uglavnom vrtela oko zatvorskih doživ-ljaja, evocirao je Endijeve podvige, kojih, uzgred rečeno, koliko se sećam, ili sećah, nema na filmskoj traci, pomišljao sam kako mora biti da matori izmišlja, Endi bankar nije Spajdermen ukršten sa Teslom, uz dozu Spinoze.

    Uzgred, Remedios je devojački Espinoza. Majčino pre-zime, pošto očevo mama Ursula nije uspela ni da čuje, kamo li da upamti. Moja skvo je, kao što već natuknuh, gle očekivanog čuda, umetnica. Samouka, ako izuzmemo poda-tak da je permanentno zaljubljena u Pikasa, onog genijalnog manijaka koji ju je inicirao, na daljinu i davno post mortem, i kontra amneziji, jer je, za razliku od njenog lutrijski stečenog muža, Remedios na svet došla u vreme kad je njen Pablo bio već otplovio u oblivion. Zarazila se reprodukci-jama njegovih slika iz monografije na koju je nabasala slu-čajno, čeprkajući po majčinoj biblioteci u doba kad je My Remedy bila tek devojčurak. Nije da se nisam zapitao kako ona sve to pamti. Jer sutra već možda ću zaboraviti ja. 

    Dočim, zahvaljujući tom susretu postala je slikarka, nezaboravno i zanavek.

    Kasno tog popodneva isporuka slikarskog pribora stigla je kombijem, momci su sav taj galimatijas istovarili na trem, potom su Red i Gručo bili nosači, prenosili su stvari putujući ovalnim unutrašnjim stepeništem do velike sobe na spratu koja je određena da bude atelje, a artistkinja je bila sao-braćajac. Na kraju je, kao nadnicu za uslužne mišiće, isporučila molbu da gospodin Reding bude njen model. Odradila je to toliko nevino i zavodljivo da matori nije imao šansu da odbije, što ga je, u mojim očima, tek neznatno iskupilo.

   

    Sadašnjost. Lepo živimo utroje, nema šta da se zameri.

    Konačno sam se obreo u pukom blaženom prezentu. Truckam se bez osvrtanja, dan klizi, ne prolaze dani, jer nema dana u mnoštvu, iza ušiju mi ostaje omaglica, ali napred je sve vedro i okeanski šumno, futur dobacuje najčešće minut ili dva daleko, ponekad i celu večnost, sve tamo do smiraja i sna, na morskoj površini je plovak pecaljke, sitno titra, retko zabacim nešto dalje u neiz-vesnost, recimo ovako: „Draga, popodne idemo u šoping, hoću da mi kupiš gitaru!“

    „Zezaš? Zar ti možeš nešto na gitari tim kobasičastim prstima? Šalim se, lopataru nijedan. Nema veze, idemo, ispunjavam hirove, ti si moj dobri podetinjeli ujka.“

    No zaboravila je obećanje, obuzeta radom u ateljeu, u koji ne smem ni da privirim dok ona stvara, a Red pred njom sedi u bambusovoj stolici, zuri u nepostojeću daljinu, pret-postavljam na mukama, jer mora da miruje ukočen i ne progovara, on koji inače, otkad se potpuno opustio i odo-maćio, grgoće neprestano kao nepresušni izvor životnih lek-cija, mudračkih propovedi i pripovesti koje iskopava odnekud iz svoje perolake glave, kao da je progutao, ko zna kad, sva Melkisedekova znanja i Šeherezadine bujne tračeve, pa sve to sada, uskipelo, raspertlano i raspušteno, ne ume da prestane da se preliva preko rasklimanog ruba pameti, verovatno nestajući u nepovrat.

    Ona je smetnula s uma, ali ja se sećam, ne pamtim, nego znam, gitara je ono što mi treba. Ulazim u sobu sa balda-hinskim ležajem, pod kojim Remedios drži svoje bisage pune monete, pokupim dva odeblja svežnja pezosa, valjda će biti dosta, na prstima, sa cipelama u rukama izlazim iz kuće, obuvam se, odguram motor do kapije pa još malo niz šor, tu ga startujem, odlazim, odoh, otišao sam.

   

    Sedim na tremu, sviram na akustičnom ibanezu. Kobasi-časti prsti znaju akorde. Iz selektivnih uspomena, neznatno bajati projavljuju se tonski spojevi i tekstovi pesama. Znam i imena autora: Nik Kejv, Bob Dilan, Van Morison, Tom Vejts, Leonard Koen, Arsen Dedić, Bulat Okudžava, Bijelo dugme, Nirvana.   

    Trešti moj razbijački glas, a moćna gitara zvuči kao vodopad.

    Na vratima se promalja zbunjena faca moje umetničkije polovine, ne osvrćem se ali osećam je potiljkom, sva uma-zana bojama, orošena znojem, izvodi nemu ekspresiju ču-đenja, potom se oglašava: hej, mister tambourine man, sviraj meni jednu pesmu, daleko unapred slutim aplauz zvezda, slavodobitni žmarac me prožima, osećam na sebi sjaj vaga-bunda, sve mi je to odnekud poznato, ja sam taj, nema sumnje, koga u mislima vidim kako muzikom otprašuje ulice grozomornih bezdušnih gradova, kao i tada hrabro grmim, posle zadnjeg hropca prelazim odmah na Molitvu Fransoa Vijona, ali na ruskom, neko me optrčava kao kvoterbek, to je niko drugi do ona, u flekavom kombi-nezonu od teksasa seda prekoputa mene u dvorišnu prašinu i ozvereno zvera.

    Na prelazu iz pesme u pesmu ona podiže dlan. Stop!

    „Eh, Gringo, moj Gringo, opet se pojavljuješ kao naličje sebe samog, neprestano si neočekivan čovek. Dođi gore kod mene, trebaš mi, ponesi sve što voliš, gitaru, vino, pepeljaru i dim, pa puši, cirkaj, sviraj i pevaj, ali samo malo tiše.“

    Ona sad slika apstrakciju iz koje bi trebalo da niknem i ukažem se ja. Nije to portret kubistički, otkriću kad gvirnem dok nam ona dole u kužini nadoliva gorivo maligana, to je začudno raskošan pejzaž. Moja umetnica svog nemužas-tvenog muža doživljava kao oktopoda obdarenog mimikrij-skim prelivima, ili možda baštu razbežalih obrisa, leju salate koja plodno halucinira.

    Kad se ogledneš u ogledalu nisi to stvarni ti, nego si to ti koji sebe posmatra. Nikad za nikad ne bivaš stvaran.

    Na portretu prepoznajem deo pokojne mi, mada još neis- hlapele, lične istorije. Ako to nije prikazanje, mislim da je bilo ovako...

 

 

* * *

 

    Na nekom od gradskih grobalja u San Francisku sviram pred dvojicom klošara. Jedan jezivo liči na Toma Vejtsa. U alternativnoj stvarnosti taj je možda upravo on.

    Pevamo u duetu Tomovu pesmu Hold on. Jednom rečju – izdrži.

    Naizmenično naginjemo flašu burbona. Treći čovek je mrtav. Odavno mrtav, mada još mrda i cirka. Sviće okean-ska zora, najpre tiho more usisava zračenje zvezde koja se još nije promolila, neznatno potom ozračeni bivamo i mi, a zapad se raskriljuje kao nada. Odlazimo ka skvotu u kome od neubedljive zime premiru naše žene. Naše žene ničije. Stižemo. Tomova žena Ana na sred sobe uždiva vatru. Vatra je jezivo plava, jer ne želi da živi.

    Doviknem joj: „Ana, naloži paperje mojih rukopisa, da se bolje ugrejemo.“

    „Ne budali, muljavi! – vrisne ona – Angažuj nekog drugog ubicu.“

    Tom pada na kolena i ljubi je u guzu. Guzo, šapuće guzi, poslušaj čoveka. Dobija šamar iz zaokreta, zatim poljubac. Odlazim do svoje žene zatrpane kartonima i ritama. Gico, zovem je, Gico. Vrhunska ironija, jer niko, pa ni sami Tvo-rac, nikad ne vide tako žgoljavo prase. Na engleskom njeno ime je Ket. Skraćeno od Ketamin. Tako se zove droga koja pospešuje rad memorijskih funkcija. Dovoljan razlog zašto je nikad neću... niti mogu, zaboraviti. Budi se i u prvom izdahu javlja da je upravo sanjala da sam umro. Eto, nisam, rekoh, samo sam bio na groblju. Ona je vidovita, ali malo šta vidi tačno. E, pa, nema veze, bunovno mrmori Ket, produ-žila sam ti život. Smešno balkansko sujeverje, kad nekog u snu oladiš i opoješ, na javi si mu, kao, produžio boravak. Hvala, i treba, kažem ja, masu puta si mi ga neznatno skratila, mic po mic. Mrš! – šušne ona besno-nežno.

    Za to vreme Tom i Ana se besomučno maze, prave mi zazubice, a naš drug mrtvi klošar klečeći oživljava svoju ljubav. Sve to deluje tako uigrano, kao da smo vežbali tokom neizbrojnih proba. Ali nema laži, niti truna gluma-tanja. Svi smo odista tropa, svi bedni jer život nas je porazio. Onaj živi mrtvac budi se pre svoje življe polovine, kozerski izjavljuje da napokon imamo ozbiljan slučaj, njegova part-nerka se prolepšala na način na koji to uspevaju jedino mrtvi, pride je ledena kao sladoled u frizu, na licu joj se nahvatalo inje.

    Zavuci se kod nje i ugrej je, Džek, preko Tomovih usana suflira Ana, hit the road, Jack, pokaži da imaš kurblu!

    Svi znamo da tu neće biti seksa, eventualno će da padne klošarski strip-tiz. Naoko zaleđena žena je pljunuta Meril. Meril Strip. Tiz. A skitar je glavom i bradom niko drugi do Džek. Džek Krikolson.

    Sve ti jebem, šapnuh Gici u uho, čitav život nam se doga-đa bez vidljivog režisera, a ipak je sve namešteno. Vodi me negde da piškim, beknu ona. Izlazimo u predsoblje, pa dalje, na asfalt kvarta. Nemaj brige, ohrabrih je, nek se sliva. Skri-vam je, raskrečen i providan kao telefonski stub. Curak teče ispod mojih kramponki, odlazi nagibom kolovoza. Ne bih da pratim dokle će stići. Žmurim.

    Idemo da smažemo vrućeg psa, kažem, zaradio sam šaku dolara na svirci juče.

    U našem zbegu ja sam jedini koji privređuje. Tačnije, ponekad je uz mene Tomova Ana. Ona je flautistkinja ras-hodovanog kamernog orkestra. U tandemu, mi smo čudo. Prošle nedelje svirali smo na peder-balu, utrpani u iznajm-ljene kostime. Na meni beše frak, a na njoj haljetak Trnove Ružice. Obnažena kolena su joj bila modra. Uvek su takva. Ana ima običaj da pada, iz ove nesvesti u nepoznatu svest. Često to radi i tokom naših uličnih svirki, ume da bude šokantno, ali to smo prevazišli, ako se ona iznenada skljoka, ja nastavljam uživljeno, kao da je to deo uigrane predstave. Ana neizostavno ustane, opljune palčeve pa njima zaliže obrve, dohvati svoju flautu ako ju je tokom nesvestice ispustila, poljubi je, uprati šta je trenutno na repertoaru i ubaci se u kompoziciju voza kome sam ja lokomotiva a ona zagonetna putnica.

    Objasnila mi je šta znače ti padovi, zato ne brinem. Njena svest ne pada u nesvest, samo skoči i odleti daleko, brzinom misli. Nisu to budna snoviđenja, nego promena lokacije. Poverila mi je da je tamo gde odlazi mnogo lepše nego na ovamošnjoj zbilji, mahom je tako, tek ponekad je ružnije, čak užasno, ali i to je bolje od života kojim živi. Šta reći, nisam ja onaj koji može da joj ponudi pilulu utehe. A nije ni autistični klošar s kojim je Ana u šemi mržnja-ljubav-ravnodušnost.

    Ana je samo svoja i ničija, ma koliko se ja trudio da joj budem ćutljivo-ćaskavi kamarad, kompanjero de vijahe (companero de viaje).   

 

    Ket i ja odlazimo strminom ka bulevaru. Jebeš hot dog, kaže ona, vodi me na gulaš, pa da bude gala, obećavam ti da ćemo opet da se kresnemo, za Novu godinu.

    Naravno da misli na narednu novogodišnju noć. A tek je februar.

    Naša cvetna oaza je radnički restoran koji posećujemo kad je neko slavlje. Tačnije samo naša interna fiesta. Nisam baš toliko moćno raspoložen, ali pristajem, upadamo u salu, stajemo u red, stavljamo na tacne šta nam na pamet padne, krempite, uštipke, salatu, hlebne kriške, čaj i vruću goveđu čorbu zvanu gulaš. Gicino lice blista. Ništa čudno, ona je, kao i ja, iz Panonije. Dođoši vole ljuta mađarska jela.

