из књиге Прости чиниоци - Момчило Бакрач
победничка приповетка на конкурсу за награду Милутин Ускоковић 2014.
ДУПЛИКАТ
Хемингвеј је имао мачке, читаво мноштво.
Помагале су му у писању, у балансирању делиријума, гацању по кућном времену. На фотографијама оне и Хем изгледају као ужасно паметна створења. Ерни добрано подбуо, уљоок и блажен, најчешће са капицом на глави и ковитлацом тешких мисли сретно забачених у позадину, а маце тајанствено разборите и ужагрене, као недокучиви адепти.
На Кубу је дошао са једном женом, 4 пса, девет хиљада књига и 32 мачке. У последњим кубанским данима беше ту његова четврта жена са своја два меланхолична пса, товар књига које више није читао био је много већи, а мачака је било само девет. Једна од њих, најстарија, звала се Мередит, некако знам.
То сам име дао мачкици коју сам данас покупио са пута испред куће, не да бих имитирао старог Хема, већ онако, прихватајући судбину и долетелу асоцијацију, у песничком маниру.
Минијатурна је, збуњена и престрављена. Обична пругаста европска мачка беле брадице, са неодређеним бебећим плавилом у очима.
Упркос доброј вољи и почетном ентузијазму констатовао сам да ми не помаже у писању. Чим бих је пустио из наручја непрестано је мјаукала, зановетала, премда сам је нахранио, напојио и ушушкао. После подужег мучења и премишљања пустио сам је у летњи сумрак. Мачке су ноћне животиње – мислио сам, снаћи ће се она. Вратио сам се да наставим медитацију о Ернију и његовим феликсима, нарочито о грофици Мередит, уловим неки заплет или барем хрпицу поетске тлапње, али врпољио сам се неспокојно, растрзан грижом савести, неспособан за писмо. Отиђох да процуњам по кукурузној башти не бих ли је нашао. Чучала је шћућурена испод тиквиног листа, озбиљна као сфинга. Мазно и спремно је прихватила мој загрљај. Знала је да ћу се вратити.
Опет је ту, али сада сасвим мирна, дрема поред мог јастука.
Муњевито се прилагодила пишчевој потреби да негде зури уваљен у столицу и тишину. Чудесно створење. Уистину, подарила ми је инспирацију за причу која следи. Можда сам уловио Хемингвејеву цаку, па ћу надаље да се растрчим по романима са гомилама дијалога, носећи пљоску лудила у задњем џепу напола спалих фармерки.
Елем, једне суботе ујутро, у време када је одавно био адаптирани Кубанеро и већ ноторно познат В.И.П., Ерника се, поцрвенелог носа, упутио на пијацу оближњег пуебла (идем да помазим Мередит која задивљујуће зева, да дознам шта ће се у причи даље десити). Успут је заборавио по шта је пошао. Ништа страшно, сетиће се. Био је, толико зна, љут и забринут због хроничног недостатка нечега чега је некада, у Паризу, било у изобиљу, или можда у Шпанији, за време Франкових канонада.
Шта ли је то? Апсинт, кафанска макљажа, белоноге кан-кан играчице змијски сненог погледа, убиствена разулареност слободе, фатализам, младост?
Јутарње припит, осокољен успелим бекством од депресије сметнуо је с ума седање у џип, па је сад табанао прашњавим путем по острвској припеци. Није понео шешир, али јесте марамицу коју је благовремено причврстио на теме помоћу четири чвора, по један на сваком ћошку коцкасте лобање. После се, након вечере заваљен у вртној лежаљци, привикавајући очи на нагло дубок карипски мрак, присећао да је на друму срео две опатице, црне и тмурне као енглески кишобрани. Дуге мараме су им се вијориле у ходу мада није било ветра. Беху, чинило му се, ужасавајуће младе. Знојне и бледуњаве, али тврдог корака. Заобишле су га погледујући искоса, можда зато што је приметно тетурао.
Буенас ноћес, промрмљао је разрогачивши очи.
Нешто су одговориле, нејасно и снебивљиво, али потом иза леђа није чуо смех који је очекивао. Стравично, каква коротна озбиљност, каква болна скученост, како је неизмеран јаз између његовог разобрученог и њихових шкољкастих, неуземљених живота, контемплирао је љуљушкајући се у мрежи, с рукама прекрштеним на стомаку.
Тамо, на друму, само је одмахнуо главом и потиснуо утисак. Пут се прилично одужио, звезда је одскочила високо и немилосрдно тукла, ваздух у перспективи почињао да лелуја, бол у колену потмуло је севао, али све то није кварило његово расположење. Био је у благој еуфорији, прописно нацврцан, мисли му се ковитлале праћене ритмом дисања и неком нејасном унутрашњом мелодијом коју је на моменте пригушено мумлао. Најзад је угледао обрисе насеља у коме, колико се сећа, никада није био, мада је тек неколико километара удаљено од предграђа Хаване у ком се налази његова хасијенда.
Куповину намирница обавља његова жена у друштву кућне помоћнице, суботом рано ујутро седају у џип и одлазе увек на ову страну. Другим данима на располагању је велика пијаца у граду на коју је током ранијих година одлазио заједно са Мари. Давна прошлост. Не иде готово нигде. Повремено се спушта до мора, покрене стару „Пилар“, исплови километар-два од обале, угаси моторе и плута окренут ка пучини. О набавкама пића не брине, плаћени момак редовно доноси недељно следовање.
