избор из збирке
ПЛОВАК НИЗ ПУТЕЉАК
У ствари то је Дунав главом и брадом, побегао из корита
код Апатина, доста му било апатије котрљања
увек истим путем, или су у њега источили танкер
вина грузијског коме забранише
преко границе ка бледом северу, те тако пијан он
клизи крај наше воденице у врбаку.
А ми немамо ни млина ни млива, имамо једино смутњу.
У ствари то је слутња да се низ атар котрља трнов венац
ношен речју и ветром.
Дунав је овде танак као извидница, струји и дахће шкргама
као аждајино младунче, но узалуд му мимикрија,
ми овештали не заборављамо
да је то матори Данубијус, прастари Истер,
мудар и пре него што је постао језикослован.
Кад му у тело зарониш, као пловак исплута мисао
шта тај све носи тако намучен и квргав.
Погружен си у ток густ и тесан, у њему растопљена светина,
а ипак све то постоји овлаш као да га нема.
Јутрос приђем, уз наклоне његовој необичности
по обали слажем инвентар, распремам се за боравак
на дуги век, као да ћу ту безброј пута да олистам,
па забацујем олово и варалицу, уплићем прсте,
пратим како тромо промиче плутани кловн са катарком,
слушам шта булазни плитка људска срећа.
Из тока провирује нешто нерукотворено, ћути мудро
као кад музицира зјап.
НЕПРИЛИКА
Нађох се завитлан у сеоском весељу
Свадбари на сред трга без хлада
обала бездана и несна
насмешена шлицевима женских хаљина
Човек за контрабасом закрвављено мрачан
као фришко убијен безумник
нагнуо се ка мени као одрон
Језива лепота обманута младошћу
закуцала се као чавао у даску оквира
ове кичерске слике
Помислих да се придружим пиру
омамљен срећом тричавом и отровном
да будан спим у кошмару у ком се живот
тривијални привиђа
а заборав разливен као делта смешка се утопљенику
Хтео сам само да купим карту за бег из села
у коме суза не зна за се
али на путу ка перону прогутала ме поворка
измицах се вукући корак десно па још левље
Тад запуцао је пиштољ ситнометкаш равно у слепо око
моје лажљиве пажње
Нисам био хитар
мирна је душа могла да се у тај час вине
у недоумни јој завичај
али зрна нису стремила толико ниско
већ као облаку неусмртивом
Но ја устрављен спузах са свога кршног знања
Напола глув и изванредно разговетан
пригнух полу-тешку главу ка удубљењу у тишини
Мудрог ли маневра
јер отуд све што се збива јесте далека ларма површине
Осетих да ми се даје прилика
да неприлика буде утеха
Препорођен на уво хармоникашу у пролазу отпевах терцу
он ме окрзну кукастим упитником
Био је то у ствари мој крњи акорд Дис
У томе часу однекуда сетио ме се песник и све је легло
у склад поништења
РЕФРЕН
Поезија не може да се лиши бучања светине.
Нагиње она тишини, неприродно се заноси, као дрво
у слободном паду маје се наоколо, трупла у шетњи
одмичу се, заобилазе.
Тишине има, у дефициту, у слушним шкољкама
што лешкаре у песку на затуреним плажама
полупразног глобуса, на слабо посећеном гробљу
где безгласно трепере тополе.
Али поезија не може да се лиши бучања светине.
Јер ако ка тишини утоне сасвим има да буде апсурдолико,
као кад би електричне оргуље саме себи пресекле
јаким маказама струјни кабел, и ништа од усвиравања.
Оргуље су: органи тишине у хучању халабуке.
Светина је гојна, облапорна, мртвосана.
У њој раде зупчаници, сврдла, сказаљке, мазаљке,
гудала, пудар тетоши виноград, градинар подрезује
живу ограду која безгласно вришти, чупавац јаше мотор,
робијаш оштри турпију, шаптач коњима непреводиво
ромори, непреброј врви, свеукупно – бруји светина.
Поезија тога не може да се лиши.
Јер не сме да се загрцне тишином, јер то је стање опако,
муња озарења у њега нишани, а после пуцња је мук.
Има речи које разбољевају увелико болешљиву
душу поезије, у тишини се находе а из бучања доходе,
ваља их избећи на пола пута између тихе оазе и напасти
што беспрестано жамори.
Ипак, поезија не може да се лиши хучања светине.
Из тог облака засипа спокој сувишног обиља,
бесмислена раскош, прецветале мисли
космосу непотребне.