    Gica jede sporije nego ja, to je samo zato što preko zalogaja ne prestaje da melje li melje. Sve same zle slutnje i trivijalne vizije. Nije čudo što smo tako duboko pali, što nam ništa u životu ne ide, lapara ona po bezbrojni put istu priču, ko nas je kleo nije dangubio, njoj je urađeno da nikad sreće nema, između ostalog da naivno pristane, kukavica sinja, da pođe sa mnom preko bare u moj glupi Eldorado, a sad nemamo kinte ni za kartu u potpalublju kargo tankera koji prevozi banane iz Kolumbije, nikad se vratiti u svoj topli dom neće, osim ako na proleće ne dobije tu prokletu zelenu kartu koju sam joj obećao, a dobiće je, oseća, ne od mene nego od nekog dobrotvora koji će se pojaviti, pa će da zaradi dovoljno da se ukrca, ne na pokojni Titanik, nego u biznis klasu boing vazdušne lađe i ’ajde vozdra, a ja neka ostanem da blejim po kafanskim budžacima i skverovima sa svojom Anom, daleko ćemo dogurati.

    Važi, mrmljam pomirljivo, let it be.

    Kupujem deset sendviča sa salamom i kiselim krastavcima, samo ti troši na svoje klošare, gunđa Ket, namesto da meni daješ pare da ti vodim računovodstvo, vadim iz džepova sve što imam, Gica halapljivo i prezrivo broji, ne brini, kažem, biće toga još, do večeri obogatiću se, Ana i ja imamo gažu, ih, a gde to, pita ona, u nekom vašem zapišanom Karnegi holu, ne, nego u iznajmljenom stovarištu pored keja, držimo gala končerto za galebove i mlade situacijske pesnike.

    To će se odigrati, nema greške, znam, redovno sam vidovit, doduše kratko-vidovit, sve jasno vidim tamo do kraja svakog tekućeg dana.

 

    Tako i biva, Ana i ja, kostimirani u casual maniru, odlazimo u rano kalifornijsko popodne, klizimo tramvajima niz i uz bregove, odlazimo do Coit Tower-a, muvamo se malo po Pionirskom parku, potom drsko zaposedamo amfiteatar ispred kule, sviramo šta meni ili njoj na pamet padne, Dream of californication uz flautističke solaže, Kris Ajzakovu limunadu Wicked game, Vejtsov Time.

    Ričem gotovo Tomu nalik...

 

         And they all pretend they're orphans

         And their memory's like a train

         You can see it getting smaller as it pulls away

         And the things you can't remember

         Tell the things you can't forget

         That history puts a saint in every dream

 

    Nas dvoje jesmo sveti, na neki način. Ovaj put sveta Ana nije se obeznanila, ali oči su joj na trenutke bile bele. Tom belinom zurila je pravo u mene dok sam njakao:

 

         And it's time, time, time

         And it's time, time, time

         And it's time, time, time, that you love

         And it's time, time, time

 

    Sablasno mi je zaličilo da ja to njoj pevam. U magnovenju sinu mi pitanje: da li ja nju volim... i vreme li je da ona mene voli. Odgovori: Da. Volim je. Ne, za voljenje vreme nije, nema vremena da ona voli mene. Ja nju volim kao što se voli prozor s pogledom na vinograd, kao belu krestu raspuklog talasa koji se rastače u tresku, kao plavu kredu koju sam našao na ulici što se pružala kroz detinjstvo, kao legendu o Selindžerovoj neutešnoj ljubavi, kao zagonetku koju nam je ostavio Hristos, onu o iskupljenju grešnika koji nikako ne stiže do iscelenja u vodi koju uzburkava anđeo... ona mene voli kao veselu depešu u kojoj dobrota javlja o nagradnom odlasku do planetarne tačke sa koje se osmatra Aurora borealis.

    U stvari ništa od toga nije istina. Mi se volimo kao dva oposuma koja su se zatekla u istoj klopci, žičanom kavezu koji se samo izvana otvara. Kao što zvezde vole sebe u odrazu na staklenoj površini jezera.

    Zgrnuli smo bogatstvo, zamalo pa 50 dolara. Tako bogati odlazimo da se baškarimo na žurci hudih literata. Tamo neće biti čak ni toplo. Ali biće vina, nekakva vinarija je pokrovitelj manifestacije. Klackamo se strmim kaskadama ka okeanu. Ana drema sa glavom na mom ramenu, nije nalik na stvorenje iscrpljeno lomatanjem po sopstvenim raskoracima, nego na medicinsku sestru koja čuva ranjenika. Stižemo, hangar je pretežno pust, tek zgomilana grupica sedi na baštenskim stolicama donetim sa mnogih strana, u središtu serkla stoji dobro raspoloženi konferansije koji besedi zapaljivo kao Ciceron. Odmah mi biva jasno – to je mecena i spritus movens zbivanja. Onaj čija me je sekretarica startovala na nekom od ludih njuejdž venčanja na kojima sam nedavno tamburao.

    Još smo daleko a on nas najavljuje: „Evo ih, dolaze vagabundi!“

    Ana me grabi za ruku i zaustavlja, mada smo desetinu metara daleko od epicentra. Tu započinjemo našu tačku, bez pregovora i priprema, okrenuti kockama svetlosti što leži po prašnjavom sadržaju hangarske praznine, to sa zapada kroz rešetkaste prozore pljušti zapaljeni okean, oboje sviramo nikome osim sebi, ona me ne konstatuje, kroz flautu ljubi nekog svog prokletog Mocarta, ja šaram po svom repertoaru, zvučimo kao smela kakofonija, kao performans veselog nesporazuma, dva smo prizora uokvirena dvama razrokim ekranima. Nakon beskrajnih minuta mučenja aplauz je gromoglasan, ovacije stojeće. Ima li na svetu iko luđi od hudih pesmotvora? Ima. Njihova publika pustošnih duša.

    Muzikanti sedaju u slobodne duplje s kraja improvizo-vanog amfiteatra. Prilazi im glavnokomandujući, diri-gent bez orkestra, oboma pruža obe ruke, kao sretno nađeni rođak iz provincije. Jezivo zgodan tip. Izgleda kao ljubazni smrtonosni nindža koji je otišao u preuranjenu penziju. Ispostaviće se da jedino njegova poezija nečemu vredi na celom tom saboru rasklimanih duhova, ne računajući Anu i Mocarta. I mene, o, da. U stvari, samo Ana je zasigurno izuzeta, ja i Amadeus (ako je to bio on) kolebljivi smo kao jezičak na raštimanoj vagi. To se lako da zaključiti i po nindžinom isijavanju kojim je za nekoliko dugih nemih sekundi obujmio santa Anu. Lepo se da videti da ona blista. No to je njena svetlost iznutra. Cela njena pojava deluje opsenjivo. To Ana izvodi pokaznu vežbu iznenadnog munjevitog prolepšavanja. Dakle, postoje žene koje rečeno čudo umeju da izvedu. Nemoguće je da je ona jedina koja tom veštinom vlada, a ja za sve ove nagomilane godine prvi put prisustvujem ekspresiji tog zapanjujućeg bezimenog artizma, i to neupozoren, nepripremljen. Ana je inače neobično stvorenje, od onih što zauvek ostanu Mala Princeza, tik ispod njenih odraslih zrelih crta nazire se lice trogodišnje infantkinje. Jedino oči su joj bremenite blagom teških saznanja i brušenim sevovima gorčine, sumnje, razočarenja, tuge, brige i samilosti, no ima u toj iskričavoj tami i ledenog prezira i borbene ljutnje. Ona je svojevrsna samurajka, mada takav poziv ne postoji.

    Zanimljiv je susret dvaju nindži, međusobno prepoznavanje i odmeravanje.

    Ko li će koga smaknuti? Hoće li se udružiti u ubojički tandem? Ili će se pak sa oprezom i profesionalnim uvažavanjem široko mimoići, uz pomirljivi naklon?

    Nindže su, gle čuda, jedna pred drugom polagale oružje, skidale kevlarske štitnike i crne trikoe od neprobojnog tkanja.

    Morao sam da dosledno igram ulogu seka Perse, Anine muške drugarice, da bih tom glavoseku maskiranom u pesnika signalizirao neutralnost u odnosu na damin slobodan izbor. Tako dobro sam se uživeo da mi se stužilo, negde ispod ohladnelog srca pekao me svetlosni čir. Nije to bila ljubomora, nikako, taman posla, nego tupa mržnja prema postojanju, neko filozofično ad nihilum.

    Njegovo ime je Raš, ni manje ni više od toga.

    Sa samo ta tri slova se predstavio, no tokom sedeljke do ušiju će mi dopreti da mu se prisutni neuspešni skribomani udvorički obraćaju sa mister Park. Negde u sebi, da li u ciničnoj amigdali što čami u dubini ispod neotvorenog mi trećeg oka, ili pre u uzburkanom pleksusu, preinačiću taj čudni sklop u Parking Raš, u prevodu Gužvanjac na Parkingu.

    On je svoju poeziju čitao na kraju, nakon što se izređalo petoro daveža razvaljenim stihovima drobeći o svemu efemernom, cipelama koje žuljaju, vatrogascima što udišu ugljen spržene Kalifornije, samoubistvu na plaži, šarenim očima noćnog provalnika koji se nije setio da obljubi prestravljenu amatersku pesnikinju, a ona je to poželela, te o marmeladi na tostu jutarnje samoće i opšte bezvrednosti, o klizavim pločicama sred mega-marketa, staricama i starcima što po njima poslednji put plešu... 

    Raševe su pesme kratke i efikasne, njegova lira zvučna, čista, platinasta. Zamolio je Anu da mu se pridruži, pusti poneki ton na svojoj čarobnoj fruli dok on govori. Niti je odbila niti prihvatila, odšetala je niz agoru praznog hangara, otud je lovila odjeke reči, posle dužeg oklevanja zažuborila je kratkim frazama nalik na razgovor ptica.

    To je zaista imalo nekog apstraktnog efekta. Kao da se najzad muzički izrazio onaj neprekidni recital nesuglasja kojim nam se svet šifrovano obraća.

    Da, osećao sam prokletu zavist. Poezija Parking Raševa dejstvovala je nemilosrdno superiorno. Nije čitao, nego je puštao u etar živu tvar upravo nastajućeg govora koji brije i briljira.

    Na kraju delirične i neskladne kanonade izlaganja duševnih iznutrica misteriozni mister Park podelio je elegantne bele koverte sa honorarima, na njima ni brojke ni slova, niko nije proverio sadržaj, jedino Ana i ja na Rašov poziv sedosmo u crni džip tojota, oboje pozadi, na maksimalnom razmaku jedno od drugog, plovismo dugo bešumnim prizorima grada, Ana čudno ćutljiva a ja glupo glagoljiv, pun šatro naivnih pitanja upućenih vozačevom potiljku, njegove oči u unutrašnjem retrovizoru nisu u mene piljile, nego nekud desno, neke hitre a mirne okandže boje opsidijana, ispod njih glas usredsređenog naratora obdarenog pouz-danom vedrinom. Obaveštavao me mister Parkinški Krkljanac o svemu što me neuviđavno zanimaše, nasledio je on od dede po majci malu vinariju i skromno ali negovano vino-gorje, rešio je da se povuče iz grotla krupnog biznisa, posveti se vinarstvu i kontemplaciji, ekstenzivnoj proiz-vodnji merloa i sovinjona, i svojoj prvoj ljubavi koja se zove Poetry. Takođe i dobrotvornom radu, kao pojedinac nezasluženo suviše imućan podržava mlade pisce, muzičare i slikare, decu ometenu u razvoju, beskućnike i siročad. Nedavno je pokrenuo ediciju pesničke andergraund scene. Ana i ja, sinulo mi je, spadamo gotovo u svaku od tih kategorija.

    A šta je sa borilačkim veštinama, pitao sam nasumice.

    Nasmejao se. Ništa, reče, pravi borci pomažu sami sebi, njima podrška ne treba.

    Mudar odgovor. Čisti zen.

    Ana je sve vreme delovala nezainteresovano, odlutalo, kriptično. Kao da saputnici nisu dostojni njene pažnje.

    Pogledivao sam je krišom, u sebi podvikujući: „Gde je, gde li je ona?“

    „Ana, da li biste sa mnom na večeru i čašicu razgovora?“ – oglasio se mister Park zaustavivši se na skveru koji sam mu predložio kao našu krajnju destinaciju.

    Iz automobila izašao sam jedino ja. I sa mnom kartonski paket vinskih flaša koji su muzičari dobili na poklon. Pripaljujući cigaretu posmatrao sam kako Ana odlazi.

    Pocepao sam svoju kovertu. Preneraženje.

    Unutra je dremalo pet svežih nočanica od 100 dolara, snenim pogledom milovao me ovekovečeni Bendžamin Frenklin.

    Ni trun trijumfa nije me ozario. Golemo je to i neponovljivo čudo.

    Dotabanavši do skvota zastao sam na stepeništu. Iz nekog razloga nisam umeo da uđem. Zadihan sedoh, pripalih pljugu, razvalih kartonsko pakovanje. Boce zaptivene plutanim pampurima. Nerešivo. Jebiga, mister Park, moraću da lomim grliće.

    Ana se sa mnom nije ni pozdravila, samo je klimnula glavom. Da li je trebalo da joj kažem: „Mala, ne budali, pođi sa mnom...“?

    Zašto, kako, gde? Šta smo mi jedno drugom?

    Ja sam njen svirljivi korepetitor, ona je moja zvučna mirođija.

    Te tako, ništa je odgovor.

    Otpijao sam iz staklenke skršenog vrška i svirao samom sebi. Nešto za dušu.

    Stani, stani, Ibar vodo, Ibar voooodooo, kudaaa žuriš takooo, kuda....

