 |
| Slika Fra Anđeliko |
U mom detinjstvu bila su samo
dva deda za koja je bilo izvesno da nikad neće umreti. J. B. Tito i Deda Mraz.
Prvi nas je, na šok radničke klase i ostatka sveta, izneverio naprasno se
zakucavši u ćutanje i slavnu ali neupotrebljivu istoriju. Tada sam naglo sazrela,
shvatila da političari lažu i da su profani mitovi i kultovi ličnosti samo
privremeno instalirani u našu nepouzdanu javu. Uprkos neprijatne „zrelosti“
potajno sam nastavila da u srcu čuvam i negujem kult dragog sedobradog debeljka
koji je tadašnjoj dečici pod jelku ostavljao poklone. Meni više ne, već sam
bila „velika“, a bajkovite koncepte razgradila je zdravorazumska sumnja, ali tu
je on negde, mislila sam. U napola-stvarnosti, kao dobri duh koji se povremeno
ovaploti. Pred novogodišnja slavlja viđala sam po jednu ili dve njegove nevešte
kopije s bradom od vate i jastukom na trbuhu. Muvali su se oko zabavišta,
eventualno održali po jednu javnu priredbu, redovno obasjani oreolom čuda, i to
je bilo to. Lik Dede se povlačio u misterion, glumci su uviđavno čuvali
legendu, da ne ugine. Stvar je u redu, smatrala sam, maskiranje i gluma plod su
plemenite namere da se ugodi silnoj želji najmlađih i prirodnoj im potrebi za
ushićenjem. Verovala sam da su izvođači bili ljudi posebnih zasluga i
sposobnosti, privilegovani da se putem preobrazbe i sami pričeste ambrozijom
bajke. Držalo me i ubeđenje da sam ja, pre četvrtog mi rođendana, videla pravog
Deda Mraza, u holu obdaništa. Beše ogroman, sijao je od rumenila i zvezdanog praha,
imao dubok glas, a bela brada bila mu bujna, istinska. Imao je pune kočije
poklona a vukli su ih belim puderom naprašeni jeleni. Čudo! Ispunilo me
uzbudljivim strahom i zanosom. Osetila sam dimenzije, duh koji sve prožima.
Napravimo nagli prelaz u
sadašnjost. Šta se dešava? Ulicama špartaju „deda mrazevi“ u hordama, u
desantnim formacijama jurišaju na škole i jaslice, riču iz gledališta na
košarkaškim utakmicama, po njih pedeset, najčešće bezbradi, tupavo veselih
pijanih lica. Sudaraju se pred salama u kratkoj minutaži između prethodne i
sledeće predstave na kojima se krevelje za masne pare. Posluju i po kućama, u
privatnoj režiji. U zabavištima njegovu odeždu navlače najkrupnije vaspitačice
i hohoću se tanko, u falsetu. Bezbroj njih na televiziji nosaju svoje otužne
vreće, mumlaju bezvoljno, rukuju se s političarima, drže idiotske govore o
sreći. Jezivo lažni, svi odreda, iz očiju im vire providne namere, glad za lakom
zaradom.
Deluje kao najezda štitastih
crvenih buba koje nemaju prirodnog neprijatelja. U pitanju je, izvesno, zaraza.
Inflatorni talas. Ubedljivo govori o prirodi savremene društvenosti.
Umnožavanje, sve veća proizvodnja cucli, auta, frižidera, svega. Ali Deda Mraz nije
proizvod, on je ličnost, izmišljena, izmaštana, ali jedinstvena i neponovljiva,
barem je takva prvobitna zamisao. To je suštinska pretpostavka svake
pojedinačnosti. Kad nekog umnožiš u milion replika dao si najbolji dokaz da on
ne postoji. Drugim rečima: ucmekao si ga. Lepo nam je to objasnio Endi Vorhol
sa svojim Elvisima i Merlinkama. Ubili su Mraza, i sad ga mrcvare.
Saznala sam prilično davno da
je volšebni deda, čarobni junak mog detinjstva, u stvari menadžer „Koka Kole“,
oduvek je radio za tu firmu. Nije došao sa severnog pola, oni su ga napravili,
mućkači penušavog pićenca. Otuda tamno-crvena boja odela s belom penom brade na
vrhu. Heh, u tome li je štos, nema on veze ni sa Svetim Nikolom ni sa Snežnom
Kraljicom, pomislila sam tad uz blagi talas razočarenja, ali nema veze, kao mala
volela sam i „Koka Kolu“. To uostalom ne umanjuje utisak da je svet poludeo. Uspeo
je da razbaštini i dečiju maštu, ubedi ih gotovo već u povoju da je sve
simulacija, sve što vide i što će ikada sresti u stvari je dosadna kerefeka, a
ceo život, dakle, izigravanje nečeg čega nema. Junaci iz bajki i crtaća, iz
tatinih i maminih priča pred spavanje i onih iz čitanki, kao i likovi iz video-igrica
i filmova – samo su nabacane sablasti. Strašno ogoljavanje, pustošenje. Nije li
to skrivena sugestija da ni mi nismo ništa, bili odrasli ili deca, da ličnost
ne postoji? Stvarnost je definitivno siromašnija za magičnu dozu čarolije koja
je neku raniju, već davnu decu rascvetavala iznutra, gradila im emocije,
rasplamsavala fantaziju, podsticala kreativnost. Imali smo iluzije, one su nam
bile motor, snaga koja nas drži i tera na pokret. Današnji klinci „sve znaju“,
vidi im se iz sitih očiju. Uglavnom sede pred ekranima, puštaju da im se sipa
nešto instant opsene, ubijaju vreme, čekaju da prođe.
Kad vidim nekog dedamraza
smuči mi se od grozne pomisli da je to klonirani zombi nebuloznog svetskog
poretka, navijena rugalica. Pomišljam da idolizujem Plavobradog, onog što je iz
čista mira zaključavao žrtve po sobama, ostavljao ih da šize od užasa i dosade,
s mutnim nagoveštajem da će završiti u čorbi. Plavobradi, dakle, samo sad s
novom misijom, da lovi dedamrazeve i pretvara ih u puževe, čvorke, vrapce,
kojih, usput rečeno, sve manje ima.
Mirela Mirković, 2016,
