 |
| Slika Foto-forum |
Sećamo li se, Vojvođani i ostali, kako je Crnjanski napisao, pa jednom
potresno izgovorio u mikrofon, za nezaborav, svoj „Lament nad Beogradom“? Miloš
Stražilovac, fruškogorski sanjar, sin panonske ravnice, ove iste. Otkuda nad
Beogradom, i zašto lament? Prvo potpitanje nekad se nije postavljalo, nikome ne
beše sporno što neki znameniti Vojvođanin o Beogradu pevuši. Podsetimo se: to
je Miloševa ultimativna, oproštajna poema. Kovitlaju se u njoj odsevi Španije i
Rusije, trepere trešnje u Kini, Sahara, Pariz i Lisabon. Sećaju na njegovo
proživljavano izgnaništvo i bezdomnost kojima dugo beše mučen, na odživak lutanja
stinjan u prah i pepeo. Naspram svega toga u rečenoj pesmi stoji Beograd, večan
kao uteha, stamen kao hrid, živa, nerazoriva. Beograd u dirljivoj, ranjivoj ali
pouzdanoj slavi i sjaju kojima se ostareli ratnik i lirik okreće, posle svega,
u sazreloj slutnji smiraja i kraja, i pored vrelog, neugaslog sentimenta za
njegov ljubljeni Srem i padine Fruške. Šta li je hteo da kaže? Možda da mu se
pozno razjasnilo, ili je od pre znao, da je za njega (jednog od nas) upravo
tamo središte u kome živi i obdržava se srž njegovog (našeg) identiteta,
njegovog (našeg) jezika, kroz njega ostvarenog poimanja sveta i postojanja.
Tom nepomirljivom starcu, koji
je do kraja ratovao, odbijanjem hrane tokom svojih poslednjih dana napokon i sa
životom samim, Beograd kao da na posletku jedino garantuje da mu se trag neće
razvejati, u ništavilo rastočiti jedincato prisustvo u trajanju. On Beograd proslavlja
obraćajući mu se lično, prisno, kao čovek čoveku, govori mu o svom pouzdanju,
tonom tihog trijumfovanja, doista. Ali reč „lament“ znači oplakivanje,
tužbalicu, jadikovku. Nad čime, nad svojim „kulama u vazduhu i na morskoj
peni“, nad „burom što je tako silna bila“? Ne, već nad Beogradom, kako naslov
kaže. Ne možemo mu, valjda, pripisati omašku, bilo bi nepošteno prema
pronicljivom, oštrovidom bardu. Nepoznato mi je da li se neko nekad zamislio
nad predočenim paradoksom. Možda nije zgoreg produmati o tome. Ne mislim da je
to tek specifično književno-teorijsko pitanje, naprotiv. Da li je došlo vreme
za razjašnjenje zašto je jadikovao Crnjanski? Tako preuranjeno, što je na prvi
pogled čudno, jer poemu o kojoj je reč objavio je 1962., u sedamdesetoj godini
života, negde u južnoafričkoj enklavi srpskih poratnih izgnanika, potom premijerno
u domovini 1965., a za domovinu to behu godine čvrstine, udarništva i
soc-realističkog optimizma.
Elem, lamentujući nad središtem
on mora da je oplakivao krila i ogranke koji neumitno, po znanom ustrojstvu,
pri stradanju i životnom opadanju pretpostavljene celine prvi odumiru. Mislim
na delove onog entiteta kome je Beograd predstavljao simboličko i faktičko
središte prepoznavanja sopstvenog identiteta. Oni ostali, tom određenju
apartni, uživaju sada u idiličnoj atmosferi svojih novijih istorijskih
ostvarenja. Njihova htenja i tendencije nisu bili nepoznati Crnjanskom, prozreo
ih je rano. S gorčinom je pisao o tome još dvadesetih godina prošlog veka,
netom nakon slavnog oslobođenja od imperijalnog jarma i bratskog ujedinjenja.