    Zavijao sam škiljeći kroz suve suze. Pre nego što završih jadikovku kraj mene se obreo Tom, užasno nalik na samog sebe. Mumlao je melodiju prateći me pocepanim glasom. Pokupio je jednu buteljku, izvadio iz džepa na sakou otvarač sa volšebnim vijkom, u lenjom ritmu otpušio dragoceni sadržaj, otpio žedni gutljaj, potom je zapevao nešto na ruskom, ili ciganskom. Nisam umeo da ga pratim, oteo mi je gitaru i zasvirao. Bio je to neki mahniti kazačok, ili nešto slično. Potom su došli na red standardi rokenrola. Pevajući popili smo po dve buteljke. Konačno potrošili zanos.

    Nije me pitao gde je njegova žena, gde sam je izgubio. Bio je to zadivljujući primer fatalizma. Ili spektakularna tragedija tuposti.

    Jedva sam se suzdržao da ga u naletu oduševljenja ne išamaram.

 

    Moja flautistkinja više se nije pojavila. Pekao sam se na žeravici crnih slutnji, tiho patio. Samo to mi je preostalo.

    Nepuna tri meseca kasnije, dok sam na prolećnoj pozornici iz prolaznika isisavao sitniš, niotkud pojavila se ona. Prišla mi je, zurila u mene kao u prikazu. Ugasio sam se u pola akorda. Pomazila me po obrazu, dala da liznem njen sladoled u keks kornetu i tutnula mi u zadnji džep farmerica neku tvrdu oblu stvar. Potom se okrenula i otišla. Tek tako. Bila je jezivo zjapeća, u strukiranoj modroj haljini od lepršave svile, ludo visoka zahvaljujući platformama štikliranih cipelica, kosa joj više nije bila nehajno dečačka, strigana svojeručno, bio je to uredan loknasti paž.

    Setih se: „Gavran je ptica pevačica.“

    To je naslov jedne od mister Parkovih pesama. Sada ću drsko da je improvizujem.

 

 

         GAVRAN JE PTICA PEVAČICA

 

         Moje ruže su odustale

         Još jednom ih je obeshrabrio slani vetar sa pučine

         Uz breg otkotrljao latice

         U ponoć krstarim kroz vinograd

         Plodove su odnele ruke u rojevima

         Skakavci odselili u legendu o pošasti

         Ničega ovde nema

         Samo grumenje zemlje, vetar i ja i krici ptice koja luduje

                                                                                                      noću

         Tražim je, ali ona ne želi da se sretnemo

         Stopljena s tamom javlja se odasvud

         Vešto menjajući poziciju uz jedva šuman razmah krila

         Smeškam se u tihoj ljutnji

         Ne bih da podvriskujem niti da ispaljujem rakete

         Dugo besano tumaram i nagađam

         Jedino gavran ume da grgolji i muca tako rečito

         Stražarimo zajedno moje zaludno strašilo i ja

         Oboje zapitani o smislu tričave misterije

         Sklupčan pod njegovim nogama padam u san

         Uspavljuje me melodija što polagano buja sve glasnija

         Najednom pesma se otvara

         Sve razumem i narednog trenutka zaboravljam

         Ali sačuvao sam refren:

         To što je istinski lepo beskorisno je

 

 

    To što mi je Ana ostavila bio je urolani štos zelene monete. Bolesna svota, ne želim da pominjem. Najzad sam mogao kupiti Gici čudesni tiket za Neverlend. Namesto zelene karte za kojom je vapila, ja sam bio njena zelena grana. Kad sam joj saopštio vesti zijala je u mene luđe i potrešenije nego što bi u Deda Mraza u vreme kad je bila stara četiri leta i pedesetak dana.

    Slagao sam je da para nemam i za moju avionsku kartu za bilo gde.

    Ispraćaj je bio potresan. Ket je lila prave vrele suze. Šta ću ja bez tebe, ponavljala je. Sve! – odgovarao sam uporno. Kako ćeš ti bez mene, tako izgubljen i sam, tu u paklu? Polu-teško, pero-lako, pakleno.

    Pista je bila vlažna, sipio je neki okeanski dažd blag kao šapat. Aeroplan se otisnuo smešno lagano, kao da svi postojimo bestežinski.

    Vaya con Dios, mi amor.

    Bio sam neobično radostan. Moj put vodio je ravno u Zihuataneho.

    Tamo ću da se setim svega što sam nameravao zaboraviti.

 

 

* * *

   

    Jutros mi je Remedios nehotice otkrila tajnu zihuatanehanskog zaboravka – nije kriv okean, to je priglupa fama holivudskih mistifikatora, sve zaboravljaju samo oni ovdašnji domoroci koji bi zlehudo i gramzivo sve da upamte i prisvoje, svaki tren minulog zgrabe i smeste u zavežljaj, to je ukleta težnja nasleđena od toltečkih predaka koja se vremenom okrenula na naličje, postala endemski defekt od kog, toga nesvesni, boluju žitelji sela. Naime, golema većina. Sve zaboravljaju, a sve, paradoksalno, ipak postoji, negde u njihovom zapretenom saznanju, sveta nema, ni njegovog minulog ni njegovog hudog budućeg, ali on u osnovnim elementima nastavlja da funkcioniše, te tako ni najzaboravniji Zihuatanehanac nije dementni idiot.

    „Ima nas nekoliko koji smo imuni – tako je rekla kad sam navalio da zapitkujem – valjda jer nam je poreklo delimično tuđe, pa je naš defekt suprotan, ne ratujemo protiv zaborava, naprotiv, težimo da izbrišemo mnoštvo bezvrednih zbivanja koja čine veliki deo pređenog puta, da prisvojimo samo blistave časove. Baš zato zaborav nas ostavlja na miru, nismo mu zanimljivi. Dočim, ja sam, kao što ti već rekoh, polutanka, u meni se sudaraju dve oprečne težnje. Davno bih se rasprsla da se ne bavim umetnošću.“

    Bolest je, veli ona, selektivno zarazna. Neke došljake samo okrzne, neke potkači ovlaš, tek poneko od njih biva srećno opustošen i blažen.

    Po njoj ja sam jedan od onih koji bi u sebi da zadrže što više toga, čak i besmisao i senzacije mlakog užitka i prazan hod. Što znači da će uskoro iščeznuti mnoge parcele mojih uspomena. Ona već uočava kako malo po malo hlapim, lik mi se zasvođava zihuatanehanskom vedrinom i mirom.

    Potpuno je šašavo, reče pripita Remedios, ali pod tim dejstvom postajem sve lepši, ili je to samo njen subjektivni doživljaj.

    Posmatram je, osluškujem... i njušim sa distance. Ona baš i ne obožava da se kupa. Osim u morskoj vodi. Upravo odlazimo na plažu zajedno, čini mi se po prvi put. Ona skida svoj radni kombinezon i ostaje u staromodnom kupaćem kostimu, od onih što su bili moderni u vreme ranih Pikasovih dana na Azurnoj obali. Jednodelan, prugasti, crno-beo, sa nogavicama do polovine butina, na grudima krut kao korpe od pletenog pruća. Bizarni odevni predmet nije nasledila od babe, našla ga je na tavanu kuće u kojoj je htela da iznajmi atelje. Ja ostajem samo u onim pobedničkim boksericama koje moje načeto pamćenje još drži u nezaboravu, sve su prilike privremenom. Talasi su surovi, Pasifiko ponekad biva besni podivljali gad. Podnoseći njegove udarce nekako se probijamo do nekih dvadesetinu metara od obale, uzdižemo se na bregove i propadamo u doline. Remedios povremeno nestane iz mog vidnog polja, ona je na jednoj a ja na suprotnoj strani vodenog masiva, no nanovo iskrsava, kao nepotopiva džinovska vidra kojoj okeanska surovost ne može nauditi. Reklo bi se da je radosna što me ponovo vidi, vidi živog. Svaki put to deluje kao susret ispočetka. Ako je išta nezaboravno, onda je to taj osećaj. Ja sam pak u tim momentima redovno zgranut, no samo zakratko, sekunda je za to prekrupna mera, ali pitanje, neizgovoreno, jasno je i bleskovito – otkud ja ovde, i otkuda sve ovo?

    Plutamo na površini, nadigravamo se sa silama, ozbiljni i predani kao sušti primitivci.

    Sve je tako neposredno, elementarno.

    Nema umetnosti, maglice, samovarakanja.

    Dovikuje mi: „Šta smo mi u odnosu na košmar elemenata?“

    „Mi smo – urlam – kosmički vic!“

    Ubrzo primećujemo kako nas talasi ne vuku ka obali, nego suprotno, na pučinu, u bezdan apsoluta. Tada počinje borba. Iskobeljamo se nekako napolje, ležimo jedno do drugog na peščanom izmaku, sviramo kao mehovi.

    Čak i u strahoti okeanskoj između nas nema dodira.

    Nas dvoje smo sve više sami, u stvari sve češće jedno s drugim, zajedno. Naš gost stari Reding mahom se povlači u svoju sobu, ili izlazi van, nekuda lunja za svoj groš, za večerom je stišan, svečano ćutljiv. Dan nam je nekako opružen kao pustinja. Sećam se, premda slutim kako ubrzano zaboravljam, ne znam tačno šta, možda svakodnevne sitnice i krupne parcele zastarelih fajlova, ali se sećam nje. Svakoga jutra kad ateriram iz snova, koji, koliko pamtim, nisu naročito burni niti zanimljivi, pomislim na nju, znam da je ona tu. Ne uz mene, ali negde u blizini. Remedios je konstanta mog stanja prisustva.

    Ponekad je pitam šta je bilo juče. Smeje se, pa se uozbilji. Ništa posebno, kaže, samo bleda vatra.

    Potom pripremamo obed zajedno.

    Uvek je kao prvi put, prvi put je kao uvek.

    Evo baš sad baratamo noževima, tiganjima, cedaljkama, daskama za seckanje, začinima.

    Potom sviram dok ona posluje varjačom, pirja i krčka sve vreme plešući. Odevena u minijaturnu majicu i helanke. Kosa joj pokupljena ispod kuvarske kape. Motrim njenu figuru, ali bez strasti, samo analiziram predmet pažnje, ovalne obrise zadnjice, grudi što poskakuju i proviruju sa strane ispod pamučne tkanine kad mahne rukom ili se nagne napred, onaj razmak među vrhovima butina nalik na crtež peščanog sata, dugi tanani vrat preko koga leprša par loknastih čuperaka, dubine koje se sastaju u struku. Kakav sasud! Ta zanimljiva pojava zvana žena.

    Pomišljam da sam je možda već obljubio, negde u protoku sfumatičnog vremena u kome mi je, ako se ne varam, ona venčana supruga, čudim se zašto nisam, znam da se to nije desilo jer nikakvog traga u mome telu nema, ali šta ako se ipak desilo a to mi je izgrickao zaborav, bila bi to jeziva komedija, poražavajući gubitak, ako se naša tela jesu spojila ona to zna, možda je zato ovako nehajno izazovna, no žalosno bi bilo da je pitam „Remedios, jesmo li nas dvoje vodili ljubav?“... vodili šta, vodili gde, to je zabuna samo na mom doputovalom jeziku, na engleskom se to kaže praviti ljubav, no zar making love from nothing, na španskom je to haciendo el amor, nekako znam, a mi imamo hasijendu, ne živimo li u njoj, a košmar živi u jezicima... i, kako vidim, samo košmar je moj. Osećam da će seksualna žudnja u meni narasti kao hlebno testo što se upravo peče u rerni, stupiće na scenu neizbežno i to će označiti kraj, ona će na opštinskom šalteru kupiti razvod braka, otići, a ja bez nje ne bih mogao podneti pad u Zihuataneho, postaje mi jasno da bi to bila patnja. Hlapljenje i tlapnja.

    U taj čas u kuhinju tiho ulazi visoki starac čudno pegav po tamnoputom licu, to je naš Red, ušao je spolja, za njim huk tabananja. Široki ljubazni kez muškarca koji zna da vrednuje ženske čari, no on je mirni sladokusac voajerstva, u pozno doba izmaknuti gospodin. Njegovo pojavljivanje me iznenadilo, ponekad zaboravim da on uopšte postoji.

    Obraća se meni: „Moj mladi prijatelju, moram ti reći da mi se posrećilo, našao sam Endijev trag.“

    „U pesku?“ – pitam prebirajući gitarske žice. Mogao bih se zakleti da mi beskrajno dugo niko nije rekao da sam mlad.

    Nasmejao se neusiljeno, grgotavo. Dobar štos. Moja žena (da li moja... da li žena?) poturila je varjaču, spustila se na stolicu, prekrstila ruke preko grudi skrivajući to što je previše za bilo čiji pogled (osim mog?) i zagledala se u visokog došljaka koji je svoj izveštaj nastavio stojeći.

