БЕЗДАНА ПРИЗНАНИЦА, Момчило Бакрач

 

БЕЗДАНА ПРИЗНАНИЦА

из збирке прича "Прости чиниоци" - Момчило Бакрач 

 

 

 

    „Не могу да верујем да је свет довде догурао, до ових шарених година увијених у стакло равно као ледена дворана, чудом је преживео све наше лудости.“

    Тако ћу рећи једном, током интервјуа датог човеку на екрану, онда кад и ја сам чудесно догурам до високе платформе на којој се службеници разрешавају дужности, где ће правично бити оцењена сва моја речитост, раскринкана мимикрија и маскарада, награђен неглумљени бол, непатворена великодушност, можда понеко умеће, од оних неприметних.

    „Не, нисам господарио временом, временом се не господари, – устврдићу чешући се по седим грудима испод нехајно раздрљене кошуље – ни себи ни свету нисам давао превелику шансу, мислио сам да ћу га надживети, макар трен, а гледај, оба смо још ту на заглађеним крхотинама, и још постоји чак и Пољска и бизони у шуми и креп-папир и подвезице за најлон-чарапе до пола бедра, Бедуини још оштре ножеве на камену... постоји и мој језик, гледај чуда, није се угасио...

    ...само то постојање је урнебесни орден легије части...

    ...и свака беба је одмах ветеран...

    ...ја лично за своје присуство спреман сам да примим сва честитања, хорове...

    А свет је бесловесан, трепће својим лепезама преко мачкастих очију, шушка новим открићима која његову памет надилазе, жваће потрошену жваку, дува балоне својих несимпатичних бунцања, појма нема како је испао из ланчаног удеса и још је ту, јако угруван, али готово цео, очуваних виталних функција. Инертан је, прост и приземан. Он би да буде млада стоперка која осећа мутну жудњу, или улични пас што шеврда безбрижан...

    Никад не пожели да се сакрије рецимо у мене, правилно осећа да би се престравио од тескобе... како смо довде догурали непрестано отровани спектаклом – везе с везом нема, а зевала је од убилачке досаде етерична неман стасита као Кракатау, спремала се да бљуцне истопљену жеравицу и зелени сумпор као пубертетлија накљукан жабама апсинта и звезданим водоником...

    Елем, мој финални утисак је парадоксалан: Неман и Свет и Ја – то је једно те исто.“

 

    Сад, док се тако далеко транспонујем, запањен сам том идејом, помишљу да ћу бити, да бих могао бити јунак тог толико будућег времена. Лепо видим себе у пози запаженог чилагера, врлог дедака са трофејом дугог одолевања, кога интервјуишу као неку врсту куриозитета.

    Док тако велеважно бифлам, негде из позадине чују се брусилице које подсецају арматуру. Ја их лепо чујем. Свако би их могао чути.

    Деда је сасвим луцидан, зна какво је то будуће време у ком се обрео померајући се миц по миц. Наставља да испоручује своје утиске пред оком камере компјутера, човековог најбољег пријатеља, док га са екрана, у пози уредног извештача, хладно и дистанцирано посматра млади представник епохе.

 

    „Па, како гледате на стварност данас?“ – пита.

    „Где год да згазиш откриваш штапин по штапин распоређен по костурима недовршених кула, експлозив је махом заказао, детонатор је, изгледа, био бофл, што не значи да неће једном прорадити, изненада... иначе све је апсурдистички провизорно, мегаполиси су макете зидане од песка, из њих испарава шум типкања по телефонима, чак и трућања су замукла, у сваком боговетном мозгу прецизно зуји мали надоместак, душа је бај-пас а Бог је тросекундни анимирани призор, лирско осећање је избезумљена ноћна шева што прекопава по смећу, Тицијанов златни пресек одавно је само једна брутално гола шрафура, предатори нон-стоп држе грозоморни комунике о својим најбољим намерама, муљају беспрестано, сат бруји као кошница запала у колапс поретка, излуђена због матице која је клепнута тоталном амнезијом, али, али, али... али никако да се растанемо, или сви скупа расталимо у прашни пухор, с уздахом олакшања.“

    „И, сума-сумарум...“ – каже водитељ.

    „Дакле, весело је и сасвим невероватно.“

 

     Одмах након што ме разелектрисао нервозним и глупим потпитањем водитељ ме идиотски охрабрује, кришом читајући са својих листова диктира ми моју биографију као да сам је заборавио, сриче разговетно, увредљиво успорено, онако како се нешто изузетно комплексно предочава некој наглувој или дементној персони, електронском мозгу чијем процесору треба дужи интервал шкрипања да би нешто сварио. „Ваше искуство је...“ – покушава да поентира, али мисао довршава климањем главом и колутањем очима, што је мимички симбол за... да ли енормност, фабулозност, тонажу, чудовишност, нисам сасвим сигуран, али користим шлагворт.

    „Големо знање знам. Много више тога не знам пак... тако да се ту сваки напон поништава...

    Иначе, лепо сам се провео, и још се проводим, или правилније описано – мајући се по овом гротескном забавном парку вучем за руку петогодишње дериште, оног себе који брбоће док блене у бајколике сликовнице, шара по бојанкама имајући о свему минимум појма. Потркујемо с ногу спадајући.“

 

    Осећам се подвојено. Као да скидам звучни запис са старовремске траке. Док ја само отварам уста велики глумац позајмљује ми глас, ромори свечано, надахнуто, удах-издахнуто... „Све би то могло да се спакује у солидан филм, који се лако гледа, уз кикирики и пуштање тихих ветрова... да, има наговештаја, постоје понуде... на које углавном одмахујем руком, јер чему то...“

    „Не будите прескромни, Ваша прича заслужила је да се овековечи, било би корисно и, овај, поучно.“ – надодаје дечко звучећи неубедљиво.

    „Везе с везом, с везом везе има, нема, нема-има.“ – затитра ми на врх језика, али то не изговарам, наместо тога поентирам слаткоречиво: „Што се мене тиче, сателит је прегорео, велики електронски планетарни мозак булазни тричарије и бесмислице, али ту је ноћ, увек нулта, прапочетна, шаманска, већ само шупље звецкање дуванкесе са птичијим костима може да те понесе ка наличју, где под инфра-црвеном лампом шетају љуске облика, разоткривају своје порекло, опозивају привид бесмисла, исцртавају никад пре виђену шему звану склад. Па зар да кажем да није било вредно трудног труда и одолевања.“

    „Дивно, све ово звучи као, хм, песма, као да цитирате нешто из вашег дела.“

    „Тачно! Управо тако. То је из приче коју сам написао 2017. Ано Домини, пророчки предвиђајући.“

    Поглед му се залепио на оканце објектива његове камере, жуте очи му кликерасто устакљене, питам се зашто зури у ту рошу а не у моју њушку на његовом монитору, као да је намерио да се онуда запути ка овамо. „Ту и мене помињете?“ – приупита опрезно. „Наравно.“ – кажем и мало се закашљем од смеха. Готово сам сигуран да је поверовао и сасвим сигуран да га иритира та небулоза, на левом подочњаку му је заиграо тик а уста му се несвесно нашкубила, као да би ми радо псовком узвратио на подјебавање. Али обуздао се, смирио се брзо. Одшколована контрола. Менаџмент.

 

    Разговор се води преко такозваног универзалног транслејтера, тако да ја водитеља слушам на српском, а он мене на... ко зна ком језику. Покушавам да погодим, али не могу ништа да прочитам с његовог лица и из начина на који зева. Енглез, Хрват, Ром, Пакистанац? Питам га за његов етнос и језик. Испоставља се да говори на румунском, наречју готово подједнако затуреном као што је и моје. Истакао је то са стидљивим поносом. Дакле, сусед, одмах ту преко Дунава. Свидело му се што сам одбио да на енглеском конверзирамо. Познато му је, каже, да инглиш говорим течно, преводио сам с њега, такође му је познат мој презриви став према тој, како сам се често усуђивао да изјавим, сакатој лингви, глупој као идиот модерне музике, врло сликовито речено. Моли ме да за његову емисију додам нешто на ту тему. Нимало се не снебивам, и као старкеља одликујем се исхитреношћу, урођене болести су неизлечиве, без оклевања испоручујем то што се од мене тражи.

    „Тај језик је сасвим одговарајући окраћалој памети хомо техникусовој, тако да је логично што је баш он изабран, што побеђује, и правично је, заслужили смо.“ – Тражи да наведем неки пример, дам образложење. Не могу да прочитам да ли једва чека моју тираду зато што мисли да ме намамио на танак лед или да би задовољио медијску глад за скандалом и уврнутошћу.

    „Довољно је да чујете неке речи... закон је ЛО, обала ШО, рат – ВО, сиромашан – ПО, језгро – КО, кључ – КИ, врата ДО, пчела БИ, колено – НИ, море – СИ, пишкити – ПИ, аутомобил – КА, далеко – ФА, ваза – ЏА, дуговати – О, и тако даље... па те кретенске кованице: КРАВАДЕЧКО, ДИЋИДЕЧКО, ГРОБКАМЕН, МОРЕБОЛЕСТ, море тих јадних склепанија. Стално пљуште заменице, ЈА, ЈА, ЈА, ТИ, ТИ, неопходне су, не зна се ко кокоће и о коме ако се у самог себе или њега, њих, тебе или нас не упире прст непрестано... ту је неопходан и крути ред речи у реченицама, иначе побеже смисао, значења су силом згурана у небулозне фразе без смисла... и тако. Укратко, дословни превод на мој језик било чега изреченог на дичном енглеском показује његову прикраћеност, малоумност. Рецимо оваква реченица: ЈА ДОБИТИ ПИСМА У ПОШТА-САНДУК ИЗ ЉУДИ ГОВОРИ ТО ЈА САМ СИГУРНО ЈЕДНО ОД НАЈВЕЋЕ ПИСЦИ ОКОЛО, АЛИ ЈА РАДИТИ-НЕ ДОБИТИ ПРЕВИШЕ МНОГО ОД ТО ПИСМА ЗБОГ НАЈВИШЕ ЉУДИ РАДИТИ-НЕ ЗНАТИ ГДЕ ЈА ЖИВЕТИ.“

   

    Мозговни чип транслејтера ту је доживео мождани удар, побрљавио је скроз. Види се то по шампионском изразу пренеражености младог Румуна. Што је доказ да је моје старачко неповерење у ту направу оправдано. Препуштам се тихом ликовању. Да бих поправио или додатно покварио ствар изговарам исту реченицу на моћном инглишу, тулим нагласком оксфордске фоке: I get letters in the mail-box from people saying that I am surely one of the greatest writers around, but I don’t get too many of these letters because most people don’t know where I live.

    Пита ме шта је то. Из књиге једног великог америчког књижевника, рекох, кога сам мало преводио. Оно претходно је мој поштен превод. 

    Водитељ се брзо опоравио од шока. Хоће да чује какав је мој језик.

    То је језик првобитног човека, један од основних препева чистог Логоса, кажем. Није имао шансе у оваквом поретку ствари. Кукавни Орвел је упозорио на такозвани новоговор који ће бити тајно дизајниран за затупљење људских бића, немајући појма да он сам говори и пише тим новоговором, већ је одавно спреман, енглески је тај фабрикат, набрзака склепана машина коју ће користити идиоти блиске будућности.

    И све тако редом дрвио сам још неко време о кукавичијем јајету антилогосовом оличеном у шупљој англо лингви. И мени је било јасно да сам постао отрован. Румунеску је постао адекватно сјађен, или згађен. Сетим се најзад да је време да променим тему.

    Питам га шта је по занимању, покушавам да га претекнем, досетим се одговора пре него што га изговори, кроз мисли ми, још увек муњевито, пролелуја неколико назива савремених чудовишних звања...

    Филозоф медија, ШЕЈП-ИНЏЕНИЈЕР, МАСШЕЈПЕР, импрегнатор културе, метод-дизајнер... код-иследник...

    „Антрополог.“ – тако гласи одговор. Ћутим, шокиран, неспособан да докучим разлог шокираности, трепћем. – „Једино неко са таквом школском спремом способан је да са Вама обави разговор, тако је одлучио мој шеф.“

    Шта је његов шеф, питам. Оклева. Уредник, изговара безлично и тврдо.

    Фабулозна антропологија се на терену бави још једино неколицином тврдокорних папуанских канибала, маскираним Бушманима давно побеглим у градове... и мојом екселенцијом која ужива статус пећинског човека.

