nove pesme momčila bakrača
iz ciklusa "Uduvano u prazan frak"
PALIDRVCE
Ako je poslednje u škatuli
a noć je duboka – ne troši palidrvce
Nema tog zapisa koji bi opravdao likvidaciju
niti ima poruke dovoljno odsudne
Izdrži, sačekaj podne, prikupi cepke, tresku i listine
Tek tad valja kresnuti, u grču i trepetu
pa razbuktati oganj
Taj se ne sme zagrcnuti, utuliti nipošto
ni san ni smrt ni luda pamet nisu izgovor
hraniti ga moraš kao mirnu aždaju
Ako putuješ ponesi ugarke gde drema žeravica
jer primoran si da budeš sav izjedna
do kraja vremena
Ako pak tovar palidrvaca čuvaš u špajzu
na suvom
znaj da među mnoštvom sitnih glava jedna je ona
od koje će planuti sva tvar ovoga nagomilanog skladišta
ono jednom kad bane čas proročanstva o buktinji
Do tada priberi se
plitak je gaz i oskudno je more bivstva
ČEMU PREDAH
U duplji vidika sedi smiraj kratkog vetrovitog dana,
postrojeni šumarak golih topola liči na prefinjene
linije smirenog grafičara, koji je trenutno odsutan,
ili praiskonski nevidljiv.
Sa ruba nasipa strši moj nacrtani bicikl, uspravan, spreman za kotrljanje,
ali bicikliste onamo nema.
Sa uzdahom kažem ispod glasa: „To ništa ne dokazuje.“
Svet je ponekad tako uredna slika, svetlo - tama u skromnoj eleganciji.
Osećam, gotovo čujem, kako neko klizi rubom pameti, spretno, hazardno,
niti pada niti razložno odustaje, ne obazire se,
to je samo njegova igranka, on je sebi i igrač i igračka.
Glavni je to junak mojih pesama, živimo uviđavno sustanarski,
ni zaraćeni ni poistovećeni.
Nešto žiga pod jarmom okovratnika.
Nije to obična gorčina, već anonimna žal, s kojom sam blizak od pamtiveka.
Odnekud iz lepe skice spokoja krešti ptica nedavno bačena
u svet, mrtvi šaš njiše se uz obalu u gipkom plesu,
drzovito, utvara lepote zavodljivo nastupa.
Najednom kiša ozvučena na suvom lišću.
Vedro pomislih: kad bih se ustalio na ovom postamentu od plitkog panja
čekajući vrhunac epohe – voda bi sprala usečene
krivulje mojih misli, izlokala odlike naravi, nekoga bih dana osvanuo ratosiljan.
Minut ćutanja, čarobni trenovi dvoumice nalik na grad zaustavljen u slici.
Zahvalih se dolutaloj mudrosti, pa juriš u sudar sa perspektivom.
U MAGLI SENILO
Besna vekerica tukla je tako da sam znao:
ne meri to sekunde, nego otkucava šifru nestanka u galopu.
Nikada bržih četrdeset minuta za moga veka.
Tako živi pustinjski skočimiš.
Kratkog daha dokonao sam da je obmana zaošijana,
nema se dana ni za kikot, samo cevovod
krvi klokoće, lome se zupčanici, drobe zrcala,
kotrljaju se brabonjci.
Ležao sam priključen na aparat koji je nešto u meni
lovio magnetima, ispljunuo prazan izveštaj.
Zona zaludnosti nije stravična, to je samo ugarak
kome nijedna vatra više ne može nauditi.
Otcepio sam se od svoga ljubopitnog pračoveka, to praćakavo
nedonošče više nije kadro ni suvi ostatak mladosti
da smeša u koktel vekovog zamora.
A ja zapustio sam refleks pobegulje, prihvatio tromost
kontemplacije kao iznajmljeni usud, do daljnjeg.
Već kilometrima daleko od one mahnite
sajdžijske podvale poverovah da sam ekspert za priviđenja,
adept zanesenosti, vrli homo ludens čija je igračka
nezlobivi bauk senke, koju su prokleli frojdovci,
sveci osmudili pramenjem duha.
Momenat trijumfalan: osmehnulo mi se
duboko oko vedrog svoda i zagrlila me magla, utešna, odasvud.