    Reding uzbuđeno i pomalo zbrda-zdola ispriča kako je u jednom seoskom baru sreo dvojicu mladih američkih turista, spontano su stupili s njim u razgovor, raspoloženi neki momci, a kulturni, odmereni, lepo vaspitani, što ne čudi, jer rekoše da su studenti sa Berklija, ma prava bela društvena elita, navratili su, kažu, u Zihuataneho da malo istražuju, onako za svoj račun, iz zabave, te tako reč po reč, pomenuše oni da se po kuloarima visokih književnih i filmadžijskih krugova, ali ništa manje i obaveštajnih, priča kako se uz obalu ovog intrigantnog i idiličnog habitata često ukotvljuje jahta u vlasništvu jedne znamenite persone, naime slavnog pisca, a to je niko drugi do Stiven King. Koliko se zna, nas-taviše Sem i Džim, dotični VIP na ovdašnjem kopnu nikada nije viđen, pa je pitanje od milion dolara zašto ovuda krs-tari. Opak je to lisac, ne muva se on nikuda tek tako, mora da je nešto zanimljivo prokljuvio, jer ako iko ima njuh za onostrano i nedokučivo on je taj. Uostalom, nadodao je govorljiviji od njih, poznavaoci mister Kingovog opusa znaju da se u njegovom romanu po kome je snimljen film The Shawshank Redemption pominje seoce na pacifičkoj obali Meksika kome je maštoviti literata pripisao jedan zagonetni fenomen, a tome selu je, valjda po volji sopstvenog književnog hira, pisac dao ime identično mestu koje se da naći na zemljopisnoj karti. To je, dakako, Zihuataneho, varošica ovenčana famom kojoj je najverovatnije i kumovao upravo pomenuti majstor horora i saspensa, a radi se o endemskom sindromu kratkog pamćenja od koga navodno pate žitelji rečenog mesta, ne samo onog fikcionalizovanog, nego i ovoga stvarnog.

    Sve je to Reding izgovorio sonornim baritonom, u skladnim amplitudama, ni sporo ni prebrzo, no ipak je zvučalo konfuzno, nije se sticao utisak da njegova govorancija ide ka bilo kakvom razrešenju.

    „Molim Vas sedite, gospodine Reding, – blago predloži Remedios – dopustite da nam svima pristavim kaficu, pa ćemo da nastavimo, Vi da pričate, a mi da slušamo. Može li? Evo, stiže.“

    Otišla je ka šporetu a Red je seo na njeno mesto. Iz tog rakursa oči su mu bile drugačije, tužne, vodnjikave, prožete neizgovorenom strepnjom.

    Pitao sam ga o čemu se radi, priznao da još uvek ništa ne povezujem. Sačekao je da nam se Remedios pridruži za stolom pa je nastavio.

    „Pokazao sam tim dečkima Endijevu fotografiju koju imam u novčaniku, drpljena je iz njegovog zatvorskog dosijea, skupo sam je otkupio. Zamislite šta su rekli. Da oni znaju tog čoveka, on je, vele, slavni holivudski glumac. No to nema veze, nešto drugo je važno. Taj pisac King, on i Endi su u nekakvoj sprezi. Moram ga naći, pre nego što ga nađu navodni berklijevci Sem & Džim, koji su, to mi je brzo postalo jasno, agenti neke od federalnih agencija. Jedino on ima odgovor na pitanje šta se desilo sa mojim drugarom. Možda se Endi krije na toj Kingovoj jahti, tako izmiče istražiteljima. Reklo bi se da je to provaljeno, što znači da su u nevolji, i moj prijatelj i taj njegov jatak. Molim te da pođeš sa mnom, dve su glave pametnije od jedne.“

    Pružio je ka meni dugoprstu kvrgavu šaku.

    „Tri glave su pametnije od dve.“ – To se javila moja žena. Znao sam šta hoće da kaže. Međutim, na motocikl staju samo dva tela. Podsetio sam je na to.

    „A za šta ti služi ona korablja, zar samo za ukras?“ – pitala je smejuckavo.

    Njena glava je pametnija od ostale dve.

    Napravili smo dogovor, sklopili pakt, sutra zorom stupa-mo u akciju. Ako se Pacifik smirio, zaploviće Endijeva barka koju sam nasledio, Majmonides sa svojom ekipom odšlepaće je do obale, naći ćemo način da je porinemo. Pošto ženske ruke tu ne mogu ničemu da posluže ona će za to vreme na svom bemvejcu objahati čitavu obalu s kraja na kraj. Ako li na okeanu uoči neko luksuzno plovilo, eto rešenja u kom pravcu treba navigati našom lađom.

    Počinje lov na Stivena Kinga.

   

    Remedios i Reding povukli su se u svoje odaje na počinak, a ja sam ostao za stolom, da do duboko u noć zapisujem događaje minulog dana. Neka ostane trag, da se ništa ne izgubi.

    Nadošao sam već ranije na mudru ideju – jedino rešenje je dnevnik. Dnev po dnev zabeleži, zaboravkoviću, i svoje libro drži pod jastukom, da ga sutra nađeš.

    U dubokoj noćnoj tišini čulo se šljapkanje bosih stopala na stepeništu. Mada sam jedva poverovao ušima, ne beše sumnje da su to ženski koraci. Remedios je prišla stolu nad kojim sam povijen bdio, osmotrila me bunovno, najpre protrljavši oči, kao u neverici, no njen smešak je govorio da ona tačno zna ko sam ja. Na njoj dvodelna pidžama, po kroju muška. Dođi gore kod mene, reče, usamljena sam.

    Naravno da sam pošao. Beležnica i olovka ostale su na kuhinjskom stolu. Znao sam da neću stići da zapišem to što će u ženskoj sobi da se zbiva, ali nije me bilo briga.

    Ovo zapisujem naknadno, u predvečerje narednog dana. Da li se sećam? Sećam se, mada možda selektivno.

    Jutros sam se probudio u bračnom krevetu. Remedios je još spavala, podaleko od mene, gotovo van domašaja moje ruke. Beše ovlaš pokrivena tankom plahtom ispod koje se nazirala njena nagost. Ja nisam bio ničim pokriven, a bio sam go kao pištolj.

    Zapitan nad čudom zurio sam u svoju jutarnju erekciju. Osim mog ukokoćenog prijatelja koji se pre mene probudio nisam imao koga da pitam kako ide život, šta smo to sinoć radili, kako je bilo, jesmo li uslišeni, da li smo srećni. Dobio sam samo jedan nemušti odgovor.

    Moguće ga je prevesti jedino rečju „glad“.

    Moje se telo primaklo njenom. Ništa se tu nije pitala moja zgranutost, kočnice nisu radile. Ležala je na levom boku, meni okrenuta leđima i ostalim čudesima ženskosti. Zadi-goh topli beli lancun, osmotrih melodiozne obline bokova i opojnu slasnost jedrih guzova, kokot je sam znao pravac ka svom cilju, iščezao je kliznuvši u tesni procep koji je bio fino podmazan i vreo. Pokretao sam se sporo osluškujući mljac-kanje naših spojenih zverki, nastojeći da ne probudim my Remedy, neka sanja to što joj se dešava na javi, jer java bi je možda zbunila, ko zna da li bi prekoračila preko zaborava, koji je mene možda obmanuo navodeći u klopku moje divlje nemušte instinkte, jer šta ako sam sada zaboravni otmičar koji prisvaja ono što nije imao. Remedios je u snu počela da cvili kao nežno živinče obuzeto zagonetnom patnjom. Dugo sam ludovao verujući da ne grešim, da moj razlupani um ne umišlja dajući telu za pravo, no najzad sam se umirio, otklokotavši kao demižon pun vina koji je sve što ima prelio u vrč. Tad me zagrcnulo blaženstvo i s njime pomešani strah. Povlačeći se unazad kao škorpion posle bitke skliznuo sam sa poligona, pokupio tragove od moje razbacane odeće i tiho šmugnuo van.  

   

    Pasifiko je uslišio našu želju, dočekao nas je šaputavo, a Majmonides je znao način, doterao je u rikverc svoje kamionče sve do vodenih jezičaka, iskipovao lađu skupa sa drvenim ramom, četiri para muških ruku poslovala su vlačezima, do grla u moru i ja sam privlačio svoju buduću sudbinu moreplovca, do mene se naprezao stari robijaš, sa druge strane dva toltečka potomka, potom Kohones i ja plivasmo odnoseći krajeve dugačkih konopaca do malog tegljača koji je trtkao nadomak obale, nepoznati mrki momci dohvatili su pajvane, vezali ih za alke, snažni motor je zaklobučao vodu, mic po mic odmicao ka pučini vukući za sobom onu uramljenu sliku. Jesam li zaboravio pomenuti da je moj mecena Endi Dufresne svojoj plavo okrečenoj brodici nadenuo ime Rita Hejvort? Belom farbom ispisano je otpozadi na krmi, kao registracija. Kad je Rita dosegla tri metra dubine raskovali smo drveni ram i to više nije slika, nego sloboda. Reding je stajao gore na palubi, raskoračen, mokar i go do pojasa, nalik na simbol pobede robova, spustio je merdevine pa se popesmo Kohones i ja. Majmonides i momci doturili su tri golema bidona goriva, napunili smo do vrha rezervoar, startovali mašinu. Sasvim spontano, bez suvišnih pregovora, Kohones je preuzeo posao kormilara. Ime mu odistinski pristaje, ima taj kohones za svaku misiju. Sve radi savršeno, reče on sam sebi glasom punim divljenja. Odmakli smo par desetina metara, Indios za komandnim pultom zaustavio je elisu, pustio sidro da klizne.

    Družina na obali pokupila je komade drvene građe, alat i kanape, mahnuli su nam, potrpali se u kamion i odmaglili.

    Elis Bojd je iz svoje torbice izvadio durbin, razvukao ga, izoštrio sliku i dao se u osmatranje okeanskog horizonta. Glavu je povezao maramom krvavo crvene boje, torzo i lice namazao uljem. Izgledao je kao somalijski gusar.

    Otkud znam kakav autfit fura afrička piraterija?

    Pojma nemam, nagađam, jedino što mi je još preostalo je da improvizujem.

    Postalo je neopozivo jasno da je Reding kapetan plovidbe, Kohones je podoficir kormilar.

    A ja šta sam? Demijurg, lenji i dokoni veleposednik.

    Stiven King u niskobudžetnoj verziji.

    Šetkao sam palubom sa rukama na leđima, zurio u kontemplativnu daljinu, leškario u salonu potpalublja, pušio, pijuckao kalvados i planirao...

    Sve se fenomenalno složilo. Plan je jednostavan...

    Idemo na opušteno krstarenje, jezdimo zalivom i bliskim parčetom pučine. Navigaćemo menjajući azimut, nadgledati tok morskog saobraćaja, patrolirati, a kad se spusti tmina usidrićemo se nadomak svetala Zihuatanehoa, vrebaćemo pritajeno, čekati da se ukaže noćno šunjalo. Kako god bilo –  ukebaćemo Kinga. Sačekavši gluvi sat prikučimo se uz bok njegovog luksuznog megaglisera, izvedemo gusarski desant, razoružamo posadu. Lukavi žanrovski pisac moraće sve lepo da nam prizna, šta je uradio sa Endijem bankarom, glavnim junakom jedne od svojih nebuloznih fikcija, takođe kakva je sudbina nas Zihuatanehanaca koji zalutasmo u nebulozu koju je on lično smislio...

    I šta u mojoj glavi radi domorodački zaborav.

    Čuo sam bibikanje što je doklizilo preko vode. Prepoznah sirenu bemvejca kojim rukovodi poznata ženska ruka.

    Istrčah na palubu. Onamo na obali, tik do vode, mravlje biće sa kacigom upravo je skidalo sa ramena svoju glavu, potom rastreslo tamnu grivu i pokazalo sitno lice. Šta sad, to je situacija koju nismo predvideli. Valjalo je plivati. Izuh patike i skočih u tek prosušenoj odeći.

    Remedios u lepršavoj beloj košulji tinjala je na povetarcu kao suviše dopadljiva sen iz nekog zaturenog podsveta. Kad sam joj prišao tapnula me dlanom po razdihanim prsima kao maratonca koji se dobro pokazao. Ukrštali smo neme znakove pitanja. Znamo li uopšte šta je tu šta, ljubav li je ili je milostinja, sveža uspomena ili sivkasta amnezija, dodela, otimanje, razmena, dosada li je ili zabava, zanos ili ota-ljavanje...

    Bravo, momci, reče, obavili ste zadatak, ali ja ne nađoh ništa na vidiku.

    „Otplivaj do njih i javi da nas dvoje idemo po hranu, piće i dodatnu opremu. I brzo nazad, čekam te.“

    „Hej, mala, bre... – šušnuh u sebi – nisam ti ja Felps (ko li mi je taj?)... magare za arčenje...“

    Progutao sam zamerku, nema kukumavčenja, nego nalevo krug i juriš.

    „Stani, blesane, šalim se. Zezam te malo. Nacrtaću sve to pantomimom, razumeće Red. Hajde da malo ti voziš.“

    Bibiknula je otegnuto. Pridržao sam motor, ona je sjahala, istegla se na nožne prste, podigla obe ruke, mahnula, potom se rečito razgranala. Štipnuo sam je, ne baš za guzu nego ispod nje u predelu butke. Zakikotala se ne okrećući glavu da me pogleda. Crtala je po vazduhu tekst, Reding i Kohones otuda su blenuli ukočeno kao limene figurice. Odgurao sam koturalo unazad, okrenuo ga u novom pravcu. Uvalio sam se na sedalo toplo od njenih energija. Nagazio sam papučicu par puta i mašina je zabrektala. Moja žena sela je i priljubila se uz mokra mi leđa, obgrlila me oko struka.

    Dodadoh gas pa krenusmo polagano peskom, ubrzo eto i druma makadamskog, pa krivudavim asfaltom predgrađa, između nehaja i drhtaja. Lep li je život, ovaj jednodnevni, bez bola, tereta, bez korenja i čupanja, samo blagi pad, koji ne narasta, nego sklopi oči i ostane minijatura.

