делови рукописа у настајању - Момчило Бакрач, у Врбасу, зима 22/23
РОДОСЛОВ СУМЊЕ
Како трепне и погине мој тиктакави данак.
Као да је окраћен, укројен.
Они што оштрили су маказе и поправљали кишобране
ступајући голим табанима низ прашину
шпартали су мојим детињством, добар су посао
направили чинећи да стрижу ножице
глатко и неумољиво.
Дан је тад био платан који се нежно руши
у филму халуцинантног успорења.
Но свако увиђа да је механизам одувек, још у идеји,
неумољиво навијен, затегнут, подмазан,
што се даље ка крају одмотава
разбрзава се као праћка. Данак је кап мора
у клокотавој крви. Ноћ је туткало које се стеже.
Радовао сам се оним кишобранцима, за мене били су
самохотке што мигоље светом
чинећи га смејуљавим, размекшавајући границе
између устаљеног и једва могућег.
Највеће чудо у свим бесмисленим шашавим вештинама
биле су кишобранске жице, жбице котура
који се рашири као крила, и ништа не шкљоца,
нигде не клеца, вода не шкрипи него капље са кљунова
у елегантној геометрији.
Кад кишобранац оде са гвоздењацима у џепу
ваљало је сачекати кишу међу сушним недељама.
Стајао сам у пржини, и ја бос, чврсто
држећи копље гранатог клобука.
Лио је дажд, био сам благословено низак, довољно
да ми не кисну колена, у напетој фасцинацији
мотрио сам како ме окружује сачуван ореол
праха довољно срећног да не постане блато.
Низ нос ми се сливале суве сузе усхита.
ПРЕЛУДИЈУМ
Карневал у астралу, Јохан Себастијан нешто ситно рецитује
никако да се заврши увод, негодујем у себи
из гледалишта на тргу
мада начисто знам да је то јутарњи окаснели сан
танак као сукрвица
али тешко је, досадно, чудо никако да се роди
никако да понестане времена за губљење
светски океан никако да се прене и помисли на суноврат
а ја откад себе знам само за одсудну оскудицу
Давно је најављена фијеста, права истинска светковина
Траје неки дивертименто и понавља се у беспрестаним пробама
Дознавши да сам страховито мали
почео сам да се сашаптавам са својим одразом у политури
тог угланцаног неизлечивог стадијума
Било је то језовито недавно, сасекао сам прве науснице
да не личим на мачорчину
А ево већ сам стасао до озбиљне ништавносги
Али често ме превари сан
па се обретем по сред слутње, коже најежене
као да је на њу избила сва електрика, рецимо душе, или поезије
или квантног лудила које се представља као физика
Слутња је убојитија од извесности
Немоћ је бременитија од градитељског полета
кад циглу по циглу и реч по реч, ноту по ноту, опус по опус
предајеш мравима цивилизације
да фино гомилају по легатима, задужбинама, библиотекурекама
док ленштина вечне успомене пландује у маузолеју
као Моцарт без гроба смеши се са гравура
има исплажен дрски поглед Каравађа, Шопенову бронзану
петопрсту пипаљку, Бодлерову зелену фризуру
Шекспирову ћелу и Шехерезадине трепавице
Шта ми преостаје осим да и ја уводничарим
све се дивећи како уждивам кресове на кремењачи
Док се непоузано будим, по безбројни пут изневеравајући астрал
који је блед као микро-филм и нема љубав и снагу за побуну
Те тако, сачекајмо да прелудијум излуди
од напетости између опсене и ватре
а стари капелник Бах навали да раздире своје партитуре
одсеца виолинским кључем главе кракатим нотама
Па ће из гротла да навре и све заглуши нечувен трубни тон
ОДАВАЊЕ ХВАЛЕ
Овај град посустаје.
Мада су боје распаљене, обични видик расипно блиста.
Трава халуцинантно зелени се крајем децембра,
то је преврат, побуна против смисла и реда,
лепота попут оне кад су се отвориле очи Хелдерлину
који беше задуго слеп од собног мрака и мрене
на старости.
Цреп на обновљеној цркви – топла мајолика
глинених посуда,
граната тиса сва од тамног достојанства
језерских дубина.
