ОРО ДЕ ПОМЕНА, Момчило Бакрач

 

ОРО ДЕ ПОМЕНА

 

 из књиге "Прости чиниоци" - аутор Момчило Бакрач

 

 

    Негде пред поноћ закључао сам цркву и кренуо низ брег до центра села. Иза леђа, одозго од Мироча, до ува ми је допрло вучије завијање, једва чујно, а одоздо, изломљен зидовима, разлегао се драм енд бејс заливен звуком трубе.

    Душан, председник црквеног одбора, позвао ме тог дана да дођем на сеоску забаву у част газда Рице.

    Знаш човека, рекао је, онај Француз, е, ноћас му је оро де помена.

    Не паде ми на памет да питам шта то значи.

    - Није ред да не свратиш, – каже Душан – сећаш се како сте лепо причали, много си му био симпатичан.

    Обећах да ћу доћи, мада сам био сит њихових вашара и слава, или су то покладе, карневали, обогаљени остаци паганства, чудни су ти Власи, током читавог лета одвијале су се јавне журке које су трајале два-три дана, по једна општа разваљотка недељно, хектолитри алкохола сливају се у берићет власника кафана, гомиле месишта са роштиља које се, зачудо, дели џаб-џаба, о бога питај чијем трошку, зумбави звуци са лошег озвучења засипају одасвуд, из кафана и са уличних тезги, цигољају и однекуд долутали улични музиканти, унаоколо бивакују распиштољени мештани и раја која се сјурила из околних заселака, млади туристи пијани се возикају на фенси скутерима и у пицнутим спортским моделима аутомобила, тачније – то су деца гастарбајтера која су дошла да се издивљају у завичају. Бесани урнебес.  

    Савио сам косом улицом и избио на главни сеоски трг. Био је претворен у кафану без крова, столови нанизани у круг око средишта на коме се вртело коло какво никад пре нисам видео, ни на филму, затворено, без главе и репа, дугачко као егзодус. Жива музика подигнута на подијум постављен удно асфалтне плохе, тик до живице која обраста речно корито, тачно чеомице према згради општине у којој је и аутобуска станица и супермаркет и ресторан.

    Видех како већина масе танцује уз чудан марш без певања, једино старији седе раштркани по столицама. Морадох проћи туда да бих се запутио низ сокак у правцу собичка у коме сам боравио, нисам хтео да реметим коло те тако кренух рубом њиховог скакутања. У шпалиру спојених столова, баш испред музичарске бине, снимио сам Душана у друштву са још пар угледника, хтедох да шмугнем непримећен али није ми успело, спазили су ме, замахали рукама.

    Дођи овамо, сликаре, седи да попијеш за душу.

    Шта сад, помислим, цимнућу једну, па на спавање. Дакле, за нечију душу, чију би било него моју. Чудног ли исказа. Увалио сам се преко пута главешина, на празну столицу испред које је био чист комплет тањира и есцајг у неодмотаној салвети. „Ничије... – помислих – могао бих и да чалабрцнем.“

    На столици насупрот моје стајала је наслоњена огромна црно-бела фотографија величине, рецимо, Стаљинових портрета, раскошно урамљена. Леп неки лик, млад, у ствари у цвету зрелости, насмешен. Укосо преко горњег левог угла црна трака од свиленкасте тканине. Тад сам разумео, донекле.

    - За покој мајстор Рице, дрмни, ово је његова шљивка, најбоља у крајини! – рече газда Дуле сипајући у чокањ поред мог тањира.

    - Ма шта, бре, у крајини, нема је такве на Балкану. – жалостиво је дотурио газда Генче Сикинић, члан општинског већа, потпредседник црквеног одбора, по занимању саксофониста. У том вилајету музикаши су највеће баје.

    Са газда Рицом, покојним, седео сам недалеко одатле, на тераси ресторана, непун месец пре тог часа, дан-два уочи његовог одласка назад у Француску, где иде да убије пензију, како рече, а потом, потом се враћа своме дому, завазда. Причао ми како се суди са фирмом у којој је оставио радни век, грандиозним Реноом, утукао је богатство на адвокате, али не жали, све ће то да се наплати, и судски трошкови и четири ’иљаде еври месечно за мировину.

    Не могу рећи да сам га препознао на фотки, било је то, засигурно, неко давно усликавање.