Гротло светине виси у неравнотежи, речи обузете
унутрашњим збивањем одмичу од тог хука своје сонарне уши,
за то време тихост послује по скромном павиљону
у коме песма закупила је смештај.
Око се вара назирући, у сигурности нема спокоја.
Поезија не може да се лиши бучања светине.
Онамо је тиштање, помпа, онамо мешетари превејана лаж,
не престаје гозба, трешти неспокој.
Тег тишине уме да све то згусне, сабије у коцку, избаждари.
Тако да песма може да клизи пограничјем, грли сваки
живи појам, несташна јер не мора да се лиши
бучања светине.
НЕВИДЉИВИ ПОРТРЕТ
Кажимо да слика виси на зиду хотела од 99 соба
где управник је поштовалац уметнина, а власник
неизлечиви естета-сакупљач.
Рад најмање упадљив, уметников потпис
штура жврљотина болесна од скромности.
Промичем ходником по сијасет и први пут, зурим
млако очуђен у једино платно на коме
ништа се не распознаје, чак ни утрошено време
ни узалудни труд.
Једино песковити рељеф осматран са опасне
висине, из корпе лебдећег дирижабла рецимо, или
са гигантске пустињске крушке, на коју попети се
јесте лудост, а пад је неумитан.
Замислим како одозго висим и посматрам.
Предео је сур, давна лава изломљена у честице
намрешкане ветром или валовима.
Па шта, кажем и прођем, нехајно као пролазност.
Накнадно, после безброј закашњења, пашће ми
на ум да ако му дам шансу портрет би могао
да заличи на мргодни лик дубоко забринутог
мислиоца.
Или чак на самилост коју презиру уберменчи.
Враћам се, у машти, по многи пут, на оријашку
крушку, читам неприметне шрафуре
по пешчари равнодушној као Луна.
Знам да ме очи варају и да ће се једном указати
обриси неизбрисиви онога притајеног присуства.
Испод толиких наноса, зар не, иза товара
костију и силицијума, радио-таласа, толико
слова удешених у речи, толико мистике,
торњева, мостоградње, толико трудова, жртвених
живуљки, толико мудрости и зала и пале а
непосустале лепоте – иза свега тога, мора бити,
не чучи ништавило, него се светлост у сенци
расцветава у чврсте црте праузрока, у стаситу сен
утехе.
ПАКС РОМАНА
Морам да похвалу августу кажем у перо, није
залуд императорово добио име.
У прошлу поноћ ступио је у календар а ево
раскошна му лагодност већ је завладала, нестаде
срдите јулске јаре која је као никад у веку
морила дивље кестене и паперјасте брезе.
У прво августово подне лахор шета парком, сат капље
као смола са римских пинија, Сунчев крак
лежи на кожи као пољубац.
На клацкалици између дремке и сна чини ти се
да жамор зри над Медитераном.
Лака је коњица цезарова од јутрос повукла каруце, а ја
пустио сам узде одавно, још пролетос, или чак тамо
кад родио се миленијум, или још давније, чим
прерастох земаљске године Исусове.
Није то одустајање, није предаја, тек пуштам да ме
котур пута баци камогод.
Ево скрећем са равна пута, царске ме бедевије носе
у глуви до, да чамујем међу виногорјем и макијом.
Могли бисмо тај Огастас и ја тако терати
све док нас слана не израњави оштрим језиком, док са
кочијашком псовком не искорачимо са друмског
клепетала, искрцавши се у децембру пуном окопнеле
ватре, оцвале љубави и трошне наде, ту бисмо се
најзад растали не разменивши ни миг ни клетву.
Овако позно и чудно разазнајем да Огистова птица
није орлушина раскречена на заставама легија, него
галеб окован стреловитим челиком, који не преза
од океанске страхоте, онај што нигде не жури, јер зна
да колика год да је даљина сама од себе ће се
истопити и сљубити те са циљем.
Управо лети над Панонијом, мене пронашавши
грца смехом, не пикира него пролази, ништа моје није му
храна, мада и ја блистам као зрцало обмањиве раскоши.
Последњи подсмех је мој, док погледујем у празан
пантеон, отуда разбежала се банда махнитих
бесмртника, само још Август божански одонуд позира,
ташт, разметљив, са гордом титулом „узвишени“.
Име му и част нећу оспорити, још овај пут, јер
непорециво је: кад тај се обзнани силу обузме благост.