 

    U kući, dok smo se majali puneći dve oveće torbe sve novim potrepštinama koje je dodavala na listu provijanta za dugu plovidbu, pokušavao sam da je dohvatim, onako u prolazu, usput, ali izmicala se, ne ljutito, više šaljivo, ponavljajući „ne sad, lujko, akcija, akcija!“...

    Kad ako ne sad, mumlao sam u akustici mozga, nekad je imaginarna kategorija, a gusarska lađa je teritorija na kojoj žena ne sme biti žena, to je zatvor u kom se obitava hrpimice, između naših noćnih kretnji uplitaće nam se mudonja i robijaš.

    Zavrnuli smo glavni ventil vodovoda, povadili utikače iz štekera, sklopili žaluzine preko prozora, kao da zbilja idemo u nepovrat. Dograbio sam svoju gitaru i rokovnik što je ležao na stolu rastvoren, istorija se beše ukočila na nedostojnom mestu, na kraju je stršao uskličnik mog uzdignuća, zurio je u mene taj znak dok sam preko rovitog pisma preletao letimično. No slepa istorija nastaviće se, sat po sat.

    Taman sam zakoračio preko praga, „akcija, akcija,“ kad me njena ruka ščepala za okrajak mokre havajske košulje i povukla nazad. Okrenuh se, ispustih dve torbekanje kao pred šokantni događaj. Grlo joj je poigravalo u grču kao da je žedna. U mojim su prstima migoljili trnci. Zalupila je vrata gurnuvši ih nogom. Spustio sam šake tamo gde im je najlepše, na onu padinu ispod njenog struka, smem li da popijem svoj lek, Remedios? – šapnuo sam kroz jagodice. Futrola sa gitarom ostala mi je na leđima, ne stigoh da je se oslobodim, što je hitno – hitno je, a vremena se ima samo po naprstak, u Zihuatanehou naučiš kako se traje ne časeći časa, moja medicina prućila se po stolu na kom je do maločas stajala huda povest u onom libru bez ijednog razloga, nastojao sam a nisam uspeo da sve to skršim, astal je škripao no nije pao s nogu, ali rušili su se mostovi koji me povezuju sa nečim što je nekakvog mene sagradilo, otpadali su blokovi sklepanog zdanja, između šuta i maltera jedan Niko se promaljao.

    Remedios je disala zagonetnom melodijom kojoj sam davao ritam, šumio sam kao plivač na duge staze, ili smo se uspinjali ka vrhuncu ili se spuštali na dno sveta, to je ostalo neodlučeno.

 

    Kohones i ja, plivajući u dvopregu, preneli smo sve teške tovare do brodice, grcasmo kao suri komandosi u idiotskoj misiji, torbe su popile deo okeana, samo gitaru smo doneli neokvašenu, potom smo se i sami ukrcali.

    Remedios je vodeni razmak preplivala prsno, svoju odeću prenevši u zavežljaju pričvršćenom na vrh glave nekim šarenim pantljikama.

    Da li je to dosetljivi indijanski običaj, zapitah se, poznat onima koji ga se dosete.

    Reding se smejao Pikasovom kupaćem kostimu u kome je Remedios stupila na palubu, njegov sonorni grohot čuo sam sa obale. Misija je počela veselo.

    Polumrtav od umora ležao sam na prednjem delu palube, kožom i kostima upijao drhtaje motora, a kad se osuših dograbio sam gitaru i zaorio se morem po prvi put u trajanju, barem koliko me pamćenje služi. Pramac je stremio ka pustoj liniji horizonta.

    While riding on the train going west...  plovismo prema zapadu, ali zakratko, jer kome treba zinuli pacifički beskraj, nakon par milja kormilar je okrenuo ka severu. Iz neznanog razloga setio sam se čega ne želeh da se sećam. Dovoljno mi je bilo ono što pamtih od pre sat ili dva... Remedios i njena podatna vrelina. No aktuelna ona me je ignorisala, tako da od navale bivših perspektiva nisam imao odbranu. Znam, do nedavno sam bio dripac, a najednom sam vlasnik broda, oženjen čovek, detektiv koji rešava zaumne zagonetke. Život je luda i besna pipirevka. Setio sam se mnogo čega, besa, bede, batrganja. U slici mi se pojavila Ana, moja kompanjonka i pokroviteljka. „Šta bi ona rekla da me sad vidi, a šta li radi ona... njena flauta pišti li?“ Kao da je čula moje misli prišunjala mi se žena koju maločas oplođavah, koju sam brutalno voleo, koju volim. Žene imaju čulo koje im javlja da se u mislima njihovog čoveka pojavila neznana im ženska sen. Šarala je očima motreći me neusredsređeno.

    „Odmah da ti kažem – reče resko i odlučno – naša kćer zvaće se Konsepsion.“

    Koncepcija?

    „Conception! – are you nuts?“

    Ode ona.

    Naprosto tako, poluindijanska veštica javlja mi da ću s njom imati kćer. I da ćemo joj dati ime meni nepojmljivo. Promislih malo.

    Odista, ono što meni u životu nedostaje je koncepcija.

    Nikad, otkada postojim, nisam imao koncept. Odmakavši morem najzad sam pojmio tu tužnu činjenicu.

    U redu, rekoh sam sebi, a ako dete bude muško zvaćemo ga baš tako: o, sine Koncepte.

    Odložio sam instrument, pripalio cigaretu. Zdadoh se da  koncipiram šta nam je činiti. Par minuta potom sazvao sam koncil. Okupio sam posadu oko krmanoša Kohonesa koji, po prirodi posla, ne sme da ispušta volan.

    Objavih moj mudri koncept akcije. Ide ovako...

    Sačekavši suton u prikrajku zihuatanehovskog pristana ukotvimo barku, uždijemo sva svetla kojima raspolažemo, na palubi napravimo malu predstavu, u glavnoj ulozi je plesačica Remedios, ja gitarom i glasom improvizujem malo tango, malo flamenko, malo fado, šta god, mora da bude egzotično, mister Reding i don Kohones učestvuju po nahođenju, klepaju ritam dlanovima, plešu, uzvikuju parole i usklike, jednom rečju fiesta. Privatna, elitistička, do duboko u noć.

    Ako išta može da privuče plen koji čekamo – to je intriga.

    Najteži zadatak pripada lepotici Remedios, ona mora da bude čudo, zavodljiva, neodoljiva, kakva već i jeste, ali ovaj put to nije tek njeno prirodno stanje, nego smišljena uloga, težak scenski rad. Pića koje će da nas potkrepi imamo u dobrim količinama, ali moramo se suzdržavati, ostati trezni i na oprezu. Sve to je, u suštini, lov na krupnu ribu.

    Reding je klimao glavom odobravajući, Kohones je štucao, jer već je bio dobrano pripit od belog ruma kojeg se dočepao čeprkajući po mini-baru u potpalublju, a moja žena je na časak zaplesala uz zamišljenu muziku.

    Niko na moj plan nije imao ni primedbu ni dodatak.

    Dakle, ja sam mag koncepcije.

 

    Bili smo fantastični kvartet. Tačnije, Remedios je iznedrila istinsku dimenziju čuda, a mi ostali bili smo samo solidna publika. Nisam muzicirao ja, nego izbor cedeova preko dobrog ozvučenja. Pojma nisam imao da sve to na brodu postoji, stari šmeker Red je otkrio taj potencijal, puštao muziku po svom izboru. Endi Dufresne kao da je mislio na sve. Plesao sam diskretno stojeći postrance, nazdravljao sa drugarima, zaljubljivao se dodatno i prekomerno, ne primećujući šta mi se dešava.

    Potrajalo je to slavlje, tokom rasplinutih vremenskih in-tervala, siguran sam u to, svi smo s pameti izgubili smisao i razlog. No živost je jednom morala da splasne. Neko je smanjio ton, prigušio svetla. Na stišanoj i zasenčenoj palubi moja žena je sa robijašem plesala tango, skladne figure kružile su ples smrti malaksalo, pratio sam ih snenim okom, pripit i zapanjujuće izgubljen.

    Tamo na mukloj obali Zihuataneho je pogasio sva svoja svetla, ostali su samo nizovi kandelabara. Sat beše posve ogluveo kad se začulo prigušeno brujanje neke strane sile koja izranja iz zasenčenja.

    Uz bok mog broda privukla se bela senka. Grandiozna.

    Nespreman dočekao sam desant koji sam ja planirao.

    Skočih, goloruk, spreman na ginem časno, braneći sveto tlo svog potomstva, ženu svoju oplođenu. No pirati ne napadoše. Odozgo, preko ograde pramca avetinjskog tankera promolila se bradata gusarska glavudža, graknula nešto posve nemušto... iz trećeg pokušaja uobličilo se u elisbojdred, Elis Bojd Reding.

    O, bogovi sumraka uma i književne fikcije – bučalo mi je u pijanoj glavi – to pisac doziva svog junaka.

    Da, bio je to Stiven fucking King glavom i raskuštranom bradom. Očekivao sam da mister Red odgovori hipnotizovano nešto kao „ Yes, master, dictate, I am listening.“ 

    „Jo, Stivi, š`a ima? (Whatsapp?)“

   Nisu oni sišli do nas, mi smo se popeli do njih, na viši nivo. Lotrama konopljanim koje je neko nevidljiv skotrljao. Prva je pošla Remedios. Potom Elis Bojd, tek potom ja. Kohones je odlučio da eskivira, on je svakako najamnik, zašto bi se izlagao ludilu.

    Nakon grljenja i naklona sa članovima moje svite najzad se upoznasmo ja i Kralj. O, ti, ti... ti mi se činiš odnekud poznat, reče on. Nema šanse, kolega, rekoh, ti si sve drugo osim mene smislio, a tebe sam izmislio ja. To je bila puka nebuloza. Hteo sam da se malo poigram sa tom napaćenom stvaralačkom dušom. Sjajno je to prihvatio. Otpuhnuo je dim koji je cedio iz pricvrljka među prstima, šireći ruke uz blagonaklon smešak reče da je po kosmičkoj pravdi da onaj koji imaginizira toliko neobuzdano kako to on čini godinama doživi sudbinu da on sam postane nečija fikcija i drago mu je što je taj čas za njega kucnuo. Naprosto, tip je natural born mračni fantastičar.

    Kuda dalje, pomislih.

    Stvari su tekle same od sebe. Reding je odmah prešao na stvar.

    „Stiven, maj men, mani me zavlačenja, šapni mi je li sve ovo tvojih ruku delo.“

    „Jeste, brate, ali malo morgen. Priča mi se otela iz kontrole. Ja sam, stari moj, hteo hepiend. Ali... ko su ovi ljudi... naročito ova krasotica... nemam ja tu maštu...“

    „Mani me, matori, te priče, reci mi gde je Endi.“

    Steva Kralj na časak delovaše kriptično. No potom guknu.

    „Zbrinut je. Ja svoje junake ne ostavljam na cedilu.“

    „Ne seri, prika, dosta mi je svega, moram da dobijem razrešenje i kraj. Halo, tvorče jebeni, gde je moj drug? Da čujem, pa da umrem. U stvari ne, moram da ga vidim.“

    „Smiri se, my darling, razumem te, ali da ti ovog trenutka ispunim želju ne mogu. On nije tu... ali sklonio ga jesam, znam gde je.“

    Škiljeći na jedno oko odšvenkovao je preko Remedios i mene, dodao kako mora da prizna da nas dvoje potičemo iz neke tuđe imaginacije, za njega smo nepoznanica i misterija. On, dakle, nije naša alma mater. Niti Pater noster. 

    Do tog časa bio sam spreman da se hrabro nosim sa zlom horora i saspensa, no od toga starta na štoperici postadoh mek, kolegijalan.

    Preuzeo sam kontrolu. Kolega, rekoh, to znači da je neko drugi napisao ovaj ludi i nebulozni nastavak, sa kojim ti, kako reče, veze nemaš. Treba ti verovati, jer ti bi bio em brutalniji em hitriji. Brzo bi nam došao glave, ili barem pameti. Ali mi smo tvoje neznano inostranstvo. Ili je bolje reći onostranstvo. Ti si, prijatelju, limitiran, rekoh i ne zamucnuh.

    Stiven je zijao u mene prazno kao Stivi Vonder.

    „Želim samo tebe... – šmrkutnuo je – ostali su nebitni.“ – blesio je direktno u moju pojavnu tlapnju.

    „Mister Vonder, ako je to seksulna ponuda – zajebi.“ – to je izjavila moja žena lek.

    „Mlada damo, ako bih poželeo seks, od svih koje vidim to biste bili Vi. Ja sam, ako ne znate, načisto hetero. Vaše su čari za mene muzika. No nije u tome stvar. Ovaj vaš mutni maverik moj je dueldžija. Moramo se okušati.“

    Remedios mi uputi nakostrešeno razočarenje. Po njenom nagonu volšebnice ona bi bila ta koja svojim moćima porađa razrešenost.

    Videlo joj se na čelu da ne gaji u moje sposobnosti preterano poverenje. Ali prećutala je opravdanu sumnju.

    King i moja malenkost povukoše se u salon na trećem ni- vou zbivanja. Moja žena pratila me, samoinicijativno.   