    Током трајања мог боравка у друштву веселог портрета ваљала се нека непрестана музичка нумера необичног такта, свечано успореног, но ипак живахног, окретало се оро, као млин који застајкује, цимне уназад па опет наставља да круни, зрно по зрно, као време. Сви одрасли играчи држали су у левој руци свећу, десном се качили под лакат следећег у низу, а било је и деце која су учила да хватају корак, истрчавала па се враћала након што гуцну сокић, грицну торту.

    Све некако чило, течно, разборито. Без видљиве туге.

    Газда Рица је унапред обезбедио кермес, објашњаваше ми Душан, све до у танчине упаковао, за случај да се, не дај боже, деси, као што и доликује правом господину... и као што видимо – десило се, беше у праву човек, предосетио.

    - Свака му част! – подвикну Генче саксофониста, па смо подигли ко чашицу а ко чокањ и сркнули.

    - Иди у коло, ред је, уфати се до оне дојне у уској хаљини, оне коврџаве, та је удавача, можда ти се посрећи да се прижениш код нас, сликаре, шта би ти фалило.

    - Мани, газда Дуле, ја сам путујући уметник, не држи ме место. А ни не умем овако да танцујем, обрукао бих се.

    Нешто касније сам ипак окренуо круг преко трга, без свеће, у друштву две бакуте које нису чекале младожењу.

    Лепо беше. Зумба, зумба, туп, па швић улево, хоп-ла, па све испочетка.

    Трубу као да је возио Мајлс Дејвис лично, суптилно навучен на оријент, као и увек дубок и мисаон, у свом недокучивом тихом заносу. Чуо сам га. Или ми се у мозгу распевала Рицина шљива халуциногенка.

    Покусао сам рагу чорбу, преко ракије набо неколико ћевапа, па се опростио са друштвом, уз извињење, наклонио се покојнику и отишао.

 

    Море, бежи. Муке. Не могах да заспим до свитања. Вуци Мирочанци завијали су нешто ближе. У мозгу ми се целу ноћ крчкало оро де помена. Вежбао сам корак. Она дојна ми се смешкала. Подругљиво. Мамно, обећавајуће.

    Обесвестио сам се тек кад се ноћ преломила, спавао до подне. Расанила су ме црквена звона.

    Испљускам се смлаченом водом из црева у дворишту па брзо одвеслам узбрдо, до храма. Звонар Мирча воздигнут на степениште парохијског дома помазио ме слабо маскираним презиром, бућнуо ми у руке политарку са етикетом вињака у којој је, подразумева се, позната домаћица из газда Душановог чабра.

    - Послао ти, – прошобоњио је Мирча кроз нос – да се сабајле прекрстиш и дођеш себи, а ти, мајсторе, ево, стижеш у невреме, чекам те сатима. 

    Рекох да није морао.

    - Како?

    - Тако, ракију оставиш на столу, у канцеларији, зна се и за кога је и од кога је.

    Ишао ми је на јајца помало тај Квазимодо. Имао је риђе бркове најежурене и разбацане као префорсирана магарећа чешагија. Мирисао је управо тако. Имао је текста за две и по реченице на дан, нејасно је шта му би да се ту, ничим изазван, чудесно расприча. Спаковао сам ракију у ранац па откључавши црквена врата одмаглио увис, на скеле. Да, пило се и испод фресака. Нико није забранио.

    Дан се котрљао мучним темпом, као и сви протекли у тој завлаци на крају света, три такта напред, два назад, ни гутљаји нису помагали, цврчање инсеката које се дизало из траве и пошљунчане утрине пред црквом звучало је као шкрипут кочница.

    Нигде никог, осим мене, зидних светаца и набацаних прекрупних секунди.

    Негде предвече, док сам се премишљао да ли да се спустим у село до радње и купим грозд банана, лепињу и конзерву рибе, стазом до централне иконе бешумно се докотурао Јова Циганин, главни ктитор осликавања, једини прави бизнисмен у црквено-одборничкој екипи, мешетар на велико. Изгледало је да човек нема појма да сам ту. Ни ја нисам био сигуран у то, тишина беше готово посве изгрицкала моје присуство. Зирнуо сам у његов потиљак, вратио поглед и остао у пози своје споре четке. Стајао је пред иконом. Чуо сам га како сикће и пљуцка. Са пробуђеним занимањем упиљих се у то нечувено молитвеништво. Махао је рукама, бесно климао главом.

