iz rukopisa ASTRALNA MENAŽERIJA
0*O*0_*_ČEKRKOV ŠNJUR
Kad se jednom domogneš pod zvonikom greda.
Računaš da gore je utroba velike satnice,
vlačezi, klapne, zubi instrumenta, gore su struje,
žile gromobrana, visinski lahor, golubija jaja.
Brojaćeš u zrno kako rade sati.
Prozračiće te strahota traćenja, kao da to nisi činio
prizemno.
Vaj, širok li je nehaj.
Vetar pišti kroz orgulje razvalinu fuge.
Molićeš zvono da se klati po merilu sati, stravu da razagna.
Kad gore dospeš nemoj vek svoj
u ništa da prospeš.
Ili putuj šarom, prošetaj priglavke.
Vidi čega nema.
Prispeš li sutra u bes Arabije zevni ka kiši koja odsustvuje.
Sebi zadaj ranu, ne čekaj na druge.
Onamo su britki sabljaši jahali uzduž i popreko
ničijega peska, seklo se onamo samo radi bljeska
vitkoga sečiva, za lov na sitan život vežbani sokolovi.
Onamo nisu prišli egzorcisti, samo pasji lelek žena
štreca zloduhe.
Niko se, ni ptica, ne uznese iznad podnebesja, i šiljci kula
jalovo strše, smrzivači puni skupog leda kolo vode.
Kupi trbuh plesačice, puši iz čibuka, pa magla odatle.
U Sibir pun vode, na Altaj, Kamčatku.
Zemlje crno blato tupom smrću drema.
U Japanu kult katane još strši iz creva, mrenje je
svečano, samuraji namačkareni za snimanje
filma lažno buše šupalj bušido.
Vratićeš se gde si nekad bio skućen, čučati kraj pećke.
Kad se tvoja avet smesti u tvoje telo setićeš se
da nisi proklet.
U dvorištu narastao je čardak, samo da se na kotur
namakne pajvan, da sedneš u korpu i teret samog sebe
uvis vučeš s mukom.
Iz temena ti drhti napeta strela vertikale.
BIVATI U RITMU SKRIVALICE
Poneka dragocena reč izgubi se u rulji izgovorenih.
Paketi slogova, šleperi sintagmi, nanosi uzvika,
grgot katodnih cevi.
Reč se otisne i odnese je lavina.
U sebi nadnet nad njenom nemuštom senkom pitaš se
zašto je, kako ti se činilo, naročita, po čemu značajna.
Zar je nešto otkrivala, nešto zakučasto, neuhvatljivo,
ili je samo ukrašavala sirovu bujicu sveta, bila kresta
od pene na vrhu talasa.
To je samo igra prizraka, kažeš sebi, refleksni trzaj
nedosanjanog priviđanja, mali halucinogeni odskok,
no taj zaključak ne rešava te slutnje.
Jer moglo bi biti da postoje reči koje su kao niska perli
polu-dragog kamenja. A ako je nešto drago – onda
vredi. Makar bilo polovično. Polovno. Prepolovljeno.
Hm, jezik izvan ekstaze je jalovina.
Koju razmičeš probijajući se, vrludavo, neprestano,
ne bi li pohvatao one polutale reči sa nešto čari,
što nose nepouzdani sjaj opsene.
LIMBURG MESEC
Zagledan u tmurooka nebesa napipavam promer
između konačnosti i trena ove zbilje.
Red je da se nakanim i svoju celokupnost
saspem u naprstak, da se zbijem, dozovem, okupim.
Bodrim sebe, ovakvog kakav sam, u raskošnim
ritama odustalosti.
Da je to izvodljivo rado bih bio Toma Palčić, pa da se
zavučem u čarapu, škiljim ka svetu okicama
prasećim, odahnuvši jer san pobeđuje.
Jeste ovo kraj satrtoga kalendara, ali nije ovo decembar,
nego je neko vreme u ispražnjenoj beloj sobi
bez ivica, bez senki i ma kakve dubine,
interval koji je nekad služio za sprdnju.
