DŽOZI VEJLZ
Mislite da je Džozi lik iz filma, Klint Istvud u jednom od svojih vesterna?
Onaj u svakoj Klintovoj roli istovetan ćutljivi hladnokrvni tip koji u dotičnoj filmskoj priči, naslovljenoj upravo imenom glavnog junaka, u jednoj od jačih scena na nišanu kolta drži starog Indijanca koji mu gata pomoću žabe, a mudra krastača izvede volšebnu fintu, odrazi se, načini salto, dočeka se na sve četiri savršeno, korakne prema Džoziju nekoliko puta u pretećoj pozi ubojičkog revolveraša, potom se okrene ka jugozapadu i zakrekeće... šta kaže, pita Džozi i usput nateže okroz... evo šta, za tobom je krenula potera, kaže vrač, osam ubica ti je za petama, blizu su, na tri sata galopa, polazi odmah, jaši ka jugozapadu, pa okreni pravo na sever preko Stenovitih planina... i tako Indijanac sačuva glavu.
Jel’ ste to pomislili?
Varate se. Džozi je devojka koju sam poznavao. U stvari, nisam je poznavao, jedva da mogu reći da sam je upoznao. Susret s njom me zatekao u jednoj od mojih ranih faza zaljubljivosti, pa sam tome zahvaljujući u njenoj silueti i licu odmah prepoznao Auru, književnu fatamorganu iz Fuentesove novele koja se po njenom liku i zove. Džozi, kao i njena dvojnica, beše sva od Meksika, onako raskošna, u lepršavoj tamnoj suknji od paperjastog tkanja prošaranoj motivom sitnih ruža i tesno pripijenoj modro-zelenoj bluzi po kojoj se nemirno talasala ugljeno crna kosa sva u sjajnim federastim loknama. Plesala je, sama, na praznom podijumu diskoteke hotela Park. Naslonio sam se leđima na šank i posmatrao. Okruženje se rasplinulo i nestalo, ostali smo samo ona i ja, spojeni tunelom mog pogleda zakovitlanog kao vorteks turbina. Osetila je taj kovitlac, u plesu zabacivala glavu, spajala oči sa mojima, spočetka su to bili munjeviti blicevi, no najzad se okrenula ravno ka meni i naši magneti su se poklopili. Grudi su joj protresali udari dubokog basa i reski praskovi doboša a niz ruke, bedra i bokove tekla je melodija. Ruke su mi javile da joj priđem, bar je to tako pročitala moja mlada drskost, no svakako bih se zaputio kroz tunel, to beše neizbežno.
Imao sam tada taj damar disko densera, razmetao sam se njime posvuda, oko mene su tela redovno pravila krug. Mislite da lažem, pravim se važan?
Ne, bio sam odista umetnik đuskanja, mister Bodžengls.
Ja i Aura spojili smo se u trans. Savršeni sklad, ni jednog pogrešnog pokreta.
Iz blizine, beše to niko drugi do ona, Fuentesova opojna lepotica, izvan sveta mašte gotovo nemoguća. Oči zelene, oštri bljesak smaragda, ten poput mekog alabastera sa tananom notom ružine vodice, i mala greška koja je samo prolepšava – tamni mladež nad gornjom usnom, a usta bezobrazno savršena, bledoljubičasto karminska, ravne ugljeno crne obrve neznatno istanjene, senilo trepavica, sve to uokvireno gavranskim vlasima što poskakuju.
Genije za pultom pustio je sporu pesmu. Slepili smo se u stiskavac, šta drugo, niko nikoga nije ni pitao.
„Znam te odnekud. Reci mi još samo da se zoveš Aura.“
„Znamo se, zasigurno. Jedino što se ne zovem tako. Ime mi je Džozi.“
„Džozi Vejlz?“
Odmakla je glavu gracilnim pokretom kobre. Oči joj behu osvetljene iznutra. Zurila je u moju dubinu prodorno.
„Otkud to znaš?“
„Pa znamo se.“
„Okej, gledao si film. I šta?“
„Gledala ga i ti kad si bila klinka, i zaljubila se u onog tipa.“
Nasmejala se bezglasno, zabacila je teme u nazad kao da će dotaći patos i napraviti most. Stegnuo sam je jače, pomirisao joj napeti vrat. Tu je bila tačka iz koje se širio Poison, a okolo neprimetna rosa znoja sa aromom divljih trava.
Zamolila me da nastavim priču. Ide ovako: svi su saznali za njenu obuzetost, najpre najbolja drugarica, pa ostale, pa celi razred VI3, potom i cela škola, tako je dobila novo ime, Džozi je potisnula onu bivšu nju, ni Marija ni Mariška ni Maša više se nisu pojavljivale, preuzela je ime svoje prve ljubavi, beznadežne, a kad se ljubav stišala i zgasla, ime je ostalo, odavno je i ukućani oslovljavaju jedino njime, pa kad je malo porasla shvatila je da redovno pada isključivo na Klintove kopije, zadimljene mužjake tvrdog lica i snažnih šaka, lepuškaste krakate ćutologe koji su u srcu nežni, ali to skrivaju i daju samo na kašikicu.