МАЕСТРАЛИЈЕ
Отварам на кући сва окна, пролаз за
пустињски ветар правим
нека протрчава, успут огрнувши сувишне ствари
као што примитивац намиче гуњ, шубару и перле
Неко наиван рекао би: то је само промаја
она се закратко маје и пропухне
остављајући кијавицу, не одневши ни дремеж ни ветроказ
Међутим... мој гост је, ево га – суви пасат
Са њиме кроз мисли плови пустињска лађа
на њеном грбавом крову њише се испосник
Код мене на дому одувек је трусније
него сред локалног поднебесја где ме затекло рођење
купола свода подрхтава, живи се песак измиче
Али то што редовно овуда пири не односи ни трагику
ни комедијашење, ни зрнце бесмисла ни наду
у чудо богојављења
наноси маглицу утехе, танку, али не и заборав
Јутрос ево лепећу завесе, дрхте стакла
блага мајка милости смеши се иза копрене труња
све је тропрсто као знак смирења
Кад лепршави инфанти оседлају камиле
путник ће поћи пустињом у завичај
ЛОШИЊАРЕЊЕ
Мали је већи од Велог.
Вели је одмориште у коме азиланти тишине
боћају се куглама и то је једини шум.
Мали се простире од мора до мора са различитим
обалама и бојама, прочеље му је залив
протегнут као Магеланов мореуз, дизајн улица је
рибља кост.
Пљоснато тело острва клиско је, бежи из стиска
руку и очију, као да сам простор тоне у несазнајно.
Халуцинације прате моју оријентациону неукост
док путујем од обале до обале, или увис, равно ка прамцу
риболиког каменог чуна устремљеног низ Адриатик.
Јесен је, слути на кишу.
Нека коначно сврати и тај гост.
Дувају темпи пасати, ветар је мост ка северу,
камена трамонтана, преко њега пребацују се алпинисти
на повратку из властитих успомена, њихове силуете
наслућујем у меком сивилу црно-белог филма.
Овде је безбедно – изговарам кроз издах, па себе
питам: од чега? Не од пловних гусара
из времена прошлог (или будућег), ни од зеленог
језика светске валуте, нити од горке ароме
историје која се и преко воде котрља, али безбедно је
од прашине са континента, од месечарских
снова дневне руље и бесмислових брзалица.
Брза лица овуда не шрафирају мрље крвоточења.
Међу оточанима ја једини још помало крварим,
пуштам слуз беле светине и полутански песнички
стрес = очај.
Спокој острвског уређења запленио је
кас мојих речи, мастило разлило се у немост.
Са дна депоније памћења, или са врха површинске пене,
дижу се увис, бубре и хлапе гестови и гримасе које накупих
по кафанама и булеварима, у домовима здравља,
на уличним протестима, по свим чекаоницама
у којима се не долази на ред, него се чека порођај
чудовишта које више нема име, а криво су га
звали слобода.
Звали га ружно – напредак, прогрес, петолетка,
звали га црвено – револуција,
студно – самореализација,
блудно – нирвана.
У новембру блажено лошињарим, из мене ветри немушто.
Не идем ја одавде никуд – сакати напев што га врти ова глава.
Зашто бих се враћао на копно са овог каменога брвна
на ком се може бивствовати као козар, капелник, чамџија!?
Посвуда унаоколо је мрестилиште идеја.
Светски океан, сињи кукавац.
Из њега сме се кришом пецати.
Посвуда изувијане цесте за кружни бициклизам.
Један правац је слепа улица пружена кичмом, успиње се
до рибље главе што стрши са аквамаринског послужавника.
На крају стазе нема ни слепог ћошка ни мртвог угла,
не дочекује те зид него узлетиште: шареном мапом
закотрљана светлост показује ти сведочанство
да ниси закаснио, мирно те чекала утеха.
Успут накупљаш чуда: језеро слатке воде као тиркизна дијадема
(сулуда краљевска раскош) сјакти из острвског пупка,
безимене птице о теби грајају, време тече као уље низ нож.
Намигнеш горском оку, довикнеш нешто прастарој шуми,
зачудни си намерник без стида.
Ако ту останем... моја ће животна прича стати на два листа
истргнута из големе купусаре.
Облиће ме спознаја да је длан земље довољно за стицај
околности, за бистро трајање ситница.
Од тога што псима дајеш лако се направи попара, од
онога што не знаш начини се моћ.
А гусари ће једног јутра доћи у помоћ.
