ДОК ЈАШЕМ ЗАРНИ ВЛАЧ
Душану Матићу
Студија народа у болничком холу, у том пенушавом
котлу где се крчкају наследни кварови,
биолошке грешке врве у рециталима анамнезе.
Болесније живуљке нема
од деградираног Адамовог намношка.
А зар не беше Адам створен савршен, да буде сила,
неуништива сува жила, ментални оријаш?
Од глиненог праха умешен, тачно је, али каквим је
уздахом надахнут тај прах!
Док проучаваш опомени се, дух удахнути помени и оног
иза даха духовог сети се...
А Ева, како оно беше, моделирана је од витог ребарца
оног праха већ прожетог животом (кажу вечним).
Можда је живља, јер не беше најпре сасуд глинени,
него већ фина жива свила.
Она, зар не, прибројана је оном јединцу
да бива утук његовој самотињи, недостојној досади
бесмртника, да се не би укипио
од зурења очи у очи са створиоцем.
Седим као да чекам, бледим као да истичем, зурим
као да разумевам.
Само уверавам се, не проучавам. Болујем.
Кварови су ту (и у мени), на обрубима ткива иње
тихе убрзавајуће трулежи.
Честити сам дегенерик Адамове крви. Син свих Ева.
Мокро мирише светлоткана авет трајања.
Блато бола није сакато, оно цвета.
Животи промичу реп по реп. Указује ми се, или ми се
причиња, да трне сваки Зарни Влач.
И овај на коме ево јашем од рођења.
Све ми се чини да од старта, некако, закасних
на мисаони пир светлих бића, усхићење и славље збило се,
па га запечатио свршени трен, час пре него што
мој је наступио. Тако да неправедно сам прикраћен.
Тек понека мртва реч остала међу прстима, да од њих
правим блатне громуљице, сиротице громове.
Апотеоза. Нервоза. Лоза. Цироза.
Мирно зрим, као у дубини тесто смеха, у доколици нагађам:
како се борави у беспрекидном слављењу јединог имена
које непорециво постоји?
Питам оног кога једино могу – овог овде себе
који одговор нема. Питам: зар је могуће ништа друго
не чинити осим једино орити се у клицању
Осана,
Осана во вишњих,
Елои-Елои,
Елохиме,
А-Ле-Лу-Ја.
Но можда и то је вишак бивања и бића, блебетава речитост,
него пак само једно слово Логосово, јединцато,
у заносу што не јењава.
Блесим у мотовило, пут незаустава.
Помишљам да помало зарим се. Котрљам нектекуреке.
Момчило Бакрач - из рукописа