    Дивота. Прихватићу то као комплимент.

    Устајем да сипам себи шнапс у фраклић музејске вредности и точнем инстант кафу у земљано лонче, Румунеску ме све време види у дубини широког тотала који камера обухвата, рекло би се да ме обзервира фиксираним погледом, као да мотри мигољење буба по базалтној стени, мирно, научнички. Има круту црну гриву шишану асиметрично и очи вукодлака, крупне, јантарног сјаја. Далеки наследник Мирче Елијадеа, присан са вампирологијом. Наједном чујем како пригушено зева, крајичком ока уловим зјап чељусти пре него што их је склопио. Није прекрио уста шаком, као да се управо сунча на Галапагосу међу фокама и корморанима, који му неће замерити због те натуралне радње, и фоке зевају, а птице не, али су навикле на безразложни зев сисара. Враћам се, припаљујем кубанку, куцнем се пажљиво са сочивом камериног оканца, на шта дечко мало устукне, па се засмеје штектаво, визуелни ефекат га је изненадио и развеселио, за кратак трен погледом је заронио у унутрашњост моје стакленке, брчнуо се у ракији.

 

    „Виват!“ – шкрипнем, па гуцнем ситно.

    Питам га шта кажу савремени антрополози о новом антропосу, том бићу насталом од човека, има ли тај још увек некакве везе са пореклом. На први поглед да, а у ствари не – вели он. Вади однекуд одоздо већ спреман лепо уролан џокавац, каже: „Нећете замерити да и ја мало запловим...“ – „Ма какви, ни под тачком разно.“

    Неко време чује се само гут-гут, срк-срк, пуф-пант.

    Електронски митоте антрополиких андроида, нововремских дивљака.

    Одонуд из његових звучника пригушено се бућка ретро музика, препознајем „The Clash“ момке који рендају рефрен: требати ја остати или требати ја ићи...

    Не знам коме је првом пало на памет, али договоримо се да угасимо преводиоца и наставимо да мељемо на енглеском, заронимо у туђост која нам је одавно заменила мозгове. Сад ја морам да преводим. 

    „Је ли, матори, шта бива даље у тој твојој причи?“ – припиткује гудром разглављени Лупулеску, то му је презиме, вукодлачко, откачио је персирање, јер га на енглеском нема, YOU је увек YOU, ви-ти, тако да постајемо присни магарци надуваног и пијаног сленга, глупо тарзанског, пуног комичних прилепака што их је прославио црначки гето, којима смо оба читав живот кљукани, MOTHERFUCKER, YO, BRO, KISS MY BLACK-WHITE ASS и тако то.

    „Ништа нарочито, твој живот, нажалост, нисам даље филмовао након што смо се растали, шта могу кад ми је танка имагинација, но ти си свакако споредна личност, не замери, послужио си само као огледало за истресање тлапњи, нагло се прекинула та сцена, рез без објашњења, то су допустиве лудости монтаже, лик водитеља испарио је у лимбу, а ја сам скокнуо до детињства, одвртео причу о мачевању, о смрти, херојству, лудости, којих је било тако много у тим епским данима... јебига.“ FUCK IT.

    „Црњак.“ – грокнуо је млади Вукодлакеску. У ствари – није. Та реч на инглишу није у употреби, рекао је „бедак“ – BAD TRIP. Трава је почела грозно да га ради, подмукло мутант семе, саксијски сканк што се гоји под сијалицом, ништа друго ни не постоји на тржишту. Скврчио се, почео обилно да се зноји. Разумем га, спопао га је тежак осећај да недовољно постоји... Било ми је жао човека, правдао сам се лошим изговорима, ја сам Басаријанац – тупио сам, то је једна ретка болест, вучем је из младости, те мета проза, те јукста позиција, те ово, те оно, те познавао сам Воју Деспотова, тај је тек био лујка, те отрован сам разним Пинчонима, није деловало, тоном преклињања питаше ме он могу ли да наставим причу, додам нешто о њему, у апендиксу, испричаће ми, ако желим, своју кратку биографију и јавиће ми сутра како је провео вече након нашег разговора, свашта ће се издешавати, једна лепа, незнатно оцвала Дојна одвешће га у... – одбио сам, прекинуо га диригентски одсечно, ја кад пишем морам све сам да измислим, рекох, нема суфлирања, ништа документарно не подносим, одувек негујем такав поступак, I AM SORRY, IF I GO IT WILL BE TROUBLE, IF I STAY WILL BE DOUBLE...     

    Не, није помињао бедак, шапнуо је: „Авај“... зазујао је: ЗУМ.

 

 

...

 

    Међу бусовачким клинцима завладала је помама за мачевањем. Не сећам се ко је био окидач, да ли Ајванхо или три мускетара и Д’артањан, или чудесни Зоро. Робин Худ није, он је био прошлост, превазиђена навада за луковима и стрелама. У новом обреду морали смо бити опасани витким штаповима од леске са обавезним штитом за шаку.

    Свако се довијао на свој начин, једни су секли бидоне од тврде пластике, савијали их, бушили и набијали на ручке, други би над ватром правили погачу од аутомобилске гуме, обавијали око дрвета то смрдљиво црнило како су знали и умели, па би то после окалили у води. Трећи су користили корпе плетене од шибља. Ти су пролазили најгоре, штитник им се често ломио и отпадао, тако да су током двобоја били сакаћени по прстима.

    Ја сам топио пластику и тако појачавао тврдоћу оклопа додајући слој по слој, између њих сам удевао мрежу од исплетене жице. Кувао сам ољуштене лескове гране, пажљиво одабране, снажне али не претешке, потом их сушио на крову, да се ужиле и стврдну. Опак технолог. Радио сам у тајности, да нико не прокљуви систем. Брзо се прочуло моје мајсторство, пљуштале су поруџбине, свако је хтео да има мач који је израдио Портос, да, то ми беше самоизабрани надимак, у лескову кору на рукохвату урезивао сам П. Хемијском оловком исти знак уцртавах на леву надланицу, дан за даном, дебело, у неколико боја, стално у напасти да плагирам Зороа, своје слово ушкрабам на чело, као црно-црвено-зелену тробојку, заставу витезова одметника. Готов производ наплаћивах правим-правцатим новцем, цео мач – један ценер, црвена новчаница са коњем, само штитник – плава шушка вредна пола ценера, а могло је и у натури, долазили су у обзир кликери, лубенице, чакија, стонотениски рекет, ораси, књиге. 

    Цело то помамно пролеће вежбао сам са мојом дружином, братом и три друга, кад год бисмо се спасили школе и учења одлазили смо у заједничку дворишну шупу поред зграда, тамо у полумраку режали и фијукали шибама.

    Свакодневно бесомучно спаринговање, загрижена преданост усавршавању вештине.

    Тако сакупљасмо благо труда, бола и одрицања.

    Анализирали смо, по сећању, потезе из филмова, сами измишљали финте. У лето већ смо били махери. Наступио је распуст, митско време као створено за појединачне окршаје и походе хорди, опште ратове између непријатељских квартова.

    Живели смо у непрестаном бојовништву.

    Није пропуштана ни најмања прилика за дуел. Кад у крстарењу поприштем налетиш на неког од Цементаћа, дивљака из насеља око цементаре, или на муфљуза из банде Брдо Јекањ – и ти и он сте знали шта следи.

    Звекете-звекете, срш-траш, и пробошћу те на крају баладе. Побеђивао сам, редовно, груди су ми се надимале од ратничке славе и заноса.

    Спочетка је то био симболичан убод, лак додир у груди и оверио си краљевог слугу, бедног музгавца, узвик „готов си“ значио је крај, прободени се није бунио нити порицао. Али то није дуго трајало, окршаји су се заоштравали постајући све опакији, да би некога поразио морао си га смлавити, избушити га до бола и суза, или му одбити оружје из шаке суровим ударцем по зглобу или подлактици.

    Сви су били пуни модрица и подлива, чак је и велики Портос, наиме ја, под одећом скривао понеку флеку.

    У дуелима један на један сналазио сам се лако, чувала ме голема харизма која је противницима утеривала страх у кости и смућивала памет, бејах ауром непобедивости овенчани маестро без мане и страха. Групни окршаји су били застрашујући. Ломило се оружје, пуцале главе, многи су бежали крвљу заливени или урликали ваљајући се по прашини. На нашу мускетарску четворку насртало се из заседе, нападале су нас гомиле љутих острвљених Хуна који беху охрабрени бројчаном премоћи, Саладинови ратници из махале и Ришељеови дрекавци из највећег градског кварта, осветничке руље. Све чешће смо били приморани да се стуштимо у часни бег, не глумећи каскање на коњима.

    Морали смо да се удружимо са папанима из Жуте земље, насеља са друге стране моста. Храбри али неуки момци. Тупави брђани. Морали смо да их ваљано наоружамо и обучимо у племенитој вештини.

    Одлазили смо им у походе након што смо склопили крхки мир и Портос их убедио у неопходност савезништва.

    Ствар је на окупу држало моје срчано и самоуверено трућање и поклони које смо им приносили. Били су то мачеви са штитницима, кићени, филигрански резбарених дршки, са канијама од тврдог картона које су биле моје ново откриће, као и појас од исплетеног канапа и широке кожне наруквице.

    Биле су ту и перле од крупних пластичних куглица, шупљих, нанизаних на пецарошки најлонски конац. То беше генијални патент мог брата који је из једне аутомеханичарске радионице херојски украо врећу тих дрангулија које су ко зна за шта служиле. Густе ниске смо намотавали около ручних зглобова и подлактица, служиле су као део оклопа.

    За поклон сировим шабанима које смо настојали да претворимо у војску долазиле су у обзир и шампите, тулумбе, проја и пита зељаница, а и стонотениске лоптице, кликери и други спортски реквизити.

    За наших боравака у гостима у ваздуху је као црн димчић лебдела слутња да бисмо могли бити разоружани и утабани у земљу, само ако домороцима на памет капне таква лепа идеја. Низ леђа ми је потајно цуркао хладан и густ зелени зној, припадницима моје дружине на моменте је знао да побегне унезверен поглед, но Портос се држао као да му ништа ружно не пада на памет, хладнокрвно, срдачно, поносито.

    Војску смо једног дана повели у град, била је то тријумфална парада. Слабићи са Брда Јекањ шмугнули су у своје сокаке, Махалџије су удаљиле линију фронта до првих кућа њихове територије, Цементаћи се распршили у ништа, а Зградаши су зурили у нас из парка са преке стране друма, мрдали ушима и кострешили се, али нису прилазили.

    Општа капитулација. Јајаре.

    Постројили смо се испред биоскопа, извели свечану смотру, потом вежбали у строју, спаринговали и вршљали укруг кочоперно. Отишли смо до посластичарнице на оранжаду, већином о трошку пребогатог Портоса.

    Прешли смо цесту и заузели парковске стазе, поседали по клупама. Зградаши су се повукли на безбедну раздаљину.

    Портос им се клиберио и домахивао позивајући их, као бајаги мирољубиво, да дођу на поклоњење.

    Његови гардисти су роктали подсмешљиво, псовали, кокодакали и кружили као обезглављени глумећи кокошке.

    Да, било је то понижавање непријатеља који је изгубио храброст.

    Данима и недељама владали смо територијом. Одлазио сам до Зградаша, самцит сам, ноншалантно закорачивао преко границе њиховог непочин-поља, кокотио се пред њима у сјају војсковође и дрзника, позивао на поштени двобој онога ко сматра да је међу њима најбољи. Страшни Пинти, од мене старији чак две године, само је тупо зурио у даљину као да однекуд нешто очекује, био је недодирљив као глуваћ, правио се да до његових ушеса не допиру те увреде, или да је толико оглупео да ни не разуме језик којим говорим.

 

    Једном је то морало да нам се освети. Једног поподнева пред крај распуста, кад се чинило да је цела мачевалачка завада спласнула, док сам седео под старом дворишном крушком и докон смишљао неке нове авантуристичке идеје, дотрчао је Чабаравдић, моја десна рука, престрављен и без оружја, црвенеше му се образи од неких страшних шљиски, јецао је и слинио, једва сам разабрао шта булазни. Гомила са Брда Јекањ спустила се до банке, надире према биоскопу, њихов главни ме прозива уз страшне псовке, ваби ме на двобој, ако смем да промолим њушку.