    Ха, quo vadis, domine? Шта то ради овај ad hominem? Боље је да ништа не питам, не гласно. Притајио сам се додатно, кожом упио невидљивост.

    Кад је посвршавао обред газда Јова лепршну у дубок наклон, окрену се налево-круг и упути ми мио поглед. Знао је тачно где сам.

    - Овде кад неког прокунеш, – рече – тај ће да си види јаде.  – Рече и оде.

    Нисам ни шушнуо.

    Одмах потом одмајмунисао сам низ скелу спретно, отперјао да намакнем фруштук, сабијем га у црева, дунем цигар-два, па се вратим орнаментима и ореолима.

    Морам да офрескујем што више од оног шта је мој удео у работи, следеће недеље долази комплетна клапа да докусури посао, наш вођа Борко, василевс освештаног художништва, протомајстор и менаџер, од одборника ће да заплени евре, а потом сви скупа бежанија преко брда и јаруга, доле у Бачки Јарак на дну панонском где нас чека нова неосликана богомоља.

    Одиста, вратио сам се четкама, блудео испод плафона све до мрака, памети смрле и рашрафљене, зумбајући оро де помена, офрље, по сећању.

    Изгорео је ракијски керозин, без ефекта, јер ја још нисам био луцидан, те стога одох преко моста до последње шансе, сваштаре-страћаре која се не затвара док село не оглуви. Пет конзерви пива биће доста. За мало интерно славље, без повода.

    Успут сам омастио брке парчетом лепиње и последњом бананом.

    Вечера за испосника. Уједно и доручак за шампиона, јер храну сам готово престао да конзумирам, некако од пуке лењости, да једном дневно згутам било шта беше ми сасвим довољно. Збогом килограми, вратићу се у цивилство, пред својих жена женство, једног дана, наново танак као тек израсли жутокљунац, згодан дечко, сув као притка, сама жила прекаљена. Био сам самом себи све више лаган, као дим од спаљеног керозина, и дивио сам се својој етеричности, аветињском повратку у рано доба и другим чудима. Кичма ми је певушила док сам прелазио ћуприју преко танке реке, готово посве ишчезле. Живот се, по мени, исфињује, као легенда.

 

    Ујутро сам, као богомдани дивљак, глодао пресне младе кукурузе из баште у дворишту наше изнајмљене гајбе, потом се запутио ка удаљеном ободу села, до газда-Чеде, да пазарим кило препеченице одстојале у храстовом бурету пуне две деценије. Врхунски производ за који је само он знао рецептуру. Шта год да је то било по свему је превазилазило славни Џек Денијелс, а коштало је колико прилог за убожницу, замало па „колико даш“.

    Мене је спашавало, неопходно гориво за пловидбу преко пучине дана. 

    Успут сам свратио до дућана у општинској згради, по дуван, хлеб и паштету. „Нешто се мора и прегристи, шампионе...“ – морао сам самог себе да убеђујем у потребу за елементима и неминовност жвакања. У радњи натрчах на читаву процесију јутарњих купаца, домаћице и пензионери, чекачи аутобуса за Неготин, неколико сеоских протува мамурних од јучерашњих малигана. Ред се померао ужасавајуће споро, неке су жене паковале читаве гомиле робе, као пред ратно стање, пензоси оклевали, биркали и закерали. Таман кад сам доспео до статуса следеће муштерије настала је пометња, задрхтала су тела у низу. Жена испред мене је узмакла, на њено место се уметнуо теретњак од неких 150 кила, гњецаво чудовиште, трол. Куцнух га по пространом рамену, платформи постављеној на висину од 2 метра, безмало.

    - Ја сам на реду, браћала.

    Мук. Сви присутни прецвикали су писак.

    Бизон се окренуо, делимично, заљуљавши труп, кривећи дебели врат до границе могућности. Очи су му биле питоме, поспане, две урасле црне маслинке на тањирићима беоњача. Гледао је ка мени из даљине неразумевања. Утиснуо сам се између његове стомачине и пулта, усидрио се ту као реморкер пред мастодонтским горостасом прекоокеанског носача контејнера. Продавачица је са друге стране тупо бељила у нешто што је сматрала немогућим. Тролов дах пирио ми је преко темена. Рекох укоченој чиме треба да ме услужи. Чуо сам свој глас. Левим увом, као да стојим мало постранце. Звучао је као брбор непознатог. Нехај и сува оштрина.