Lament se njima ne obraća, već onima koji su tom ujedinjenju naivno verovali,
prigrlili to zajedništvo, kojima njegov opevani sentiment nije tuđ, jer ka
Beogradu i Srbiji su s čežnjom i nadom gledali oduvek. Možda se pesma obraća i
ponekome od nas preostalih u svedenim ogradinama otadžbinskog zabrana, u
aktuelnom saboju onoga što znamo kao naše.
Mi baštinici novih priloga za
nebuloznu lokalnu istoriju tokom par protutnjalih desetleća osvedočili smo se u
kliničku preciznost pomenutog ustrojstva. Mnogo šta od nekadašnjeg jedinstvenog
prostora se odcepilo, otuđilo ili, kako neki kažu, osamostalilo, osamodovoljilo.
Odsecali su i cepali oni koji su hteli, prevaljujući u svoju odvojenost i one
koji tamo nisu hteli. Razlozi ovih prvih pokazali su se ubedljiviji pred
razboritim licem svetske porodice. Ovi drugi (i mi ostali s njima) izmirili su se
s fakticitetom (neki među „nama“ su i likovali), koturamo kao da ništa nije
bilo.
Svi skupa otresli smo se bivšeg
stresa i konzumiranih frustracija, pokrpili se suštom brigom o svakodnevlju,
lekovitim htenjem da pregrmimo od jedne do naredne mesečeve mene, umlatimo i u potrošačku korpu strpamo uzbudljivo
i hranljivo ekstremno preživljavanje. Uporni i čili kao roboti obavljamo
šoping-brending-kasting-mobing-globing, kabaste limene glagole što klangaraju
prepuni novojezičkog smisla. Obodrili smo se za žilavu utakmicu apsolutnog
tržišta (na kome sve je i svi smo roba), napokon. Bravo. Prilagodljiva smo
Darvinova masa, sposobna za evoluciju i opstanak. Teško da iko ima snage, volje
i novca-vremena da jadikuje za nekadašnjim „ucelo stanjem“. Jadikovanje,
uostalom, ne priliči stanovnicima novovekovne pragmatičnosti. Možda je izuzetak
poneko od onih što se udobno praćakaju po penziji, biološki posve razumljivo
žaluckajući za „starim dobrim vremenima“. Ali oni su margina što se udaljava ka
zaboravu, po zakonima prirode, po ustrojstvu privremenosti. Novonastupajući
trkači i oni agilniji među vremešnima vitalistički su usmereni napred, u pravcu
zelene paše, tamo negde iza horizonta.
Čini se ipak da ima mnogo
razloga za optimizam. Na delu je mudro brisanje starih granica, zaborav
okorelih omraza, oproštaj poprišta i stratišta, nastupajuća nova Evropa. Evropa
slobodne fluktuacije rada i kapitala, Evropa neograničene trgovine, Evropa
korisnog prijateljstva. Otpisane su drevne pizme, ugašeni ljuti jedovi, crkla
žilava neprijateljstva između Nemačke i Francuske, Poljske i Nemačke, Engleske
i Francuske, Portugala i Španije, Mađarske i Rumunije, Nemačke i mnogih, gotovo
svih drugih itd. Zlatnog li civilizacijskog primera, naročito za nas okasnele
pacifiste, krvavom prošlošću zamračene utukače, za kakve nas uporno smatraju.
Uz to, to je Evropa koja proklamuje jedinstvo razlika, šareni sklad
multikulturalnosti. Zar može bolje?
I nama ovdašnjima,
eufemistički imenovanim Evro-Jugoistočnjacima, pripadnicima prgavih stada iz
balkanskog lonca, kažu, kapija trijumfalnog ušunjavanja u rečeni sklad i
procvat je otvorena, tj. još nije zatvorena, bar kako kome. Čak i mi iz firme
zvane Srbija smo progresivni, zdušno se upinjemo da mic-po-mic ugmižemo u veličanstvenu
zajednicu naroda. Tamo ćemo se, kaže oduševljena legenda, bezbolno sastaviti i
sa onima s kojima smo se juče pocepali. Tim putem kulturno-umetnički se zagrliti
sa odeljenim, preostalim i opstalim, tamo među inima zbrinutim pripadnicima
vlastitog nacionalnog bića. Pa ćemo da neometano i nesputano uzdižemo svoju
posebnost, najzad oslobođeni i jedinstveni sred toga neomeđenog pluralizma.