Desiće se to u limburgu mesecu, dopašće ti
krupna srećka, opašće grdni vodostaj, a posle limburga
sinuće odmah maj, osuće se nevenom i različkom.
Siroto mokro tabanište ode niz prugu.
A mene tamo neće naći, ako slučajno ode
da me potraži moj ravnodušni zavičaj, s njim
moja ponjava kojom ogrnut plešem noću
dok polazim po gutljaj, nasušni, pun iskonske žudnje.
Naprečac će mi biti javljeno da sutra počinje.
Limburg mesec?
Ne.
Počinje slavlje. Počinje ispitni rok.
Masovno progledavanje i epifanija.
Počinje da do svoje prave mere raste šuma.
Ishodište otpočinje. Počinje da radi lečionica.
Počinje ono, a sve drugo se završava.
Biću zatečen. Zauvek pao s kruške, večito nepripravan.
Verujući da ću se za zrnom nade provući
kroz iglene uši.
><<>:O!O_FATALMORGANA
Svetlost izvodi male smislene pokrete negde pri dnu
očnog kapka, u delti kapilara što kao škrge dahću.
Biti biološka supica, biti srećan.
Biti budan, kao da se propinješ na prste ne bi li ugledao
nastupanje preobrazbe ove svepostojeće izmaglice
u nešto neslućeno.
Obznana došunjaće se neprimetno, smatraš, niko polu-živ
neće osetiti prasak, ni napipati potres, ni onjušiti plam,
a samo poluživot posvuda se belasa.
Iza narkotizovanog boravka ostaće trina pod noktima,
utrnulost i nažuljani laktovi i osmeh krokodila
koji se rasplakao nad sirotim vekom
što ga nemilice troše svi ti obdareni božjaci,
masivi narodnih masa čiji su dani tranje, godine tovari šodera,
sekunde praporci sasuti u kap mozga.
Žeđ krstari levom hemisferom, mada si je preorao
vinima i opojima inima, mada zalivao solju jadranskom,
krstio suzama zbog detinje zanoktice i ljubavne uvrede,
lovio hrtovima iz debelog rečnika, zakleto,
neodstupno.
Nikad se nećeš nalokati sveta, uviđaš li, nikad ušuškati
sa dostatno lisnate monete, kadikad osmudićeš volju
za podnošljivost, no iznedriti nećeš spasonosno gađenje,
nikada svojski razjapiti veličanstvenu veštinu mišljenja,
ni zadobiti stvarnu moć govora, ni u srce mete zabiti
nepatvoren krik.
Nedovoljno. Besprestance mrmoriš. Da nedovoljno je, uvek je
manjak, vazda sitnina, huda praznina.
Hropće, vajka se, škripi i škrguće neuslišenost vajkadašnja.
Bubri gorkost. Navire kiselina.
Kad spala s nogu stigne lepa vest, strovaliće se
u ružičnjak. Muklo ćutaće blaženstvo.
No biće jasno: valja da završiš sa ujdurmom oko smisla,
najzad prekineš da tumačiš čarke svetlosti.
>:< PESAK ZA FANTEA
Zastavši na bulevaru prošetah dvogled po panorami entropije.
Tek da se uverim, potvrdim, da nijedna tačka vidika
ne znači pravac, ma koji prelaz nije most,
nijedno agregatno stanje nije živa voda, po šumama i gorama
ne reve ni živina ni divljina.
Ne pitaj se kuda, nego zašto, rekoh nekome, pa se prihvatih posla
uobličenja gnjecavog apsurda u bilo kakav motiv.
Utom je zalarmao osećaj da me neko posmatra, ono slavno
šestočulno grčenje koje davno zapustih prekopavajući urvine uma.
Divno poživotinjen znao sam da taj kibi iz prikrajka, postrance,
no prodorno i drsko.
Obazreh se preko levoga ramena munjski kao ulašteni samuraj,
kad tamo plastični maneken stoji, bez glave, odeven kežualno.