Moram reći, neću da krijem, ja ne ličim na Istvuda, nisam dovoljno krakat, a ćutljiv sam nimalo, kad se raznežim dajem lopatom, ne gajim izraz zaleđene maske, niti škiljim bledoplavim očima, zveram crnim. Jedino možda jake šake i to što kad se vratim s mora i ja sam pomalo Blondi, kao onaj opaki Klint u filmu Dobar, loš & zao. Istvud je u toj ulozi, naravno, dobrica. Ja sam svaki od ta tri, čas sam jedno, čas drugo, ponekad treće. Te noći, kao i uvek, menjaću uloge, biću sve pomalo. Na početku, tako uspešno gatajući, bio sam indijanski vrač, samo bez žabe. Sve sam pogodio, sve osim njenog starog odbačenog imena. Izgovorila ga jeste, neko kabasto ime s prizvukom Rusije, ali ne sećam ga se, mora da sam ga zaboravio odmah. Džozi je za mene ostala gospođica Fuentes, neuhvatljiva misteriozna Aura.
Prišlepala nam se neka njena drugarica, vitka plavuša u miniću, golih dojki ispod poluprozirne bele košulje, ignorišući što je očigledni višak motala mi se ispred okulara, umetala se vijugavo. Jedva da sam je i pogledao. Džozi i ja bili smo povezani srebrnim nitima iz pleksusa, ždrakali smo se užagreno, primicali jedno drugom lica praćakajući se u plesu kao besni. Bio je to razgovor bez rečnika, igra lišena pravila.
Devojka koja je statirala pogledivala ju je upitno, smeškala se zavidljivo, no Džozi nije marila, fokusirana na svoju razuzdanost i na iznenadnog letača čiji dolazak ju je zavrteo prepuštala se avanturi.
Zaustavila se naglo, jednom se i to čudo moralo završiti, zadihana kao divljač pred poterom – Džozi Vejlz više neće da beži, spreman je za odsudni okršaj – oborila je pogled, zadigla kosu, sačinila palmu na granici između temena i potiljka koju je obujmila gumicom što joj se odnekud stvorila u ruci, mora da je bila skrivena između narukvica, uperila je u mene kažiprst, a palac u svoje burne grudi, tad sam se i ja zaustavio, otišla je do svog separea, pratio sam svaki njen pokret, pokupila je torbicu i vinsku čašu do pola punu rozea, ili ružine vodice. Za to vreme ona minićka prinela mi je svoje ušiljene grudne špiceve, pitala me: „ko si ti, lutko?“, rekoh: „Pinokio“, a ona: „pa gde ti je dugački nos?“, a ja: „na nekom drugom mestu“, zasmejala se kao da je pokošena ludim vicem, „ne strši, ne vidim ga“ reče, a ja: „videćeš ga, ako budeš imala sreće“. Zaustila je da kaže nešto finalno, nisam stigao da čujem, jer utom je Džozi lelujajući ka izlazu cimnula glavom i palmom javljajući mi da je stignem, pa požurih ka šanku po svoju flašu jedva otpijenog a već smlačenog piva, usput sam ovlaš mahnuo muškoj ekipi s kojom sam prethodno ubijao vreme, pa sam se stuštio za njom. Plavuša sa dugim kracima sustigla me pre nego priđoh Džozi, obgrlila me rukom oko struka. Muškarci i žene teško da mogu hoditi tako slepljeni, korak je nemoguće uskladiti, Džozi je zastala i okrenula se, nije joj smetalo to što je ugledala, i ona se pribila uza me sa druge strane, splela svoju ruku u zagrljaj.
Prebacio sam obema ruku preko ramena. Šašavo, ali nek ide život, iz čista mira dve nepoznate lepotice u stisku odvodim negde. Gde?
Sedeći na niskom zidu Džozi i ja razmenjivali smo šaputavi mrmor ispresecan smetnjama na vezi, minić-plavuša po imenu Cakana uskakala je kao prolupali sudija u sred napete partije između Fišera i Spaskog, rušila je figure, ometala damin gambit, otimala mi flašu i otpijala, dama je siktala „ćuti, Cakana!“; rekoh: „daj mi da probam tu tvoju ružicu“, napojila me iz svoje ruke, to je bilo nekako neobično, kao Kosovka devojka i ranjeni Orlović, piće odveć slatkasto, ali to je bio na neki način poljubac. Džozi nije ispaljivala trivije, govorila je zagonetno neodređeno, nešto o tome kako voli vetar, samo jedan, poseban, vetar promene iz leta u jesen, potom o delu mozga koji nema niko osim nje, ili još nikog takvog nije srela, a radi se o centru za organizaciju misli na način mimo svake na ovome svetu patentirane logike, no opet logičan kao kosmički poredak, zato je sposobna da razgovara čak i sa drvećem, pticama, kristalima, ali gotovo posve nesposobna da se zainteresuje za obične ograničene ljude. Rekoh joj da je možda upoznala jednog takvog, upravo sad.
„Kakvog?“, pitala je Cakana. „Kakvog?“ – ponovila je Aura uz sneni smešak.
Rekoh da verovatno i ja imam taj centar.
„Da znaš da sam to pomislila, mada su šanse male, gotovo da ne postoje.“
Nastavili smo da vozimo priču, tekla je kao ples, reči su se same nadovezivale i sustizale crvenu nit značenja. Njena drugarica je odustala, stišala se sasvim, na momente bi samo šumno otpuhnula dim iz pluća, zurila u daljinu bezizrazno, kao da su je primorali da sluša neprevodivo čavrljanje vrabaca, u kome, čudom, kadikad iskrsne neka ljudska reč, usamljena, spašena od smisla. U tome što smo ja i Džozi izgovarali, ruku na srce, i nije bilo uobičajenih kopči, ničega što bi reči svelo na taksativno posložen razgovor, razumljiv šapirografima i traktatima svakodnevlja. U to doba nisam poimao, niti sam ikad uspeo da shvatim sasvim, kako se to uopšte dešava, kako nastaju ti kovalentni spojevi prividno sasvim razobručenih čestica, kako jedna drugu razumeju i prate dve osobe od kojih ni jedna ne razume potpuno (i nikad neće razumeti) samu sebe. Ponekad mi se čini kako naslućujem odgovor, no on se uvek završava sa tri tačke, što znači da ga valja nastaviti.
