Analiza pesme Majstori, majstori pesnika Aleksandra Sekulovića
MAJSTORI, MAJSTORI – Aleksandar Sekulović
Majstore zatekoh na krovu stare kuće
Menjaju slomljen crep
Majstori na krovu, majstori unutra
Majstori, majstori
Ko vas je zvao
Zašto dirate moj crni krov
Na kome stoji roda bela
Na kome raste trava kudrava
Moj krov u podnožju dugog veka
Zašto ste mi kuću zauzeli
Zašto ste napali čekićima, ekserima, četkama, bojama
Majstori, majstori
Izlazite
Pustite me da sam kuću uređujem
Ne čuju oni
Ukucavaju moje kosti
Farbaju mojom krvlju
Iznose iz mog srca nameštaj stari
Nepodnošljivi majstori
Njih trideset na meni jednom stoji
Kažu
Doći će čuveni gost
Loviće maglu po šumarcima
S tvojom će se kućom sudariti
Mora da bude kao iz bajke
Evo tebi ogledalo
Češljaj smeh u njemu
Lice ti je poduprto železnom tugom
Majstori, majstori
Šta ste to učinili
To nije moja kuća
To moj gost nije
To više nisam ja
* * *
Legendarna pesma Majstori, majstori, poznatija i od pesnika samog (što je teško dosežan cilj svakog pesmotvorca), u istoimenom filmu Gorana Markovića bravurozno izvedena od strane Aleksandra Berčeka, teatarskog i filmskog glumačkog majstora i barda, naoko je zapečaćena u nekom dobu minulom, koje se tiče anala, ali ne i analogija sa savremenošću koju živimo. U slučaju ove pesme još jednom smo svedoci da postoje jezičko/misaona sačinjenja čije se trajanje ne svodi na epohu u kojoj su nastala.
Najpre se moramo zapitati ko su majstori iz Sekulovićeve pesme?
To su, dakako, toliko odmah raspoznajemo, nekakvi eksperti, služinčad poretkova, opunomoćena neograničeno, sa neupitnim abonmanom da bilo koga od nas (tebe, mene) mimo ikakvog protokola zaskoče i potom obrađuju, po nalogu što ga dobiše od strane instance koja nama ne duguje ni objašnjenje niti ma kakvu milost. Dakako, sve s ciljem da nas prolepšaju i poprave. Srede.
Dakle, došli su ti nekakvi majstori, bez najave, mimo naše volje, kamo li dozvole, da majstorišu, operišu po našem malom zabranu, po našem biću i njegovoj slobodici, sređujući nas da budemo „kako valja“. Oni nas fino restauriraju, delju i testerišu, peglaju i ravnaju, šišaju i srubljuju, preuređuju naše imanjce po njihovom nacrtu, tako da na kraju deljanja „bude kao iz bajke“... jer po nekom nama nedostupnom proračunu tako treba da bude, tako je projektovano po merilima nadređenim svakom podaniku, te tako i lirskom junaku ove pesme, koji skrajnut negde, u šumi nekoj, obitava.
Tu, u njegovom lepom naivističkom azilu našli su ga majstori.
Po ovoj pesmi nema margine na koju izmaknuti možemo biti svoji, biti autohtoni, biti na sigurnom, izuzeti od intervencija što ih neka komandna sila sprovodi po samo svome nahođenju.
Šta se dešava sa lirskim subjektom ove pesme, kako on reaguje nakon početne zbunjenosti? On se fino obraća, mirno, bez pobune, premda i bez poniznosti, on lepo moli, i ponešto pripitkuje...
Zateče on na krovu svoje stare kuće majstore koje nije sam zvao kako menjaju crep. Razmileli se ti radini marljivi termiti, zauzeli sve, i odozgo i iznutra, bez dopuštenja čovekovog, vlasnikovog, eno ih na krovu, eno ih unutra opesdnutog doma, koji značenje ima čoveka samog.
Pita ih autohtonac vlastan na svome domu: „Majstori, majstori, ko vas je zvao?“
Pita zašto oni diraju njegov crni krov (po njegovom hiru i volji, ili po njegovoj sudbini CRN) na kome stoji roda bela, na kome raste trava kudrava...
Jer šta je to? To je „krov u podnožju dugog veka“ – krov, dakle, koji je odraz života samog. Zaštitna struktura koja nas uramljuje i objašnjava.