Ne krijem, u titraju magnovenja očekivao sam službenika
sa trometarskim rasponom krila, blaženu božiju avetinju.
Ili bar strvinara, orlušinu Prometejevu, ili golemog slepog miša
sa bizonskim rogovima. No ovo od svega jeste čudovišnije.
Tri razlomka sekunde odjekivali su smehom.
Kako sam ja meni lud i divno neuzemljen!
Kao rashodovani cepelin, kao onaj isceljen od lepre jednim
dodirom, kao nesaničar srećan na samrti, kao delovođa zapisa
o čudima. Tik do mog stopala, spazih, naduven pacov
u slavi raspadanja, a na panou firme Hemfri Bogart
u kišnom mantilu, srk viskija mu između razmekšalih usana,
mrtvosanim očima ispod oboda borsalina zija on ravno
u moju čelenku pod kojom svet se krčka.
Od svih nas ovde ko je od koga nestvarniji – zašuštah
u tačnom pravcu, oštro kao da pitam prah.
Zašto bih ja kada ni Fante nije dobio odgovor.
Na kraju dana i sveta eto me u parku, skljokan, odmaram vid.
Vrane umeju da skakuću, ne samo da kroče kao profesor Hegel.
Nema druge nego da razgovaram sa svime što prisutno je.
Voleo bih da se udružimo – rekoh istoriji svog kretanja
koju zatekoh na peronu.
Naokolo puna kapa svetine, njima tužno više ne pripadam,
portparoli mladosti me ne zarezuju, džeparošima nisam pik,
starudiji moje podobije ne prija, žbirima i pandurima
ličim na mrtvi ugao, glatku nevinost.
Smem li da začikavam sveprisutnog, vredi li da vapim: hajde
reši začkoljicu, molim te popravi ovaj kvar.
>_!_<POBUNA
Nastupio je prevrat protiv ubojitog leta, uznemirila se
okeanska masa lišća na do maločas ćutljivom drveću,
šumori naraštaj džinova kraj kojih nebrižno
prolazimo mi glavati mekušci.
Žestoka će biti osveta oluje, jer odista bila je
nalik na mučilište celcata žarka sezona.
Žedni su atari i sagorela trava, žedne ptice koje nemaju
česme i pojilišta, sve žudi da se gnevni izlije dažd.
Već se strujnim kolima pale nebesa, dambara kavalerija
Ilije gromovnika kojemu onomad beše imendan.
Nisam usplahiren, mada bi valjalo da me briga skola,
jer moja je kuća krta hižica, krovne joj lastavice klimave,
sred crepa zjapi rased.
Znam da nadjačaće me ova vremena, ove proste
kaskade sati, pa tako nevreme za mene nije strahota, neka
skrši i potopi šta god mu smeta ili mu donosi ushit.
Gust kao lava u pokretu ovaj je magični azil
u kome obitava prostački krotki puk, čitava ova neman
kojoj je ime bližnji.
Kako je gorko odsustvo metafizike, kako je
nepodnošljiva paradna laž da vascelo je biće molekularno,
pusta tvar razbokorena.
Valja mi se opasati sečivom, zajahati orkansku bedeviju
pa u jurišu poseći mrska čuda,
prostornu ograničenost i skakutavu sekundaljku,
svemir i nemir, crvlji rad, uzaludnost truda.
Na trik pitanje: zašto je čujna nevidljiva harmonija
odgovara se prepredeno: zato što je
osetna neopipljiva ljubav.