    Мирно сам опасао мач, омотао левицу све до лакта војничким кожним каишом, избушене рупе причврстио жицом и кренуо. Чабар ме пратио са далеког одстојања.

    Моје војске није било у близини, беше распуштена, али витез никад не бежи од боја.

    Иступивши пред своју хорду чекало ме чудовиште.

    „Ово је Његово Величанство Краљ!“ – узвикивао је хистерично, неким наказним страним нагласком, самог себе најављујући.

    Издалека нисам распознавао ко је то, беше огроман, торзо му је био натронтан оклопом прављеним од кружних комада шперплоче, цепидлачки правилно исечених, који су били повезани сјаним кратким ланцима и псећим алкама, руке му до рамена дебело омотане канапом, на глави је имао накарадну лимену шклопоцију са које су ландарали и шкрипутали штитници за врат и уши. Своју чудовишну опрему мора да је склапао месецима.

    Онамо међу његовом хордом стајали су разоружани и заробљени припадници наше шквадре, мој брат Мрђа Злопоглеђа, Беца Ускок и клемпави Гоги Дамбо. Руке су им биле везане пајванима, напред, да се види, на то је био надовезан поводац који су држали по двојица или тројица запењених дивоша који су скандирали свом страшном вођи. Моји су ратници деловали сјађено. Згромљено. Као да су добили страшне батине.

    Портосово срце је задрхтало као штуцави зец.

    Застидех се пред самим собом, пред својом звездом ратничком, својим еполетама и орденима, својим гласовитим ореолом. Грчевито сам се борио против грозотног осећаја да се брзо смањујем, копним, увлачим се у своју рупицу у којој ме чека цијук, у којој, ако се пропадању у ситност препустим, неће више ништа остати.

    Но тад сам препознао Краљево лице. Био је то жутокоси Златан, шпицлов и туњавко, син наставника о-те-пеа, мршавог ћелавца Доброслава, од кога је син наследио јадну закржљалу зечију браду и млохаво дупе. Сунце је нагло изашло и озарило ме прстом усуда којим се указује на одабране. Из мене је испарио страхчић, одлебдео увис као воњава марамица коју је дограбио ветар.

    Краљ Златан је хватаљкама оклопљеним сребрним хокејашким рукавицама стезао беспримерну мочугу налик на чворновату жилу, подебелу голу притку изваљену из срца неког балвана, дужу од њега самог. Имала је ушиљени врх.

    Око нас се направио круг. Све је замукло. Чак и врапци.

    Потегао сам своје витко оружје, легендарни лесков штап нарецкан цртама које су представљале остварене победе. Избегавао сам његове лудачке замахе, цвиковао покушаје пробадања, клепио га неколико пута по крљуштима оклопа и по лименој канти на тинтари, залетео се неопрезно, саплео сам га и одгурнуо, па је посрнуо и пољубио ледину, боцнуо сам га у дупе и одмакао се, позвао га руком да устане, елегантно фијучући флоретом, потом сам стао у савршени положај мајстора, са десном руком за леђима. Одблокирао сам напад или два, но тад је мој штап пукао на пола под страшним сударом са његовом дрвеном мрцином. Добио сам ударац по рамену који ми је окрзнуо и уво. Бол једва да сам осетио.

    Следећим жестоким замахом Краљ ми је избио патрљак из шаке. Пораз је неизбежан. Време је за предају. Одскочио сам уназад, подигао руке у гест признања, гомила је избезумљено урлала, славила смрт мита. Но побеснели победник није хтео да стане, уз танкогласи врисак подигао је пањину и устремио се на мене. Могао сам да бежим, или да се склупчам на земљи кријући главу, ни сам то себи не бих замерио, али ту се нешто десило, некаква тврда ужарена полуга прожела ми је кичму, избила на теме, сав сам се стврднуо, као да сам од јачег материјала него што је онај од кога је та цепаница.

    Претрпео сам неколико удараца заклањајући се рукама, месо ми је трнуло од бола али сам то игнорисао, скраћивао сам простор, пробијао се кроз фијуке Краљевог млата, стрпљиво, без панике, и дочепао сам га, подбио раменом то клангараво трупло и оборио га уз тресак. Лимена канта откотрљала се са жуте главе улепљене знојем, млат је испао из Краљевих руку. Под оклопом је лежао престрављени жгебац улубљене доње вилице и крупних зечијих зуба, из очију му је побегао бес, отуда је вирила молећивост и паника.

    Нема праштања. Урнисао сам детронизовано чудовиште, ударци су пљуштали по носу и обрвама и крвавим уснама пуним вриске и запомагања. Нико није смео да приђе и одвоји ме од жртве. Јекњани су се разбежали а да нисам ни приметио. На попришту су остали само бивши сужњи, моји мускетари, Чабаравдић им је дрешио букагије, сви су са насладом зурили у Портоса који не уме да доконча кажњавање, по први пут показујући истинску суровост. Злопоглеђа ме скинуо са беспомоћне цмиздреће хрпе, осовили смо на ноге ту руину од лажног Краља. Испратисмо га кроз град па узбрдо, све до половине његове улице, наизменично га шутирајући у гузицу која је све то примала равнодушно, мекоћом јастука. Нигде никог да промоли нос.

 

    Данима сам лечио убоје. Код куће сам слагао да сам пао са тавана шупе, одведен сам у хитну где су ми опрали ране, прилепили флеке и превили огуљене прсте и отечене зглобове. Отишао сам у школу са крастама по челу и темену и љубичастом масницом преко јагодице, обе шаке су ми биле у завојима, али не беше тога ко би се усудио да ми се наруга или подсмехне.

    Читав свет је већ знао да сам голорук победио мачеваоца. Који се, узгред речено, у школи појавио тек деветог дана. Причало се да ћути и блене као да је исхлапео.

    Нисам правио нови мач. На реду су биле друге ствари, бруслијевско ногатање, нун-чаке, усавршено песничење, сан о одласку у Шаолин.

 

    Зима је дошла брзо, изненада, већ крајем октобра снег је нагртао раскошно, усов је затрпао све облике у простору. Вејало је из свих праваца читавих пет дана, пропрћене стазе су брзо зарастале, у суботу је освануо целац који никад нико није газио, пахуље више нису летеле, звуци су побегли са улице, свет је стајао као стегнут у кристалу.

    У зимској опреми напустио сам запретену кућу, да будем први освајач. Није било страшно, снег ми је допирао отприлике до колена, гацао сам унаоколо, правио грудве, гађао у разне мете. Био сам зловољан и смркнут. Шта радити са самим собом и толиким снегом у глуваји између човекових станишта.

    Тог четвртка на часу ликовног вођа извиђачке секције наставник Мехо објавио је да падавине неће спречити планирану експедицију до планинарског дома у брдима. Позвао је храбре и одважне припаднике зелених кошуља да се пријаве за тај подухват. Одмах сам дигао руку, Мехо је притефтерио моје име у нотес плазећи језик у страну. Био сам један од његових главних пулена, на мене је увек могао да рачуна.

    Али мој отац је ставио забрану, нема никаквог рајцања по вукојебинама, мора да се учи, и шлус. Волео је те немачке команде, раус, цурик, арбајт, прави оберлајтант.

    У мени је два дана све кувало од беса, али ћутао сам, оберлајтант не трпи приговоре, камо ли поговоре.

    Ускоро су ми се на пољани сред радничког насеља Колоније придружила млађа браћа, Злопоглеђа Мрђа и малени Бокеле. Однекуд се ту створио и дебели Душко кога су звали Муфлон, потпуни безвезњак из новоградње преко пута школе, отпадак кога нико није прихватао у дружину, па се тако лепио свакоме ко га не мршне. Добро, није био баш апсолутни дудук, побеђивао је на такмичењима из стрељаштва, далеко најбољи такмичар локалног стрељачког клуба. То је морало да му се уважи.

    Касније, у рату, биће снајпериста. У правом, истинском крвавом рату стрељачка мета ће му бити људске главе. Сумњам да је у оно дечије време то у њему могло да се препозна. Али није ми се свиђао, био је као стајаћа вода, готово сасвим мртва плитка бара. То му је ваљда и давало мир руке и нишана ваздушне пушке, непокретна устајалост плус они килограми сала као тежиште. Не умишљам и не дописујем, био ми је одвратан.

    Не знам шта ме подстакло на смелу идеју коју сам изнео Мрђи, конспиративно, да не чују околни зидови и не схвати оно патрљче од нашег браце који би се о томе могао изланути кућним туторима. Та идеја је значила побуну. Гласила је: „Шта кажеш да одемо до планинског дома да посетимо одред, будемо мало тамо и вратимо се до поподне?“ Мрђа ме одмерио керећим погледом пуним дивљења и неверице, са зрном зачина који се зове запрепашћење. Разумљиво, луда замисао је надилазила његову имагинацију и меру одважности. Видело се како је убеђен да само упразно клепећем.

    То ме разбеснело. Навалио сам да готово гласно дрвим о изводљивости, о праву, о дрској памети која све може да изведе и потом забашури, све то сакрије као да га није ни било. Бокеле се примакао и окачио нам се о џепове озарено гледајући одоздо као у указање небеских летача. „Идем и ја...“ – шапнуо је дрхтаво. Насмејао сам се. „Ето, видиш!“ – узвикнух без много смисла. И Дуле Муфлон је одвојио уво, зиркао у нас ураслим очима, па је сасвим хладно изјавио да нам се придружује.

    Невероватно, али кренули смо, кренули из истих стопа, у том фантастичном саставу. Правац Трескавица, познатом шумском стазом понад Јекња и задњих сеоских колиба. Нема везе што нема пртине, вођа пута зна терен напамет.

    Тек кад далеко одмакосмо схватих да смо залутали. Али ћутао сам, гурао некуд уза страну, кроз шибљак и врзине, надајући се некој коти с које ћу моћи да осмотрим и схватим положај, уденем правац, а караван ме слепо пратио. Трајало је сатима, барем два, све јасније се указивало као тешка патња проклетих прогнаника.

    Дебели Дуле се вукао на зачељу тешко сопћући.

 

    „Стани!“ – рикнуо је мукло непознатим гласом. Осврнуо сам се. Плетена црна капа пала му је на очи, изгледао је као сулуди фантом који киби кроз рупице, погађа где је шта, нишани.

    „Јебем ти матер.“ – то је рекао, са страшћу, без било каквог увода или упозорења. Мук. Злопоглеђа се окренуо и закорачио ка псовачу. Радило се и о његовој мајци. Муфлон се тргао, цимнуо руб капе увис на чело, виделе су му се беоњаче около уљевитих црних кликера. Био је уплашен, рекло би се. Покренуо је своју масу, закотрљао је улево низ падину.

    „Јааа идеем назааад...“ – јодловао је, рефрен по рефрен, блоћкаво је поскакивао као црна кугла коју никаква сила не може да заустави, дохватио се косине која је вукла у дубодолину налик на левак, у њој се дрвеће проређивало и најзад потпуно нестајало, залетео сам се за њим вичући да стане, неким чулом сам наслутио да је то замка, не знадох каква, али осећао сам титрај ужаса, но ту је настала необјашњива дисторзија, као гитарски цилик којим се завршава соло у песми „Тешке индустрије“ чије сам синглице вртео у то време на грамофону: маљчик Бокеле је заковрнуо својом дечијом памећу, фино се уденуо у Муфлонов траг и јурнуо за њим као за зверком која је долијала, некако му се, ваљда, свидела хајка његове блесаве големе браће, Мрђа је секао пробијајући се кроз целац, нисам могао да их стигнем, нити да онако у трку објасним да се онуда не сме, и већ је било касно, сва тројица су забраздили испод линије раста вегетације, ка дну левка, котрљави Дуле стигао је најдаље, стао је ногу закуцаних у снежни намет и ту се укотвио вирећи из снега само трупом, на пар метара од њега забетонирао се шашави инфант Бокеле, а Мрђа је стао у задњем часу, неких пар метара далеко од последњег стабла, но више није могао ни напред ни назад, схватио је, разабрао паклени план шуме која нам је наместила мишоловку, намамила нас у неповрат... разумео сам и ја...

    Зауставио сам се на време, млади кленови и јасикини изданци још су ми били на домету.

 

    Мрђу сам ишчупао лако. Закачивши се стопалима за најдоњи чврст изданак досегао сам рукама његову јакну, вукао уназад, грабио педаљ по педаљ све док му ноге нису биле напољу, потом се он попео увис уз мене као уз конопац.