Ključna reč je improvizacija.
Ili u tri reči: Njegova Malenkost Slučaj, što se kotrlja kao kamičak niz padinu, mada deluje kao da se neprestano uspinje. Slučaj je savršena jednina, u njemu nema ni deljenja ni cepanja. Tako ni raskoraka među sagovornicima nema.
Iste noći, ali znatno kasnije, negde u lavirintu neke od novosadskih periferija, dok stojim na prvoj skali zebre kao na zamišljenom ostrvu, kolovozom će na jedva dva pedlja od mojih stopala proći izaponoćni kamion teškaš sa gusarskom zastavom privezanom za jarbol, ili je to dimnjak, ili ka nebu uprti auspuh.
Ne stižući da se začudim otpratiću pogledom crno platno što vijori a na njemu bela lobanja i dve ukrštene butne kosti.
Džozi će biti uza me, na pedalj iza, neizostavno, jer šta bih inače radio u nepoznatoj ulici tako kasno, ili rano, osim da nju pratim do sigurnog mesta.
Uzgred rečeno, ovako je voleo i običavao da piše Karlos Fuentes, sve videći u vremenu budućem.
Džozi će me držati za ruku, po tome je već izvesno da će biti tu, ili će tek tada dograbiti moj dlan, zbog drhtaja jeze pred lošim znakom, ili u zalog olakšanja što nisam završio pod točkovima, ili da se u nešto uveri. Recimo da je moguće da će ruku istrgnuti iz moje baš u času prolaska pirata, i to će označiti kraj. Što je u redu, jer ne postoji beskrajno. Traka sećanja mi se tu negde prekida.
Ali znam da je do tada trajao tok, još tamo od početka.
U stvari, sve se to već dogodilo.
Zato sam tako u sve siguran.
Nešto ranije, dok smo sedeći sami u separeu jedno drugome nasuprot razmenjivali usklobučane misli naginjući se preko uskog stola, a njena frivolna blond drugarica đipala na krcatom plesnom prostoru zadimljene diskoteke, Aurine oči su se skamenile.
Momenat, rekla je, ne idi nigde, naročito ne za mnom, nipošto.
Kliznula je iz sedišta brzinom veverice. Osvrnuo sam se u pravcu mesta na kom je njen pogled bio zakucan. Na ulazu u prostor stajao je neki visoki momak u kožnom mantilu. Video sam kako mu Džozi prilazi, stoje na razdaljini ne baš maloj i gledaju se. Ne znam da li je tu bilo nekih reči, znam da on nije otvarao usta. Druga usta nisam mogao da vidim, iz toga ugla ukazivao mi se samo njen nežni ogoljeni vrat. Nije čudo što se Japanci najviše dive tom delu ženskog tela. Nastavio sam da skeniram tipa, da bih pročitao sve što se da pročitati. Krakat i snažan, sa ledenom grimasom ozračenom narandžastom svetlošću malo iskosa i trodnevnom čekinjom na karakternoj bradi i obrazima, kosa svetlosmeđa, nehajno očešljana, tršava. Pa to je jedan od Klint Istvuda. Džozi Vejlz lično. Deluje više malaksalo nego preteće, kao da je ranjen, ili bolestan. Namučen jahanjem kroz mladi mu život, što već podmuklo kreće da se ubajati. Morao sam priznati da mu patnja lepo stoji.
Oslonio se ramenom na dovratak postrance, dovratak stakleni, providan kao da ga nema.
Tog trenutka sam raspoznao da je on onaj koji je u stanju da ubije, ima tu ozbiljnu moć, neretku, ali markantnu. Koja nikad ne devalvira.
Načinio je lenji pokret glavom, potmuo, nežno mrgodan, okrenuo se i nestao u dubini hola. Aura je pošla za njim.
Neće se vratiti, pomislih.
Džozi Vejlz je vladar njene senke, bog osećanja.
I vi verujete da se nije vratila? Greška.
Došla je nazad prebrzo, nisam imao vremena ni da othranim razočarenje, niti da spustim rampu, presečem putovanje, kamoli da rasporedim utiske, smestim na svoje čelo šamar zaključka i nakliberim se podsmešljivo, sebi, Komedijantu Slučaju, ludoj kaubojštini koja je uvek kič.
Sela je do mene, a ne prekoputa. Pogledasmo se iskosa.
Na trenutak je carovao osećaj da se vidimo prvi put, nikad se nismo sreli, sve je to samo uobičajena divlja tuđost, u kupeu noćnog voza za nigde, ili kojekuda, sede dve amnezije. No, kažem, trajalo je to tek titraj.
Vozili smo se dalje, ka kraju deonice. Skinula je gumicu i oborila palmu, kosa joj je poletela na slobodu. Da, bila je to ona stara Aura, moja partnerka plesna.
Karlos je znao šta radi kad ju je izmišljao.
Pretvarasmo se da se ništa nije desilo, nije bilo presecanja trake našeg celovečernjeg špagetija, ni mrlja što u fleševima pljušte po belom platnu. Dama je samo skoknula do toaleta, radi piškenja i pudera kojim se gasi sjaj prekipelog lica, džentlmen ništa nije izgubio, čak mu je pripao osećaj da je mastan od zadovoljstva. Ma, divno, fantazija.
Govorila je nepovezano, nešto o kuvanju i začinima koje koristi na prepad, da bi nekom ko joj je drag, pretežno sebi, priredila neočekivani ugođaj, dobovala je prstima po torbici koju je držala u krilu, kao da ritam bubnja prati nevešto.