Изненада је остао сам. Мари је отишла да се побрине око запуштеног ранча на северу континента, он је остао на острву правдајући се послом. Служавку је одмах послао на једномесечни одмор и сад је могао да ужива у мртвилу ленствовања, у изненадном потпуном ћутању. Куња и пије, ваља се по данима што се преливају један у други, прати како се подиже талог мисли, неочекивана сећања.
Мачке му праве друштво, беспрекорне у глатком таворењу сред изливања времена, недостижне у мајсторству неговања чамотиње, прекривају га својим лаганим, талентованим телима, преливају у њега успутне вибрације, затим одлазе, гипко се померају и струје, увек са њему недокучивим осећањем правог тренутка.
На сеоској тржници није било велике гужве ни нарочите живости. Огољена, без хлада, округла зараван утабане земље местимично посуте ситним шљунком, лежала је на самом рубу насеља, окренута правцу из кога је дошао. Кружио је бесциљно, загледао камено зелен авокадо, ћупове домаћег сељачког рума дубоке и тамне као бунар, усахле рибе. Ништа од тога, свакако, али шта је то што му треба?
Монмартр, Монмартр, понављао је полугласно, сасвим несвесно. Када је ухватио себе у томе насмејао се сипљиво.
Да, Брдо мученика, баш, није него, то је брдо нехајних сретника, рече на енглеском, обративши се власнику борбених петлова крај чије тезге је застао. Овај је цокћући сисао нешто између зуба, препечен, незаинтересован, сав од хиљадугодишњег, гранитног стрпљења. Један је кокот извиривао из своје кошарице прекривене малаксалим палминим лишћем кратко и трзаво кривећи врат. Ситан жгољави створ неугледне, готово очерупане кресте имао је орловске очи гладијатора, дрскост укољице без страха. Ерни је зурио негде кроз њега, а потом му је поглед одлутао у прошлост скрпљену од нејасних, без реда измешаних слика.
Бели носорог који пада након трзаја његовог карабина, крш и лом мадридских барикада, насмешено лице болничарке-љубавнице док му саопштава: „Додо, ти си чудовиште.“; такве ствари.
Мора да је тако стајао минутима, укочен, обилно се знојећи на голом сунцу. Кошуља и марамица на темену биле су потпуно промочене. Када се поново саставио са стварношћу виде да га петловођа мотри подсмешљиво. Гестикулирао је нуткавим покретима руку у правцу својих питомаца скривених у кошарама, као кобре.
„Знате ли петлове, сењор? Јесте ли гледали некад борбу?“
Ерни климну главом.
„Купите једну борбу?“ - упита спечени протрљавши нос.
На Ернијево питање како то мисли објаснио му је да господин може да одабере и плати једног петлића, потом се тај бори са оним кога одабере он, рекао је потапшавши се по грудима, скривајући осмех као какав подмукли шеф параде. Хем је без оклевања показао на орлооког, потом испоручио тражену своту, папрену, коју добија назад, како му би саопштено, ако његов креглан победи. Тад и певца задржава, може да га прода, поклони, пусти у свет или истранжира за супу, шта год му воља. Ако изгуби, остаје једино супа, краљевски преплаћена, борбе се по правилу завршавају смрћу једног од бораца.
Чим је сумњичаво осмотрио новац, згужвао га и стрпао некуд испод кошуље, поскочио је, театрално извадио Ернијевог изабраника, дугим корацима оптрчавши тезгу спустио га у прашину с бизарним, љубавничко-побожним изразом на лицу. Потом се окренуо осталим кошарама, забацио главу у очекивању божанског надахнућа. Заколутао је очима. Најзад је извадио једну птицу, белог ороза са црним крилима и репним перјем.
Ерни је покушао да прочита противника, препозна какву тајну слабост, узалуд јер крупни бели кокот деловао је непрозирно, незаинтересовано, попут најзлокобнијих боксера. Хемингвеј је хтео да пљуне у прашину не би ли га урекао, али уста му беху сува. Требало му је пиће. Клонуо је уназад ослањајући се крстима и рукама на руб тезге као на конопце боксерског ринга.
Петлови су поскакивали млатећи крилима, сударали се у ваздуху. Дигао се слабачак облачак прашине. Птице су на ногама имале причвршћена челична шила којима су у скоку настојале задати смртоносни ударац. Остало је било тактика, плес снаге, издржљивости и вештине. Окупило се нешто света раштрканог између околних тезги, граја је привукла удомљенике оближње прчварнице с натписом „Бистро Охараска“, пале су и међусобне опкладе. Спечени је табанао тамо-овамо и нешто неразумљиво довикивао, а белобради гринго, светски писац, суспрегнуто се трзао стегнутих песница. Ускоро се видело да Ернијев певац посустаје. Пар пута је пољубио прашину. Неким чудом је ипак избегавао бељанове шиљке. Није се предавао налетима смрти која је, кокошија и сасвим обична, завртела свој точак на чијим рубовима су се окретала лица у кругу, равнодушна или искривљена смешним узбуђењем, окретало се земаљско подне под блеском неколико ошамућених сунаца. Ерни се наједном сурово отрезнио.
Призор се загњурио у очаравајућу глувост, оно безвучје одсудних тренутака разбацаних међу великим размацима у протеклом времену.
Петлови су застали да предахну. Мотрили су један другог упиљено са пар метара раздаљине. Орлооки је био у агонији, крварио је однекуд испод перја, улепљен крвавом прашином. Крила су му била оборена, пободена у тло као ушиљене штаке. Ипак, као да није био спреман да умре. Бели је помало шепајући ситно газио укруг, спремао се за завршни напад.