    Трбух џина је попустио, отпловио уназад. Монструм је навалио гласно да дроби, не према мени, више некако ка плафону и боговима којима се жалио, или их псовао, беше то нешто на влашком или циганском. Игнорисао сам његов рецитал. 

    „Заболе ме, масни, свакако те не разумем...“ – мислио сам неуобличено.

    Изашао сам након што сам платио робу, а унутра је остао шок, да траје.

    Том збивању нисам посветио више ни трун пажње. Испоставиће се као грешка. Убрзо. Али чувство које ме испунило било је големо и целовито. Осећао сам се као да сам на правој страни космичке поделе. Као нека врста божанског манијака претплаћеног на успех. Као горопадник овенчан благословима и мистичним моћима.

    А такви не морају много да мозгају и стрепе.

 

    Чика-Чеда је био нека врста свеца. Ниједна нога није му радила како треба, био је згњечен на некој бауштеле у Аустрији, чудом је оживео после месеци које је провео у стању шокираности, па је чудом пропричао, па чудом проходао. Добио је све смртовне одштете, грозоморне паушале намењене за васкрслог. Рођена жена није му испрва веровала да је то он, мада се незнатно беше променио, али свест у њему шљакала је другачије. Нови он био је смеран и благ као грудвица вате, трпељив, стрпљив, чудно разнежен.

    Њих двоје вратили су се на његову сиротињску очевину, ту подигли палату. Купио је хектаре земље, засадио на њој воћњаке, кућне подруме напунио бурићима врхунске израде, добавио апаратуру за пецару, савршену, са свим мерачима и скалама. Све како ваља и Богом потребује.

    И ето мене, двадесет година касније, да шљокнем резултат Чединог подвижништва. Случајно сам чуо за тог магистера, док сам куповао бурек у пекари два матора алкоса ширила су фаму о локалном дестилату без премца. То је било довољно да се распитам и произвођача потражим на кућној адреси.

    Остало је историја. Анали апокрифних сећања.

    Дочекао ме тога јутра са детињим одушевљењем које је једва држао под контролом. Знао сам да долазиш, рекао је, па је одшепао преда мном вабећи ме руком да га пратим до подрума. Све ми је одмах било објашњено.

    Отпечатио је бачву за коју се зарекао да је неће дирати до десетогодишњице погибије млађег сина и двоје унучади на аутопуту кроз Словенију. Јуче је био тај дан, и гле, течност је у бурету пресахла за трећину. То се не дешава, објаснио ми је, не под тим условима и не толико, дакле, ракија је отицала на онај свет, за задушнице. Сад је знатно гушћа и јача, али је питка као млеко.

    Понео сам две литре тог млека, једну сам добио на поклон а другу платио.

    Није ми се дало да неку од флаша начнем. Похранио сам их у башту, под лист бундеве и отишао да се предам скелама. Мумлао сам оро де помена и до ноћи одживотарио на суво. Исплатило се, дан је био уљуљкан, безљудан и бескрајан, али је протекао брзо.

    Одмах по повратку у стан пао сам у сан без снова. Пре првих петлова нешто ме отуда повукло назад. Без иједне мисли зурио сам у плафон осјајен месечином. Знајући. Све знајући за неки секунд пре знања. Провирио сам са дна прозорског стакла, видео да је клизна капија растворена зјапом широким цео метар. Заборавио сам да је закључам.

    Неко је петљао око браве на улазним вратима стана. Неки пипкави обијач, дух, или миш. Склизнуо сам са лежаја, са судопере покупио ножеве, опаке, месарске, алатке Борковог оца, два језива шиљка оштрењем истањених сечива. Бешумних босих ногу пришао сам вратима. 

    Тихи бравар са друге стране изгубио је живце, налегао је на дрво свом силом масивне теже. Чуо сам сиктање кроз зубе. Довратак је пуцкетао, мучно су шкрипали бравин језичак и гвожђе засуна. Клекнуо сам на једно колено одмах до зида, припремио сечива. Био сам спреман за страшне тренутке.

    Врата нису хтела да попусте.

    Немогућа тишина у којој сам чекао притајен, апсурдност те тишине, то је зауставило гурача. Чуло се домунђавање неколицине разнобојних гласова, стегнуто шушкање на влашком, или ромском. Па тешко дахтање нечијих ноздрва. Потом трупкање које се удаљава и најзад звук паљења јаког мотора, турирање које је потрајало најмање минут, осујећено али јаросно.