Pitala me šta ja volim. Nisam ni pomislio na hranu, misao mi se raspršila na sve strane, volim, šta sve volim, čekaj malo, volim planinski dah, zvuk gitarskih žica volim, kruženje iznad neotpočete pesme zgrušane nad papirom na kome ni slovo još ne postoji, prolećnu bonacu kraj obale koja se tek ugreva, pa devojačke volim kike sa oštrim razdeljkom na potiljku, način na koji žensko trči bockajući štiklama... čini mi se da volim smaragd njenih očiju...
...tvojih očiju, izgovorih blizu njenog uva skrivenog pod slapovima.
„Alaj si ti neki raspevan tip! Kakav moćan recital. Bravo. Užasno lepo zvuči, zavodljivo. Ja od večeras volim tvoj glas.“
Nije me zbunilo sledeće pitanje koje mi je pljasnula pred nos, zvučno i drsko, kao kad razdragani mesar odlično odrezanu šniclu sudari sa daskom.
„Umeš li da vodiš ljubav?“
„Niko ne ume. Ja sam i dalje samo student na praksi. Odličan student, koji bi hteo da postane maestro.“
„Lepo od tebe što si skroman. Ali ja nisam. Umem, kao niko.“
„Verujem ti na reč. Ali reč je malo. Da bih prestao samo da verujem morao bih da doživim.“
„Neko vreme moraćeš da se nadaš.“
„Vreme ne postoji, ali ume da bude teško kad je dugo.“
„Vreme je uvek kratko.“
„Neka bude da je tako, kad ti kažeš. Već se nadam, čekaću, kratko.“
Ronili smo jedno drugom kroz oči, rovili duboko. Bili smo odveć blizu, na dohvat suspregnutog daha. Osećao sam se kao peć sa dva prozora kroz koje struji jara. Ne samo osećao – bio sam. Okrenula mi je profil, pobegla, rastavljenih usana zurila u prazninu. Vratila se oborenog pogleda, šapnula: „U te se oči ne sme gledati, inače zbogom pameti.“
Ispijali smo pića, pušili, ćutali. Bez dodira. U mom slučaju i bez misli.
Između nas otapala se i isparavala ledena pokorica, ono nešto čime je čovek neprestano okružen, nazovimo to samoćom, onom nultom, suštom, elementarnom, što se od čoveka nikada ni ne odvaja. Ili je to pritajena odbojnost između dvaju monada, netrpeljivost što stoji između dve sudbine, kao vakuum. Kad ti je s nekim toplo u tišini – tad znaš da ste u skladu. Džozi, sa njenom samoćom, za mene je bila milujuća kupka u vrtači gejzira. I gejzir je to isto osećao i zato bio srećan. Tada još u njoj nisam naslutio ni tračak nespokojstva, nikakvu strepnju, niti trun straha.
Ne pogledavši me javila je: „Moram da idem, a ne bih da se rastajemo. Volela bih da pođeš sa mnom, ali... možda nije fer, prema tebi.“
„Preživeću, za tebe uvek.“ – To sam rekao u šali.
Tada je njena šaka pala na moju, povukla je dole, do njenog pleksusa. Prisan dodir, ali čudan.
„Idi napolje, skroz tamo na ulicu, onda desno, sve do raskršća. Tamo se skloni u senku, čekaj me, doći ću brzo.“
Kliznula je iz separea prva, minula kroz izlaz i iščezla.
Izvukao sam se iz praznog kupea, bučni voz je mirovao na usputnoj stanici, koračao sam lagano, išao tačno po datom uputstvu. Pun misli koje nisu imale znakove interpunkcije. Nisam se osvrtao. Sačekao me semafor. To je valjda to. Ali senke nigde.
Prešao sam na drugu stranu, oslonio se laktovima na pult zatvorene trafike. Odmah sam bio noćni posmatrač. Vrelom zverinjom pažnjom pikirao sam prazan svet. Zadugo.
Džozi je izbila iz neočekivanog pravca, iza ćoška zgrade u pozadini suprotne strane druma, pomislih kako mora da mi se priviđa, to je neka druga noćnica suknje lepršave i kose skakutave, neka meni tuđa Hitana što izmiče ispred noćnog daha i senke, nepostojeće, u kojoj mene nema, ta je devojka pretrčala pešački prelaz praćena crvenim okom na vrhu stuba, fatamorgana je delovala sve stvarnije, potom to zaista beše ona, poverovao sam napokon. Interval trajanja tih poslednjih desetak njenih koraka potrošio sam zamišljajući, nastojeći da okusim osećaj kako je to moj ljubavni sastanak s njom, jedan od mnogih, Džozi je moja devojka, jedno u drugo smo se pretočili sasvim, davno, naglo, na početku, posle kraćeg oklevanja i merkanja, a spajanje i pretakanje ne prestaje. Ukus je teško opisati, nekoliko nepoznatih začina ukrštalo se, nigde paprenog Meksika, pre je to kalifornijski bluz Mike Oklopa koji sam nedavno progutao (to je tadašnje nedavno), tamo se za desert nudi sladoled od pejotla, pa da vidiš ponor bivstvovanja u kapi morske vode.
Hodala je brzo kao noćna džogerka, samo malo usporivši u prolazu me dohvatila za ruku i povukla, posednički, kao kad grabiš i odnosiš nešto potpuno svoje, poleteo sam kao kartonski maneken, uzalud osmehnut jer nije me ni pogledala. Skrenuli smo u najbližu senku blokovskog raspreda, tekli između zidova. Postepeno je usporavala ritam i eto, to je najzad šetnja. Stala je, okrenula se ravno ka meni, drhteći još časak, kao magnetna igla kompasa što uvek nađe sever. Idi na sever, Džozi, i ne osvrći se. Disala je burno, kao ono davno na plesnom podijumu.