    Бокеле је доле цврчао као птић. Ту је био потребан воз. Стопала углављених у рашље дрвета спуштао сам Мрђу све ниже, држећи га за саре чупавих чизама развукао сам тај живи ланац толико да је Мрђа успео да докучи дериште. Изглавио је ту мрвицу из замке снега ослобађајући најпре ноге, а потом је потискивао лагачког брацу ка горе, према мени. Руке су ми биле заузете држањем Мрђиних цокула тако да сам скорелим снегом улепљеног полетарца подгуркивао главом и грабио зубима.

    Избауљао је некако, па сам вукао и Мрђу увис, као на траци, зубац по зубац.

    Спасио сам припаднике племена. Доле је остао још само тукан који нам је псовао мајку, из чиста мира. Предисао сам лежећи на површини и мозгао како да допрем до тог укопаног мулца и ишчупам га онаквог тешког као балван. Био је предалеко да бисмо Мрђа и ја могли да се растегнемо до тачке до које је онај стигао.

    Није било друге него да се сам спустим доле. Како другачије него пливајући. Клизио сам по површини снежног покрова, откачен од сваке сигурне позиције, покушавао сам да се укрутим толико да бих постао чамац који плута по Архимедовом закону, знаном ми са часова физике, који ту није важио, никакве еуреке нису нудиле помоћ, потребна је импровизација, Архимеде, могуће је да сам тако трабуњао сам за себе, хајде да видимо шта бива кад се возиш по проклетим пахуљама, у чабру пуном снега, на чијем дну те чека мешина закуцана за тло, коју мораш да... одатле однесеш, без помоћи било чије, мимо закона, а та мешина је људско биће, вредно сваког... сваке муке и труда... јер, колико год одвратан, то је... друг... то... ако се и ти заглавиш – то је то...

    ...Ни овако матор не знам шта је то било. Један луцидни део моје тад младе свести знао је да ми нико неће замерити ако одемо, што пре стигнемо до чаршије и позовемо помоћ, доведемо спасиоце... ту... а по траговима бисмо нашли где је то ту... ако би ТО до тада... било коцка леда, па, зар би... зар... ко би мени могао да каже да сам крив, и замери ми што нисам био... јунак... зашто нисам сам... обавио...

    Стигао сам до Дулета Муфлона. Најпре га нисам обасуо грдњама, балио сам кроз уста пуна снега да је све у реду, да само треба наћи угао.

    Мрдај куковима, понављао сам му. Гурај колена напред. Копај рукама около, ослободи цеванице. Гледао сам га некако са затиљка. Чинило ми се да спава. Дувао сам отпухујући снег. Угризао сам га за уво. Можда се пробуди. Јаукнуо је. Супер.

    Подвукао сам му руке под пазуха, покушао да померим свет не одгурујући се ни од чега. Не, не. Архимеде, то је ваљда оу-кеј покушај, али од шта да се одупре полуга.

    Ровио сам као болесна кртица, ишао сам цео метар доле. Кртичине ногице гицале су се на површини. Сећам се свог гласа одоздо: мфвдај фтоппалон, жгублази ифпред... глаб... углабабунаби...

    Изронио сам. Ради нешто, рекох Муфлону тражећи му очи. Да, био је ту. Идите без мене, рекао је, оставите ме овде. Дуго смо зурили један у другог, његове пацовске очи биле су надомак мог пољупца, уједа, хица од снежне пљувачке. Не, нисам се двоумио, набио сам му чело у нос, ошамарио га скорелом пуфном од рукавице, сиктао сам као пух... као тасманијски враг, јел да, као што... овако матори... знамо, а онај смешни детињи Ја знао није, али мора се рећи да је био бесан као псоглав. „Мвдај, гоф...но једно, прец, пич, одглафи бав јегну ногу... бра... бар... ифчепгкај дефно фтопабло.

    Видео сам да он одустаје. Одустао је, одмах. Буљио сам у његове мрке дужице. Не, он не љуби живот. Свој. Знам да сам то видео. Разумео.

    Али ни данас не разумем како није успео да мене у то убеди. Придобије. Мрзео сам га, да, толико да бих га тукао каишем којим сам ја добијао батине. Завртао бих му шију, штипао клештима палчеве... док ме не прође бес. Али онај мали Ја није одустајао. Ровио је губећи дах, ударао инертног тукца по затиљку, псовао кркљајући, гутао сопствене сузе, али није одустајао. Мрак, ужасни мрак га је обузимао, исцрпљујућа туга безнађа, грбава и музгава помиреност гурала му се у грло, да, али...

   Роктао сам као бенава избезумљена свиња. Смрзнутим шакама крпио сам глупу посве равнодушну рупчагу уништеног слободног простора у који би се могао углавити тај одустали облик живота.

    Знао сам да ако ја одустанем и одем – он је мртав. Скочањиће се пре него га ико нађе. А био је тежак као заварени ковчег који тоне заједно са бродом.

    Али успело ми је. Неким чудом избацио сам га из челичне крлетке са којом је био срастао, безнадно заглављене на дну провалије.

    Копрцајући се изнео сам то тело на површину. Дуле Муфлон није хтео ни прстом да мрдне да би се отуда померио, прштао сам од беса, балио, ударао сам га из све снаге, додуше потпуно окопнеле, грабио га за меснато сало скупа са крпама, гурао увис као гнусну слузаву катарку коју морам усправити. Липсавао сам и бивао обневидео читаве минуте, тонуо у опојни зуј помирености. Однекуд са површине причујао ми се ромор моје браће која брекћу и богораде око неких необичних клетви, кокодачу и ћурличу у порузи, уздизао сам се ка поимању и наново кидисао, као најгори пакосник, спреман да се крваво осветим за све то. Коме – нисам стизао да се запитам.

    Изгурао сам утовљеног магарца, напокон, до сигурне позиције, па сам некако до спаса допузио и сам. Лежао сам у котлу од топле купке, намртво безбрижан, сав бео као креда и пун светлуцавог заборава. Свидела ми се могућност да бих тад могао лепо одустати, брчкати се у слатком брлогу све док цео свет од мене некуд не одлута.

    Но отишли смо назад пратећи сопствене трагове. Ноге су ми клецале. Певушио сам, сећам се, песмичуљак од групе „Код“ – „Цицибан, цицибан, ако хоћеш то ми купи на дар...“ Осећао сам се неописиво лепо.

    Нисам више нити једном погледао Дулета Муфлона, нити сам му рекао и једну једину реч. Престао сам да га мрзим. Било ми је свеједно.

    За дивно чудо Мрђа није потезао питање оне псовке, одложио је то за касније, на његовом мрком лицу назирао се тамни облачак пун беса и грмљавине, али мировао је, рекао бих да је и у његовим очима оно спашавање додало неку вредност том облику живота, па због те вредности на дотични облик није умесно кидисати, барем не тога необично важног дана. 

    Стигли смо кући. Они су стигли кући. Ја сам се окренуо и пошао назад ка извиђачима.

    Немогуће? Да. Али стигао сам до скривене коте, као од шале нашавши пут. Горе су били моји компањони, кикотали су се као суманути кад су ме видели. Био сам Снешко Белић, луд и насмешен, руменог лица у скочањеном белом оклопу. Ту је била и Алема. Осећала је да сам дошао због ње. Тачно. Погрешно. Скували су ми чај, свирали ми на гитари, отапали ме на штокрлици тик до пећи бубњаре. Ништа није могло да ме отопи и размекша. Такође, моја кожа имала је сто степени, није било мраза који би је могао охладити. Био сам тврд као бубањ, савршено напет. Ниједан звук, или мисао, нису могли да не оставе печат на мојој површини, морали су да одјекну савршеним значењем. Смех се ковитлао и миловао ме.

    Био сам поносан на самог себе. Јел да, ко жели, ако жели – може. Доказао сам, доказао.   

    Испоздрављао сам се са свима, остани, говорили су, остани, болан, ђе ћеш сад у шуму, ухватиће те мрак, били су дивни, срчани, варничили су неком чудном електриком коју никад нисам видео, ни пре нити потом, додиривали су ме брижно по још увек скорелим обрисима, тапкали срдачно као свог махнитог али драгог циркуског међеда, Алема ме испратила читавих десетак метара далеко од колибе, пољубила ме некако у нос више него у уста, но докачио сам део њеног пољупца као жедни пас.

    Вратио сам се у град минут пре потпуног мрака, тачно кад су звезде заокружиле свој чудовишни цртеж. Отац ме није тукао. Није питао где сам био цео боговетни дан. Ни једна једина реч грдње зар? А морао је да ме бије и грди, имао је бољи разлог него икад пре, била је то побуна, најогољенија.

    Јео сам пире кромпир са црвеним сосом и меркао нешто неизмерљиво. Био сам ужасан и знао сам то, био сам одметник. Знао сам да ме никад нико неће зауставити у мојој причи.

 

 

...

 

    Дуле Муфлон. Да ли да причам о њему? У рату се, чуо сам, прославио, локално.

    Спровео сам о његовом случају малу приватну истрагу. На то сам био потакнут подмуклим и циничним случајем.

    Његово име и легенда о њему долутали су до мене на бизаран начин, испоручио ми их је извесни Славиша оне прве поратне године. У последњем таласу избеглица стигао је до Београда, туда се мувао бавећи се преживљавањем. Налетео је на мене у кафићу „Глуви јахач“ који је уз то био и уметничка галерија. Испоручивао сам тамо неке своје рукотворине, већ присан са газдарицом умео сам да се задржим ту, смукнем пиће-два у одељку за траћитеље времена уз капљицу, или да дубим у простору галерије, клепећем о којечему са том монументалном госпођом. Вечито је имала преко рамена огрнут маркантни капут који је деловао као шињел на леђима маршала, док су јој дебеле руке, голе до половине мишица, оковане прстењем и низовима наруквица, пантомимисале неку њену причу, неизговорљиву, или барем мени прећутану.

    Једном приликом тај је тип из прикрајка ослушнуо неку моју тираду, непримећен је ушао са улице на врата за галеријске муштерије. Сачекао је да узмем ваздух, пришао и поздравио се са лејди Дебелом Бертом, другарски и уходано, као да јој свакога дана купује пециво и колаче из омиљене јој пекаре и доноси их на заказано место. Потом је пролио по мени свој воденасти, готово уплакани поглед.

    Невероватно је личио на мога дуелџију Златана, оног Краља Оклопника, односно, био би то Златан двадесет и кусур година касније, и даље жућкаст, али знатно проћелавио, ћосав, са зачетком млохавог ћурећег подбратка испод закржљале крхке доње вилице. Нисам се одмах сетио на кога ме подсећа.

    Без чекања да нас гросе дама упозна представио се, конзумирао је повратну информацију са чудном умилном радошћу, па се без пардона укључио у разговор који је прекинуо. Солидно је баратао појмовима и имао извесног говорничког шлифа. Ко ће знати о чему је било речи између мене и мадам, али памтим да се њега страховито дојмило нешто што малочас беше чуо из мојих уста.

    Није крио одушевљење, видело се да не пати од сувишне суздржаности, али није био ни неодмерен. Напросто, умео је да се снађе у разговору, упражњавао је то умеће са дискретном дозом поноса. Човек од финесе.

 

    Док си трепнуо оком већ ми се био пришљамчио, ушао ми је у казнени простор неком фином а ефикасном техником.

    После извесног времена приметио сам како га срећем по разним ћошковима ужег београдског центра, сасвим случајно, зар би могло бити другачије, испадало је некако као да смо заказали састанак на променади, било је, онако, смешно, готово да је ту пасовао онај тривијални узвик „трећи пут частиш“, но он би рекао најчешће „о, откуд Вас, господине“, уз дозу срдачног изненађења позивао ме негде на пиће, нисам одбијао, мада у срцу не налазих превише одушевљења за то.

    Свакаквих је прича било на тим теферичима. Понајвише ратних, разумљиво. Славиша је, по сопственој тврдњи, био болничар, бели мантил сред људске кланице, остао је на фронту све до звиждука задњег метка, а онда је отпрашио у непознато. По неминовности страшног хода историје рат је постао његова домовина, а сад је и без њега остао. То је мојим речима срочена његова сажета исповест.