    Гле, у истој ноћи постао бих и убица и убијени, помислио сам. Али нешто се испречило. Нешто необјашњиво. Да ли бих се сетио, да ли бих стигао да збрзам судњу молитву, затражим опроштај?

    Више нисам одлазио до радње, нити сам пролазио центром села. Нашао сам пречицу до цркве, косином брега по уском путељку између башти и дворишта увелико празних кућа. Село је очас опустело, гастарбајтери и њихов подмладак масовно су емигрирали у своје нове домовине.

    Два дана после ноћне посете мом чекању са секачима у рукама одржана је последња сеоска фешта. Личила је на полумалаксали зверињак. Посетио сам га. Неки махнити немир натерао ме да прошетам до центра, мајем се онуда у дуксу са капуљачом набаченом до изнад очију, са оба ножа у рукавима. Држао сам се сенке.

    Вредело је.

    На тераси најнеугледнијег бирцуза у ширем центру тог под-света седео је човек у морнарској мајици избушеној дугим хабањем или прогоретинама, у крилу је држао закопчану хармонику. Нека тешкоока, смождена људина, испресована тегобом. Тежио је можда 60 килограма живе ваге, али то не мења на ствари. Око њега чопор деце, засигурно његове, и једна жена, или две.

    У једном титрају магновења све сам схватио. Они су дошли ту да преживе од његове хармонике. Али тешко је ишло. Клинци су били натронтани разнобојним крпама, гладни, живуљави, окати, пуни очекивања. Жене младе, тмурне, озверене. На пар столова које су запосели беху остаци вечере на папирним тањирима, хрпице сецканог црног лука, хлебни огрисци и трагови роштиљског сока.

    Ипак се нешто уловило, помислих. Јадна чергарска прича, помислих.

    А тад је морнар засвирао, кроз жамор који на њега није обраћао пажњу.

    Због њега ми је драго што ову причу причам, ако је ишта заслужује – он је тај.

    Хармоника је зарежала, прочистила грло па се отиснула у победнички заборав свега трајућег и неважног. Нека ситна, окраћена хармоника, плитког даха, али њен живот беше заиста засебан и бол величанствен. Морнар јој је придружио свој глас, најпре преломљен, тронут и пун сипње, али полако је растао, све самом себи певајући, без молбе било чему, без удварања.

    Ритам песме се укрупњавао, постајао је сложенији, прсти су пумпали дирке на начин сувереног играча, из мелодије су расли несташлуци, шала, магија, а глас је ловио те прегибе као да премеће жонглерске реквизите, или дечије играчке, овлаш, па их одбацује остајући уз своју муклу озбиљност, свој победнички патос.

    Био је то румунски језик. Или језик Цигана Трансилваније. Древан. Мени сасвим непознат. Тим лепше. Песма ми се обраћала мојим властитим гласом, мојим мислима, недореченим, пресним. Немуштост је само једна, недељива, није потребно да се преводи. Знао сам да ту песму никад пре нисам чуо, ни у заумности, и да је нећу чути никад после, а опет, долазила је из мене.

    Чудесан је био тај безимени Циганин. Леп као божији уклетник. Као дивна човечија трагедија. Имао је толико уљудности и господствене финоће да никоме не замера, чак ни Богу, то што не наилази ни на кога ко има срца.

    Песма је била најпотреснија тугованка која постоји, а у њој је било и борбе и снаге, дрскости и ведрине, нежности, смеха, помирења и молитве. Разбила ме у парампарчиће, потекле су сузе, лаке, самозване, клизиле су у сенци испод капуљаче.

    Плакао сам, дакле, као стрина на даћи. И није ме било срам. Ко зна шта сам све исплакао. Нешто теже од деценија.

 

    Борко и Авлија стигли су на уречени дан и прихватили се мазања. Испод њихових кистова невероватном лакоћом промаљала су се светитељска лица и хаљине, очи, завршне финесе.

    Дорађивао сам полако последње флекице шара које су биле мој удео, чинило ми се да нема потребе за журбом, али протомајстора Борка је наљутила моја опуштеност.

    Замерио ми је што се дописујем смс-порукама с ко зна ким, са неким женскама, очигледно, како ми је набацио, па уз то с њима још и мељем телефонске разговоре од пола сата. Није му било по вољи ни што се унаоколо растежем и глуварим, лешкарим под орахом у порти читајући књиге, којекакве, никад верске, и наливам се ракијом.