Да ли је смежурано време последњег часа то по шта сам овамо дошао, помислио је Ерни, и непристајање, слепо и упорно, грч који затвара видик? Имало је смисла. Његов петлић, квргави, измождени гладијатор, личио је на њега, његово тескобно, загрижено одупирање препуштању, бесвестици, помирењу. И Ерни је одувек био обувен у своје мамузе смрти, убио је неколико лавова и примерке друге опасне марве, пуцао у силуете трчећих војника (свега неколико пута, наслепо; није извесно, нити ичим потврђено, молим лепо, да је некога погодио, ранио, камо ли уцмекао). Сањао је како пробада бика у кориди, како масакрира Демпсеја у трећој, Луиса у првој рунди, на јави рукавицама стукао неколицину слабића. Волео је да се осећа као оруђе котрљајуће силе ништења, огољен и чист у празнини, са свешћу хитнутом и пободеном у центар, тачку завршетка.
Сада је загрцнут, готово престрављен зурио у петла што из прашине једним оком шкиљи у маљ смрти који се спушта.
Бела ала се залетела ниско и сунула кроз ваздух. Орлооки је кљокнуо уназад и загицао ногама наслепо. Бели паде и откотрља се преко главе као раскупусана крпењача. Под безобличном грудвом перја појавила се локвица крви тонући брзо у прашину. Било је готово. Смрт победника. На тренутак је настао тајац, потом су се чуле петлохушкачеве клетве и псовке, затим мрмљање и жамор учесника опкладе. Ернијев борац чучао је у прашини, миран као кока на јајима. Жмиркао је грогирано и поспано. Хем је отресао главом у неверици, потом се храпаво захохота. Власник пернатих убица повратио је мир и равнотежу духа, мудро и горко се смешећи извукао је кошуљу из панталона, истресао новац на тезгу, сложио га, пребројао и пружио добитнику, потом је преживелог петла сместио натраг у корпу, предао новом власнику.
„Браво, сењор, одличан избор, имате инстинкт за смрт.“
Гледао га је испод ока препредено нацерен, као да зна нешто саблажњиво, што није умесно рећи. Промрмља да је Ерни изабрао најстаријег петла чије је време прошло, који се одавно није борио; некад је, додуше, био ненадмашан, победио у тридесетак борби, очигледно је сачувао нешто од старе славе и моћи.
„Ако не искрвари, чувајте своје коке, сењор, ако не желите да размножите сој љутих ратника у дворишту, а петлове можете одмах да отпишете.“
Ерни одврати да не држи живину, има само мачке. У томе часу га је запљуснуо необјашњив налет меланхоличког немира.
Помало растрешен, празне свести покушао је да ишчачка нешто што се заглавило у порубу памћења, пред унутрашњим видом појавила се кајгана на Монмартру и папирно беле, сувоњаве руке старе Женевјев, куварице и власнице кафане која га је лично служила. Матора га је гледала разнежено и сетно, готово заљубљено, или је то било сажаљење, док је прождирао одличан окрепљујући омлет причала му о златним данима бившег Париза, о отмености и лудилу „Мулен ружа“, о дивном несретном Лотреку коме је једном позирала и сличне успављујуће приче. Слушао је с пола пажње, само из пуке уљудности и поштовања према њеној древности и кухињским специјалитетима. Подозревао је да је у најбољим годинама била куртизана. Добра стара Женевјев, гостила га је на рачун куће кад год је наслутила да је без лове, појила одличним коњаком и накиселим вином, али је зато морао да сноси тираде њених сећања. Сада, кад је овако матор, били би добар пар, али Женевјев је у текућој поодмаклости трајања тек сенка која је ненадано окрзнула његово мушичаво и узнемирено памћење.
Из мисли га је пренуло тапшање по рамену. Окренуо се нервозно, претећи подигавши обрву. Пред њим је стајао незнанац отменог и гордог држања, у беспрекорно чистом белом оделу доброг кроја. Кратко је придигао елегантан бели шешир украшен траком боје мастила, наклонио се суздржано.
Дон Ернесто, рече, можда ме се сећате, ја сам дон Алеханро Пасквале Ваљехо и Карденал де Дулсеманча. Упознали су се, објаснио је, у свечаној сали клуба књижевника у Хавани, на пријему у Ернијеву част, неколико година раније. Ерни га је гледао ћутећи у недоумици. Позвано сећање на дотичног смешкало му се невиношћу празне странице, чистотом амнезије. То лице није му говорило ништа. Беше то овисок, сувоњав белац оштрих црта лица, кукастог носа, потркресане, танко исцртане проседе браде и адекватних бркова. Напоменуо је са суздржаним прекором у гласу да су се потом сретали више пута, у разним одабраним друштванцима која су се скупљала око светски славног маестра током његових хаванских ноћних сесија, које беху, присећао се Хем, пуне теревенки и глагољивих тирада, жучних препирки, пијаног кокетирања с баханткињама на прагу оцвалости, уличних оркестара с пратњом на увце, патетичних и барокних здравица у његову и ко зна чију част. Ах, да, сећам се, слага да би прекинуо непријатност, па се неспретно рукова са непознатим иза кога је, на пристојној дистанци, стајало неколико омлађих господичића лица заглађених у озбиљне, свечане гримасе. Дон Алехандо их је редом представио каскадом имена од којих Ерни није узмогао да упамти нити једно. Брзореки господин Карденал де Дулсеманча протоколарним рециталом га је позвао да буде његов гост у хасијенди на имању његове покојне мајке, почивала на небесима, тиме му учини велику част; тамо ће моћи да види његове расне коње, краткодлаке хртове, украсне птице... и борбене петлове, изванредне, нагласио је подигавши кажипрст. Широким покретом руке показао је у правцу наткривене лаке кочије с два упрегнута дората, остављене у танком хладу палми поред бистроа „Охараска“. Ерни се широко осмехнуо, климнуо главом и закорачио у показаном правцу, да би на неколико корака од кочије нагло заокренуо ка искрзаном каменом степеништу што се пропињало до притворених врата кафанчуге. Пред самим улазом је застао, окренуо се збуњеним пратиоцима што су га заустављени у пола корака упитно посматрали. Беше обасјан суровим рефлектором подневног карипског сунца, пролепшан испраношћу линија и сенки, заустављен, чинило се, као на фотографији за интимну колекцију која би се једног дана могла наћи на корицама поновљеног издања неке од његових књига само да је било некога да је сними. Изгледао је помало бизарно, али зачуђујуће целовито, као да је тријумфално и коначно заокружен еманацијама времена, рустично естетизован у изгужваним ланеним пантлонама и кошуљи кратких рукава, са плетеном кошаром обујмљеном под мишком, џепном марамицом на глави. Театралним покретом руке одгурнуо је врата.