    Обележен црвеним крстачама, ручно фарбаним, на прсима, леђима и на белом шлему, извлачио је рањенике, крпио месо, видао ране, секао удове, делио радост морфијума, склапао очи погинулима. Вукао се по фронту са својом санитетском торбекањом, веран часној служби борбе за сваки живот сред тог погодбеног пословног подухвата марљивог убијања. Бранио је живот у самом средишту одушевљеног пира смрти. Он је борцима био један свети облик, неупоредиво светији од каквог попа или игумана.

    Нешто ту не беше како треба, у тону приче је било чудног фалша, наиме, његова кажа као да је тврдила како је он био једини медикус на васцелом фронту.

 

    „Збрињавао сам и рањенике непријатељске војске, све по кодексу, чисто као суза, – каже он – знало се за то свеудиљ градског попришта, зато ме снајперисти нису ловили, на мене није, за цијелог рата, испаљен ниједан намјеран метак. Сам никад нисам узео оружје у руке...“ – Каже он.

    Испричао ми је и следеће: „Долазила је свакаква гудра са свих страна, трговало се и са балијама, ко’ на трафици, а ја сам у тој нарко раскоши постао морфиниста, можеш мислити, као Фројд.“ Полако се са тога скида, док искуца усељеничку визу за Канаду биће посве чист – и оде он у нови живот. Није помињао да игде има иког свог, ни тамо преко баре нити било где друго. Нисам стекао утисак да има икакве корене. Имао је само професију на коју је био поносан. Дипломирани зубар.

    Продавао сам по провинцији његов ратни плен, зубарску живу, амалгаме за пломбе, или шта већ беше у оним металним сондама, лако је ишло, цена је ваљда била знатно нижа од тржишне. Добијао сам од те трговине одличан тал. Ризична работа, строго кажњива, али нисам видео у целој ствари никакав проблем, тек мало црноберзијашења које је свима одговарало, зубари су били хепи, као и ја, Славиша нешто мање, мада је имао килограме тих скупоцених шпеција. Разумљиво, сабирао је откупнину за своју будућност, морила га је лихварска брига, или стрепња уцењеног.

 

    Да причам о Дулету Муфлону? Добро, дужан сам. Док смо једне вечери седели у „Инексу“ напола ослушкујући хорску галаму глумачке трупе која је ту утрчала након одрађивања неке од својих шашавих представа, лепо цврцнути и чудно разгаљени Славиша показао ми је своје ратне успомене, две групне црно-беле фотографије и једну у колору на којој је позирао он у дуету са главатим оријашем који га је обгрлио као мајмунче.

    Неки црнокоси, глатко избријани рмпалија тамног тена. Осмех, тај осмех ми је био познат. Ко је овај, питао сам. Душан звани Кобра, шеф специјалног одреда, страх и трепет оних са супротне стране, невидљива рука смрти.

    Није могао да се сети човековог презимена, колико може да призове у свест, мисли да никад ни од кога није чуо како гласи.

    „Биће да то и није смјело да се зна, конташ?“ – објаснио је. – „Тај ти је најбољи стријелац у свемиру. Пуно је гробље Алахових ратника са његовим метком у лобањи у парку насеља под Игманом, и другдје по вилајету сарајевском... а причало се да није штедио ни цивиле, наплаћиво је наше побијене, главу за главу.“

    Нисам могао да одлепим поглед од те слике. Отео сам је из руке пијаног морфинисте и зурио. Прочистио сам грло вињаком и питао одакле је тај Кобра. „Однекуд... ко ће га знат... чекај, чекај... он оно бјеше дошљак, добровољачки одред. А што, јел се знате?“

    „Не бих рекао.“ – Вратио сам му слику мирном руком.

   

    После сам чепркао ту и тамо, дошао до неких телефонских контаката са рођацима од прека који су се находили на разним странама, распитао сам се како су се провели у ратном карамболу, па изокола, име по име, питао за своју школску рају, ко је претекао а ко није.

    Помињах и Дулета Муфлона. Ко је тај – нико није могао одмах да се сети. Онај син тога и тога, буцмасти дечко. А, онај мирни... тај је завршио неке високе школе... беше ли за адвоката, није се он враћао у чаршију, његови су после одселили негде, на време. Отац му се домогао грдних пара, проневерама, директорисањем, све је то прошло глатко, високи партијски кадар, тај се само успињао, знао је како се ради у животу.

    Бокеле је био упућен, исповртео је из сећања понешто, испричао ми да је сениор радио за државну безбедност, а и Дуле је постао таква птица, тако то иде, наследно. Та прича је кружила у оно време. О ратном добу Бокеле није знао ништа, на самом почетку штурнуо је у иностранство.

    На шта је личио Муфлон кад је порастао, питао сам га.

    Громада, мали слон претворио се у великог слона. Дозлабога одбојан и непријатан тип, надмен, мрачан, за свих оних година срео га је свега неколико пута, нису се поздравили, изгледало је да га се тај ни не сећа, што не чуди, уосталом, велика је разлика у годинама, за тога главоњу он је био само клинац из старог краја, неважан. И то је конац приче. Брату нисам објашњавао зашто се толико распитујем за тог лика, обичног статисту, бар како га он памти.

    Онако, рекао сам. Спасио сам му живот једном... онда, у оном снегу, сећаш се...

    Надам се да је вредело, да си доброг створа спасио – рекао је мој брат Холандез, Дач Бокеле, и од тих речи сам се мало смрзао.

 

    Није сигурно. Ништа није сигурно. Све је неизвесно. Све релативно. Заиста не могу са сигурношћу да закључим да је онај Душан Кобра у ствари Дуле Муфлон. Бирам да није, да је у питању само игра сенки, бесмислено, потпуно фантомско преклапање што га је избунцало кезило звано Случај. Нема ништа од тога. Једнако као што Краљ Златан није постао Славиша, витез од Црвеног Крста.

    Али онај осмех... шта ако јесте... онај тамни тен и угљено црна коса, они црни пиљци ураслих очију, онај стас мастодонта, стрељаштво, титуле, одстрељене мете... понарочито онај осмех масне устајале баруштине.

    Вредности се не усуђујем да сабирам и одузимам. Рачун би био суноврат.

 

 

...

 

    Изашао сам у млаку зиму мимо обичаја касно, било је око девет сати по зонском часовнику. Кидисао сам низ булевар одгуркујући се штапом, надирао сам ка дунавској шетачкој траси Ујвидека.

    Успут одлучујем да отклепећем што даље, минем поред кинеског и стигнем чак тамо до арапског кварта, у хану поред Агбар џамије седнем на кувано вино од урме, деликатес нуђен испод тезге, наводно само за немуслимане.

    Морам да издувам на сиктава плућа неку чамотињу која ме гуши као шербет-пена. Хоћу да слушам сиријске глаголе који штекћу у кухињи иза паравана. Можда ту има мало арамејског, ко зна, или они мене сматрају презреним Арамејцем, метузалемом изумирућег племена.

    Арапи и Кинези однедавно кохабитују у привидном миру. Срушен је кинески зид између њихових области. Моћна матична држава косооких испоручила је граду огромну донацију за изградњу исламског свеучилишта и Шехерезадину кулу на обали, испред ње грандиозни споменик Омару Хајаму. Лукави и прагматични Кинези подмазали су све градске оце, међу њима понарочито представнике исламског већа, уз њихов пристанак на простору где је био зид подигли су две фабричке хале за склапање мобилних телефона по врхунској кинеској технологији, нано рачунара за медицинске сврхе, ај-ти прислушних бубица и другог напредног технолошког смећа. И гле сад, све то предају Арапима на поклон, ту ће радити њихова омладина, након стипендиране обуке сред корпорацијског центра у Астани, престоници Њу Ејџа, по хипер-брзом систему учења. Заузврат, Агарјани би само требало да престану са минирањем њиховог Конфучија и бацањем молотовљевих коктела у ресторане.

    Молотовљев коктел, та дивна старовремска технологија.

    Ми Арамејци не мешамо се у њихове чарке и дилове, желимо само да нас оставе на миру. Да лепо изумиремо, успут џамргамо својим језиком галебова, домородачким реликтом који нико од њих никад није покушао да научи.

    Ујвидек је део југоисточне мителеуропске зоне, затурене и апатичне, преостали древни Ујвидечани арамејског порекла би да неометано наставе смрло да сањаре, са правом на пецарошке дозволе, ћириличарске скупове, слободан звон црквених звона и хуј литургијских појања, песничке вечери у два преостала сутерена, тамбурашке концерте и слично. Ништа више.

    И добро нам иде, нико нам ништа од тога не ускраћује.

    Како сам довде догурао, брбоћем напола разговетно док се сударам са кинеским џогеркама и понеком припадницом бледолике расе која шета пашче, примећујем да циркулишу искључиво жене, мужјаци су негде друго, кувају своје јајнике ришкајући по рачунарима, бизнис, забава, виртуелни блуд, или шта већ, како смо довде... припит сам, немам појма шта то питање значи, све је у најбољем реду, лудило је савршено прецизно и неуништиво, кеј је осветљен као под лајт-шоуом свемирског брода, зује камере на робот-дроновима, безбројни одреди редарства миле посвуда као агилни жохари, ти живахни народи који су још пуни сочне мржње полако се навикавају на уравниловку, олдтајмери живуцкају пуни тихе радости, као ја, као ево ја.

    Стижем. Мој штап је од лаког кевлара, моји ђонови од еластичне меморијске пене маказају незаустављиво, још и сад, после готово стотину клетих лета, стижем, три жене у буркама које ми иду у сусрет несуздржано се кикоћу испод тканине која им крије разблудно зинула шехер-уста, можда се спрдају на рачун својих мужева који се не сналазе са хируршки продуженим пенисима, или је у питању један те исти муж чији пенис сестрински деле, а можда им је ипак смешан тај раштимани тегљач који брекће гротескно укривљен, наиме ја, мој корак сакатог киборга који жури на отпад. Можда их весели моја храброст и кочоперна журба. Или шешир који је носио чудовишни Фреди из Улице брестова.

    Тако старог човека ко још игде виђа, ехеј.

    А куд су оне кренуле тако испалацале из харема, како уопште убијају своје време те зумбул сојке...

    Тек ћете се ви смејати, сунце ли вам јорданско, још данима ћете се голицати сећањем на овог јарца, никада га нећете заборавити.

    Закуцам се у месту, скинем шешир са ћелаве лобање, уз наклон, подигнем штап као диригентску палицу и почнем да рецитујем прво што излети из зарђалог џукбокса, те џукеле пуне туђих бивших речи, на уста ми пенуша „Рингишпил“ од Бране Петровића...

 

Земљани!

Још данас док ова путаста недеља цвета

гостује наша ватра у вашем зеленом леду…

 

    Буле су пренеражене, сигуран сам, шарају пренашминканим очима, језичка баријера је непробојна, муњевито сам то уклавирио и одмах почињем да певам „Рингишпил“ Ђоке Балашевића, танцујући у круг ритмом посмртног валцера – гравитацијааа зачас узима своје – МА ДАЈ ОКРЕНИ ТАЈ РИНГИШПИЛ У МОЈОЈ ГЛАВИ – не вреди, мењам плочу, покушавам на енглеском, ево је једна песма за вас, моје даме, ја сам улични певач, мумлам „What a wonderful world“ од прастарог Луја Армстронга, жене ме заобилазе у широком луку као опседнутог у синајској пустињи, предивна древна сцена, библијски призор, једна од њих избунари нешто из торбице и баци на стазу, то клизи ка мени гурано ниским ветром, уловим га штапом и подигнем, да, нека нафташка новчаница непознате ми вредности, лепо украшена, она је, дакле, разумела, наградила ме за труд, или је то била захвалност што их нисам дрпао, што не извадих грдног неупотребљивог вилија, ламентујући, прскајући, капљући... лепо сам прошао. Све је лепо прошло. Два дрона која су ме зумирала искоса пренела су ту слику на екран у централи обезбеђења кварта, црвено светло је треперило па се угасило, неки распевани Ноје зарадио је бакшиш и ништа више, не исплати се покретати патролу да би га хапсили због прошње.

    Одустао сам од Арабије, окренуо стазом улево, пошао према Дунаву.

    А Дунав није плав. Није плав.

    Он је запаљен, на њему лежи весело поноћно Сунце. На дну дунавском је црква, каже једна апокрифна пецарошка легенда, сазидале је душе утопљеника, оних који под воду нису својом вољом отишли. Доле је сабор на коме галаме мојим језиком, једино њим се онамо говори. Ваља се пришуњати мутној прастарој реци и прислушкивати. Ако се оклизнеш нехотице и бућнеш – ниси крив, имаш право да се придружиш екипи.