Reče da joj je drago što me vidi, što sam je čekao, nisam nestao. Plašila se da ću izgubiti strpljenje, odmagliti u nepoznatom pravcu, žurila je, ali nije mogla brže.
„Pomislio sam da si krenula preko Veternika, no ne marim, znao sam da ćeš doći. Ali kako to da si došla potpuno iz šreha, pitam se.“
Izašla je kroz prozor hotelskog vecea, moralo se tuda, pa od zaleđa hotela kroz šumarke i livade, preko zaselaka i predgrađa, između straža. Pocepala je suknju. Malo se ogre-bala.
Pokazala mi je ogrebotinu kroz procep u tekstilu. Samo rumena šara visoko iznad kolena.
Ćutao sam. Pogledaj me još jednom onako, šapnula je.
To je bilo neizvodljivo, znak pitanja kvario mi je inspiraciju.
Pretvarajući se da se koncentrišem poljubio sam je, na kvarno. U rub gornje usne. Osluškivala je odjek dodira. Akord mora da joj se svideo, jer uzvratila mi je, jedva-dodi-rom nalik na pad peruške.
Potom je pao pravi poljubac, težak.
Da će jezici da nam govore istim jezikom – to sam predosećao, ali vrelina me pomalo iznenadila. Odgurnula me. Nećemo ovde da padamo u nesvest, nismo budale, nama treba... nije dovršila misao.
„Bilo bi lepo da mi nešto kažeš o svom običaju izlaženja kroz prozore.“
„Sve si već pročitao, opak si ti, kad sam ti se vratila osetila sam da sve znaš.“
Dakle, vratila se meni. I znao sam sve što nije bilo moguće da znam.
Hajde da probam, doviknuh samome sebi iz leve u desnu hemisferu neistraženog mozga, ili obratno. Onaj momak, jedan u nizu Klintova od Istvuda, dugo je bio njena utelovljena manija, bez koje nije mogla da živi, a sada ne može da živi od njega, opsesija se pretvorila u opsesivca koji je proganja. Taj smrtno zaljubljeni control freak smatra je svojim posedom, odbija da prihvati korpu, bez obzira na njeno manevarsko uzmicanje podiže oko nje zid ubistvenog obožavanja.
„Badža na vratima je tvoj bivši, ali ne možeš da ga skloniš sa liste, stalno kruži i uporno se vraća.“
„Kamo sreće da je bivši. Jeste u srcu, ali nije u navici.“
„Taj je revolveraš... i nije samoubica... on je opasnost.“
Zurila mi je u usta kao vračara zaljubljena u jezivu viziju, pa je progovorila tonom somnambula. Večeras joj je čovek pokazao svoj novi top marke glok. On toj mrtvoj smrt-mašini tepa strasno: crna mamba. Davno je, još na početku njihove veze, u snu videla sebe kako prima smrt iz njegove ruke. Čas se približava, odlaže ga ona, ali šta god činila on mora doći.
Dok je te noći išla za njim napolje pomislila je da taj tren postaje sadašnjost. Veličanstveno, čarobno Sada.
Prepustila se, bila je spremna, ali smrt ju je zaobišla izvodeći piruetu, ona savršeno pleše, bolje od nje i mene, od nas oboje zajedno. Nasmejao sam se.
„Od nas dvoje u zbiru, pojedinačno, ali ne od nas u paru.“
Nije mi se pridružila smehom. Pitala me zar nisu moji senzori uhvatili da bi on pucao u mene, prvo u mene, kad bi nas zatekao tako same u mraku. Dlanovi su mi se oznojili. Zavukao sam ih u džepove. Ležerni šmeker. Odmahnuo sam glavom. Potom sam slegnuo ramenima.
I ako bi pucao, rekoh, promašio bi, tako kažu senzori.
Uhvatila je moje lice među tanane prste sa moćnim kandžama, držala mi glavu kao čarobnu kuglu, staklenu.
„Dečko, idi kući.“
Pokušao sam da još jednom ukradem poljubac. Ovaj put sam omanuo, tropa. Išibala me je bičevima kose, nežno, ali odrečno. Oko usana joj grč detinjeg plača, sićušan, što maše iz daljine. Okrenula se naglo, u trzaju, i otišla.
Vratiće se, još jednom.
Rastajaćemo se te noći mnoštvo puta uzastopce, izbrojaću do sedam, potom prestati da brojim. Jedan od povrataka, možda poslednji, odigraće se ovako...
Džozi Vejlz žustro odmiče osam i po koraka, usporava, zaustavlja se, glava joj klone na grudi, jegulje njenih vitica jedna po jedna spotiču se i klize joj niz ramena u pad.