Кабалерос, прво ја вас водим на пиће, рекао је и нестао у сеновитом простору иза довратка.
Током поподнева што се одвртело у магловитом ковитлацу ни на трен није помислио на мачке предате напуштености врта и трема, раскоши самоће из које је одсуствовао. Био је испражњен, нехајно развејан. Нису га запљускивали таласи мутне прозе коју је већ месецима претакао у разваљене папирне модле. Само у пар наврата помислио је на своју отпутовалу жену, призвао тек напомену о њој апстраховану скупа са обронцима што окружују њихов севером успавани ранч. Демонтиране ставке његовог живота расељене по пригушеним маргинама, потопљене у равнодушност.
Обузело га је осећање беспримерне, измирујуће даљине.
Једва да је опажао лица што су врвела у задимљеној шкатули кафане. Касније, у вечерњем спокоју, присећао се да су господин Дулсеманча и његова свита таворили дуж поподнева статични и крути попут нагомиланих споредних делова сценографије неугледног свратишта. Као да их сваки пут наново примећује закуцане у прикрајку шанка, повремено им се смешио дижући чашу. Узвраћали су ћутке, с патетичном озбиљношћу на лицима. Нису били непријатни, него комични. Онако опруженом на висећој вртној лежаљци измамили су му пригушен подриг смеха. Уистину, испало је да их мушичави геније игнорише. Да, блазирани, славом овенчани уметник ког његов знаменити живот присиљава да обичне текуће појаве доживљава као бледуњаву измаглицу. Није био крив.
Од самог уласка у сеновиту дупљу бирцуза око њега су се ројиле силуете „Охараскиних“ становника. Већ с врата, устремивши се ка шанку, наручио је пиће за све присутне, такође за господу која су се управо појавила на улазу, за птичјег гладијатора затражио воде. До врха пуно земљано лонче спустио је пажљиво на дно кошаре, пред птицу која се беше сва укопала у накострешен перјани огртач.
За себе је запленио флашу шверцованог њуорлеанског бурбона. Добио је широку чашу и лимену зделу са коцкицама леда. Услужиле су га дугопрсте руке пуне прстења у комбинацији с неколико тетовираних шара. Запазио је да их покреће висока мулаткиња малих крушкастих дојки ушиљених и нагих испод свилене блузе, веома светлопута. Коса јој ситно упредена, препржено црвенкаста на крајевима. Њене крупне уљане очи биле су уморно безизразне. Захвалио се и сам себи насуо. Први гутљај пажљиво је одмљацкао на језику, остатак струсио низ грло, потом поново сипао. Осетио је да му рука лагано подрхтава. Пиће је било бескарактерно, није причало ништа.
Док је девојка унаоколо раздељивала наруџбине стигоше њему упућене здравице.
„Салуте! Грасиас, сењор.“
Окренуо се пар пута и узвратио, потом је немо подизао чашу изнад главе не осврћући се. Неколико сликовитих лица насуканих на шанк љубазно му се кезило. Један од њих се нагну нудећи га цигаром из резбарене табакере, рече да су то цигарилоси које лично савија. На поклопцу Ел Команданте из полупрофила урамљен паролом „слобода или смрт“.
И једно и друго, у себи га исправи Хемингвеј тоном предавача за катедром, смрт је у сред слободе.
Човеково лице било је збрчкано и испијено, али ведро. Имао је само једну руку. Наместо друге рукав празан до рамена. Једноруки мајстор за томпусе. Ерни је припалио палидрвцем које му неко принесе, сркнуо дим, нацерио се у знак потврде квалитета. Неки људи су пришли распитујући се за певца, тражили допуштење да завире у корпу коју је углавио у састав између шанка и зида, одобрио је климајући главом. Стигла је прва понуда за откуп пернатог хероја. Ствар се понављала дуж целог трајања магловитог боравка, свота је постепено расла допуњавана предлозима за трампу: двадесет кокошака, три млада борбена певца, расни пси, ждребе из лозе врсних касача. Присутне је обузела навада што се распламсавала добијајући карактер такмичења – ко ће богатом грингу дати понуду којој неће моћи да одоли. Одмахивао је руком, одречно клатио цигаром, у комичном гегу вртео главом тронуто обореном на груди. Било је смеха и зачуђеног цоктања, прикривено подругљивог негодовања. Ерни је све то трпео као повремене насртаје лењих мува. Зурио је у своје пиће тонући у мисли.