 

 

 

... А П Е Н Д И К С

 

    Лупо је погасио команде спејсшатла, добрих пет секунди бленуо је у поцрнели екран монитора на коме се до малочас испод мреже бора и тужних гунти мигољило кубистичко лице једног од последњих непокорних лајаваца овог ћошка планете. Накратко је био у недоумици да ли треба да чека да се појави анимација сазвежђа из видео игрице, отресао је главом и промесио своје удрвенеле образе.

    „Евгеније, – довикнуо је себи – не смеш да се стондираш за време обављања посла, блесава марсупиланијо, камера је све снимила, Јон ће ти сутра због овога одсећи реп. Хеј, јебо те живот, Карпов и Еминеску чекају те у Шупљем двогледу, мораш хитро до те рупчаге, иначе си извисио за сношај!“

    Мада, можда је боље ескивирати. Манијакални Жил Карпов, блудни Русофранцуз, уговорио је јебени blind date у комбинацији три на три. Ко зна какве су то женске, шема није за паре, него онако, free of charge, на добровољној основи, аматерска експлорер варијанта.

    Експеримент високог ризика. Можда су те жестоке авантуристкиње у ствари три зарђале лопате.

    Ипак је клизио, као по унапред задатој програмској шеми, пресвукао се, улетео у ципеле, дограбио пакет кондома, разнобојних, са варијацијама набора и чворноватих пипака и изјурио напоље, нервозним рафалом позвао и сачекао лифт. Стигао је очас и зјапнуо, празан. Ако се изузме бизарно лифтовско огледало.

    Лупо зури у свој одраз као у странца, непријатељски. „Дај, једном буди начисто да ли ти се ради то што радиш.“ То му каже онај из огледала отварајући уста као да делић времена касни за звуком. Шашава халуцинација. Или то његов надоместак у мозгу – како малочас рече онај злослутни бизгов – некакав чипић којим је пецнут можда одмах по рођењу, овако клепнут ТХЦ кваром сад касни у риал тајму.

    Помислио је да ставарно има уграђену неку мозговну надоградњу и у уши му је ударила врућина.

    „Можда си случајно потрефио хемијску комбинацију од које ће та справа да прегори и остави те у голом првобитном стању, па ћеш лепо да се вратиш на ниво новорођенчета... а шта ако је рисивер програмиран да експлодира?“ – Читав један болесно дуг фрактал времена очекивао је топовски удар. – „Ма, терај се, матори.“ 

    Јутрос пре доручка попио је дупли Рино-дигитус, по први пут дуплирао је дозу, то чудо требало би да га држи преко целог викенда, а предстојећа ноћ мора бити ватромет, читав дан избегавао је пиво, али језиви сканк би могао да му блокира све команде неокортекса и старог мозга, упуца ерекцију, секси шему претвори у посету музеју воштаних фигура. Шта да се ради, ако тако крене надуваће се додатно, две скад ракете у џепу биће довољне, пробаће да умре од смеха. 

    Темишвар бај најт, луди балкански миш-маш, колаж састављен од сребрних и стаклених закрпа новоградње, комада тила и броката историјских здања, гипсаних плоха тржних центара и хангара, трулих крпа још непорушених уџерица. Тимисоара, нафракана маторка побегла из луднице, обдарена амнезијом.

    Шупљи двоглед је вински подрум стар триста и кусур година, славно поприште многих убистава, хапшења, завереничких састанака, политичких говора, рок концерата, свадби, песничења и песничких јадања, коцкарских партија на којима су породична богатства мењала власника, а десило се и једно спектакуларно самоубиство бомбом које је на онај свет повело два директора мега-корпорација који су се ту завукли на инкогнито ручак, никад није проваљен идентитет терористе, у политичком подземљу његов лик је уздигнут до статуса незнаног јунака нације, непознати је чак добио и име, невероватно – Исус Че Гевареску. Свашта нешто се ту случило.

    Лупо је у својој претовареној лобањи носио сав тај багаж, матична му плоча стара свега 33 године загушена је подацима, отпадом студирања и пробилних живежних конзумација, узалуд се труди да буде раван и гладак и аутоматично безбрижан, узалуд гута упрошћиваче, мозговни каблови су му проглодани унезвереним бајатим мислима и сувишним информацијама.

    Ко га је терао да упише студије о превазиђеном свету, да годинама буба о неким Самоједима и Ујгурима, прождире Фрејзера и Малиновског. Да, инспирација му је био деда по мајци, мистични врач, најмилији баук његовог детињства. За десети рођендан поклонио му је шамански бубањ донет однекуд из Сибира, на славље је дошао у хитњи, игноришући скуп одраслих спавача насађених у саксијама зграбио је унука за руку, одвео га у купатило, тамо му одлупао неколико ритмова певајући кроз нос неку опаку немушту јадиковку, тапнуо га по темену тврдом руком и отишао, сав мушичав као да је намах заборавио све што га окружује – и умро, дан или два потом.

    Обред смрти био је спроведен по чудовишном старом обичају, деда је лежао на свом породичном столу за ручавање читав боговетни дан и потом ноћ, удобно смештен у простом дрвеном сандуку који је сам склепао ко зна кад.

    Мали Лупо био је доведен да му се поклони. Био је изабран као најстарији међу родбинском клинчадијом и зато што је важио за омиљеног унука. Деда је имао напет израз лица, као да се с напором држи у стању дубоке концентрације, једва се суздржава да не прекине то на шта се одлучио, искобеља се одатле псујући, цео тај сабор потера преко капије.

    Једини би Лупо остао, насамо са повампиреним старцем који би га приморао да играју шах, резбаре штапове из дедине колекције, на заврћеном камену оштре секиру, пале ватру на све могуће примитивне начине, убијају преостало време. 

    Ујаци, тетке и друга родбина буљили су у празно седећи по клупама у дворишту и столицама около одра, жуборили су некакви разговори, пијуцкала се ракија из дединих буради, зујала је тишина које иначе нема у редовном стању ствари. Лупо се после играо са кучићима у дну дворишта притиснут тешким осећањем шупљости ваздуха.

    Деценију касније Лупо се сетио оних ритмова и дединог певања. Могао је тачно да их понови успут мумлајући готово истоветно. Пошто већ две године после средње школе није знао шта да ради од себе – то би се могло назвати иницијацијом.

    И ето, стаза је била ту, Лупо је постао наследник племенског врача. Уместо да се посветио нечем уносном и практичном, постао фризер за кучиће, рецимо, могао би сам себе да шиша, уштеди паре које баца на стајлинг. Овако за забавни кабловски портал интервјуише којекакве специмене, за електронске новине пише којештарије о покојном рокенролу, јоги за домаћице, шпоретима на ватру, лековитостима сауне и тралала.

    Сувомразица на улици била је благо отрежњујућа. Да ако то пробуди атоме „дижућег носорога“ у његовој крви. Стигавши на одредиште спустио се степеницама подрумског вилајета. Одоздо је цигољао етно звук панове фруле налепљен на реге бит, по укусу пролупаног ди-џеја који гаји родовски сентимент, кроз густиш дуванског дима пахнуо је неискорењиви мирис печурки. Заскочила га је микронска халуџа да је то у ствари мирис крви, давно скореле, сједињен са ћухом барута, просуте сперме, мокраће која је исцурела из усмрћених тела.

    Жил и Тристан набадају воћну салату, заливају је „ред-булом“ из конзерве, сами за столом, нервозни. Лупо је осетио талас олакшања. Завалио се у сепаре до Еминескуа, насмејао се Русу у лице. „Шта је, испаљени смо?“

    Жил је лењо покупио мобилни са стола, зачепркао по командама.

    „Јебем ти, – узвикнуо је – сигнал не допире у ове катакомбе. Хајде са мном горе на површину земље, јебиветре, да овериш акцију... даћу ти везу па ти причај.“

    „С ким, караконџуло, јел’ са агенцијом? Твоја је гажа, шта ја да...“

    „Ма јок, са том Филис, она је моја спојка, треба да доведе и другарице. Све три су службенице британске амбасаде. А ти, ето, глођеш енглески одлично, за разлику од мене, имаш шансу да поправиш утисак. “

    „У, јебо те, па ти си ударио на империју. Јеси ли проверио да због тога неће да нам одсеку јаја?“

    Рус му је упутио плутајући поглед махера запањеног будаластим стањем ума свог друга наивца коме је он водич кроз шикару животних комбинација.

    Десетак минута касније сва тројица су се попели увис по ваздух. Телефон је прорадио, веза је зујала стижући негде на супротни крај, вероватно је само вибрирала у мраку дамске торбице. Узалуд, Енглескиње су имале важнија посла. Русу се кочила доња вилица, калкулисао је у главурди све губитке, пад самопоштовања и угледа у властитим очима, рушевине пројектованог видео-спота о групњаку – сад мора да помете и избаци из главе то гнусно смеће, ту је и укус горчине који ће морати да спере нечим делатнијим од таурина и кофеина, улудо потрошена пилула застареле вијагре 1000 коју, узгред речено, никад није признавао да користи, затим подсмех ортака, плус декрешендо који ће претрпети његов животни елан, све то... кошта много.

    „Јебачи, имам за вас транквилајзер, да искулирате мало, Жил, заборави, пропала ствар, па шта, не замерам, идемо даље.“ – Нису се бунили. Завукли су се у најбољи угао између жбуња запуштеног врта, тамо где пипци надзорних камера ваљда не допиру. Једну за другом издимили су обе тубе сканка. Какав рад. Временски континуум је моментално погубио сваки смисао. Дилижанса, дирижабл, депеша... од Лупулескуовог мозга отпадале су стране речи, занимљиви вишкови... ја, писац апендикса, додао бих још: дражеје, даждевњак, декрет, дупе-глава итд.

    Шиштали су у нападу идиотског дувачког смеха кад је из Жиловог џепа закукурикао полудели петао коме ће одсећи главу већ следећег момента. Каква болесна замена за телефонски звон, последња станица смисла.

    Лупо и Тристан ослонили су се један на другог као нагнути стубови обескровљеног храма, земљотрес смеха претио је да их подсече у коленима, сипили су на плућа као песак из разбијене клепсидре док се испрепадани Жилијан трудио да што пре удави своје кукурику. Јавио се. Јес, јес, јес, но, јес, вот, но-но-но-но, јес. Убиствено. Гротеска је бивала већ престрашна.

    Тад је Рус увалио телефон Лупоу директно у уста, властита уста преклопио је шапама спојеним у молитву која, изгледало је, настоји да не експлодира у цичање и позоришни грохот. На вези је била аутоматска секретарица лондонске мобајл компаније. Али жива, јебем ти, жива, спремна за импровизацију, fucking jazz session. Ау! Била је у сред започетог рецитала, није регистровала промену саговорника. Прекинуо ју је, представио се вучијим номеном, кренуо да смућка школско извињење због... Skip it, no excuses, where are you now? – збрзала је та нервозна машина. In the bushes, nearby... – тако је одговорио. Шта је друго требало да каже, била је то истина. Збунила се само на делић секунде. Изађите из жбуња, рекла је. Кренуо је први, избио на чистину са телефоном на увету: „Where do we have to go? Yes, yes, no...“

    Угледао је деликатну главу са улаштеном црвеном кацигом како лебди у осветљењу подрумског улаза, ниско, тик изнад прага, како се приближавао указивало се и тело у слаповима бунде од узаних дугачких кожура неке поларне живуљке. То је траперка, пра-женка еректуса. Бунда раскопчана, незнатно размакнута откривала је контурисану фигуру. Скенирао је облике. Па, тако-тако.

    Кацига је у ствари коса боје младог вина, божоле. Имиџ принца Валијанта, шишаног у пијанству или уметничком растројству, праменови различитих дужина. То о Валијанту је примедба аутора. Древног аутора. Млади Лупулеску никад није видео стрипове. Благи Боже, та Филис је чистокрвна Британка, тачније Велшанка. Има древну крволочност у зеленим очима. Има скакутаве пеге по корену носа и образима, не скрива их пудером. Сва је јагодичаста. На штиклама је инч виша од Лупоа, од Еминескуа педаљ, од Руса нижа за длаку.

    Да ли су стварно тако изгледали ти Пикти, Келти, или ко су већ били ти њени преци?

    Предводила их је назад у подрум као своју хорду крволока.