Džozi kaska nazad, ka dečku u senci u koju ga je sakrila, da bude na sigurnom, dolazi dopola razdragana, otpola tužna, ili ljutita, prilazi mi ne više Džozi, to je sada Aura, zar samo jedan poljubac, vraže, veli, ne može to tako, zar samo poljubac, kaže vrag, zeleni joj farovi ispod obrva naglo tamne uzmičući pred zjapom koji se širi iz središta, zapali me onim tvojim pogledom i dobićeš sve, ona to ne izgovara naglas, ali čuje se, to je u stvari molba, gotovo molitva, pokazaću ja tebi, jednog dana, ako ga doživimo, to je već meki šapat s njenog nepca, videćeš ti svog boga, Boga ili Boginju, pitam, ćuti! – sikne ona prepadnuta nekim šumom odnekud, koji ja niti čujem niti u njega verujem, pipni mi srce, to ono lupa zbog tebe, a ne zbog mene, prilazim dlanom, ono je tu, ispod dojke što bubri i šilji se, više zbog nje nego zbog mene, i tako premrla i možda već napola mrtva ona je kraljica vođenja onoga što se nema gde odvesti, potresaju je udarci iznutra, jer to što hvatam tačno pasuje mojoj šaci, oboje to znamo nepogrešivo, no jednako dobro znamo da je tu kraj, a zašto, eto tako, vektori pravaca kojima se putuje imaju svoju logiku, svoju zakletu priču, sa njima nema pregovaranja i cenkanja, da li smo ti i ja samo sad i nikad više vreme će pokazati, reći će ona na kraju, na jednom od krajeva, podsetiću je da nas dvoje ne verujemo u vreme, ne veruj vremenu, dojaviću joj. Dojavljujem evo sada, posle neprebrojnog niza dana.
Poljubac je, čini mi se, ostao samo jedan. Mada... ja tu jedninu brojim kao tri.
Nešto ranije klizili smo neucrtanim stazama kroz lavirint meni malo znanog urba koji je bio fascinantno pust. Valjda su sati bili uveliko sitni.
Mora biti da su razlazi postali besmisleni, niti jedan se nije pokazao efikasnim.
A taj grad je bio zapetljan i ogroman. Verovao sam da ona smišljeno ide izokola, odlaže nešto, ili je tražila neki teško predvidljiv prilaz do tačke sa adresom koju svi znaju, ili bar neko ko ne bi trebalo da zna.
Gde ti uopšte živiš, pobogu, ženo? Izbegavao sam dugo da je to pitam, no jednom je pitanje iskočilo iz mene kao klovn na federu kad đipi iz kutije.
„Polako, faco, nisam ti ja žena!“
„Nisi još, ali...“
Zbog te nedorečene gatke nije negodovala, samo je uzdahnula.
Iznenada se čula škripa točkova. To je zvučalo kao izraz nečijeg besa, ili bola, nepodnošljivog. Neki parking bio je u blizini, sred bloka zgrada u ko zna kojoj pokrajini noćnog sveta, tamo se dešavala nekakva drama, nečiji krik prigušen haubom zaustavio se naglo, na vrhuncu. Džozi je potrčala, ja za njom. Zavukli smo se u najbližu zgradu, ulazi se u ona vremena nisu zaključavali, otuda smo kibicovali iz mraka kroz musavo obično staklo. Dve zasenčene siluete motale su se oko klupe pod vegetacijom, sedale pa ustajale, hvatale se u koštac, drmusale jedna drugu u jadnom malaksalom gušanju. Obe seni bile su muškog roda, prekrupne i previsoke za onaj drugi rod. Teško da je to bila tuča, pre će biti rasprava, ubeđivanje oko nečega teškog i nerešivog. Izašli su iz senke, pošli nekuda, najpre levo, no potom naglo desno, ravno ka nama. Videlo se sasvim lepo: jedan od njih je Klint Istvud. Hladno bih se kladio da to nije baš onaj Klint na čiju je figuru nekada davno pala Džozi, nego neko njemu sličan, uostalom nije nosio mantil, i pod njim futrolu sa utokom, samo delimično je bio ozračen neonskim svetlom iskosa, bili su predaleko da bi se išta moglo zasigurno znati, ali Džozi je ledeno mirnim glasom rekla „mali, beži, idi gore uz stepenice, i ne silazi“. To me ubolo u živac. Zamalo pa besno odvratio sam nešto kao „mala, ti ideš gore... sakrij se, za mene ne brini“. Unela mi se u lice. Oči nam nanovo behu spojene. Njene su u mojima susrele zver, tvrdu i zakrvljenu, ledenu koliko i plamteću. Bila je to varijanta iste one visoke peći sa prozorima koja se pred njom pojavila u kupeu voza u kom smo se klackali. Tada me nije poljubila samo zato što je bila uplašena za stepen više nego što je bila fascinirana. Za to vreme one dve muške prilike izvele su još jedan dribling, obrele se na parkingu. Utrpaše se u automobil. Zadimljeno turiranje i izdužen zvuk sirene. Otišli su nekuda, vozeći prilično brzo.
„Sigurna sam da je to bio on.“
„Pa šta i da jeste.“
„Ti bi me branio, jel’ da?“
„Izgleda.“
„Ozbiljno si lud. Šta bi ti to trebalo u životu, bre, da stradaš zbog tuđe hude sreće. U stvari, nisam ja sreća, nego nesreća. Sem toga, ko sam ti ja, samo neka mahnita cajka iz N-S... Imaš li pucu kod sebe? Nemaš. Pa, šta je tebi? Lepo sam rekla, l-u-d.“
Zagrlila me, priljubila se uza me tesno. Ali suviše snažno da bi to bio erotski doživljaj. Spustio sam joj šake na bokove, da barem opipam gabarite i oblike. O, da, čudo, vitkost i punoća u savršenoj srazmeri. Zemaljski prah zvani dinamit. Ostali smo tako predugo. Dijafragma joj je podrhtavala, pomislio sam da plače, no u stvari se smejala.
Uhva-tio sam joj misao: „Blago meni, izgleda da sam našla još jednog svog ludaka.“ Ili mi se samo pričinilo.