Орлооки је био беспомоћан, закључио је маестро, спасила га је пука случајност, чиста глупа срећа. Његова снага и борбеност, ратнички сев у оку, све то није значило ништа, било је тек јадна фарса пред котрљајућим ваљком мрака. Једнако као што његова властита харизма, његов нехај и безобразна одважност, детињаста слутња због које се одувек осећао изабраним, предодређеним, нису ништа до узорци будалаштина од којих је сачињена његова представа о себи. Две авионске несреће и савански пожар током последњег сафарија по Африци, а он је још ту. Изломљен, нагорео, али жив. Чак му се чудесно повратио испрва помрачени вид. Требало би да се осећа неуништивим, као што се претварао пред познаницима смејући се док је читао и коментарисао некрологе у штампи исписане у данима док се мислило да је готов. Али то је само идиотски случај, бесмислена фортуна.
Пред очима му из сећања искрсну Џојсово пијано лице сведено на лоше прикривену гримасу подсмеха, како га аналитички хладно скрозира иза цилиндричних наочара док му он објашњава властиту убеђеност у прецизне радове судбине. Стари лукавац је прећуткивао коментар, пропиткивао га изокола као да кришом премерава амплитуду и домет његових надобудних заблуда. Ерни се упињао да том усуканом, горком Фалстафу оправда свој парадни фатализам. Његове тираде распрскавале су се нежно као пенушави таласи о хрид.
Једном је уврнути Ирац, извикани полиглота, из тајних преграда свог зимског мундира извукао изгужван папирни свитак с ког му је слепачки примакнут драматично прочитао одломак своје прозе писан на гротескном, неразумљивом, испоставило се ескимском језику.
На Хемово питање шта то значи, одговорио је: „Сигурно нешто значи, али кога је брига, важан је звук.“ Као у сну, објаснио је, када разумевамо и оно неразумљиво, па било то исказано на језику који никада нисмо чули.
По тадашњем Хемовом схватању знаменити геније беше трагикомично промашен, безизгледно залупан вишегодишњим обделавањем небулозе коју је сматрао својим ремек делом, не објављујући ништа сем неколико неповезаних исечака из свог рада у напредовању. Хем није ни покушавао да схвати, само се претварао да оправдава.
Изгледало је да је папа нове књижевности сав предат траћењу времена. Сусретали су се на договореним сесијама пијанчења по париским ћумезима, изналазили су рупе по принципу што запуштеније то боље, бауљали по Клишију и Пигалу натуралистички поринути у полусвет. „У овој гужви и стисци на улици се у поноћ могу срести само лопови и писци.“ – Џојсов пијани рефрен који је умео да нервира.
На самим врхунцима мрачне насладе обезнањивања коју су по прећутном савезу практиковали као неку врсту духовне вежбе, велики маестро је знао да се упиљи у њега и пита: „Како се ти оно зовеш, Џери?“ Кад би му Хем одговорио, стари му је одушевљено пружао руку. „Браво, одлично звучи. Ја сам Џејмс Џојс.“
Није био сигуран да ли је каменоглави Ирац коначно исхлапео или се са њим само шегачи играјући неку своју никад не написану гротеску. У тим стањима упознавали су се неколико пута на ноћ. Ернију су слогови властитог имена све бесмисленије звучали. Једном је након подужег размишљања рекао: „Нисам сигуран, господине. Како се Ви зовете?“ Геније је узвратио да се зове Џери. Тако се звао и конобар, и свако ноћно спадало коме би се евентуално обратио.
Успешно изврнут на наличје Џојс је био напола песник, напола идиот, просветљен или помрачен, свеједно. Није бивао расточен, него кондензован, сведен на нешто чему је изнутра тежио, нешто голо, сабијено и празно као филозофски камен. У пићу није био сладокусац, никакав љубитељ винских укуса, испијао је само тешке дестилате у јуришу ка циљу. Током узлазне фазе говорио је концизно и барокно у исти мах, разговори су им били разуђени, садржајни. Није причао о себи, никад ни наговештаја некакве исповести. Наступала је Њена Екселенција Књижевност на свом путовању кроз свет. Умео је и да слуша, али растрешено, тек напола заинтересовано. Осећало се како, док се Ерни труди да обликује какву мисао, стари бард напето држи унутрашњу кочницу којом с напором суспреже фургон властитих мисли. Човек од свог текста. У његовом друштву Хем се тескобно упињао да дође до самог себе, утисне се у властиту кожу. Није му успевало, остајао је на ветрометини, неуцртаних обриса. Пратио је како под принудом измишља другог себе, од магле и блата постојања обликује властити лик. Драгоцен семестар из школе ништавила. Ипак, било је то пријатељство. Волео је Џојса, без обзира колико га је затамњивала и мутила енигма његове личности.
Дечко, објаснио му је геније једном након интермеца зурења у предвечерњи призор уличне вреве, драг си ми... јер се претвараш да си прост, а у ствари си истински прост, нем и без појмова забленут у неизрециво... као ја... волим те јер си као ја. Ту је незадрживо почео да рже својим промуклим смехом.