<&$&>SAČUVATI:
Prisebnost i odsebnost, malo jina
ništa jang
prag iza koga je sloboda a pred njim truplo
zlog futurizma lupka glavom ovna
u krhku pregradu – to zatvorski poštar doneće ti
za tvoje misli policijski red
U svakom džepu sačuvati kamen soli
utuk za bljutavost
prištedeti oko iz koga kaplje čista okeanska voda
Nipošto ne čuvati špiglo ni domaće zrcalo za ogled
na njemu cakli se propast slike i zuji obmana lika
Spaliti imenike
da ne trunu
Naći napuštenog vunderkinda što su ga čuvale samo
majka i bajka
da ti pripazi nebo nad jezikom
pa se zavući pod pokrov sa pesnikom
da bistrite stavke za jelovnik smrti odsudno kao da vas
samo još zadnji sat na zemlji od nje čuva
Pa neka reč odleti od uva do uva
onamo u dosluh sa prvim rečnikom
beskrajnim a manjim od dva slova
Sve će sačuvano otuda jednom poteći isponova
~>~>SKRIVENA LUKA
Gde ne mogu stesati dvor ni dići šatru
iskrcao sam se hvatajući jedan za drugim trajekte
što preko vode rastežu trajektorije
ravne poput misaonih metaka, sve verujući da ću se tako
prikrasti sebi iza leđa.
Lavirint lutanja je neumitna spirala, pomislih skliznuvši
uz vetar iz Vela Luke u Skrivenu Luku.
Da budem tuđin ništa me ne preči, da skupljajući
trunje raskoši tovarim bisage suvenira, no meni je do sklada,
do upitomljenja i patine ovdašnjih vekova i godina,
koje nemam, ja sam za mimikriju
zlatotkane ljubavi i iskustva, za umilnu belu laž
o prisnosti sa svime i svima.
Na tihoj se vatri u meni pirja želja da se skrasim
na ovom šeširu što pluta niz Jadran, nadolaze misli o
uzvišenom bivstvovanju sa jatom plemenitih misli,
tom blagu dokonosti starog filozofa što sanjari ispod smokve.
No nemoguće je to, razaznajem već trećeg dana
dok obilazim marinu u suton, mada bih sasvim prosto
mogao postati podstanar i mali od kužine.
Nemoguće mi je staniti se tamo gde nema bogomolje
za moga krsta znak – shvatam to bezglavo mlad,
detinjski zabezeknut mirakulom spoznaje, otvaram škatulu
uspomena već uvelih, dospevam u zrelost
odmah teskobnu, nalik na bokove lađe obrasle u dagnje.
Ja nisam, dakle, vlastiti samostalni hram.
Mene bi tako neogrnutog trpko uživanje rastočilo, mene
prognanog u svoju inokosnu dolamu, gujinskog
vremena svlak.
<~o~>
Spremam se za odlazak sa lastinog kontinenta, gramzivo
zaljubljen u ovdašnji sev britke obdanice i crno mleko
okeanske ponoći od koje huji Posejdonov
mrazni dah, moram istrgnuti od svoga mesa i mesa
moga sjaja tu ljubav kiklopsku, roktavu kao
Kirkini krmci, svoju sinkretičku ludost obezglaviti moram,
vraćam se vlastitom bitku u slavi pobednika,
da odrekavši se slasti kleknem na jedno koleno pred
oltarom, kao vitezovi čije je zlatne perjanice
zaplenio let, evo na obali čekam vitki katamaran
što bi se mogao sred pučine rascepiti na dve pole i sretno
razleteti na pet strana, svaki po krišku moga bića
odnoseći bestraga, evo me mladog kako okapavam
zlatnožutim znojem pravoslavca koji se zbiva
negde gde mu nije pokoj, evo me kako troprsto
šaram po pesku koji je vrhunski sažet
kao zvezdani prah.
!_!
Otišao sam u nepovrat a još me eno tamo.
Moj durbin prokrupnjao se kao vidik avijatičara, tu gde me
već nema evo naknadno živim svoju bestijalnu smelost,
vraćam se avetinjskom letovanju gde sam sebe
dočekujem na doku podsmešljiv kao nihilistički bog.
Moja minula mladost leži na pesku kao specimen,
voda mi jadranska curi na gluve uši, duša blaženo hlapi
zablenuta u plitkog neba svod.