Али све је то варка.
Лаже чак и небо тешко од медитеранске плавети.
Уснула малаксалост издубила је за себе лежаљку у средишту
свих појава, разбашкарена у наркози овлаш подсећа
на одар.
У неко друго доба помишљао сам да је Моцартов реквијем
хистеричан, да је млади Амадеус умирао помпезно.
Нагло прекидајући извођења изгребао сам
грамофонску плочу шиљком дијамантске игле.
А сада, кад се смрт присно примакла и одомаћила,
увиђам да је у мешини мрења сабијена драматика, јавља се
искривљена гримаса плача, са дна грудне кошаре
диже се рика хорова што дроби и одроњава
строп здања са којим си поистоветио своје присуство,
чија је једина мисао:
увек ја... непрекидно ту...
Овај град је клопка.
Одувек у порубима његовог огртача одише
нешто гробно.
Можда је то само колотечина.
Једнолико лице безначајног.
Сада кад по овим неподношљиво познатим тротоарима
котрљам очи уверавам се да ништа није остало
од некадашњег глумљеног полета.
Не назиру се ноздрве дивљака обузете телесном хемијом,
не јавља се пролећни врбопуц што су га разјаривале
силуете младог женскиња, не пали ничију крв
лепрш лаких крпица, парфем јоргована,
опсењиви размах косе.
Митологија ероса зар није имала снагу мађијске обмане?
Успут удружила се са уличном прашином
коју заковитла патуљасти летњи торнадо.
Ово је захвалница кроткој сабласти
коју некад сматрасмо духом града.
Унаоколо парковске клупе на којој се осунчавам
скакућу косови, дан је прохладни соларијум
на полунапуштеној северној караули.
Агилне птице ђипају по влажној земљи, преврћу трулеж
опалог лишћа, лове, доручкују црве.
Марљиви су, беспризорно витални, најживотније
градско племе.
Мају се око мојих цокула, нехајни, као да не постојим.
НАДМОРСКА ВИСИНА НУЛА ЦЕНТИМЕТАРА
По нултом центиметру шетају ли Рапанујци и неколицина
мешанаца који су чули за
древну свест
Податак вели да толико их је још остало на опустелој хриди
са посађеним каменим главама и још понегде
међу иверјем Микронезије
Мирно плитко копно наставља да копни
поврх суве ливаде нахватао се префињени фил
блажене коралне будућности
а мене ево на гребену грбавог доба
како међу прстима растежем пантљику значења
у журби и жудњи да будем ловац одгонетке
По сред Пацифика троугао пун острва још и данас лебди
изван загађења
Доспети онамо није немогуће, капетане Немо
Ждрелом кита прогутати тиркиз – а да се не загрцнеш
не обестрвиш
нит` излечиш нит` оболиш
него тек онако тајно-шамански распричаш се
о лагодном бивству амфибије
Замисли: трчати по нултом сантиму христолико као по плохи
васколиког привид-постојања
не марећи за пераје морског псета које није кућни љубимац
наврдеде твог нити његов водени дух
Онамо нећеш бити укротитељ било кога створа
Стога куће џиновског пужа набиј у оба ува
па сам у себи свирај стерео
док те с места на место не помери оркан
Путуј писмом
једри песмом
она је повесмо тврде потврде
да негде јесмо
ЈУЖНО ИЗОБИЉЕ
Инструментаријум језика, павиљон језе,
каскају краци, клизе чезе.
Справљам коктел: досипам воду у водвиљ, додам
напрстак месечине, тропрстак страха, на крају
љубичаст цветак наде, фугу несна,
мућкам, изспод безустог чела пена расте.
Кроз прсте сипам у сребрне модле, но то је само
још једна песма, једва потресна, као закрвављена
Мусолинијева глава са које још густо капље
уморена гордост, комична, као споменик
помична.
Давно сам се спустио до својих јужних покрајина
где је лако табанати апостолски, отрести
са своје хаљине прах кад одлазиш из места
у коме су те сматрали неприметним.
Као гола кошпица заокружен пут котрљам.
Нисам син, али можда постаћу посинак, који одувек
јесам.