Ерни се пригушено засмеја загледан у искрзану политуру шанка. Растрешено и одсутно подижући поглед сусрео се са очима мулаткиње која је стајала наспрам њега са друге стране шанка. У њеном тромом и тешком погледу приметио је трачак љубопитства, можда и саосећања. У угловима њених усана назирао се наговештај осмеха. Узвратио је помало снебивљивим смешком и вратио се чаши која је била празна. Насуо је.
„Монмартр, кажете. Имам за Вас нешто са Монмартра.“
Ерни зачуђено зирну у правцу њеног профила који се губио у сненом окрету. Матори, изгледа да наглас причаш сам са собом, сасвим несвестан тога, промрсио је у себи.
Удаљила се и са кутије на пулту дигла поклопац. Био је то грамофон. Након пуцкетања зачуо се контрабас и хармоника, затим ужегао глас неког од старих шансоњера. Патетична прича о горчини љубави, нехају и забораву. Звуци Париза, у ком је лако бити ведар чак и у разочарењу, распусан у безнађу.
Разливена мелодија призвала је ветровити, замућени сентимент што лебди као арома над сјајем париских улица потопљених у осунчано пролећно поподне, чувство које чини да осећаш свеприсутну потрагу за нечим великим, безобличним и неименљивим, на рубу слутње, што једном мора да се оваплоти ни из чег, потрагу претворену у прикривени немир и испитивачко шарање очима.
Никада није био толико надомак те слутње и сазнања о њој као на дан велике победе, ослобођења града. Био је вођа групице покрета отпора. Свечано и одушевљено су га прогласили командантом када је након проласка кроз неколико напуштених заглувелих заселака рекао: „Дечаци, идемо на град. Бићемо први ослободиоци.“ Ускипели су зверским заносом. Срео их је тог јутра, игром случаја, на тргу градића у унутрашњости из ког је немачки гарнизон испарио преко ноћи, без борбе, потпрашен муњевитим померањем линије фронта, како му тог јутра беше јављено из савезничке команде. Клипани су се јуначили поднапити, са сјајем у очима, корачајући унаоколо бахато као велики ослободиоци. Била је то неколицина млађаних сељачића осокољених свеопштим наговештајем тријумфа. Кад су угледали његов војни џип са избледелом америчком заставом како искрсава ниоткуд и зауставља се крај насмешеног Русоовог споменика у градском средишту, пришли су са уздигнутим песницама, да га поздраве. Мислили су да је прашњави ровер претходница јенкијевске армаде. Кад су у краћој размени обавештења сазнали да је придошлица војни извештач који је на своју руку кренуо да осмотри језгро догађања будуће славне историје, онемели су од задивљености.
Након опрезног приласка првим обрисима Париза, након што су у живици поред друма сакрили и напустили Ернијево возило, провлачили су се кроз утихло предграђе засуто подневним блеском. Улице су биле пусте, као да се све живо завукло под земљу или некуда побегло. Однекуд из даљине чули су се повремени праскови и потмула тутњава машина. Преплашени нацисти ужурбано су се паковали. Са километрима удаљене линије фронта, на којој је последња устројена фаланга разбијеног Вермахта држала одступницу, допирало је бубњање кратких топова. Ерни је осећао непознат хлад у глави, бојовничку прибраност. Био је решен на све, спреман да погине, али је осећао дубоку извесност да је нерањив. Више није извештач, пацифистичко пискарало, већ неко овенчан часним правом да убија. Стигавши до једног брежуљка стрмих уличица надомак велике равни широких авенија и тргова осматрали су колоне тенкова и камиона како се удаљавају ка истоку. Кренули су доле узаврели и напети. Пред једним старим здањем барокне фасаде, вероватно претвореним у нацистичку архиву или комору, угледали су војни камион и мотоцикл с приколицом. Неколико мрких силуета са шлемовима ужурбано је довлачило и товарило дрвене пакете. Управо су се спремали да крену. Већина их се убацила под цираду, а мотоциклиста и његов пратилац заузели су своја места. Ослободиоци осуше паљбу на њих у моменту кад су се возила покренула. Војници у камиону су залегли и истурили цеви, запуцали насумице, а мотоцикл се изгубљено закотурао преко тротоара. Неко од Ернијевих пулена заврљачио је две бомбе које су одскакутале и екплодирале заустављене у уличном сливнику. Заглушујући крекет. Камион је главињајући одмицао а мотоцикл се преврнуо, две смешне прилике без пушака, здепасте, посивеле и изгужване, искобељале су се и трчећи савијене до земље замакле за најближи ћошак. Пуцали су по њима, као у некој безазленој игри сретно лишеној стварних резултата. Када су се Ернијеви бојовници примакли напредујући опрезно смешних Фрицова није било нигде на видику. Хемингвеј и његова ордија наставили су даље. Пуцали су низ булевар Сент Онерин у правцу машинске измаглице на чијем дну су лелујаво одмицале сабласти челичних чудовишта, мртво инертних, неосетљивих, презриво обузетих резигнацијом пораза.
Тог предвечерја град је преплавила карневалска ерупција. Позирање ратника, захвално скандирање цивила. Женска дарежљивост. Озарена лица пијана од усхита. Његови момци су се изгубили у слављу, па је остао сам седећи на уличној тераси кафетерије из које се разлегала песма и екстатични повици. Дирљива беда људских заноса. Као да је време смрти прошлост, као да је ропство заувек нестало. Сутон се разливао по зидовима наранџастим одсјајем. Био је то сјај бившег, време и његова славна непоновљивост. У чудесном уздигнућу тренутка лебдела су давна лица, титрај њиховог присуства који као да је био малочас. Помислио је на Џојса, пожелео да га види, да као некад забалаве преко чаше зурећи у тај тренутачни опсењиви титрај који нема с ким да подели, хтење сасвим илузорно и блескасто, јер знао је, старог маестра више није било. Никад и нигде. Тада је јасно осетио предмет оне тајанствене потраге, али није могао да га именује. Неизговорљивост најважнијих ствари открива немоћ баратања језиком, закључио је, да, ону немоћ која га ужасава, коју не пристаје да призна, о којој је Џојс знао све, носио се и гложио с њом у окршају унапред изгубљеном.
