 |
| Slika pxhere.com |
Surfujući kroz megamarket na
pragu okrugle 2010., dok sam prisvajala poslednje doze Koka-Kole, usput
meditirala na temu kako doslovce lete petoletke novog veka, susretoh omlađu
devojku modernog doba koja se smeškala u mobilni. Dok se mimoilazismo tokom
nekoliko sluou-moušn sekundi čula sam jasno kako mekim altom pominje Bramsa i
neki divertimento en trio. Dalo se osetiti da su Bramsovi sentimenti, dirke i
gudala deo njenog intimnog sveta, takođe da ne razgovara sa gluvim mikrofonom,
već ima i sagovornika. Zvučaše kao da sam slučajno upala u relej nekog
paralelnog sveta. Uzorak verovatnoće da se u podmlatkovom ćaskanju provlače
slični sadržaji statistički je zanemarljiv. Pretvarajući se da razgledam po
rafovima osmotrila sam je iz daleka. Izgledala je normalno, tj. omladinski
uobičajeno, birkala sokiće i grickalice.
Posle sam, uz CD zvuke poduže neslušanog
Bramsa, švrljala po pustari fejsbuka, među prijateljima koji ćute okačeni na
zidu. Nigde komentara, ni reči ukucane makar u kontekstu lepih želja i
čestitanja, samo gotove i upakovane „fejsove“ črčkalice, seksi dedamrazice i
božić-drvca, apsolutno bezlični unificirani pozdravi. Gotovo sam poželela bar
jedno osmehnuto žumance, od kog me inače podilaze žmarci i obasipaju ospice. Mislim
na onog famoznog smajlića koji je planetarno najpopularniji maneken proteklog
desetleća, na taj iritirajuće prazan amblem dobre volje i optimizma.
Duško Dugouško je u anketama zapadne
Civilizacije proglašen za naj-naj javnu ličnost prošlog veka. Na tu vest malo
otplakah od smeha, onomad, kad simbolično sinuše tri nule na kalendaru. Sada
pak, neočekivano storniran na deponiju, vrli zec mi se čini kao sušti genijalac,
cinik bremenit mišlju, nalik na preteču mu Diogena. A spram aktuelnog stanja
pismene komunikacije pak, starovremske novogodišnje čestitke behu vrhunska književnost.
Setih se uspomene nalik na halucinaciju, vrbaske glavne ulice, naime, pred neke
davne Nove godine, kad su se čestitke pazarile na hiljade. Beše to pomama
srdačne društvenosti. Podrazumevalo se da je u prijateljstvima sirot svako ko
nije u stanju da ih razašalje bar trideset. Dobro, pare bacane na te smešne, dirljive
letke sada se mudro grupišu u fond za nabavku kućnog računara, tog čuda nad
čudima potentnog da svoj pipak u trenu pruži na bilo koju daljinu, recimo pravo
u budoar prijateljice s Filipina. Ne samo da možeš da joj pošalješ pismo, pomoću
kamere ona će da ti isporuči i živu sliku svog lika, kao i ti njoj. Vrli novi
svet!
Da bi pisma letela oko globa ne trebaju nam više
poštanske usluge ni patka preko Save. Ali savremenici se slabo dopisuju, a ako nešto
i pišu time ne razmenjuju misli i osećanja, samo opštosti u šablonskim modlama. Uverila
sam se u to u privatnim prepiskama, na sajtovima, blogovima, portalima. Ljudi su
začudno skvrčeni u šturost opštenja. Mnogi ne upražnjavaju ni puki razgovor.
Npr. mladi par koji sam bila primorana da posmatram tokom nedavne vožnje u
kupeu. Isfinjen dečko s intelektualnom grimasom, očito student, tokom celog
putovanja komunicirao je sa svojom izabranicom isključivo preko svoje mobilne
duševne proteze na kojoj joj pokazivaše nešto muljajući po dugmićima. Izgledali
su kao androidi iz Silikonske doline, ali mi (o, bogovi Nju Ejdža!) upriličiše
neprijatno osvedočenje silazeći sa voza skupa sa mnom, na vrbaskoj stanici.
Silikon se, dakle, protegao daleko, uveliko se polepio po domaćim mozgovima, da
sad zanemarimo manje bitne ekstremitete.
