ВИНО, Иво Андрић

 

ВИНО – Иво Андрић

 

 

 

         Мислим о свакидашњим обичним стварима и о радостима које имамо од њих. Мислим о вину. У овом тренутку не знам шта су песници рекли ни шта мудри људи мисле о њему. Оно што песници говоре то је као ветар, а о мишљењу људи не вреди водити рачуна, јер се не живи од мудрих људи ни због мудрих људи, него мимо њих и против њих. Ја говорим само о стварним радостима које су вечите, јер су једном постојале. Све оно што ја славим овим речима, прошло је једном кроз моја чула и моју свест, обрадовало ме и окрепило и оставило ми мисао о себи као једину стварност. Једна од тих ствари је и вино.

         Идући уназад у сећању, не могу да видим откад носим његову слику и изговарам звучну реч која га означава. То није оно црвено вино што се види у невешто насликаном крчагу, изнад врата крчме поред које смо ишли у школу; ни оно бело које је остајало у чашама, иза госта; ни тајанствено причесно вино које се више наслућује него познаје. Прво право вино из мог сећања, то је оно из библијске приче о милосрдном Самарићанину. Вино, помешано са уљем, којим непознати пролазник испира ране страдалнику. Ту сам му, чини ми се, први пут осетио вредност, снагу и смисао. После, прошла су поред мене многа вина ове земље. Славна, негована вина винородних крајева, што спавају у земљаним судовима или глувим забреклим бачвама које не одговарају на куцање, чувана као експлозив или тајна реч. Сеоско вино које нама у свету имена, него само надимак без славе. Племенито вино које се полако и побожно приноси столу. Сиротињско вино које радничке жене доносе са ручком својим мужевима на грађевини, које се пије из флаше и иза којег се надланицом леве руке бришу влажни бркови. Опасна вина наше младости, убога, лажна, дивна вина ђачких година, која су била само слика наших унутрашњих пијанстава и заноса и која су прошла са тутњем нашег пулса и шумом наше крви неповратно у заборав, где им је и место. Успомена на једно од тих вина остала је ипак у мени, и носим је као топлину сопственог тела кроз брзе промене догађаја и хитрих годишњих доба.

         На једном острву у Средоземном мору остала ми је недопијена докраја тешка чаша, на столу од камена. И данас, после много времена, ја могу да загледам у ту широку чашу и да на сјајној површини вина видим перголу са окрајком неба и да наслутим жив и нејасан одраз мога лица и поред себе сеоску девојку која говори гласом из груди, поправљајући косу и извињавајући се: „Имамо само сира, хлеба, маслинки и вина.“ У то мало светле течности  – колико гроб да се прелије – што је остало иза моје утољене жеђи, ја сам некад могао да утопим не само све што јесам, што сам био, видео и знао о животу, него и сва вина овога света и свет сам са свима променама и свима створовима и људима, живим, помрлим и нерођеним.

         Дуг дан на летњем мору, вино, хлеб, маслинке, и насмејана жена са топлим гласом који долази из груди. Па то је било много више него што је мени изгледало да треба за мој кратак век без рачуна.

         Али шта је недопијена чаша коју сам оставио једног лета на острву! И у овом тренутку у мојој свести она сја и блешти златним површинама до у бескрај. Па ипак видим, са сваким даном све више, како та пучина полагано остаје иза мене и осећам неумољиво јасно да је целокупно вино ове земље само мртво, затворено море из којег треба тражити излаз у океане што нас чекају.