    Она се храбро завукла у дно сепареа, не марећи што отуда можда неће моћи да побегне. Била је сама, али одмах је објаснила да ће се ту поседети док не стигну њене компањонке, а само што нису, потом all together иду на етно салаш у приграђу, тамо је букиран пансион за преноћиште.

    Сва тројица седели су јој преко пута, нико се није усудио да се ували на њену страну и загради јој пролаз, могла је лепо да осмотри друмске пљачкаше на осуђеничкој клупи. Није била разочарана, напротив, шацовала је задовољно, тврди смешак говорио је: добро обављена трговина, робови су квалитетно месо. Лупо је осетио грч свог сфинктера, бићеш поседован од сексуалне предаторке, брајко, тако су му шапнула црева. Препао га је начас тај гласић мазохисте. „Хеј, шта је теби, – побунио се готово наглас – ко ће ту бити носорог, ти или Келткиња... блесантропе.“

    Преузео је иницијативу, почео да брунда, уз опрез у избору речи, два тона ниже од свог уобичајеног озвучења. Упао је у позу конферансијеа за дочек стране делегације, теслимио је сувопарне општости са сервилним поносом, удрвенели Британци воле трућање о времену, празне форме општења. Да, али не и Британке, не барем ова Пикткиња.

    „Реците шта је за вас најлепши додир између мушкарца и жене, да чујем, један по један.“ – То је рекла, суво, као докторка. Три домороца су се згледала.

    Па, пољубац. То је рекао Лупо. Глупи Лупо. То је у тишини одјекнуло као прдеж.

    Јебање-трпање, хорски су изјавили остали, синхроно, са благом разрокошћу која је трајала делић секунде. Бинго! Њени зелени фарови су бљецнули трепераво.

    Ускоро су стигле, у пакету, две преостале практиканткиње слепачког судара. Нису изгледале багателно. Нису изгледале ни најмање енглески. Једна је била микс Кореје и Филипина, са дозом Бангладеша можда. Причала је чистим кокнијем. Име јој је Џенис. Презиме Пок, са дугачким о. Да, свињетина. Друга је Шарлиз О’Рајли, прилично испрана црнкиња, неопеглане косе подељене у три асиметричне ћубе.

    Рус је упао у ступор. Жива комика. Срећковић није очекивао такву воћну салату гена, обилну тропикану континената коју можда неће моћи да опслужи ни његова миленијумска вијагра, ма ни уз помоћ остатка мале групе павијана.

    По чопору су шибали ласери утројеног рефлектора.

    Оцена је била пролазна. Кренули су.

 

    Мозак му се претворио у чупа-чупс док су клизили лимузином, правом правцатом лимоу-лађом, напред шофер одвојен затамњеним стаклом, позади хотелски фоаје, мини-бар и наслоњачи за чаше. Сканк у крви павијана прешао је у веселу фазу, било је провала и кикотања, Лупо је у глави сакупљао смешне слајдове, снимио златну крстачу која је испала из Русове раздрљене црвене кошуље док се пресамићивао од смеха, Шарлиз како се чеше по темену невероватно дугачким осликаним канџама, трескање трослојног сала на њеном стомаку, Корејкина бледа чворновата колена као залепљена једно за друго, Еминескуов воловски врат са тетоважом кинеске речи ПОТОП, Филис како пиљи у Русово међуножје нагађајући чега има ту... слике су одјекивале као хрскаво жвакање котурова од суве кукурузне пене.

    Тек тад је прокљувио да је Филис старија од њега барем пет година, та шифра јој је записана у мимици.

    Све је схватио: труо брак, развод у току, двоје деце средњошколаца, киселост и паника. Оне друге две пак нису рађале, свака је утефтерила неколико полупаних веза после којих су се одлучиле за радости промискуитета. Све три су солидно образоване, колеџи, специјализације, вечерњи улични универзитет.

    Стигли су у етно објекат Јорга на обали Тамиша. Пар паркираних старих дачија и гробна тишина. Лимузина је бешумно фурнула у рикверц, зајахала цесту и отишла. Није било никаквог договора са невидљивим шофером, Филис му није упутила ни реч нити какав  знак. На рецепцији их је сачекао потуљени гмаз налик на слепог видовњака, зазвецкао је кључевима и поклонио се готово до земље. Обављена је примопредаја са Филис која је том прераслом жапцу са коњским репом тутнула напојницу међ’ пипке. Хитро је скембао новчанице, па беше немогуће снимити колика је његова апанажа.

    Апартман је био сојеница насађена на стубове побијене у воду, висио је без тла под ногама. Лупо је осећао да се под љуља и нагиње тамо-овамо.

    Даме су се чопоративно сабиле у тоалет, отуда је допирало неко циктање и топот.

    Изашле су у кожној опреми, трикои без дупета, шиљате пирамиде грудњака, назубљене рукавице до лакта, висеће фронцле које су могле да послуже за бичевање, на главама еластичне маске налик на развучене црне ватерполо капе са рупама за уста и двогледе. Отрцано. Старомодна садо-мазо порњава. Откуда су све то извукле? Можда их је опрема чекала у клоњи. Све је припремљено.

    „Јеботе, овде ће неко да снима snaf  филм... хм, кад надраже хипнотисане павијане кришом ће да из сисодржача извуку лисичине, цап око глежњева, исповртеће однекуд билијарске кугле углављене у кожне опртаче, набиће то у уста мамлазима и закопчати около касно-капирајућих тинтара, и ту почиње слатко лагано убијање, млаћење и сецкање, шкопљење носорогове опреме, смех на штрцање крвавих млазева...“

    Лупо је проскакутао очима по пауковим ћошковима тражећи камере, вучијим ушима покушао је да покупи њихов зуј. Неко у њему се насмејао контузовано.

    Планула су два ласерска рефлектора, тастер је шкљоцнуо неко невидљив.

    То је био окидач који је покренуо параноидне пројекције у њиховим мозговима омекшаним мутираним ТХЦ-ом. Ако то пролази као оправдање.

    Еминеску, који је стајао налик на укипљеног јунца и бленуо у жене као у матадоре, кренуо је у муњевиту акцију, коракнуо ниско у страну и сабио леп аперкат у плексус бледопуте Филис, на то је Рус, који лежаше рашчеречен на јебодромски широком лежају, ђипио увис као да је тог момента упецан и повучен са муљевитог дна реке неком шаљивом снагом, уместо да скемба помахниталог боксера, покуша да га смири, он је дограбио Корејку, стегао јој крагну и заврљачио је на кревет као черек мршаве свињетине, одмах је полетео за њом, за то време Филис се пресамићивала као крпена лутка без костију и нестајала као покошена.

    Лупо је схватио да је њему допала црнкиња, чему се беше потајно и надао док је наивно сањарио о класичној еротици. О’Рајлијева је згулила еластичну капуљачу, разјапила уста у немом ужасу. Ухватио ју је за две одскочиле ћубе, цимнуо и срушио на колена. Коначно је успела да срочи неки полузадављени врисак. Меко ју је шклапио по губици, другом руком и даље музући један чуперак.

    Еминеску је дограбио ниску масивну столицу, прибио се уза зид до врата и чекао некога са припремљеним замахом.

    Рус је причепио Џенис коленима преко груди, покупио јастук са узглавља и сиктао уносећи се женки у лице. Само је тихо цвилела, искривљених карминисаних устанџи уоквирених маском.

    Јебо те живот, био је то неспоразум. Нико није долазио. Никакви режисери, камермани, боди-гардови порно индустрије и енглеске обавештајне службе. Само је однекуд преко воде доклизио ћурлик неке ноћне птице.

    Минути су пролазили, ужас је у исто време сплашњавао и нарастао.

    Филис која је дошла себи седела је до зида, рашчупана, без маске, крв јој је текла из расцепане усне, Еминеску за то није био одговоран, биће да је повреду задобила у паду, имала је гримасу амнезије после стрмоглављивања са високих мердевина.

    Јадна сисата Пикткиња.

    Шарлиз се оберучке машила за Лупулескуов шлиц на дугмиће. Није се одмакао. Али остао је опрезан. Растезала је мекушца, брзо од њега извајала пожељни облик. Престала је да јеца. Није јој допуштао да црвендаћа усиса зубатим устима. Један потез пиране и хот-дог би био прецвикан.

    Рус се одонуда освртао збуњено. Ну, рекао је, ну ти шта ради газда. Еминеску се насмејао, спустио свој пањ и ухватио се за главу, као да ће хладнокрвно да је скине, као моториста кацигу, покаже свој стварни лик, али стара глава била је непослушна.

    После су стајали укруг око жена збијених у престрављени збег под зидом.

    Еминеску је чучећи у заклону кроз прозор осматрао терен. Претходно је почупао рефлекторе са попречних греда, заглавио кваку улаза столицом, горела је само мазна наранџаста светлост стоне лампе. Жил се наизменично мрштио и клиберио корачајући два-три корака лево па десно, као стражар пред кавезом или мечка у кавезу.

    Борио се са самим собом за неки закључак, одлуку, смишљао следећи потез.

    Лупо је претражио сваки делић колибе, препипао све ћошкове и зидове, одскенирао плафон, завирио под кревет, подигао мадрац и прекривач, претумбао јастуке. Нигде није било скривених реквизита, оружја, прислушкивача, камера. Обишао је тоалет, тамо није нашао ништа осим побацане женске гардеробе и торбица. Запленио је мобилне телефоне, повадио им батерије, све то потрпао по џеповима ни на трен не промишљајући о разлогу тих поступака. Потом се вратио у сцену која му деловаше чудовишно туђе и проговорио прву реч након низа радњи, сад већ савршено невероватних.

    Његов енглески му је звучао гротескно, искривљен трансилванским нагласком кога није могао да контролише. Помирио се с тим. Није се извињавао, говорио је одсечним тоном иследника.

    Тражио је од Филис да објасни поступке, призна о каквој се намештаљки ради.

    Ви сте гомила неизрецивих идиота, рекла је уморно.

    Питао је како су се упалили рефлектори, јасно је да их ниједна од њих није стартовала, па ко их је, дакле, креснуо, и откуда. Било је то последње за шта је могао да се ухвати.

    Сензори, ваљда, јадно копиле, прорадили су кад је овај блесан легао на кревет. Да, морао је признати да је то логично објашњење. Мада сензори, колико се сећа, нису реаговали одмах након што се Рус прућио на постељу, но може бити да је то таква справа, лајт-шоу на дилеј.

    „Па добро, шта сте хтеле са том лудачком маскарадом?“

    „Представа за попаљивање, ти, крвави...“

    Одмерила га је уз сажаљиви подсмех на отеченим уснама. Рекла је да мора у тоалет и придигла се лелујаво. Отпратио ју је и ушао за њом. Трико је свукла до колена, села на биде и мокрила без снебивања. Из тог положаја докучила је своју торбицу, преметала по унутрашњости.

    „Где је мој телефон?“

    „Шта ће ти?“

    „Да бих позвала обезбеђење, наручила превоз, хитно. Бићемо толико љубазне да три дивљака пустимо да иду с нама, ако желе.“

    Рекао је да око тога морају најпре да се договоре.

    Покупила је сву побацану одећу и понела је до места на коме се забављао остатак веселог друштва.

 

    Ни уз највеће напрезање мозга није могао касније да репродукује низ дешавања по тачном распореду, промицао му је тренутак у ком се читава ствар откачила и ушинула потпуно. Једна секвенца повлачила је другу, све је ишло само од себе. Да ли то може да се подведе под силовање? Па, не баш класично, напросто не. Тешко да има основа за тужбу, све би било у реду да није било оног после... полудела Пикткиња и њено па-па.

    Најпре Рус женама није дозволио да се обуку. Нисмо завршили, рекао је. Потом се он хитро разоденуо, остао само у танга гаћама леопардског дезена.

    Увиђавно је понудио објашњење: „Ово је важно ради помирења, морамо причу да вратимо у нормалу, на крају крајева због тога смо дошли.“

    Парадирао је пред њима, позирао напињући мишиће, плесао на сред собе.

    Повукао је црнкињу, плеши, наредио јој је, плеши, и рекло би се да је пристала, муљала је великим истрћеним дупетом. Права жена, спремна да се покори.

    Лупо се сетио кључева, нашао их у Филисином багажу, закључао врата, извукао кључ и стрпао га у џеп.