O kako sam radostan i bezdoman mogao
mirno rušiti bizarnu konstrukciju trajanja, jedva kadikad
pomislivši na čardak sav od merdevina kome je ime
domostroj spasa, lagano sam mogao zidati
tornjeve Ajfelove neizgorelim palidrvcima šibica, pleviti
šiblje praznog odsjaja ispod svetionika, lagodan
kao nepogoda mogao sam u prašak samleti kulise svoda,
niz pusto Lastovo kotrljati slovo, mogao sam biti
od trava vrač, jutarnja magla u klepsidri, kraj vina
što u bačvi grezne čekati moje nerođene majke porođaj.
Nije suđena ta mi zgoda, sa oproštajnog broda nisam skočio.
Svoj obistinjeni sjaj unazad kroz vreme ljuljuškam,
letim na krstu sklopljenom od dva prsta, raspričan ophodim
rasparčani zavičaj.
X*x*<:::>
Moje je poprsje na postamentu u snu me kljuvalo sinoć
po belim očima, po lažnim moćima.
Nekad sam živeo u petrogradskim noćima, režiser filma
naravno Dostojevski, plesali smo Prospektom Nevskim
mjuzikl Smehotres Tragedije.
Ko god me nije pitao saznade da sam rođen
na Lastovu, ostrvu svetskog okeana na kome obična je
svetlost hrana, gde smola minuta prokapava
sladostrasno, gde nije prekasno ni kad je kasno.
Moja je huda ljubav za blagi svet neslana a masna,
no luckasta fantastika nije opasna, svi su me zauzvrat voleli
kao što se lajkuju Gagarin i Lajka.
Rešena tajna: Rusi sami sebe boluju.
Krompirovom se rakijom truju, za smak
crnog sveta mole i snuju obrt ljubavi iz užasa, no svi mi
više nismo rasa, već roblje obmotano
hrpama uzdi i kajasa, oslepljeno lapsusima i gresima,
praznim mislima, mrtvim pismima, obeznanjenim snima.
Opako sam sam, sam i još samlji jesam, u plitkom snu
insomničar sam besan, unikat jer niko sem mene
ne psuje Sunce molovano, niko se
mrzlog mraza ne užasava, ali mene i moje Ruse
jeftini zanos spasava.
U umu vraćam se Skrivenoj Luci zapuštenoj u halabuci.
Eno me onamo lišenog krsta.
A ja ne umem biti ta vrsta.
Gde sam se rodio nisam se zgodio, gde preporodio
nežni se bol oplodio.
Na ostrvu sam bio, već mlad a tek gnjio, dane sam
lastavičije prebrojao, ali sav u njih nisam stao.
SRASTANJE
Evo, s površine hvata se led, tu gde sam letos
visio dupke ka dnu, da rastumačim
šare na mulju, pismo vodenih struja, tajni slučajev
šifrarnik... vrebao sam neočekivanu misao
koja putuje mimo okamenjenog obrasca, računajući
da kadikad suština se iskrade čuvaru ispod skuta.
Ovako mlad led je isprva mreža kapilara kosmičkog poretka.
Nije još ni beličast, a uskoro će mermerno sed
da predsedava, kao i uvek ćuteći, ne zucnuvši ni jedino
ono muklo slovo o apsolutu.
Boravim na zimskoj plaži odasvud čvrsto stegnut
kleštima zime. Načujam kako pucketa.
To tik do mene radi rešeto, tako smatram, razvejaće sitnež,
predočiće par krupnih stavki.
Poneko zrno valjda održaće se nad prazninom, pokoja uš
što se predano bavila papirologijom.
Da ako je stigla da okrilati. No njena propast njena je stvar,
njen kvar i ispravka, rad i ostavka.
Da se ne lažemo – strahovito razdaleka je breša,
sve će da prorešeta.
Kad neprozirni led zacari zajahaće korito
ovog sirotanskog dunavca, i eto pravca: ko nazuje sečiva
moći će uzvodno, ka prevodnici, i dalje, u sudar Švarcvaldu,
dakako i nizastranu, sve do delte, bude li snage i mraza
pa da led okuje barže udno Zemuna, glečer da ka moru
klizi slobodan. Ima li takvih putnika?