DOKONI
Mravi u stvari besposličare, nošenje
tereta im je hobi
To što se pričinjava nije žurba
samo se muvaju po svevremenu
slede nebeski plan
ne traže tumačenje niti ih mori teskoba
Dokolica je majka mudrovanja
Mravi se toga zanata klone
oni su čisti praktikanti precizne mehanike
pribrani i striktni kao šema
Sa strašću jedino ratuju
Njihov oduševljeni pokolj lepršav je
lak, beskrvan
gotovo igra u kojoj se poentira odsecanjem glave
Na poprištu ostane jedino brojno stanje
nema ni slave ni spektakla
ni spomenika
I u besmislu ima smisla – tvrde mravi
fatalisti čija je vera da je sve po finoj
meri srezano
Ćutke kotrljaju svoja jaja
koja će uskoro progledati iz belog praznila
u geometrijski san
BOGATO
NAČIPKANO BAROKNO
U zaleđenom vidiku gore vatre
snažno bokore besciljna gradilišta, kovrdžaju se
spevovi i romani, naviru lica filmskih aveti
stvarnija od nas podstanara domaćina Kiseonika
u noćnom neonu strše merdevine uprte u pregoreli transparent
Lupenar stremi visokim ciljevima
Sa ruba nesvesti maše nam dvoprsta viktorija
Tri brkata mladunca u tramvaju spopadaju krasoticu
kamufliranu u nevinost
Umešao bih se da ne uviđam kako i to je trgovina
Zurim u zev večnosti sa druge strane
zaslepljenog promicanja
Putujem leden i neosetljiv jer tajna je u jednostavnosti minimalne
mimike
Na pijaci jutros starac mi nudi oskoruše
Došao sam samo po duvan ali kupujem tu oporost
glatku i tvrdu kao sudba
Odlazim sa čudnim pomirenjem na vrh jezika
koji neću imati kome da isplazim
u neizgovorenom će da dogoreva
Dramaturgija opšte povesti ne posustaje
Trbuhozborni mudraci brišu penu sa usta pomahnitale civili-
zacije
u ekran udahnjuju formule po kojima sve se
samo sa sobom poništava
bebama namesto cucle tutkaju neeksplodirane rakete
muzarama u mleko drobe staklenu vunu ošišanih staklenih ovaca
što mirno čekaju da ih polomi visoki ton
Sve je bezglavo
posuvraćeno kao suza radosnica
Um odiše na fantastiku
Blizu smo
blizu istinskog rođenja tragedije
POVRATAK
Da pišem umem, jedino to, to je sve, ništa više
Sve drugo trapavo je i nepouzdano
veliki su to podvizi jedvitih jada, trudovi pravednički
kojima je grehota grubo suditi
Ali da zapišem – znam i uspevam
Za čuđenje golemo to me čini čvrstim
kao da sam livac u kovnici novca
Opremljen finim kandžama verem se uz rukopis
apstraktnu liticu koja je maketa nespoznajnog sveta
ili tačnije: u kućnim papučama
klizam se niz breg, lepršaju uši i praporci
otpadaju misli i urlici
kovitlaju se jata čvoraka, gačaka i mačaka
obrušavaju se na me viškovi, nebuloze, šuplji zvižduci
ali ja stižem na kotu gde me čeka opravdanje
sertifikat smisla, apoteoza razloga i plastični pobednik
moj golicavi trofej
U velikom grotlu s pravom slovim za božjaka
svetovno mi je ime tugomir
na svakoj mi članskoj karti stoji: promašaj
Srećom – jezik je moja zlatna krletka
Ni tamo me još nema, ali samo što se nisam vratio
NENIKEKAMEN
Ljubomiru Miciću
Osvetiće se barbarogenije, mada dopao je
sjajnih rana i šuge smehovne kojom nas zaprašuje Evropa
mada nam je jedru drskost dinarsku podsekao čmav
Drvo silazi na vodu, paukov visak savršenom vertikalom pikira sa zenita, iskon mi dahće pod pragom – ergo sve je i dalje elementarno gibaju se zglobovi osveštanog trajanjaNa centralnoj tržnici razvalina, kostur broda
prebraja svoja rebra, iz probušene kese šišti oksigen kibernet kibi u bljutavo doba nadgleda zveket kase i bezrekost lica tupi pasijansAli ne odbacuje strpljenje žilavi Bog, duh drži
koga hoće, ide gde mu drago i živom vodom kropi Vratiće se sa odsustva decivilizator, nemaj brige, bre Uz brdo Sizifovo sam popeće se kamen a na brdu čvrsto klesana kotva nekog nadpojamnog pristaništa Na onom vetru moguće je razlepetati jedra sa onog vida zbaciti ljusku Čuje li se to bat glasnikovih tabana Nazire li se prasak istine i priprema li se gozba