Stasitiji od dva majmuna, reče ona, bio je on, njen mister Bezimeni, nema greške. Smetnula je s uma da mu u tom kvartu živi jedan od drugova, inače zatvorska ptičica puštena iz kaveza nedavno. Pričali su o njoj. Tačnije, o njegovom užasu i pomračenju. Robijaš je pokušao da smiri budalu, odgovori ga od zlih namera, a sad su otišli da je traže. Nestala je iz diskoteke, pobegla mu ispred nosa. Palo je saslušavanje svedokinje Cakane. Ljubomorna gadura sve mu je ispričala, ocinkarila prijateljicu, odrukala sve u vezi tipa s kojim je kučka Džozi svu noć flertovala.
„Mogli smo da mu izletimo pravo pred cev. Sreća što me nije spazio. Bilo bi... bilo bi krvi. Pomešane, moje i tvoje, dečko.“
Pitah kakva je ptičica taj njen bivši, čime se bavi, kuda ide. Uglavnom druga strana zakona. Tama. Tamo ide. Mislila je da je božanstven, glupača, pa otkrila da je grub, živčan, depresivan, nesiguran, lažov, neiskren, slabić, sve što muško ne sme biti, pa još posesivan, uvredljiv, bolesno preosetljiv. I loš ljubavnik. Mlak i tupav. I mali mu je mačor, smešno mali za onolikog magarca.
„Ko bi rekao, meni je izgledao kao prava momčina, rasni mačo, samo je skrhan, ranjen ljubavlju. Zavideo sam mu što si njegova. Bio bih ljubomoran da sam na to imao pravo.“
Hteo sam da budem galantan prema suparniku.
„Ti si za njega fleš rojal, pre svega si mozak, svašta znaš da kažeš, nisi mutav kao on. Nežan si, imaš divan dodir, zavodljiv glas, telo ti je živa vatra, iz očiju ti žeravica kulja.“
„Takav sam po celom telu...“ – promrsio sam samo da bih je zaustavio.
„Mogu da zamislim. Evo, zamišljam. Da znaš, ljubomorna sam na onu koju ćeš usrećiti.“
Iz kostiju me zalila mučnina. Takva da bih povratio Sartra i onog Rokantena, Žan Polovog asa mučnine sa sve debelom mu i debilnom studijom o Raspućinu koju duž cele Mučnine ispisuje po sveskama. Žena toliko hvali samo pokojnika i bezveznog pukovnika, onoga muškarca koji je nimalo ne zanima, s kojim ne želi da vodi ni mir ni rat ni ljubav. Ne znam da me izliv komplimenata na moj račun ikada toliko uvredio i ozledio. Ni pre niti posle toga. Istini za volju, nikad ih nije bilo, niti će, ni toliko ni takvih. Po refleksu sam postao kiselkasto drzak.
„Ne verujem ti. Istinska spoznaja se stiče samo ličnim iskustvom. Tek kad probaš jelo, kad smestiš u sebe porciju toliku da bi pukla, imaš pravo da opevavaš doživljaj.“
„Vrag si ti, mali. Pardon, ispravka, pravi muškarac nikada nije mali, a ti si taj, duša ti je načisto muška, čvrsta, hrabra, zaštitnička. Ti si jedno luče...“
„Prekini da me reklamiraš kao konja za prodaju.“
„Dobro, prekinula sam, nego, šta ću ja tebi, ja sam ukleta, kako ne kapiraš!? Ja sam greška u vodiču kroz pustinju i prašumu. Zažmuri na pola minuta, kad otvoriš oči neću biti tu, sačekaj malo, pa idi, izađi iz ovog bloka, okreni levo i uskoro ćeš izbiti na bulevar, a onda ćeš znati kuda. Sklopi te lude okandže, molim te.“
Uslišio sam joj molbu. Bez prigovora, jer tada gotovo da mi je bilo svejedno. Čak nisam ni virio. Čula su se vrata, ali ne i njeni koraci. Bio sam siguran da neće otići, a i ako izađe van vratiće se brzo. No zaista je nestala. Čekao sam. Minut. Dva, tri. Izašao sam, osvrnuo se tamo-ovamo. Nje nigde.
Dobro, mali, možeš polako da gutaš ukus poraza, ili da nju i sve to skupa ispljuneš, pa da sumiraš utiske, pohraniš ih u fioku za odloženi zaborav. Ili ubitačno pamćenje.
Stigao sam do pomenutog skretanja levo. Preda mnom ulica ravna, dugačka, pusta, pravac nejasan. Negde ću zasigurno izaći.
Lepo spavaj, Džozi, kučko.
Kad-tad, naći ću te, imam pravo na novi pokušaj.
Predosećate da se ipak odnekud pojavila? Loš predosećaj. Prošao bih a da je ne bih primetio, bila je skrivena iza širokog stabla. Odnekud je dolepršao njen glas.
„Hej, momak, može li jedno pitanje?“
Nastavio sam da koračam, ali noge su same stale. Ovaj put ja sam se vratio.
A moglo se lepo produžiti dalje, nemoćni razum je tako diktirao, mogao sam da prečujem dobacivanje, prošlo bi kao halucinacija, i verovao bih da je tako da nije bila za pola tona previše bučna. Osećao sam da se ne bi ponovo javila, Džozi bi odustala, ostala u svojoj duplji tame. Sišao sam sa trotoara, krenuo ka nevidljivom izvoru, stao na tratini, glasno izustio: „Pitaj.“
„Kuda to ideš tako sam na svetu?“
Obišao sam drvo koje govori. Lebdela je leđima oslonjena na koru, lepa i mirna kao da spava. Kapci joj spušteni, no možda me je motrila između trepavica. Glatko sam mogao da legnem preko nje, jezikom joj rastvorim usne, to bi bilo prirodno i nevino i sasvim očekivano, ali u tom trenutku bio sam malodušan. Rekoh da ne idem nikuda, samo lutam, i da nikada nisam sam, posvuda uza se vozim sijaset podstanara, košnicu punu misli.