Ja nisam od srebrnih surfera što ih je nacrtala
lepa laž, iz svog loga motrim ptice selice, izduvavam dimne
signale čuđenja, grejem se na divljenju, bestidno.
Maštaram: eh, kako bih uklizao u plićak crnomorski,
plesao sa rodama kojima tu je stanica na raspuću...
jeftino pazariću od gofera lađu, satkati jedra,
uvežbaću kobilicu, stesati vesla, pa zaploviti nigdinom
po rutavo runo, mladom prvinom niz vekovečje...
upregnuću tri Gilgameša skovana od olova mekog kao duša,
i vetar od šiljaka klinastog pisma i smeha besmrtnosti...
pa da me voze sve do današnjeg dana, u kome evo nerešen
mesečarim i u grudnoj košari pesmu izvijam, ni kosovu
ni gavranovu, ni lovčevu ni kukavčevu, bez glasa.
STVARI KOJE JE I GUGL ZABORAVIO
Deda je pušio Zetu. Misli se na filter Zeta.
Baba je pasla travke marke filter Jugoslavija a ujak ložio
king sajz Zodijak.
Ja sam im do trafike trčao po nova sledovanja, posle krišom
uzimao svoj tal.
Purnjao sam po kvartovskim šupama, osećao sam se
nakazno i zrelo, svojoj bandi žgebaca
bio sam zadivljujuće mator, super star.
Zato sam sada užasno mlad.
Tada su na živom zidu visila muda, a sada ne isključivo.
Inkluzivno vise sise.
Sve je u redu, svaki superstar puši cigar, starlete
dudlaju cigarete.
Zodijak je bio mrak, slavni manijak (znaju se on i gugl),
jedini koji je odigrao seriju a nikad ga nisu uhvatili.
Čuo je za njega i moj ujak, vremena se poklapaju,
dok je ovome virio iz džepa košulje, iz hobija je
ubijao onamo po San Francisku.
Ja sam detektiv amater koji je ta dva podatka
povezao maločas, pola veka prekasno. Opraštam sebi:
tadašnji idoli behu mi Bili Kid, Zoro i Dilindžer.
Na prolećnim časovima nepoznavanja prirode
devojčice iz razreda plele su venčiće od bele rade i kaćuna,
svoje vlasi koristile su kao pređu.
Meni ženske behu dosadne, usredsređen na tuču,
duvan i sitan kriminal, vežbao sam da pravim kolutove dima,
kroz veliki da proteram tri mala.
Kupio sam skakavac.
Tri godine potom fasovao sam kapavac.
Doktorka što me lečila oslovljavala me sa balavac.
Važno je da nisam bio ni kilavac ni puzavac, nego prgav
kao jazavac.
Nakon tripera prešao sam na filter LD, plavi upitnik.
Uz Stepskog vuka naučio sam da pijem vino.
Klempav kao Kami, već uvežban stranac, čisti egzistencijalista.
Iz Trsta uvozio sam Guloaz, pljuge lučkih protuva,
ujedale su me za oči dok sam baratao kistom,
ili mrmljao kafanske govorancije filozofa prezira i ogorčenja.
Oko mene skupljalo se sve više tišine.
Navukao sam se na analgetik kome je pravo ime lirika.
Ona me razlaže na kurikulum vitae, baška eros, baška
tanatos, podmukli ponos, trapavi albatros.
Avaj, potroših svoja tri minuta logoreje. Slava im.
_><_TEORETSKI
Imam jednu teoriju _ > svi sve znaju.
Zna i miš.
Jednom sproleća iza ponoći, dok sam sa kafanskom drugarkom
bistrio tričavi trač i mutio mudroslov, iz razjapljenog
ulaza zgrade istrčao je mačak i sunuo ka meni,
muški pripit spremih se u srcu da na volej dočekam zver,
no tada spazih miša što sitno baulja ispred kandži.
Živuljka mi je spretno naskočila na cipelu, kao na splav,
sklupčala se kao u kavezu, u azilu.
Nema tu ni slučajnosti ni slepog instinkta, znao je taj
da pred smrću ima u meni zaštitnika.