Срце је лист без петељке, књига која не може
да се прелиста, мада је цела изречена.
Непоуздане су путање саобраћаја, али поуздано
постоје, чуда не касне, она су свакоминутна,
многодневна.
У промицању кадикад овлада глувило, запечате се
депеше писма, на далекој обали слуха
трубни глас јавља: „ко има уши, нека чује“.
Али бледо светило непрестано ту је.
ДАНАСКЕ БЕЗ МАСКЕ
Није то крсни ход, идем само да би се ишло,
или да би ми се занебесало,
од навале склада, од дозрелог јада, од фасадних суштина
што отрцане висе одасвуд.
Овај је градић налик расходованој касарни што зврји на дну поднебесја.
А дан је прославе оног давног дана кад се родио Божић, у малечком инфанту бесконачан Логос, назначен звездом витлејемском,
која је потом даље одлутала, некуд у илегалу, па сад
одонуда ждрака, безимена, тиха, незнана међу руљом сазвежђа.
Господичић Исус, дочим, ту је.
Овде.
Тако ми казује моја одуљала измождена слутња.
Скупоцена је вера.
Задобија се златном путарином и тешким ратама.
Али милост која се дели и раздава – она је бадава.
Излива се на народне масе, сиротима и нишчима, по главама и очима,
по немоћима и ранама, као невидљива храна за кљување вранама.
Има је и за мене, самотног себра, коме се под квалитетном машћу
не виде ребра, коме на челу не пише урезан прекрст,
на лицу не сја доброта, али можда пупи
живот испод живота.
Испентрао сам се на највишу столицу у овој анонимној губернији на дну усахлог мора.
То чудо је склепано од летава и фосни, да послужи за одмориште
некога див-јунака, Саграила из маште, малаксало горовило...
ако икад у ову сињу обичност сврати.
Но ја заседох на ту високу платформу сред шуме топола
постројених у шпалир, у тишину налик на календарске сироте дане
што очас оду бестрагом.
Јануар је млак као хронична болест, ведри свод премазан је алуминијумском скрамом, брује у дебелој висини аероплани
што сеју дим од ког се лакше мре и клиско силази с ума.
Не хајем ја, гнездим се на Херакловом седалу, блудим по пустим реченицама што умешно брбљају, живим живот, пумпам
судбу тмурног мислиоца.
Наместо да си купим тротинет, па да одјездим џадом
ка горју у планини где су се окупили гробови помрлог ми рода.
А шта ћу тамо?
Па, само узгред, на путу до Кареје.
Нека је испосница тамо, у њој се пребива лаган као у етру.
Без узалудних мисли, без ових светових жврљотина.
Наместо секунди ту капљу зрна бројанице, наместо тешког ручка
крчка се жива вода.
БИЛИ#РУБИН
Оптрчати стожер па заћи себи иза леђа
осмотрити
сврдлаво несентиментално опсерваторијски
то би била волшебност шампионска
када би било
би било могуће
Није то што и одрубити сам себи канџе
ваздаџикљајуће
спржити шикару празнословља – језичаве твари земне
пукост и јадност уподобити да на учовеченост
помало и личе
лепе су то али обичне вештине овога вештаства
мале вештичије финесе
предгробљанска занимација
А оно пак сустизање сопствене махнитости у кружењу
било би освит сјајног пренеражења
када свога себе добро погледнеш
али не у огледалу – из огледала
оглед и није поглед
Жврљаву живуљку тог објекта кад би проучио натенане
отпозади изнутра састране
па вирнуо кроз призму оштрих крвних кристала
налакћен на огледни сто отпијајући амброзију
суверено издвојен из себе-туђина
о то би било
би било као варница нож и тоцило
Фини мимоходни брид повукавши могао би тада
сумирати где су гадости и зарепци
куда се нахватала упорна тупост где упаучила лаж
а где се назире кроки светлолика
ако га има ли га ако
те куда путује трун што га измаштао творац трунова
а мора да су ту и трун и трунотвор
јер свега има само нема оног блесавила:
„може бити да има нечега“ и
„верујем да нешто постоји“ и
„хеј, ти, има ли те“ и
„да је колико миш“
Јер рубним видом барем толико увиђа се