Odmah sam zažalio što laparam jezikom, trebalo je da krenem u akciju, muški, mučki, ozbiljan mačo-men bi tako postupio. Krenuh, ali bilo je kasno, iskočila je iz snene levitacije, rekla nešto kao „baš sam teški skot, nikako da ovo prekinem, ne mogu da te pustim, premda sam svesna da tvoj život stavljam na kocku“.
„Ma kakvi, moj život je čudo, tvoje kockanje mu ne može nauditi. Kad ti već ne ide puštanje i napuštanje prigrli prepuštanje, opusti se i uživaj.“
Gurnula je šaku u moju, prsti su nam se spleli. Krenuli smo kroz senke, samo je ona znala kuda. Dodavali smo jedno drugom reči, kao u snu, preplitale su se kao da plešu, recimo tango, što ga moje telo nikad neće naučiti, ali reči su znale te pokrete, one su vodile malo ljubav malo rat. Lažu ti što kažu da je tango argentino ples smrti, nje nije bilo, osim negde na rubovima trajanja.
Hodali smo polako, bila je to napokon šetnja, ni potera ni beg.
Noć je počela da bledi kad smo prispeli na ćošak neke pogranične ulice u gradu što je za dvoje skitajućih spavača bio naprosto bilo koji grad. Aura se probudila, još meka i bunovna bacila je pogled niz pustu ravan. Daleko dole, na suprotnoj strani kolovoza komešalo se nekakvo zbivanje. Ozvučeno patuljastim šumovima, nevažnim, sakatim, ali Džozi se namah preobrazila u razrogačenu divljač na rubu šume. Otkoraknula je unazad krupnim grčevitim argentinskim kretnjama, bešumno, strastveno, njeno je telo za sobom vuklo moje, šake su nam ostale u stisku, no sada to više nije bio dremljivi zagrljaj. Najednom je tu bilo smrti, i delovala je robusno. Priljubili smo se leđima uza zid, upratio sam putanju njenog vida.
Dole je neko lupao pesnicom po spuštenim roletnama nečijeg prozora. Odmah sam sve shvatio. Iza tih roletni živi devojka sa izmišljenim imenom, tamo je njen budoar tajanstveni, njene knjige, filmovi, lutke donete iz detinjih uspomena, njena prezrela fantazija i odškolovana ljubavna moć, jedino nje, srećom, trenutno tamo nema, ona je privremeno oteta, nakratko nekog drugoga pesma, muza tuđinčeva, moja.
Onaj drugi, onaj tamo dole, pustio je glas, beše to bolni urlik ranjenika. Bio je sam, bez druga, prepušten svom divljanju i patnji. Okrenuo se ka drugom prozoru, grcavo pričao sa nekim nevidljivim i iz daljine nečujnim. Nanovo krici.
„Otvori kapiju, hoću da je vidim! Onda otvori da se uverim da nije tu! Ako jeste, neka izađe! Ako nije, reci joj da ću je naći i tada joj nema spasa! Zovi muriju, hajde, sve ću vas pobiti!“
Tad je progovorila njegova crna mamba. Četiri pucnja. Negde u vazduh, valjda, jer nije bilo loma stakala. A nije pucao ni u sebe, ni četvrti put. Videli smo ga kako baulja istrčavši na kolovoz, potom ravno drumom. Začudo ne u našem pravcu. Odista, šta bi bilo da je okrenuo naopako? Valjalo bi nestati odatle, glok ima golem šaržer. A jadno bi bilo bežati. Možda Džozi ne bi ni krenula u beg. Jer je čekala smrt predugo, toliko dugo da se u nju zaljubila. A ja? Bih li pobegao? Sve mi se čini da bih. Da li bih sebe prezirao zbog toga, celcati dugi život, sve do sada, i nadalje? Valjda bih se tome užasu dosetio u tim trenucima. Dakle, ne, ne bi ni za mene bilo bežanja. Ponekad zamislim nas dvoje na strelištu. Nešto toplo prokapa mi iz grudi kao krv. Krv nije, ali šta je? Da li epopeja, slava, gorčina, ili je to ljubav, ljubav za smrt?
Stao bih ispred Džozi.
Nešto uzviknuo, nešto kao „NE DAM!“, pa jurnuo da zagrizem metak. Možda bih pobedio u tom okršaju. Pa bi Džozi potom postala Aura i zaista potpuno bila moja.
Mahniti Klint uleteo je u kola parkirana postrance, auto je đipio napred, zakačio je vozilo prilepljeno uz trotoar malo ispred, bio je to snažan prasak, ali to nije zaustavilo besnog vozača. Uhvatio je krivinu i nestao.
Džozi je burno dahtala od uzbuđenja. Dok je oružje ispaljivalo metak po metak ona se grčila u trzajima kao da ju je svaki pogodio. Nema sumnje da su joj bili namenjeni, no biće da su i meni, pola-pola. No ja nisam odskakivao. Što znači da nisam rođen da igram u vesternima i filmovima o gangu.
Džozi i ja otišli smo odatle, u rikverc, pa potom nekud neodređeno. Naša noć htela je da još potraje. Smrt koja je svratila u posetu nije nas udaljila, naprotiv. Bili smo iskusni i prisni kao stari Indijanac i njegova magična žaba. Kao Aura i njen Karlos.
Zašto se nismo ljubili? Nemam odgovor. Možda ga nađe neko od vas.