Poznato je da još veća većina ne praktikuje
nekad slavnu veštinu čitanja. Ne čitaju čak ni P. Koelja, ni I. Bjelicu, ni
krimiće, ni ljubiće. Za celu godinu mnogi ne pročitaju niti uputstvo za
upotrebu depilatora. Ako se izuzmu oni što tokom školovanja štrebaju ono što
moraju, pa potom pretežno ništa. A i zašto bi se čitalo? Osim zekana Duleta i
drugih intelektualaca Civilizacija je namerila da demontira i Gutenberga, ceo
njegov štamparski, papirnati poredak strovali u starudiju. Dobro joj ide,
populacija se ne buni, gunđaju samo staromodni. Ništa se ne gubi, kaže
propaganda. Sve beskrajno bunilo štampanih slova pakovaće se u elektrone, svako
kome to treba nek se intimiše sa monitorom kompjutera svog. Zaluđenici mogu u
privesku na grudima uza se da nosaju čitavu biblioteku. Pitome opsesije i blaga
ludila su svačija demokratski garantovana privatna stvar. Priključak će moći da
se smesti u šteker na babinoj rupi, da svaki nazadnjački mozak direktno usisava
literaturu, ako je već sklon takvom zamlaćivanju.
Podaci govore, gle paradoksa, da se knjige
pišu i štampaju u nikad većem broju, planetarno, pa i kod nas. Biće da je
hiper-ponuda deo Civilizacijine strategije. Plod entropije je ravnodušnost,
kako bi rekao Bodrijar. Nesporno, u toku je stanje pred ugasnuće kulture
knjigoljupstva. Stav mladosti koja će naslediti zemlju glasi: zobanje slova je
zamorna stvar, užasno neatraktivna u poređenju sa vizuelnim & kibernetskim
čarolijama; sve potrebno se može polizati očima, ušima i adrenalinom; ko još da
se pati sa imaginacijom, oživljavanjem mrtvog teksta dok mozak mučno zuji u
tišini. Protiv tog opredeljenja se može učiniti manje od ništa. Oni su
stanovnici Video Carstva, za prvi rođus dobiše TV s milion kanala i
video-plejer, a za peti - lični komp. Uostalom, mi smo ih tako častili, sad samo
možemo bespomoćno da gledamo rezultate delovanja TV stanica i nevidljivih tehnokratskih
upravitelja. Generacije su već programirane za brzu i hrskavu duševnu hranu
koju mehanički trpaju u se. Sadrži gole kalorije za malo goriva i vrlo laganu
prazninu. Od nečeg sadržajnog i stvarnog sasvim sigurno bi im se slošilo.
Ceo svet se sravnjuje s mentalnom atmosferom
holivudske produkcije u kojoj neko ko upotrebi složenu sintagmu, ma i neobičnu
reč, pomene recimo Bramsa ili Dostojevskog, odmah se od ma kog pripadnika
vladajućeg plemena markira kao tuđinac kog valja motriti s oprezom. Podozreva
se da ima zelenu krv i sklonost da eksplodira, ili će kad-tad sa vrha bandere da
pevuši maminu uspavanku. Zato je preporučljivo što češće i potpunije ličiti na
smajlija. Takvo lice je priznanica da iza grimase nema uznemirujućih sadržaja.
Umesto svega što nemate drugom i sebi da kažete, lepo se nasmešite smajlijem,
to je društveno najpoželjnija sposobnost. Premda, koliko poznajem Holivud,
opsesivni mu je model naličje što čuči ispod same površine prazno osmehnutog lica,
senka iza fasade, bauk koji iskače hitro u vidu manijaka, nakaze, monstruma,
ili supermena.
Imam površan uvid u sadržaje koje razmenjuju
pripadnici novijih generacija, ali kad god, u kafiću ili gde drugo, uhvatim
delove razgovora, primetim da se mrcvare sve same trivijalnosti. U vreme mog
dozrevanja vladao je drugačiji manir. Nismo bili ni cvećke ni čisti veleumnici,
ali je uvek bilo teksta za univerzalna pitanja, za zanimljivo šarenilo prizora
i razmišljanja, razne domene saznatog. Bili smo, dakako, mladi i veseli, ali iz
smajlijeve vizure bejasmo mračni i zabrinjavajuće zamišljeni. Iz čista mira, uz
kafu u „Kairu“ mlesmo o Heseu, Kjerkegoru, filozofirasmo na temu smisla.
Presudnu važnost je imalo šta je ko pročitao. Drvljenje o politici beše
nezamislivo, bljutavo kao boranija. A mobilni prijatelj, danas najbliža
stvar-stvor, sa zujem nigdine i smajli „ikon(ic)ama“, da ga se moglo anticipirati,
bio bi najnebuloznija sablast, poželjna koliko i puževi rogovi. Da nam se
nudila ova budućnost i ovakva civilizacija, izgubila bi na referendumu.
Mirela Mirković, 2011.