    „Šta piješ, druže?“

    „Sve što ti prvi srkneš.“

    Nasmejao se širokim kezom krapinskog čoveka, u toj pozi ostao predugo. Taj facijalni grč je mimička slika straha. Nije imao pravu repliku i beše zbunjen. On nije, ali ja jesam znao šta je tu po sredi. Njegova prednost bila je na prvi pogled ogromna, dubinska, primalna, ali već na drugi pogled gubio je postojanost, postajao difuzan. On od rođenja pati od tog defekta. Naime, izvan dimenzije vlastitog imaginarijuma on je smušeni čovečuljak čije moći i sposobnosti sirova zbilja brutalno nadilazi.

    Odlučio se, posve očekivano, za manevar vrdanja, na moja pitanja odgovarao je pitanjem, to je onaj glupi fazon loših polemičara, na moju otvorenost uzvraćao kakvom usiljenom šalom, moj smeh dočekivao je ukočenošću i oprezom. Za vreme navodnog duela dvojice hudih imažinista Remedios je stajala pokraj otvorenih vrata mini salona kao bodigard naćuljenih ušiju i tvrde bezizrazne grimase, ne mešajući se u razgovor.

    Namerih da skratim bezizglednu vrtnju natuknica i sakatih sintagmi.

    „Kralju, traka tvog scenarija iscurela je u Zihuatanehou, u kome sam se ja, uzgred rečeno, obreo po sopstvenom izboru, doduše potaknut tvojom prezaslađenom muzikom za kraj, finale si oplemenio katarzom, bogato zalio bajkovitom milinom, ali oba tvoja junaka rasula su se u tlapnji bez nastavka i razrešenja, Reding je dopao u azil moje priče, povlači se po stvarnosti kao tužni višak, no ipak egzistira nekako, ali onaj drugi, Endi Dufresne, nestao je, rasplinuo se u oblivion, budi ljubazan pa nam reci ima li ikakve šanse za njegov povratak iz nigdine.“

    „Dufrejn, njegovo prezime izgovara se tako... pa, da budem iskren, moja je namera plemenita, spremam se da ga preselim u neku novu pripovest, ali za sada mi ništa ne pada na pamet, te tako, privremeno sam ga udomio u jednoj, kako da kažem... u pukoj persiflaži. Možda je to surovo, no nemam bolju opciju. Koliko mi je poznato, on se ovamo vraćati neće.“

    „A šta ti ovde radiš, dragi kolega, ako nije odveć visoko- parno i neumesno da ti se tako obraćam? Elem, moraš pri- znati da je logična pomisao da operišeš sa nekom promućurnom slutnjom, ako li ne sa jasnom namerom.“

    „Zahvaljujem ti se na komplimentu, koji ne zaslužujem, kolega, nikad nisam dospeo do tog uzvišenog nivoa prora-čunatosti, ja mahom pratim instinkt, slepo sledim svoju ćudljivu i nepouzdanu intuiciju. Ovamo me privlači neka neodredljiva slutnja, neki svrab u pleksusu... Nešto... nešto se čeka... ili u celom ostatku sveta, ili samo na ovom mestu, od koga, iskren da budem, osećam trnce. Naravno, po sop- stvenoj mi ukletoj prirodi ja čekam neki užas, kao i uvek... no osećaj me, na sreću, najčešće prevari. No ovo je ipak dovoljno jezovito mesto... tako da smatram kako ću ovaj put nešto uhvatiti.“ 

   U kabinu je ušao pogureni ćelavac gurajući poslužavnik sa rekvizitima, limena kofa sa kockama leda, špatula u obliku hvataljke, tanjir sa kriškama limete, dve prazne čaše i plitka ćasa puna nečega nalik na so ili kokain. Zaustavio se, čekao.

    King promrmlja: „Tekila „Two fingers“, double dose for two of us.“

    Usmerio sam pažnju na servanta pomno prateći njegove kretnje. Obrijane blede lobanje, podbuo, mrgodan kao pospana tupost, visok i mlohav, bez znatnog viška funti, ali sa otromboljenim donjim stomakom ispod bele livreje... ličio je na nekoga poznatog. Zapanjujuće je nalik na... holivudsku zvezdu, onog bejbifejsa sa zračenjem serijskog ubice, kako se taj beše zove... da, Tim Robins.

    U srednjem mi uhu cvrkutnuo je visokofrekventni crveni meteo-alarm. Zirnuh u Kinga. Upadljivo se pravio blesav bledo blenući u neodređenu daljinu svojih veleumnih deluzija. Remedios je kažiprstom vrtela pramen kovrdžave kose, zurila u nokte druge šake, čekala je da prođe interval praznine i dosade ne konstatujući moj očni kontakt kojim sam je bockao. Ostali smo sami ja i saspens.

    „Budi pametan, pisac, hej, pesniče, dozovi se, raščivijaj šta ovo treba da znači!“

    Autistični ćelonja beše pristupačan koliko i zid, škiljavog pogleda zakucanog u nutarnje mu ništavilo. Ne, nisam imao petlje za provokaciju. Dring, dingilingiling! – drečala je moja veza sa najvišom instancom, ali Bog nije podizao slušalicu.

    „Hej, mister King, pozovimo Redinga, Elisa Bojda Redinga, da nam se pridruži!“ – riknuh zevsovskim glasom.

    Ništa se nije desilo. Naprosto mrtav signal.

    Zombirani konobar ni uvom ne mrdnu, a Kralj horora trepnuo je ispod naočara sporo kao sova.

    „Ženo, zovi Reda da dođe ovamo.“

    Bez oklevanja lepa kerberka Remedios izvršila je zapovest.

    Matori je prekoračio preko praga saginjući glavu da bi se provukao kroz okvir vrata preniskih za njegovu visinu, u svom gusarskom kostimu, razdrljena bela košulja zavrnutih rukava i crvena marama stegnuta oko temena, široke žute bermude ponad žilavih listova, delovao je šmekerski zloslutno i u isti mah komično. Mimoišao je ćelavca ne obrativši na njega pažnju, seo na komotnu tapaciranu klupu do zida, prekrstio suvonjave mrke noge. Još jednu čašu, molim, reče King obraćajući se vazduhu. Motrio sam ispod oka napeto. Robinsov dubler, klon, blizanac, ili on sam ćelavom glavom i ćosavom bradom, šta god, muljao je po stolu mlakim pokretima kao kakav oveštali krupije, vlažne rubove čaša krstio je solju iz ćase, razlio bledožuti alkohol, bućnuo po krišku limete i kocku leda, Reding je zamišljeno gladio bradu, King se mučio da upaljačem ponovo uždije ugašeni opušak, malo je osmudio brk i pecnuo nos, na šta je opsovao ofucano, bez mašte, fucking shit, Remedios je prišla i sela mi u krilo, čaše izmešala je vešto nekoliko puta, u fazonu šibicarenja, odvojila jednu.

    „Da nazdravimo!“ – rekla je Kingu. Kucnuše se, bradonja srknu prvi, moja žena za njim.

    „Zbilja, Red, – rekoh – kako tačno izgleda Endi Dufresne?“

    „Dufrejn... – ispravio me je pisac još jednom – Zar je moguće da nisi gledao film?“

    „Visok, beloput, mekih pokreta kao svako mozgalo, pronicljive tamne oči, crte lica dečačke...“ – divnim je baritonom odguslao Reding.

    „Halo, druže, – obratih se barmenu čupnuvši ga blago za rukav – u moju čašu dospi još malo, dvoje nas je na pojilu.“

    Poslušao je. Pitah ga kako to da je tako bled, plovi okeanom a Sunce kao da ga nije videlo. Činilo se da je za tog snenog mačora baratanje jezikom nepoznata kategorija.

    King se promeškoljio. Thanks, reče. Posle malog kašnjenja onaj je šmugnuo preko vrata.

    ... Ova radnja je besmislena, pomislih, kao da ju je smislio neko strahovito glup, ili neopevano kvaran.

    Ni tri minuta, činilo se, nije prošalo kad se spolja začulo startovanje motora. King prvi đipi i sunu van, za njim i mi ostali. Pisac je stajao na pramcu sa šakama na kukovima, dole u okeanskoj tmini plavičasta silueta mog broda već je grabila razmak zalećući se punom parom, ovo sam morao predvideti – reče zblanuti Stivi King, utom je sa one palube nešto bućnulo u vodu, bio je to Kohones, nije imao muda da otmičara spreči u zloj nameri.

    Mahao nam je veselo, kao kupačica na razglednici.

    „Alo, prika, startuj mašine, onaj tvoj ćelavi ludak odnese mi gitaru!“ – graknuh.

    „A tek brod, a tek ostale stvari!“ – nadodala je moja praktična žena.

    „Kako to da ovo nisam predvideo...?“ – mrmljao je pisac glasom hipnotisanog.

    Potrajalo je dok smo bezmudog Kohonesa izvukli iz vode. Za to vreme Rita Hejvort je odjezdila daleko ka otvorenom moru, no najzad i mi zabrujasmo i krenusmo u poteru.

    Bekstvo na krilima Ritinim beše žalosno smešan pokušaj, Kingova lađa poseduje mlazni pogon i laserski top koji osvetljava šta god nacilja, na ogromnu daljinu. Za svega par milja izravnali smo se sa pramcem otete barke, smanjili brzinu i neko vreme plovili paralelno. Dole u kapetanskoj kabini nad kormilom je visio onaj mlohavi tip. Izgledao je kao da spava. Trgla ga je zaglušujuća neman Kingovog brod- skog urlika.

    King se primakao ogradi sa megafonom ispred nosa.

    „Elmeru, gde si to pošao, jadno kopile?“

    Elmer je ignorisao pitanje. Nastavio je da klizi nepromenjenom brzinom.

    Sevnu mi kroz sinapse da je dotični lobotomičar neko kukavno živinče plastičnom operacijom doterano da liči na Endija Dufrejna, iz pukog hira prebogatog tajkuna skribomanskog sa inicijalima Es. Kej. – da mu bude predmet zabave, ili seksualni rob.

    „Mister King! – viknuh – Naredite da se skoturaju merdevine i da se jahta primakne što bliže zadnjem delu palube moje brodice... i neka reflektor usmere u Elmera, da ga malo zaslepi.“

    Gazda je bez komentara šmugnuo.

    Nevidljiva posada izvela je sve potrebne manevre.

    Spustih se niz glatki bok plovila u omekšaloj brzini.

    Odozgo je nada mnom preko ograde virila glava lepotice Remedios, pramenovi kose joj se pod udarima vetra lepili preko lica, prekrivali oči. Zagrizla je donju usnu, kao da prati kako nestajem u dubini bunara.

    U skoku zakačih ogradu krme i uganuh nožni zglob.

    Do komandne kabine sam se došunjao pognut, minuo mimo vrata, nije mi bila ideja da zaskočim onu zombiranu klepusinu, uspravio sam se tačno ispred pozicije kormila. Elmer i ja gledali smo se kroz staklo licem u lice, surovo osvetljeni laserskom topovnjačom, kao u električnom kolu. Pokazao sam mu prazne šake, zadigao košulju, nasmešio se, odmahnuo glavom. Nemi ples pomirenja. Potom sam se polako pomerao, dohvatio okruglu kvaku vrata. Uđoh.

    „Prijatelju, da li je ovo tvoj brod?“

    Samo je kratko zirnuo u mene, potpuno flegmatičan, tup, beskrvan od plavičastog zraka nepojmljivo jake svetlosti.

    „Mislio sam da sada jeste.“

    „Pazi, rezervoar će uskoro ostati bez goriva, pobeći ne možeš, King je u ogromnoj prednosti. Tako da tvoja akcija nema smisla. Možeš li mi reći u čemu je stvar? Samo meni, ostaće među nama... zašto bežiš... da li možda znaš gde je Endi Dufrejn... i kako to da tako užasno ličiš na njega... da ti kojim slučajem Tim Robins nije neki rođak... i šta Kingov brod radi u ovim vodama...

    „CIA ili FBI?“ – promrsio je.

    „Ja? Ni jedno ni drugo... ja sam samo slučajni došljak u ovu nedođiju.“

    „Middle of nowhere, kažeš.“  

    Htedoh da ga pitam u čemu je kvaka, ali kako, ta jezička figura na frazerskom engleskom ne postoji...

    Ćutali smo nepojmljivo dugo za jedan takav susret.

    Zinuo je par puta kao da će nešto izustiti. Ali reči su bile prazni mehuri.

    Odustao je, smanjio je brzinu i ugasio motor.

    „Stiven je moj otac, – reče Elmer – u stvari nije biološki, usvojio me, pre nekih... nešto godina.“

    „Ma daj, nemoj da me tovariš! Ti si odrastao čovek, što si bio i davno ranije, možda  pre čak dvadeset godina, dakle prestar za usvajanje. King je verovatno bizaran lik, ali nije baš toliko ekscentričan.“

    Reče da je on otpisani slučaj koji je pola života proveo u komi, njegov budući otac je platio lečenje, i kad se Elmer probudio, ne znajući gotovo ništa ni o sebi ni o svetu, Stiven je pokrio troškove specijalizovane klinike za oporavak sličnih egzemplara, pa je potom obavio proceduru usvojenja.

    „Ali... ali zašto tako izgledaš?“

    O tome ne zna ništa, kaže, ne zna ni kako je izgledao bilo kad. Ništa o bilo kom deliću svog prethodnog života, života bilo kojeg. Otac ga dovodi ovamo zato što se u njegovoj šašavoj pameti rodila ideja da će Elmer baš na ovom mestu da se seti, ako ne svega, a ono bilo čega.