Али шта је, доврага, оно што сада тражим, помисли Ерни изненада се вративши нерешеној енигми. Није ваљда у питању оно оваплоћење ни из чега, безнадно и обманљиво, чији траг га дозива из сукрвице сећања. Ако је из властитог мутљага кренуо за нечим што се нигде не налази, онда је заиста добро клепнут. Помислио је како почиње да губи памет, постаје стари сенилни скот. Испио је пиће на душак и насуо ново. Наставио је убрзано да испија и долива осећајући како глупи отров не успева да га ошамути, а ни да му разбистри свест, као некад.
Све се убрзо потом претворило у неразумљиву кашу непознатих пријатељских лица, бесмислених звукова и покрета, његових искиданих мисли.
У неком часу, незнано како, обрео се напољу, мокрећи по кржљавом жбуњу иза ограде надомак бочног зида кафане. Бацио је поглед низ раван којом је кривудао прашњави пут. Закопчао се и тетураво кренуо у том правцу. Не мислећи ни о чему ходао је, чинило му се, бескрајно дуго. Неколико пута коракнуо је у празно и обрушио се ка џомбастом тлу атерирајући чудесно меко, као да је крпени лутак, без костију, нерањив. Извртао се на леђа, остајао да лежи стакласто загледан у румени запад што је на њега изливао милостиву топлину. Свет који га закриљује сведен на пустош и тишину пространства био је пријазан као дебели домаћин који га сачекује на вратима, с благим прекором због толиког задоцњења. Ерни је на нос испуштао кратке малаксале одушке смеха, устајао и настављао даље. Решио је да не иде кући, иде до мора, кроз Шпанију и Африку, козјим стазама Грчке, голом равницом Илиноја, свим путањама његовог лутања, све до хаванске марине у којој га чека његова бродица затрављена алгама, чежњива, орна да се вине у бескрај. Након последњег залегања опружио се раширених руку, уморно спустио капке, спреман да одустане. Док се смркавало на небу и у његовој свести, осећао је како незадрживо тоне у сан. Уљуљкивао га је ромор неразумљивих речи, не више његових. Био је то шапат тричавог приповедача који описује драге, бесмислене ситнице трајања.
Наједном, постао је свестан да над њим стоје жутокљуне калуђерице с којима се мимоишао тог јутра, сад младалачки кикотаве, држећи се руку под руку. Добро јутро, господине, рекоше углас. Покушао је немоћним покретом да се домогне њихових скута, побожно их пољуби, захвали им се за несташлук, али рука није хтела да послуша. Веселе девојке су одлепршале ка бледуњавом сивилу запада.
Из плитке обамрлости дозвало га је тутњање што се приближавало. Придигао се нагло као да израња из земље, тачно на време да буде примећен у последњем часу. Коњски двопрег зауставио се уз шкрипање арњева на неколико метара од њега. Инстинкт жилаве зверке још једном га није изневерио, спасио га је да не буде прегажен као играчка од блата.
„Дон Ернесто, пор Диос!“ – узвикну Дулсеманча.
Његови пулени хитро су поскакали са кочије у намери да помогну Ернију да се попне до седишта. Заљуљао се заузимајући свој мајмунски гард велтераша, онај што је млитаво спуштеном предњом руком збуњивао противнике с његовог колеџа. Момци устукнуше а Ерни се љупко накези, начини кратак боксерски наклон и рече: „Нека, дечаци, сам ћу.“ Узверао се хватајући се за изувијане странице улаза, тежак, али чврстог стиска. На Дулсеманчино забринуто запиткивање објаснио је да је све у реду, само је мало одмарао, посматрао како се промаља згуснути звездарник Кариба.
Током вожње у лаганом темпу Ернију се полако разбистравало у глави, благодарећи окрепљујућем сну, или надошлом адреналину. Дон Алехандро и момци који су постали брбљиви описивали су потрагу за њим након што је примећен његов нестанак, грајали у општој забринутости и дозивању, завиривању на све стране, све док досетљиви Дулсеманча није закључио да се Хем достојанствени запутио друмом ка дому свом, па је са својом пратњом засео у кочије и појурио да га сустигне. Понели су Хемову заборављену корпу са петлићем, да му је предају и да господина, дакако, одвезу до његове резиденције. Кошара је била скривена у сенци покрај Дулсеманчиних ногу.
Осетио је искрену наклоност тих незнанаца, незаслужену, према њему тако храпавом и мушичавом. То га је збунило. Никада није умео са онима који га из чиста мира воле. Затечен, прихватио је дон Алехандров позив да посети његов посед једног од наредних дана, узвратио је позивом да Дулсеманча и дечаци посете њега, врата Хемингвејевог дома за њих су широм отворена, што су прихватили уз захваљивање. Замолио је Дулсеманчу да преузме петла, помогне му да преживи, оправдао се својим незнањем и двориштем пуним мачака. Овај му се свечано заклео да ће рањеног оронулог гладијатора подићи на ноге. Велики сењор уручио му је подсетницу са породичним грбом и именом у златотиску. Писац није могао да узврати. Лагана вожња се наставила пријатним ћаскањем, завршила се срдачним опраштањем кад је пред њима искрсла „Финка Вихиа“, потпуно замрачена и утихла.