No u podnožju dugog veka... zastanimo malo nad tom sintagmom, radi ozarenja... to je izuzetno složena pesnička slika, sačinjena kao kontrapunkt, jer ni ljudski vek ni vek kao kalendarska kategorija, ergo – fenomen znani kao vreme, nemaju pojavnost u materiji, nigde ljudskome veku ni podnožja ni vrha, jer nije posredi ni kula ni planina, a tvorac rečenog jezičkog sklopa samome vremenu, nevidljivom i jedva pojmljivom, ovde daje vidljivost, odraz u fizičkom svetu, tako spojivši materijalno i nematerijalno u jedan oblik (što samo u poeziji bivstvuje). U toj začudnoj slici-tvorevini kućni KROV se nalazi u podnožju veka, i to dugog, koji se nagomilao kao planina, ili uzrastao kao bedem grada. I ljudski vek i sam krov kuće time dobijaju neko teško odredljivo ali neporecivo dostojanstvo. No sama pesnička slika ostaje krhka, tanana, opsenjiva, razgradljiva na elemente koji je čine, pa opet u njihovu celinu sastavljiva, te je time dejstvena, dinamična.
Jedna od najizrazitijih moći poetskog govora je baš u takvim sublimacijama, u spojevima začudnim, u igri mimo tvrdih razumskih i kosmičkih datosti i pravila... u pomeranju izvan svagdašnjeg pojmljivog. Na taj luksuz, sve su prilike, samo pesnički govor ima pravo.
U pesmi, dalje niz stihove, lirska junačina nastavlja svoj solo bez odaziva, taj šapat monade, monolog dični, zapitkuje on te majstore smelo zašto su mu kuću zauzeli, zašto napali da četkaju i čekićaju, pa onda odvažno, vokativno, „majstori, majstori, izlazite, pustite me da sam kuću uređujem...“ no gluvi su majstori, ne konstatuju oni drsko govorništvo tog trpnog objekta (sluti se da su marljivi, orni, veseli), načisto poslovni dejstvuju u okrutnosti, no bestrasnoj, kao da to okrutnost i nije oni (kako veli žrtva, kojoj ni status žrtve nije dat) –
Ukucavaju moje kosti
Farbaju mojom krvlju
Iznose iz mog srca nameštaj stari...
Te tako, osim što dotičnoga fundamentalno i elementarno fizički obrađuju, majstori ga i obezljuđuju, jer nameštaj stari što ga izbacuju iz njegovog srca prefinjena je jezička figura koja predstavlja sve ono što je pojedinčevo lično, stavke koje ga čine onim što jeste, njegove slike, njegove uspomene, njegovi sentimenti, misli, zapažanja, njegove praznine čak, njegovi padovi i gubici, greške i porazi, njegove boli i tuposti, ushićenja i ganuća...
Čovečuljak pesmin, jedini čovek u pesmi (jer mada su i majstori tu, kao i gost koji se pominje – oni jesu neosporne pojave, ali tu čoveka nema), konstatuje neljudsko stanje, zbivanje neprilično fiziologiji i ontologiji čovekovoj, saopštava da –
Njih trideset na meni jednom stoji (ili sedi, u jednoj od verzija)
Dolazi do obrta, progovaraju najednom majstori, kažu:
Doći će čuveni gost
Loviće maglu po šumarcima
S tvojom će se kućom sudariti
Mora da bude kao iz bajke
Možda su gluvi, ili oglušljivi, no nisu beslovesni, reklo bi se da liče na ljude, barem posedom artikulisanog govora. I eto ga, tu je razlog, objašnjenje modusa tog dejstva po posedu nečijeg života. U tome je kvaka, dakle, Čuveni gost, po svome hiru, naići će tuda, sve su prilike biće naoružan puškom, no loviće samo maglu po šumarcima (ne tek eufemistički, već i pesnički, u svakom slučaju bezazleno, bezmalo detinjasto) – sa čovečuljkovom kućom će se sudariti taj gost, vele majstori, samo radi njegovog ugođaja kuća ne sme da bude neugledna, nego kao iz bajke...
Valja obratiti pažnju, gost niti će se sresti sa kućom, niti će na nju naići, biće to sudar, udes.