    „Pa zašto onda bežiš, crni Elmere...?“

    Zato što se plaši, obuzima ga strava & užas od čudnih slika koje mu se uporno javljaju u snu, a odnedavno su počele da izlaze na površinu. Kakve su to slike?

    „To je ono što se, koliko znam, zove zatvor, ili robija... jeziva košmarna lica, grozomorna čudovišta od ljudi, patnja, muka, teskoba... i neka žena, koju sam valjda voleo... potom ubio, jer me je varala... ili je nisam ubio ja, ali svi tvrde da jesam...“

    Sto mu muka, viknuh u sebi, pa to su fantomska sećanja nikoga drugog nego Endija Dufrejna! Šta se ovde zbiva?

    Prokleti Stiven King je odista kralj žanra, njegovi lavirinti su neotključivi, izluđujući.

    Nemam rešenje... nisam mu ni do kolena...

    Mlohavi Elmer, potom šepavi ja, popesmo se na palubu Kingovog kraljevstva.

    Osećao sam se sluđeno.

    Tata i sin se zagrliše. U tatinim očima ljuljuškaju se suze koje ne uspevaju da skliznu.

    Remedios mi je prišla i spustila svoju šaku u moju smešeći se ponosno. Njen Gručo je neustrašiva ljudina, junak, čudo od muža. Nisam se usudio da joj kažem da mi je mozak zahvatio mraz.

    Ubrzo se spustismo na Ritine grudi. Kohones je zauzeo svoje mesto, motor je toplo zabrektao.

    Rita Hejvort je napravila zaokret ka obali. Horor jahtetina pratila nas je na maloj razdaljini kao div koji čuva detence, gore su kraljevski senior i junior svirali u tanke žice mutne enigme, no potom se ta senka iznenada odvojila, ubrzala i očas odmakla ka severu.

    Povukao sam se u kabinu da se posvetim svojoj beležnici, da do u detalj opismenim ovu nerešivu zavrzlamu i bunilo.

    Remedios se tiho došunjala, legla do mene na kanabe i zaspala sa lepom glavom na mojoj butini.

 

 

* * * 

 

    Ukapirao sam da je mom drugu Redingu fabulozni mister King poverio nešto krucijalno, verovatno tokom moje akcije spasavanja mog malen-broda i njegovog golem-sina. Stari robijaš spremio se za polazak. Sve su prilike da je Reding od pisca dobio i pozamašnu apanažu, bolje rečeno monetarnu pozlatu, klošar se pretvorio u gospodina, ispred mojih dvora parkirala se limuzina koja ga je čekala, livrejisani šofer sa šapkom vojnog atašea šetuckao se sa rukama u džepovima uz i niz bok te bele naviksane drumske lađe, a mister Elis Bojd Reding, među prijateljima znan kao Red, blistao je izbrijan i napomađen, frizure fino štricnute i sveže ofarbane crnim sjajem, u laganom krem odelu dobrog kroja i crvenoj košulji, ukrašen kravatom u boji limete i prosedim ciganskim brčićima.

    Dobujući potplatama na đonovima salonki spustio se niz stepenište, ušao u kuhinju po kojoj sam se majao pripremajući čalabrčak za sebe i ukućane.

    Već se, reče, pozdravio sa gospođom Obala, još da se sa mnom izgrli i put pod noge.

    Bolje da te ne pitam kuda, druže, šapnuh uz uzdah. Pitaj, reče. Ne smem. Ne bih da znam.

    „Nikada te neću zaboraviti, sinko. Nikad, ni tebe ni dragu Remedios.“

    „To ne zvuči baš ubedljivo. Bojim se da ću ja tebe zaboraviti, ali ne sasvim, imam te u svojim analima.“

    „Ne brini, videćeš da će sve biti dobro.“

    „Nadam se da ćeš... pozdravi Endija, kad ga vidiš... nešto mi govori da ćete se sresti uskoro... zahvali mu se na svemu u ime njegovog naslednika.“

    Oči mu zablistaše sjajem tajanstvenog unutrašnjeg osmeha. Pljesnuo je dlanovima, kao da time stavlja tačku na kraj povesti. Ispratio sam ga. Na tremu su uspravno stajala dva tvrda uglancana kofera paralelno parkirana. Red je zviznuo melodiozno kao pastir, ne koristeći prste, mladi Meksikanac u elegantnoj livreji prišao je bez preterane žurbe i pokupio prtljag. Krenusmo za njim do limuzine.

Tu se odista zagrliše Red i Gručo, dva glavna-sporedna lika jedne solidne filmske nebuloze. I ode on.

 

    Posle doručka smo Remedios i ja na motociklu otišli u posetu Ursuli, njenoj mami. Drmala me trema od susreta sa taštom. Pitao sam se da li se to već dogodilo negde u dobu  nedavnom na koje sam još čuvao deliće sećanja, i kako to da nije. Ne beše mesta bilo kakvoj strepnji, matoru ću uskoro zvati „kevo“. Na srpskom. Kad smo se sreli, nakon što sam skinuo kacigu, poljubila me u oba oka držeći moje lice među snažnim prstima kao osmehnutu bundevu. Ona je ogromna hispano dama, preterano vitka, ali viša od mene za inč. Oči su joj pomalo buljave, no duboke, začudo svetlo kestenjaste, gotovo žute. U njima znanje starije od ne samo jednog dana, nego od veka.

    Negovana i lepo odevena skvo. Na njoj tirkizna haljina sva u raskošnim volanima, na stopalima pletene etno mokasine, zalizana tamna kosa skupljena u rep koji joj dopire skoro do struka, negovane šake sa biserno lakiranim dugim noktima, tanane bore smejalice u uglovima očiju.

    Gledajući je pomislio sam na Penelopu, ženu legendarnog skitara Uliksa. Ako u ovoj glavi bledi istorija, barem se drži mit.

    Poseta je trajala kratko, Ursula je žurila na neki ugovoreni sastanak. Ko ugovara sastanke taj nije izgubljen u vremenu, pomislih.

    Moja raskošna tašta ulivala mi je samopouzdanje.

    Zete, rekla je, nisi me razočarao, od prvog dana, kad si kao pobednik na gradskom trgu izabrao moju kći za ženu, onako divno odeven, kao heroj iz mašte, osetila sam da si ti neko poseban, jednom rečju čudo.

    Prvog dana? Dakle, ona pamti sve ono o čemu ja moram da čitam iz svog dragocenog teftera, da bih osvežio kontakt sa samim sobom.

    Što prema tumačenju znači da je Ursula od onih koji su obdareni težnjom da zaborave nevažne parcele trajanja, te stoga ne podležu dejstvu zaboravka. Ona je zihuatanehanski izuzetak.

    No to je zbunjujuće, jer krv predaka traži svoje, neizbrisiv je njen diktat.

    Poreklo ove žene je nešto drugo, mora biti, pomislih, ko zna koja krvna linija, utkana, svakako, i u njenu ćerku.

    A Remedios je trudna, što se već da primetiti.

    Osemenio je dođoš, Kapetan Amerika.

    Tako bar glasi legenda.

    Buduće čedo ne može biti od oca zaboravnije, što je, po meni, lepa vest, jer mi je moje vlastito hlapljenje dojadilo.

    Na povratku kući, stupivši na trem, ispred vrata ugledam čudan predmet.

    Remedios i ja sudarimo se glavama saginjući se u istom trenu da bismo pokupili tu stvar. Ona je bila brža.

    Pismo, kaže moja žena, predaje mi taj zastareli artefakt. Adresirano na moje američko ime, koje sa čuđenjem prepoznajem. Mo Bacharach.

    Ona se penje na sprat, zatvara za sobom vrata budoara, a ja padam na sofu u kujni. Cepam omotnicu sećajući se reči „koverat“.

 

 

Halo, Požega,

 

Mora da sada padaš u nesvest pred misterijom kako sam te pronašla. Ništa lakše,

vesti o tebi same su dolepršale. Od fejsbuk prijateljice Ursule pre izvesnog vremena saznajem da je neki kostimirani padobranac s neba pao u njeno selo, pobedio u nekim tamo tradicionalnim disciplinama, pokupio sve premije. Ne bih obratila pažnju da mi dotična nije poslala izveštaj o tome s nekog internet biltena, reportaža sadrži i nekoliko fotografija sa tog događaja, kad na njima, zamisli ko... ti!!! Jedva sam poverovala svojim očima.

Kako te put tamo odveo, divna ludo jedna?

Ta Ursula je fina neka gospoja, na moja pitanja odgovara mi detaljno... tako da te tvoja frendica nadzire iz prikrajka.

Dakle, oženio si se, ponovo, lave matori. Fantastično! Umirem od smeha, danima. Kako to, pitam se, da si toliko uvrnut da se pomeraš iz sudbine u sudbinu, koje su jedna od druge tako vrtoglavo različite?

Oprosti mi što sam te onako napustila, bez reči, bez obzira, dajući ti šugavi keš kao da srebrnjacima otkupljujem dušu. Nisam ti ostavila mogućnost da ponovo okupimo naš bend, sastavljen od tebe i mene. Žao mi je zbog toga, mada vidim da sam osetila dobro, imala sam pravo pretpostavljajući da... da ćeš se negde lansirati, trebala ti je samo šansa.

I, kako je u Meksiku? Šta se s tobom dešava, pitam se. O tome mestu plete se neka fama. Moj bivši dečko, Rašid Park, sećaš ga se, izbunario je neke čudne podatke o tom Zihuatanehou, u kome si stekao status neobjašnjivog čudaka. Sablasno mi je sve to zvučalo, nekakva nebuloza o začaranosti koja obeznani svakoga ko tamo dospe.

I dalje sam pomalo zabrinuta, mada znam da si sposoban da se snađeš u svakoj zavrzlami. Nameravaš li tamo ostati? Verovatno da, srećno oženjen čovek, skućen, a kako čujem imaš i brod. Ali... nisi valjda izgubio sebe... Ti nisi bilo ko, šašavi jedan... sećam se tvojih pesama... pišeš li još? Nemoj prestati, ti i Raš ste najbolji pesnici koje sam ikada srela, in vivo, ali i u literarnoj istoriji spadate u sam vrh. Pristrasna sam, priznajem i razumem, ali... takav je moj osećaj.

Znam da si mislio na mene, da si brinuo. No već neko vreme osećam da me tvoja duša napustila. Ali ti nisi nestao. Barem ne iz mog sećanja. Opseda me slutnja da ti je moje mahanje iz daljine potrebno. Zato ti se javljam.

Ako se pitaš šta je sa mnom, da ti kažem: slavno sam se provela, našla sam utočište, ljubav, pa i utehu. Ali i nešto važnije – unutrašnji sklad. Stekla sam i glupi takozvani

uspeh, svirala sam svugde, čak i u nekoliko čuvenih

koncertnih sala, okupila sam odličan kvartet, lepa karijera mi se smešila, snimili smo u vrhunskim studijskim uslovima zamašan broj znamenitih muzičkih dela u našoj originalnoj izvedbi, no ne samo to… počela sam da komponujem, igram se sopstvenim notama… možeš li da veruješ?! Lako sam se otkačila u lebdenje. Moje dve muze bile su tvoja i mister Parkova poezija. Što je dovoljno za milion sonata. Uzgred da ti javim, drpila sam gomilu tvojih rukopisa… nisi ni primetio, avetinjo. Namera mi je bila da ih spasim od spaljivanja

i pretvaranja u tariguz. U note sam prepevala tek delić vaših recitala. Ponekad nisam sigurna šta je tvoje a šta njegovo. Tako je teklo sve dok mi nije otkazao domali prst desne ruke… malićak se zgrčio, odbija da skakuće… propatila sam zbog toga, muzika mi je oduzeta, manje je bitna karijera.

Ali prebolela sam. Kako god, tvoja flautistkinja sad ne bi

mogla da te prati u slatkom klošarenju i muziciranju za

lutajuće duše, pre svega naše, mače, tvoju klizavu i uvrnutu i moju vazdušastu, nepouzdanu, aeroplansku.

Posle svih onih skvotova, iznajmljenih sobičaka, staničnih holova i čekaonica, čudesno slasno bilo je živeti u vili ponad vinograda, sa čovekom čija je pažnja topla i raskošna kao brokatni plašt kojim se ogrću baronice. Rašid poseduje i kuću na Telegraf bregu, odmah ispod Koit kule, gornji balkon na vili je vidikovac za obnevidele sanjare, tu sam poslednji put pala u onu moju snohvaticu koja me spopadala godinama, i po prvi put to je bila puka bela nesvest. Smisao tog komičnog bežanja tu se zaokružio. Zanimljivo, samo na tom mestu sam pisala note. Retke prilike, jer gotovo neprestano putovasmo Amerikom, koja je bespregled. To je bila moja navada koju je Raš blagonaklono sledio, bez previše ličnog zadovoljstva.

Always on the road. No to je samo drugi način za bekstvo iz mesta koje zauzimaš u prostoru. Najzad sam shvatila da sam uvek tamo gde dođem.

Put do tamo gde sam čekala sebe jedino ima smisla, i taj je susret lekovit, ostala mesta su samo reklamni pejzaži, razglednice. Besmisleno je čekati, jer stvarnost doputovati neće, ideš dalje. Nauživala sam se skitnje, one prave, neomeđene. Sada pak kad se krećem, to je samo zato što na nekim mestima svetlost drugačije svira, a poneka muzika je privremeno odmorište.

Rašid i ja smo se razišli, ta ljubav imala je kratak život.

Buran, divalj, dubok. Zato je brzo sagorela.

