Vraćam se u progonstvo, hodanjem ne pronađoh put.
Kap sam čoveka što je pala.
U jezgru se diže brdo
gde me potera ostavlja da stojim sa hrastovima noći
na uskom kraju neba, svedok daleke
raskoši zvezda
i njihovog puta kroz velika iskustva
saznanja i moći.
Pod njihovim ćutanjem osuđen sam
na jedno malo čudo:
prisustvo glasa u oku.
Iz slojeva drevnih gnezda
čujem evo pevanje ptica,
pesma je mom viđenju sud.
Mirišem vazduh obale i nešto nevidljivo teče
iz pobočnih čvorova tame,
tuđe me uspomene skole kao da su moje
i kao da sam sasvim drugo dete
koje pamti sve večne slike:
ujed glasa me peče
i želim sa svetlošću da počnem
prvog mucanja igru.
U poroznim spratovima krečnjaka
šapuću očinske škole
mudrog arheopteriksa koji prve govorne mreže plete
da noćna sunca u njih ostave
nesavladivu ikru.
Hteo bih da se sklonim od vetra
koji okreće brdo u meni
i otvara vrata na provaliji šume.
Zidari mraka mi nude
među stablima sobe, i mati vladarka čeka
da čuje imam li glasa da odgovorim
divljoj ženi
koja pitanjem presreće strance,
pretvara ih u grdobe,
ili pušta duboko u podneblje majke i naručje mleka.
Hoću da uđem, prihvatam slepilo usred
ptičjeg vriska.
Tamo, iza ove šume, zvezde
su krupne i bliske.