Ispucah drugu nogu ka glavi krvnika feliksa, beše krenuo
da sa poslužavnika pokupi svoj zalogaj.
Mačor domestikus u mene je zirnuo preneraženo, znao je da
rušim konvenciju o paktu između moje i njegove vrste.
Miš je mirovao pun poverenja sve dok se glavata ala nije
izgubila nekud u zaleđu pozornice, a potom je meko skliznuo,
odskakutao ka zjapu sa podrumima gde mu je leglo i log.
Odnekud između točkova mačak je pohrlio u novu poteru,
čekao je, znao je da sledi takav čas, da ja i njegov plen
u ljubavi nećemo ostati zadugo, ni doveka ni zauvek,
miš i ja znasmo kako stvari stoje, pijana žena s kojom sam delio
umorni govor znala je oduvek da nisam ni naoposlu
ni slučaj redovan.
>/?/<
Svi znaju svaku finesu.
Mračne tajne zaumlja, potmuli manevri podsvesti, putanje
pošasti i propasti, ćoškovi svesti u kojima se mrzne mržnja,
sve je to ispipano, pročitano.
Svaki bogovetni božjak ispod nesvesti svestan je koji mu
na čelu stoji znak.
Zaogrnuti plaštom kamuflažnog neznanja klimatamo
kroz misterion, glumatamo bespomoćnu bačenost u svet.
Svako zna da ga je ko god je hteo:
prozreo,
istražio,
u detalje razvrstao,
među smaknute fakte spakovao,
zavazda skinuo sa tapeta.
Podjarmio.
U slast ili s blagim gađenjem smazao.
Kao kućnog ljubimca privezao.
Razvratio.
Okratio.
Kao kumira pozlatio.
Na kućnom zidu izložio.
o*~O~*o
I pre nego obavismo prstenovanje mlada i ja smo znali
da jedno drugome smo mala vešala u daljini i hladna osuda.
No eto nas u ritualu, rasudu i razboru uprkos.
Pop je znao da čini krivi raspored, kumovi ličili
na korotnike, porotnike, urotnike, doputovale čak
iz drugog jezika, pojac se ponašao kao statista farse.
Na kraju izbačeni na asfalt posmatrasmo golubove kako se
krevelje u igrokazu udvaranja.
Poleteo je moj smeh u neverici, mlada me prikucala
očima mrava u obliku ljubičastih naočara protiv Sunca,
za Mesec.
Taj kraj je bio početak, a na drugom kraju magistrirasmo, oboma
na ruke ćaga s pečatom, sertifikat da je mržnja naš domen.
To je ono što školovasmo, uzgajasmo strpljivih petnaest leta,
ono što smo znali, vabili, čekali.
Mogao sam čarape preko cipela i gaće preko pantalona,
pa da odletim kao bojeva glava ravno u grad greha.
Preporučljivo je što pre eksplodirati.
Ono što sam nepogrešivo znao stiglo je kovertirano:
i najšire polje i kao krdo zgusnuti grad
za mene je skupoceni apartman samoće u kome mogu natenane
zasecati pa derati kožu skrpljenu od svega što znam.
ZRCALOVINA ILI SRČA
Staložiti misli razvejane stvar je najvišeg gospodstva.
Prestati da se kaljužaš sred blatnog plotstva.
Kovitlac tada stane, pa se na dnu brzaka
neosveštano trunje stinja.
Trajanje više ne biva milostinja,
nego plovni čun što struji senkom vrbaka.
Taj što napusti tugu lika i oblika
zar bi se vraćao nazadačke među prirodna bića,
gde oko nikad nije čista prazna slika,
kad već je kadar postojati oči u oči sa čudom otkrića
što k njemu zinulo je i zjapi.
U slapu okeanskom kad se osveste kapi
načeće taj neomeđenu skladnost vode.
Onamo kuda bezglasna značenja othode
poći će živa sila testa u kome bio je pečen.
Završni rad je dorečen.
Sledi rasprsnuće slobode.