Разбашкарен у удобној дупљи домаћинства, из свог сигурног шанца зурећи у исколачене галаксије, Ерни се поново запита о скривеном поводу тога данашњег дивно бесмисленог путешествија. Све је деловало као подвала неодмерене јутарње узлетелости што га је нагнала на шашаво главињање у сусрет тричавим авантурама старца опустошеног самоћом и зврјањем. Мора коначно да се уозбиљи. Одлучио је да ће прихватити предлог да наредног лета отпутије за Шпанију где ће писати о кориди, заносу и смрти, својим вечитим опсесијама. Отиснуће се сам, без женине пратње, као у давним данима епопеје кад је једина муза била Ла Пасионарија, а он безначајан и курвински млад. Сада ће стићи бајат и славан, опслуживаће га као трошно божанство, салетати бескрупулозном пажњом. Као и увек из све снаге отимаће се блазираности, том умртвљујућем злотвору, покушаће да не позира. Можда ће тамо сазнати шта је то тражио данас, шта то одувек тражи.
У том моменту, директно ниоткуда, на стомак му је наскочила крзнена сабласт неке од његових посесивних мачака. Била је то Мередит. Притискујући шапама лењо се приближавала његовом лицу, у сусрет старом обреду мажења брковима. Спустио је длан на маторкин хрбат, отклизио јој низ реп увежбаном кретњом, као да њен облик црта у мраку једним елегантним потезом зналца. Тад му је синуло, глатко и једноставно, као наочаре заборављене на носу, као мозговна цедуљица под шеширом. Њено крзно тако усахло и без сјаја, оплићалост тела и крхки скелет, изненадна старост. То га је коснуло тог јутра док је сред дворишта чопору истресао мачје крекере.
Јаја! Кренуо је по јаја за Мередит, спас за њену крепкост и сјај. Било му је несхватљиво како је успео то да заборави.
Ништа за то. Сутра ће позвати Дулсеманчу, уговорити редовну испоруку јаја, кокошијих, борилачких, препеличијих и паунских. И сам ће да се убија од кајгане уз вино. Ишчепркао је из џепа Дон Алехандрову визит-карту. На њој није било никаквих података, бројева телефона, адресе. Мораће да се лично упути у потрагу за вилом „Касалдуер де Гонзага“, тим краљевством златних јаја, овај пут опремљен мапама, двогледом, џипом и шеширом.
Мередит је угнежђена под његовим вратом наставила да сањари и преде недокучиве мачије визије а Ерни се вратио у „Охараску“, преметао замућене слике. Присећао се нејасно, изненађен зачудношћу искрслог призора, да је насред кафане плесао са вижљастом мулаткињом уз неки напрсли танго који је мрачним гласом мумлао о Паризу, изгнанству, чежњи за повратком. Да ли је то могуће? Обмањује ли га сећање? Видео је девојчина уста како плутају, помало горка, у висини његових очију, сетио се веверичастих груди под зеленом свилом које поскакују као преплашене. Сетио се хорског одобравања и аплауза. Рекла му је своје име: Маринела Пилар. Као његова барка. Немогуће. Живела је у Паризу, похађала славну Академију за куварство, тамо је читала „За ким звона звоне“. Зна ко је он, о, веома добро, и диви му се, рекла је уз прво показивање снажних зуба.
Ако све то није фантомска тлапња, већ истина, а мора бити, јер делиричне халуцинације никада нису тако дражесне, онда је поласкан својим лудилом и боговски задовољан собом. Још је ту негде у њему онај шармантни враголан. Није желео да затамњује утисак потмулом слутњом да то слава, та озлоглашена мадам, своднички приноси посластице његовој таштини, дарујући га непримереним сентиментима незнаног људства, пажњом недосежних туђинки. Одагнао је ту сенку. Уосталом, зар није његова трновита харизма заслужила свој касни сјај на патини?
Моја сићушна Мередит спава ми у крилу. Ипак је затражила присност током дугих сати газдиног типкања по тастатури. Својим складним појављивањем у мојој осами спојила ме с муњом помисли, подарила ми причу. И одмрморила је са мном, сред синхроног чуда преклапања судбина. Ускоро ћу, авај, морати да је напустим, оставим јесењем сенчењу баште пред изнајмљеним станом, негде у планетарном беспућу, где случајно заглавих захваљујући замршеним пословима слободног фантасте и уметника. Не могу да је понесем на далеко путовање повратка свом дому. До тад ће морати да ојача и омудри се. Преживеће и биће стасита, чврсто верујем, деликатна, тајанствено нарочита међу мачјим племеном поднебља, прилично задивљалим, неугледним. Дакако, јер она је, заувек, фантастова мезимица, астрални духоловац, сарадница приповести и спевова. Једино, нико неће знати како се зове, нико је поново позвати правим именом. Али ће негде у сржи свог бића, у почетном импулсу који се не да избрисати, остати наречена двојница измаштане љубимице славног мачкара и артисте, нашег компањона, Ернија Хема, с којим смо скупа проживели једну ноћ у бескрају трајања.
Надам се да ће моја Мередит остати улична слободарка, да се неће приклонити ниједном људском усвојењу. Зато да би неометано памтила мене и наше путовање.