Ali ostali smo prijatelji. Pouzdano znam da na njega mogu računati po pitanju bilo čega, učinio bi za mene sve što zatražim. Baš zato ne tražim. Čujamo se redovno, ali retko, štedljivo, ponekad razmenimo po pismo, elektronsko,

ne šaljem mu avionske ceduljice, kao ovo tebi što uputih, ti si poseban slučaj, moj specoš nedostupni koga nema ni na

internetu ni u svetu. Raš je veličanstveno širokogrud čovek, unikat među bogatunima, lak i slobodan, kao da mu je

potpuno svejedno da li nema ništa ili ima sve. A kad već ima šta god hoće on deli i daruje, lepršavom rukom, bez

ustezanja. Uz njega živeti bilo je bajka. Ali svaka bajka mora da ima kraj, srećan kraj, ali kraj.

Već neko vreme ne živim u Frisku, preselila sam se u Njujork, u njemu je Evropa. No mira nemam ni tu, vuče me povratak. Onam-onamo odakle ti i ja potičemo. Trenutno sam na

Bahamima, ostrvo Inagva, šetam i upijam. Oporavljam se od nanosa trajanja. U meni nešto se navršilo. Do vrška puna čaša bivanja.

Odavde bih, kao od šale, mogla da preletim u Akapulko,

a potom drumom… pa da ti pokucam na vrata. Rado bih to učinila, već danas, ali ne da mi neka strepnja, neodredljiva. Ne plašim se za sebe, ne brinem za svoju lepršavu pamet, koju bih, kako glasi fama, tamo izgubila. Rado bih je se odrekla, uostalom. Došla bih, da imam osećaj kako treba da te spasavam, evakuišem otuda, ali zašto bih remetila nekoga ko je srećan čovek. Vraćam se u Veliku Jabuku da likvidiram neke poslove, precvikam repove, a onda let-let, bubamaro, odoh kući. Tamo me čekaju deca moja nerođena.

Prostranstvo je svakako varka, nema ničeg pod nebom što bi mi bilo misterija i nepoznanica. Skupila sam sve terete

kretanja. Kad se ukrcam, biću teža od boinga 747. A i svet je, sam po sebi, postao grozomorno teretan. Sve su gušće šrafure senzora kroz koje se probijaš, svaki korak je prostreljen, svačija samoća pokradena, reči su uškopljene, samo na našem starom jeziku, tvom i mom, još ima reči koje mogu da oplode. A ja sam pusta i bez duše, svakoga jutra, kad skočim u obnovu svoje pokretne opsene, duša ostane na jastuku,

snovita i daleka, dozvati je ne mogu, ubiti je ne želim, moram je odneti, u džepu putne torbe, onamo gde bi mogla oči da razrogači, osovi se o skele mojih kostiju.

Oprosti mi što ću sad malo da vrištim.

Tako sam mlada, a umorna. 

Poklanjam ti jednu pesmu. Pogodi čija je.

 

 

SLOVO-SLAGALO

 

 

Nađoh mesto. Tu će se skrasiti moja ruka obnevidela.

Rasporiće utrobu šarenog nemira,

obujmiti sopstvo i preseći mu dah

kao što se za grlo hvata i umiruje vetrokaz

što leprša kao prugasta čarapa šiparice.

Potom će prsti rasporediti slova, te svečane signale

bez značenja.

Nešto će se složiti, neka žestoka mila vest, neka zalelujana tlapnja

bučna kao vodopad.

Tako bar tvrdi slutnja, šumore trnci potkožni, navešćuju uzbuđenje.

Mesto ćuti i čeka.

Slova su mrtva, olovna.

Šuma je bleda, srebrna, posle požara,

rovovi su iskopani, ali vode u njima nema, strahote su

veličanstvene.

Kako sve to oživeti, pita me ruka prezriva,

sumnjalo u meni ustaje kao pred tuču,

presno mu meso romori.

Polako kreni, kažem ruci, A po A, M po M,

šištavo Š na kraju.

Svet se pakleno prolepšava, smeh iz njega navire,

bokore izdanci čuđenja, likovanja, žalosti, mladog bola

i vekovečne nade.

Zagonetno je biće, podatno a varljivo.

Preskače golemi grob kao takmičarsku preponu.

Pobedili smo te, o, more beslovesno, bezreko, viče ruka raspojasana

kao otac u pocepanoj košulji.

Ćuti, pseto, podviknem ja, komandant neverice.

 

 

Odsvirala bih ti, kad bi to bilo moguće, svoj trominutni preludijum nastao od ovih stihova, tu razgovaramo samo ja i kontrabas, u nastavku sonatine pridružuju nam se klavir i violončelo, na kraju svi ućute, ostajem samo ja, flauta je ptica na opustelom trgu, u samoći bremenitim dubokim tonovima proslavlja sve što je prošlo, zasvođava ono što je nestalo, ali nikad neće biti izgubljeno, to flauta obećava svetu, sebi samoj i ništavilu. Zev prostora na kraju pobeđuje, kao što uvek i biva, ostaje jedino muk i u njemu nepouzdani trag.

Muči me sablasni osećaj da postajem sve manja,

paradoksalno, jer toliko sam narasla upijajući trajanje, ali kad god nešto stvoriš, spustiš u vreme, otkinuo si od sebe deo svetlosne krtine, jato fotona od tvoje se srži razletelo. Neću više komponovati, moram da budem štedljiva.

Ima tome već neko vreme, Raš i ja tad smo još bili ljubavni tandem, on je bio namerio da kupi lađu, pa da se otisnemo uz obalu ka jugu, sve tamo do marine u kojoj je parkiran tvoj brod, stupimo na tlo Zihuatanehoa, kao tajna misija, nađemo mog drugara koji je promenio identitet, negde stanuje pod pseudonimom Gručo Obala zvani Gringo. Namamimo te na našu korablju, pa se evakuišemo, izvršivši otmicu. Rašid beše ubeđen da si ti zaglavio u amneziju koja u tom famoznom habitatu nagriza mozgove. Zavoleo te čovek preko tvojih pesama koje sam prevela, smatra te sabratom. Sve smo imali, još samo da otmemo tebe. To se zamalo nije dogodilo, jedva sam ga odgovorila od te sumanute akcije. Nagrizala me, i dalje me nagriza, sumnja da sam pogrešila, mada je sve što sam o tebi i tvojoj nevesti čujala od Ursule posve utešno, čak idilično.

No šta li radiš u toj primorskoj vukojebini, milion milja daleko od svoje životne staze, čime se baviš… pecanjem

sardina?... grickanjem noktiju, rešavanjem rebusa… sricanjem španskih psovki, los takos:  puta madre, kabeza de mijerda, bruja Končita, kabron… odista, sviraš li, pevaš?

Pišeš li stihove srpske? Ili si zajunio da praviš dečicu, šalješ ih u ovo brutalno iskeženo sivilo od stvarnosti, ovo zlo koje se ostrvilo i sad već nastupa kao ogoljeni kazamat… nisi valjda zaglupeo, kabron… ma nisi, nema šanse. Volela bih te videti u sjaju tvoje celokupnosti, a nikako zarobljenog… no gde još ima slobode, hm, zapitaš li se nekad o tome?

Ako se setiš – potraži je.

 

Sincerely yours A.

 

 

    Remedios se udubljeno bavila slikarskim platnom na štafelaju kad sam stupio na tlo njene radne odaje.

    “Ko ti to piše, dragi, hajde, gukni?”

    “Ne znam, nije se potpisala. Na dnu traktata samo jedno A. Inicijal koji može da bude od prezimena koliko i od imena. U stvari, znam. To je moja amiga, od nekad. A možda je i drugarica tvoje majke, pominje neku Ursulu, ovdašnju građanku, preko koje je dotična meni ušla u trag.”

    “Mogu li da pročitam to pismo?”

    “Ne možeš, napisano je na mom maternjem jeziku, što ga ceo svet ne razume.”

    Htela je da vidi pismo, izvadih ga iz zadnjeg džepa i pružih, izvukla je hartiju iz pocepane omotnice pažljivo, vrhom kažiprsta umrljanog tirkizom i palcem koji je ostavio otisak boje terakote, dugo je zagledala slova kao da razlistava actečke puževe i kvačice. Srpska azbuka je nešto što ona nikad nije videla.

    U pismena se ne može gatati, Remedios.

    Tražila je da joj prepričam šta kaže ta A.

    Veli da je htela sa mužem da dođe ovamo, rekoh, kod nas u posetu. I, što ne dođoše? Rastali su se pre toga, ako sam dobro razumeo, ne žive zajedno, deli ih čitavo kopno kontinenta. Koji je to kontinent? Prokleta Amerika, severna. Šta još kaže? Da ide nazad, u rodni kraj, odlazi uskoro… i još mnogo šta, o sebi i o tome njenom bivšem… i da je za mene zabrinuta. Zašto? Ko će znati, pomišlja da sam se izgubio.

    Nasmejala se, gorko. Otrla nadlanicom znoj sa čela. Bacio sam pogled na štafelaj. Slika zastrašujuće raskošna, haotično harmonična, tu se tri prizora preklapaju, na jednom čovek ravnodušne grimase ufalčan namotajima crvene pređe, stoji taj na levoj nozi, ravnoteža mu čvrsta kao da je u tlo ukovan, desna mu je noga uzletela u pozi visoke koračnice… drugi prizor je ruina razgrižene kapele, crkvište bez krova, pored je kovitlava krošnja drveta koje raste kroz poluprozirne čovekove grudi, na trećem planu mravlja deca u jurišu, raznobojne čovečije ribice razbacane mimo ikakvog reda, u svim pravcima, kao panika, kao bezglavost, gaze preko svega, kao da ne vide niti mare za pozadinu. Nebo i vazduh sva tri prizora zajednički su, mada to možda nije nebo, već plavičasti plamen astrala, zjapeći etar, melasa kosmička, ili najpre prazno naličje imaginacije.

    Moja žena je divlji talenat, još neukroćen, neomeđen. Poljubih je u vrat, tik ispod ušne školjke. Neuviđavno od mene, jer to je njena erogena zona, jedna od skrivenijih. Uzdahnula je. “Hoćemo li… smemo li?” – pitala je samu sebe posve običnim tonom. Pa je odgovorila: “Zašto ne, još ne može da smeta.”

    Okrenula je svežu sliku licem ka zidu, da nas ne gleda.

    Mojoj gladi bilo je svejedno.

 

    Evo me na doku marine, rano je jutro, budan sam samo ja i par ribara koji vagaju vetar.

    Rita Hejvort blista na kosom osunčanju vezana kotvom za dno i kanapima za obalska vezišta. Idem malo da plovim, sam a nedoučen, no brod je valjda isto što i motocikl na širokoj pisti.

    Rezervoar je pun, a ukrcao sam i nekoliko kanistera. Biće dovoljno za jedan krug do Uskršnjih ostrva i nazad.

    Šalim se, nemoj da se ljutiš, Pasifiko. Smeši mi se on, leškari blaženo gladak kao ulje u tiganju. 

    Divota, široki luk zaokreta i već me eto na otvorenom moru. 

    Ne menjam pravac ka zapadu, iza mene nema više Meksika, na okruglom budilniku klocnula je cifra okrugla – 80 milja… nautičkih, pretpostavljam.

    Na satu tačno podne. Sve nula do nule u isti čas.

    Gasim mašinu, zaustavljam se u nultoj poziciji zenita koji se spustio na mesto gde mi je glava. Teku sekunde. Apstraktan sam. Kao Ursulin ljubavnik, Arapin bez imena, onaj koji je začeo Remedios i nestao.

    Gorivo u rezervoaru nije se smanjilo ni za celu trećinu, ali valjalo bi nazad. Oklevam.

    Nemir je ostario već devet minuta. Besmisleno je plutati, pogotovo tu gde me praktično nema, mada sam čudno ceo i svoj.

    Koliko li dana i milja treba do Filipina, koliko benzinske vatre? Tamo bih nadolio čorbe, nastavio dalje ravno na zapad koji se tu poljubio sa istokom… pa da opišem krug nad krugovima, sam sebi doputujem sleđa, vidim jesam li još u Zihuatanehou, ili me beskrajno dugo onamo čekaju žena i kćer. Moram da proverim na karti, Japan je bliža destinacija, još je bliža Nova Kaledonija.

    Svest mi je sveža kao rose kap. Shvatam: mora da sam se, krišom od sebe samog, baš za taj put pripremao, potpalublje je puno pijaće vode i suve hrane, buteljki vina, duvana, razne opreme za sve neprilike, a u rancu svežnjevi novčanica koje sam bez pitanja pozajmio od mirazuše Remedios koja u mojoj hiži živi, no to je samo delić njenog bogatstva. Imaće dovoljno za sebe i dete dok se tata kući ne vrati.

    “Šta je problem? Ovako ili onako doplutaćeš negde, tihi džin biće ljubazan da te gde bilo ispljune, svakako si nesvarljiv…”

    Motor brekće orno, nestrpljivo, pun kondicije i ludila.

    Nebesa su gola, negde pri dnu leve strane horizonta čuperci vunastih oblaka sunčaju se i pasu beskrajnu livadu svetlosnih vlati.

    Moram da požurim, pre nego što me uhvati noć, pre nego sazri poimanje svega, svi ti viškovi uma. Okean miruje, leži, ali po koži mu teče moj tok.

    Podrhtavam.

    Zbilja je od jave jezivija, od zaborava zaboravniji je san.