    Јесам, све сам то радио.

    Био сам у врућој преписци са једном мојом цицом из давнине, са којом сам се био недавно опет сударио, за кратког боравка у Врби, војвођанској вароши у којој нам је обома кућни праг, сваком свој. Преко њеног прага сам прекорачио једне ноћи и завртео се рингишпил. Нисам умео отуда да сиђем, није умела ни она, а нисмо ни хтели. Повукло нас у дубину па у мрежу уловило васкрсло љубависање старо цео век.

    Варао сам матер мојих беба. Скот.

    Посвађали смо се страшно ја и Борко ноћ пре његовог и Авлијиног одласка. Њиховог али не и мог, ја, блудник, морао сам да останем.

    Језива је то прича.

    Спљескали су та два мегалос мастораса сав посао за три дана. По празнинама никле су величанствене мазарије као тропска шикара. Какав ли је то благослов, питао сам се. То умеће и вештина награђени многим еврима. Авлија, бивши дифовац и гимнастичар који је по жељи више силе смрскао колено да би се потом посветио свештеном четкању, клизио је по зидовима онако како је некад скакао по партерима и вратилима, као човек од импрегниране гуме накрцане са десетак атмосфера силе потиска, одскакао је од дасака развучених по скелама, бифлао као да прави згибове. Страшан тип. У глави му је радио дигитрон. Квадратни центиметри пута евро-центи.

    Покушао је да смири и приземи прашину коју смо дигли Борко и ја, али се повукао мудро и на време, да не би попио какву залуталу дангу, јер учинило му се да ће многе полетети. Сумњам да би прихватио улогу судије у боксерском мечу који се замало није одиграо. Протомајстор и моја маленкост рекли смо један другом што ни пас с маслом згутао не би, али се нисмо мушки огледали. Само смо изригали гадост накупљених неизрицаних чегрсти, замерки и злопамћења. Ружно. Крах дивног пријатељства. 

    Те ноћи отчепио сам боцу чика-Чединог задушног вискија. Седео сам за столом на веранди под српом младог Месеца на ведром небу по ком су махнитали гроздови сазвежђа, не разабрах шта је ту Млечни пут, а оно задушно млеко жутело се у мојој чашици мутним земаљским сјајем. Све док ме није залила светлост зоре. Мајстори су у бунилу сатима страшно хркали, па престали. Тад сам покупио напола попијену бутељку и запутио се ка цркви. 

    Током паузе, негде око девет сати, док сам брстио јутарње банане купљене на трк у завученом дућанчету са друге стране моста, пристигоше мегалоси. Разгаљени као свадбари. Грешком, или срећом, гуцнули су од ракије из друге флаше коју сам оставио на дворишном асталу. Пробали, па отпили добро. Дејство је било чудесно, Авлија је лебдео као вилин коњиц, мек и мио осмех лизао му уз образе као кандилов пламичак, одзујао је кроз разјапљена уста храма као да је спреман за узашашће, а Борко заседе уза ме у парохијском дому и одмах отпева молбу да му праштам грубост и бездушност.

    Изридао је покајничку исповест, рекао да ме воли као брата божјака који носи његов крст уз, или низ, падину.

    Не, нисам га штедео, био сам суров, немилосрдан. Можда светогрдан. Гадно сам оплео по његовој дволичности и рачунџијској подлости, по манипулисању људима, по лихварском калкулисању свега постојећег, чак и пријатељства, чак и богобојажљивости и молитвице, у вредност изражену новцем. „Је ли тако било... је ли баш тако...“ – понављао је са прогутаном горчином. Покајничке сузе су му брзо пресахле.

    Банули су звонар Мирча и отац Миливој, парохијски прота који је столовао у другом селу, далеком, већем и лепшем, достојнијем, а у овај подмирочки збег навраћао два пута месечно. Био је у комлетној униформи, управо стигао са неког парастоса о ком је одмах весело обавестио, па је изјавио да је дошао да види мене. Мене? Чуо је, каже, да сам допао у невољу. Одмахнуо сам главом упитно, у недоумици.

    - Каже ми Мирча како си се замерио овдашњем циганском главешини, мафијашу. Он и његова банда узели те на зуб. Сине мој, то су људи на све спремни. Шта ти би, шта ти је то требало? Ја сам мислио да си ти миран један, кротак човек, а ти си у ствари опак и прек. Зар ти не паде на памет да том завадом можеш да нашкодиш овом светом месту, да брукаш цркву?