Nevažno je šta kuća predstavlja vlasniku (kakav je njemu njegov dugi vek), njegov je svet rasposedovan, njegovo biće konfiskovano zarad upotrebe poželjne aparatu što služi ČUVENOM GOSTU. Sve je tako ljupko, samo po sebi razumljivo, jedino što u tome svemu ni čoveka niti njegove slobode nema.
Jasno je, pesma Majstori, majstori je fascinantna minijatura u kojoj su česticama reminiscencije prisutni svi progoni, inkvizicije, Orvelov roman 1984 i Solženjicinovi gulazi i Kišova Grobnica za Borisa Davidoviča.
Mada je sve što je u ovom pevanju dotaknuto naoko frivolno, meko, neškodljivo, u semantičkim slojevima nazire se dubina apsurda, užasa, pretećeg izvrnuća i čudovišja za koje su maestralno sposobne čovekove zajednice, društvena zdanja i uređenja.
Pesnik Aleksandar Sekulović u ovoj pesmi referira, dakako, na ono vreme u kome je on živeo i pisao, kad je po obrascu apsolutizma ondašnji Čuveni Gost iz svojstvene mu lepe dokonosti pušku prtio i lovio po šumarcima, a kojekakvi majstori prethodno pred Gostom sve sređivali, nameštali lovinu, jelene kapitalce i najguzatije veprove za stabla vezivali, da ih lovac sasvim spontano u svom zanosu odstreli, bez mogućnosti da omaši. Postoji legenda da taj iz domaće povesti nam znani Gost, Najveći Sin Naših Naroda & Narodnosti, ne mogaše da promaši nijednu metu, jer su kuršumi služničadi njegove (majstora) iz potaje doletali, sinhrono su oni Čuvenom Gostu pripomagali iz prikrajka, pa bi ubiveni jelen često bivao sa dva ili tri metka dokusurivan.
Dočim, čuvenog gosta ima po svim vremenima i mnogim zabrđima i šumarcima, naročito po zemaljskim krajinama hudim, te tako za njega čujaše i znaše nebrojeni, kao što i mi današnji i ovdašnji za toga istog sagraila doznajemo i uveravamo se u njegovo tu-bivstvo, spremni da budemo živica za šišanje, ili pak nespremni, sa takvim statusom nepomireni. Kako ko. Tačnije – retko ko. Najčešće nešto kao ko-ko-da.
Evo tebi ogledalo
Češljaj smeh u njemu
To nam uputstvo i nalog neprestano daju majstori, budi glup i nebrižan, samo u tačku svoga odraza bleni, bavi se najneškodljivijom grimasom.
Lice ti je poduprto železnom tugom
To su gore u pesmi majstori dobacili na kraju. Nehajna konstatacija, s nešto poruge, pre nego prekor. Biće da tu ima i malo humora, pa i kap ljudskosti. Ili bar obezljuđene lakoće. Odgovarajući im, krikom, vapajem, preuređeni čovečuljak između ostalog veli ili viče – To moj gost nije; i to je možda važnije od krika u poslednjem stihu koji glasi – To više nisam ja...
Onaj koji njegovom (po ljudskom poimanju samo njegovom) kućom gospodari i meru joj kroji i prekraja – čovečuljkov gost nije, i eto najvećeg apsurda. Sve bi to i ostalo zauvek samo apsurdova tlapnja da Čuveni Gost nema armiju svojih majstora. Ta armija termitskih argatnika gricka i tarupira stvarnost po zadatom im ključu, mrči i razglavljuje, renda, masakrira, preinačuje, razobličuje.
Sekulovićeva pesma Majstori, majstori na lakonski način, lapidarno i arlekinski (moj crni krov na kome stoji roda bela) markira situaciju nadređene totalitarnosti crne do slepila, smešne po svojoj suštini, jer je nakazna, izkezečena naopačke, sva ukrivo izglavljena, suštinski čoveko-poništiteljska, i svakako svakim svojim detaljom lažna.
Ova je pesma jedan lepo stilizovani užas, jedna humoreska od koje se suši kičma.
Što je dokaz snage književnosti kao takve, poetskog iskaza ponaročito. Jedan od sjajnih primera maksimalne semantičke sabijenosti, sažetka drenovog. Imamo čast što je deo naše tradicije, na našemu jeziku satkana.