    Еминеску је Корејки истргао ташну из руку кад је у једном моменту успела да је дограби, није знао да унутра нема телефона. Но – испала је кесица са белим прахом. Ха, шта је ово? Госпођица Пооок рече да је то хурикејн, микс кокаина и кристал-мета.

    Почастили су се, што да не.

    И жене су пристале да шмркну, ко зна зашто, ваљда да би мајмунима смањиле дозу одлепа. Деловало је да је све у реду. Дивљање у разним позама и комбинацијама, сав могући репертоар. Лупулескуов носорог радио је као луд. Сатима, рекло би се. Дебели брадавичасти куртон одлагао је крај.

    Шта је натерало Филис да откачи? Тешко да је глумила задовољство. Препустила се као права гладна јебуља. Па зашто је искочила кроз прозор... треснула је столицом по сред окна, попела се на рагастов и скочила, чуо се пљасак њеног тела од воду, потпуно голог тела, без ципела, без било чега, скочила је у хладни зимски Тамиш. Лудача. Нико није стигао да реагује. Рус се нагнуо и зурио у мрак. Хеј, лејди, викнуо је. Чуло се нешто налик на праћакање, али није било одзива. Па, шта је то, где је отишла... 

    Одевање на јуриш, тражење кључа, откључавање, и били су напољу, размилели се дуж обале. Жене су остале унутра, отупеле, слуђене. Нису ни покушале да траже другарицу. Кад се после полусатног бауљања по мрклом мраку муљевите и клизаве обале вратио у колибу Лупо је нашао само Филисине ствари. Нигде никога. Дозивао је кроз прозор ону двојицу. Ниоткуда ни гласа. Схватио је да мора да бежи, оне две су одавно стигле до централне кућаре поседа и узбуниле персонал, Јорга је већ позвао полицију. Еминеску и Карпов увелико су ухватили штуру, гарантовано.

    Запутио се обалом узводно, ка истоку, у правцу града.

    Побацао је у воду растављене делове заплењених телефона. Пресекао је кроз шуму, избио на пут, наставио да клипше, најпре није било аутомобила, али како се ближило јутро саобраћај је живнуо. Сакривао се кад год би угледао светла из једног или другог правца.

    Негде пред свитање докопао се првих улица, дошао до своје зграде, оклевао добрих сат времена, осматрао из хаустора са преке стране, и најзад се одвукао горе, смрзнут као стеница под каменом. Није било проблема.

    Логично, будало, шапнуо је себи.

    То је стан покојног ујака, адреса на коју се не води Евгеније Лупулеску, њега управо траже у родитељској кући, а његова мајка сетиће се да не ода сина, неће рећи где је његов лог. Загризао је крпу за судове и њиштао од бола у смрзнутим прстима ногу и руку. Кад је тај ужас прошао напунио је каду врућом водом пустивши тихи млаз преко прскалице туша, бућнуо у корито и заронио. Доле је покушао да смисли шта значи све оно што се догодило. Вриштао је под водом. Где је сада проклета Филис, та суицидна мазга која је нашла леп изговор за гудбај. Можда је већ стигла до Дунава, пливајући.

 

    Девети је дан како не излази из забрављене јазбине замрачених прозора, шуња се по стану, не испушта никакве звуке, не пали компјутер, чак ни шпорет. Испразнио је фрижидер, слистио тегле мајчине туршије, јестиво поврће, зобене и друге пахуљице, мораће почети да кува, макарони се не једу сирови, нити кромпир, ни месо из замрзивача. А једном ће морати и да изађе напоље. Тек кад буде потпуно зарастао у косу и брадурину, кад буде испоснички мршав и одрпан, темељно избрише знани лични опис.

    Тад ће моћи лепо и лагано... некуд. Куда?

    За све време није се јавио ни на један од три телефонска позива преко фиксне мреже, мобилни је демонтирао, издробио га чекићем, тихо мељући до најситнијих парчића. Нема одашиљача, нема праћења сигнала. Гудбај.

    У два наврата огласило се звоно на улазним вратима. Потом тихо куцкање. Цептио је у остави закључан изнутра, шкрипао зубима, клатио се као болесник у нападу болова, чучећке, сачекао да онај одустане и оде. Није то била полиција. Био је то неки емисар његове маме, она није могла да дође онако болесна и бангава. А можда је то ипак била она, јадница. Без обзира, нико не сме знати да је он ту.

    Шта се десило с Лупулескуом? Тај је нестао. Однела га река док је тражио, ону, жртву несретног... случаја, страну држављанку. Спасити требало је. Покушао је. Пожртвовано. Херојски чин. Па да. Његови ухапшени компањони, сведоци, починитељи, као и преостале две... учеснице у догађају, оштећене, тужитељке... сви кажу да њега нико више није видео, ни живог нити мртвог.

   Наједном се досетио да ће кад-тад неко доћи да обије стан, да би се извршио увиђај. Донеће полицијског овна. Бам! Бам! Кабум! И гле, јазавац је ту. Лежи у шпајзу склупчан у сопственој мокраћи. То би се могло збити ускоро, чим његова мајка проговори, након што помисли да је њен син, ипак, дефинитивно, негде, изгубљен.

    Покренуо је компјутер, прикључио се на мрежу, прожет трнцима због осећаја да се то региструје на некој сигналној табли истога часа у риалтајму, питање је само кад ће то неко да примети. Мора да пожури.

    Пикнуо је виртуелно дугме за видео позив. Адресат: А. М. Мауриц. Дрррр, дрррр. Без одговора. Маторо пискарало није на мрежи, тако каже мозак холофрензера.

    Написаће му поруку, ево већ куцка. На Филисином језику.

    ТИ СИ ЈЕДИНО ЧОВЕК ЖИВО КОМЕ ЈА МОЋИ АДРЕСОВАТИ ЗА, СЕР, СВЕ МОЈ ДРУГО ВЕЗЕ СУ ПРЕСЕЧЕНО, НЕВЕРОВАТНО АЛИ ИСТИНИТО, ДРУГО ОПЦИЈА ЗА МЕНИ САД РАДИЛО-НЕ ПОСТОЈАТИ. ЈЕБАТИ ТО. ЈА САМ У ВЕЛИКО НЕВОЉА, ДРАГО СЕР, И ЈА РАДИТИ-НЕ ИМАТИ НЕШТО ПОМОЋ ОД ИКОЈИЈЕДАН НА ОВО БОГ ПРОКЛЕТО СВЕТ. МИ СРЕСТИ СВАКО-ДРУГО САМО ЈЕДНО ПУТ И ТО БИЛО ПРЕКО КОМПЈУТЕР ЕКРАН, АЛИ ЈА ИМАТИ ЗА ПИТАТИ ЗА ПОМОЋ ИЗ ТИ. МОЋИ ЈА ДОЋИ ЗА ЖИВЕТИ КОД ТИ, КАО ГОСТ, ЗА КРАТКО ПЕРИОД ОД ВРЕМЕ? КАКО МОЋИ ЈА ОБЈАСНИТИ ЗА ТИ? ЈА НЕ ЗНАТИ. ЈЕДНО ЖЕНА ЈЕ МРТВО, ЈА САМ НЕ КРИВ ЗА ЊЕНО СМРТ, АЛИ... МОЖДА ЈА САМ ГЛУПО ЧОВЕК, ЈА БИЛО ТАМО, И ЈА РАДИЛО-НЕ ЗНАТИ ТО ЋЕ ДЕСИТИ, АЛИ ЈА ПОСТУПАЛО ПОГРЕШНО, ЈА ДОПРИНЕЛО ДА ОНА УБИТИ СЕБЕ. ЈА САМ САД ОДМЕТНИК, ЈА КРИТИ ОД АУТОРИТЕТИ, ЈА РАДИТИ-НЕ ХТЕТИ ЗА ИЋИ У ЗАТВОР, ЈЕР ТО СИГУРНО ЋЕ РУШИТИ МОЈ ЦЕЛО ЖИВОТ. АКО ТИ РАДИТИ-НЕ ЗАМЕРИТИ ЗА БИТИ МОЈЕ СПАСИЛАЦ, САМО ПУСТИТИ МЕ ЗНАТИ ТО, ЈА ЋЕ НАЋИ НАЧИН ЗА ДОЋИ ТАМО ГДЕ ТИ ЖИВЕТИ ЈЕДАН ОД ОВО ДАНИ. ДРАГО ГОСПОДИН, ЈА ЧЕКАЛО НА ТВОЈЕ ОДГОВОР. КАО УСКОРО КАО МОГУЋЕ.

ИСКРЕНО ТВОЈЕ, ЕВГЕНИЈЕ ЛУПУЛЕСКУ.

    П. С. –СВАКО МИНУТ ЈЕ ВАЖНО ЗА МЕНИ, МОЈЕ ЈАДНО ЖИВОТ ЈЕ НА МЕСАРЕВО ПУЛТ ДЕСНО САД. ЈА РАДИТИ-НЕ ИМАТИ ДРУГО БЕЖАЊЕ.

 

 

...

 

    Нашао сам Лупулескуово писмо у инбоксу холофрензера  тек два дана након што је адресовано, кад сам се сетио да проверим пошту, тек онако, очекујући неки могући фантомски позив од... ко зна кога... од неких прогонитеља можда, који би тражили моје мишљење о постојању, о непостојећој Европи која је прождерала саму себе или о некој другој катаклизми, неважној, коју нико више ни не примећује, али је релативно потребно и симпатично пустити неку бајату будалу да трућа о томе.

    Узгред, као што је очигледно, оне ноћи нисам сишао до цркве на дну Дунава. Не кажем да ме та помисао не драшка, о да, још како. Међутим, занимљиве су последње капи мог времена, труње на крају толиких година, које прођоше очас, колико год да то неубедљиво звучи, драгоцене су те капи, стално ми се јавља слутња да ће у њима да се деси нешто врхунско, нешто круцијално, одлучујуће.

    Елем, нисам очекивао Лупулескуово јављање, наравно, било какво, било кад.

    Или ипак јесам.

    Био сам запањен. Или нисам. Како год, видео сам да је моја давно написана прича оживела. Одлучио сам да из немуштог писма реконструишем догађаје и накуцам оно за шта ме молио, апендикс о њему и његовој трагедији, наиме. Мора да сам претерао, по обичају, своје јунаке увек гурам у сурове ситуације, пакујем им подмукло језиве околности, подмећем замке, стављам их на паклена искушења, биће да сам суров човек, понашам се зверски, и то према онима који су беспомоћни, на милост и немилост мојим ћудима, не марећи што ти јадници немају никакву прилику да се бране, као ни моћ за то, а и како би, ја сам тај који их је измислио.

    Пре тога јавио сам му да може да дође, понудио своју помоћ у посредовању, плану бекства, чему год.

    Помишљао сам да покушам да поправим ствар. Јавим му да је Филис преживела, рецимо. Сместим то у причу, углавим некако. Као, Рус је ту кучку извукао из воде, као врећу преко рамена однео је, онако полу-живу, до рецепције, он и Јорга умотали су је ћебадима, газда је позвао хитну службу, друге две сојке сачекале су свог шофера и отишле, твоје другове Јорга је повезао до града, на пола пута сетили су се тебе, вратили се, кренули у потрагу, но ти си тад био далеко... пријављен је твој нестанак, покренута је спасилачка служба. Узалуд. Ти си једини који је у овој причи нестао. Твоји другари су приведени, испитивани, па пуштени. Жене су се позвале на дипломатски имунитет али су неформално потврдиле верзију осумњичених. Решиле су да не покрећу тужбу, поступиле по процени Филисиног адвоката који случају није давао велику шансу, климава ствар, рекао је. Све је, дакле прошло фино, само си ти и даље обестрвљен. И тако то.

    Могао сам све то да му сервирам, али да ли би ми поверовао? Уосталом, зар би ико поверовао, звучи потпуно неубедљиво. Сама прича не дозвољава такав расплет. Она има своја правила. Приче не воле хепиенде.

    Тако да сам одустао од јалове работе. Чекао сам да ми се клинац јави, па да се договоримо шта и како даље.

    Али ништа више није стизало у мој инбокс са његове стране. Слутим да неће ни бити неког његовог наредног јављања. Долијао је, зглајзао, полудео, или шта већ.

    Штета. То је била моја последња прилика да упознам неког од фиктивних јунака моје прозе. Па да му помогнем да се са збиљом амалгамише, у клетој јави оваплоти.

    Осим ако и ја сам нисам фиктивни јунак.  

    Гудбај.