    - Не, оче, не паде ми на памет. Нисам урадио ништа што би...

    - Како ниси, па село бруји од приче како си извређао Гилгамеша, сиктерисао га на сред продавнице, пред свима. Такву увреду тај ти неће опростити.

    Мирча је радосно трептао. Борко је ћутао оборене главе као да се све то њега ич не тиче. Изашао сам, из цркве покупио торбак и пошао дома, пречицом између баштенских ограда, није ми било до непотребног мајања по скелама, свакако сам добројао до последњих потеза четком. Доле ме у тишини чекала друга флаша чединице, пресабирање утисака и паковање ствари за пут.

    Живописци су пристигли неочекивано рано. Работа завршена, дугови наплаћени. Шеф је избројао мој тал, одрецитовао ставку по ставку читајући из бележнице. Потврђивао сам климањем главом, у реду, у реду, то је то. Но он је, после драмске паузе, преко мог танког свежња лупио педесетицу евра, рекао да ме тиме части за одрађено, тачније за самовање. Међутим, мораћу да придодам још један дан, да бих опослио неке ситнице, сутра седам на аутобус, а они крећу одмах, други посао већ их чека.

    - Шта треба да радим?

    - Да испишеш имена светитеља на стубовима у припрати и дуж брода... и имена ктитора, Душан ће ти рећи којих.

    - Колико то плаћаш?

    - Бог ће ти платити, дете моје... шалим се, то ће ови из одбора да цалују посебно, не знам колико, треба то с њима да погодиш.

    - Не, ти плаћаш, иначе заборави.

    - Колико?

    - Педесет.

    Измигољио је новчаницу, с муком, из уредно пресавијеног смотка. Пошто су били већ спаковани, он и Авлија нестали су моментално. Нисам их пратио. Ни махао, као ни они мени. Закључао сам капију, скинуо све осим боксерица па се заливао водом из црева док није почела да ме леди, потом сам седео на мокром бетону спљоштен суровим светлом голог неба, нагињао из флаше, расправљао се са Гилгамешом, гле које име, све тако у натезању ко коме шта дугује, колико одиста тежи његова маса пута инерција и колика је отпорност тог меса на разна сечива, колико ракије је потребно да се то месо опије и смекша и тако то. Ја и чединица преспавали смо у кукурузној леји, за све глуви, пијани и загрљени. Никад нећу сазнати да ли ме неко те ноћи тражио, гребуцкао на врата иза којих не беше никога да се јави, одгракће добродошлицу. Срдачну, јер ножеви ту више не бејаху, отишли су с Борком на радосни пут.

 

    Мој продужени пансион у опустелом селу потрајао је данима, нисам сигуран колико, немам тачан податак, јер време се стопило у лепљиву кашу кошмара.

    У јутро после одласка сликарског тандема, са којим је требало да путујем и ја, након што сам се вратио из несвести, блатњав, потпуно го, јер гаће су с мене спале негде успут током минулог бауљања, након што сам се опрао и обукао пожурих цркви, да наставим аргатовање. Душан ме чекао, саопштио ми задатке, дао списак имена која је требало нацифрати на одређеним местима, погодили смо цену, чинило ми се пристојну, па сам грозничаво навалио на рад.

    Бела акрилна фарба, византијски краснопис. Пар десетина светитељских имена, плус исто толико ктиторских имена и презимена испод речи „приложио“ (ли, ла), није се чинило да је то бог-зна-шта. Међутим, рука ми је била несигурна, дрхтава. Нервоза, шта ли, нажуљани живци. Брзопотезне мисли, уз ритам удараца по шаховском сату. Свест ми се рашрафила и ландарала, скакутао сам по аветињским прошлим збивањима, маштао о путовањима на којима никад нисам био, грчка острва, златне плаже којима шетам у неком опојном анти-времену. Заглибљивао сам се у тлапњи, израњао након дугих минута непокретног зурења у зид по коме је требало да префињено калиграфишем. Слова су се разливала из оловком нацртаних граница, блештала искривљеном белином, њихова ружноћа видљива је, чинило ми се, на километар. Мора се префарбати, па испочетка. Прекидао сам агонију, одлазио у канцеларију парохијског дома да се смирим, скувам кафу, гурнем главу у судоперу, под млаз. 

    Није вредело, морао сам до Чеде, по лек. Тражићу онај храстов виски који је одавно изашао из пубертета, преточићу у себе његов мир и мудрост.

    На том путу до циља и назад морао сам проћи кроз центар села, Гилгамешовом територијом. Срећом сам ишао за дана, у обнемелом простору висиле су неколике силуете стараца и беспослених дућанџија, све је деловало обично, безнадежно, безначајно и невино. Но ко зна ко ме и откуда мотрио.

    Настојао сам да не ходам као пас подвијеног репа, него нехајно, са главом у ветру.

    ... ето ме опет на скелама, жваћем неготинску суву лепињу да у желуцу направим алкохолну мочу, охладим цилиндре уморне од чистог керозина... други је, или већ трећи дан кажњеништва које добровољно одлежавам, пеглам разобручена слова, мноштво пута преправљана... сат по сат... у цркву не долази нико... барем да уђе Гилгамеш, па да му запретим да ћу... да га прокунем... молим фино... има да се осуши као спечена стара банана... али не појављује се, прошао га бес због увреде, или је све то само трач, кажа о крвавој завади између бедног дотепанца, црквеног мазала, и домаћег им господара и тлачитеља, домородачка легенда настала из жудног ишчекивања трагедије, мора да је тако, досада има велике очи, веће него што их има страх... вукове чујем и дању, одмах ту изнад последњих напуштених кућа... лепо певају... чупка ме за грло тај пој, нагони да запојем и ја... и тако, трешти црква од мог севдаха, Вишеграде, граде, гдје је моја драга, ко да са мном никад... никад се нисам тако орио, грло ми је подивљало, нарасло до размера здања, потом је пробило зидове и строп... не могу да се зауставим, певам све знане хитове сељачког рока, са мном у дуету је Бебек, па Тифа, Ален, па фини Даворин... прелазим на циганске... ђелем, ђел... о, барва пудела ћаје... морам, дошло ми напросто, да отпевам стани, стани Ибар водо, а мозак ту песму нема у власништву, те тако одлазим до падине подно храма где се хвата сигнал српске и моје мреже, машам се за мобилни, касноавгустовска светлост је вртоглава, пали и заковитлава Чедин Тенеси блуз, убадам у именику број знанца, бекрије с којим сам једном Ибар газио урлајући, јавља се, дуго ћути на мој захтев да ми тог часа уживо изведе наручену тугованку, па крене, шкрто и штуро, стих по стих... то, памти, дилејо... делијо... па да, кад се та мелодија мумла иста је као оро де помена...

    Не чуди што ме нико није посећивао, нико тражио. Мој је одлеп све растерао, зблануо и Гилгамеша. И вукови су, рекао бих, побегли, песму угасили. Остадох сам у космосу. Сам с Богом. Постао сам тога свестан у једном залеђеном трену.

    Тако сам срдачно причао с Њим, тако непојамно епифанијски.

    Сa Њим. Створитељем. Да. Сатима. Дан за даном.

    Говорио сам најпре тихо, па потом гласно, без устезања. Одличан разговор.

    Интервју, такорећи. Јер Он је био ту. Ћутао је, чекао, ћутао само зато што су моја питања била бескрајна, моје примедбе, уводи, разматрања. Моја самооптуживања, жалопојке, бес и пародија.

    Ја сам испосник, Господе, рекао сам му, сипим као пустиња, трајем без опскрбе градивним елементима, ево, видиш ли, и знам да сам гад, знам до поништења сваког личног људског узгона, сваког поноса, ова со што ми на очи цури гладна је живе воде, одистински, али не хвалим се, само истањено зумбам, упразно дробим, али где су у мени Твоји висови обећани, где у моме лику златни пресек... пусти ме да одем одавде, у даљу бесловесну милост...

    И отишао сам. Згарање јада у мени се навршило. Аутобус којим сам пропадао кроз каскаде био је чудо беспримерно. Неготин је сијао као Јерусалим, на моменте као онај после свега. На сред главне улице, у дневној гунгули ужурбаног људства спазио сам псећи сношај. На тај призор натрчале су четири клинке са школским торбацима, па су завриштале ужаснуто и згађено, одскочиле и побегле. Све то ме није помутило. Осећао сам се помало као васкрсли. Сео сам на пиво у једној лепој панорами која је имитирала Медитеран, по сунцобранима су скакутале чиопе, и тад сам назвао своју присну блудницу, рекао јој да стижем.