Dakle, ponovo će sve biti kako treba. Civilizovaće nas, usput nas naučiti da se
ne mrzimo s onima s kojima smo se kavžili, da se oni ne mrze s nama, takođe (o,
ideali!). Insjeme, kako još davno, izgleda i nama, proročki otpeva Toto Kutunjo.
Priznajem, teško je odoleti tom naletu svetlih perspektiva.
Ono što većma obećava krije se
u činjenici da smo u procesu spontanog amalgamisanja sa nekadašnjim
zajedničarima, sada konstruktivnim susedima. U toku je stvaranje kovalentnih
veza na planu razmene gostovanja muzičkih zvezda, nesputanog protoka popularnih
popevki, netovskog i blogovskog brbljanja, književnog opštenja na „srodnim
jezicima“ i slično. Pospešena je i svakovrsna trgovinska i turistička razmena.
Spajaju nas i prožimaju kriminalne afere, političari se protokolarno smeškaju i
jako dobro se razumeju bez prevodilaca, pozorišne i filmske ekipe se miksaju,
druže, razmenjuju gostovanja. Nezaustavljiv je proces upoznavanja onih koji se
jako dobro poznaju. To je skup simptoma da neosporno postajemo Evropejci.
Najvažnije od svega je da delimo zajedničku težnju za ubrajanjem u spisak
sveopšteg evropskog zbratimljenja. Mnogo toga govori u prilog preporuke domaćih
i stranih evro-strukturista da se napokon možemo prepustiti konstruktivnom
razvoju događaja koji će se slučiti sami po sebi, mimo nas. Naivno benevolentna
kakva jesam, sklona sam verovanju da su se sva rasula već dogodila, te da je u
toku kakav-takav proces suprotan razdešavanju koje smo iskusili.
Međutim, neki me oprezni, zlim
slutnjama skloni znanci obaveštavaju o svojoj plašnji da razbijanje srpskog
državnog prostora još nije završeno. Da je upravo, na mala ili malo veća vrata,
stupilo na scenu žurno oposebljavanje još jedne posebnosti, vojvođanske naime,
koje po oprobanom receptu vodi osamostaljenju iste. Sažaljivo bih im se nasmejala
u tužno-proročki, pesimističarski brk, staloženo objasnila apsolutnu
nelogičnost takvog zbivanja, da mi se u iskustvenom hardu i procesoru ne pali
lampica upozorenja koja na što-šta opominje. Najpre na fakat da obitavam i pokušavam
da rezonujem u zajednici u kojoj, od svih zakona i zakonomernosti,
najubedljivije dejstvuje Marfijev zakon čiji prvi paragraf glasi: „Sve što može
da krene naopako – krenuće naopako.“ Da stvari suprotne logici, matematici i elementarnoj
zdravoj pameti u našem vilajetu imaju kraljevski primat. Poput stavke da mnogi
koji su decenijama (i vekovima, kroz istorijske oluje i nevremena) bili naše
pleme i seme sad su nam rasejanje, ne pomakavši se s mesta, ako pak nisu ovamo
k nama pobegli. Zatim fakta da su se posvađala i rastavila „dva oka u glavi“,
jezik se razjezičio, možda će uskoro sa samog sebe na sebe da se prevodi. Potom
i sušte činjenice da su nam sred kuće ogradili i zabravili sobu u kojoj nam je
kolevka, pa smo tako poslednji, najsićušniji i najnedorasliji tamo gde smo
najstariji.
Zašto bi, dakle, bilo nemoguće
da kuća i okućnica „Matice srpske“ postane samo svoja košnica? Sporedno je pitanje
da li bez te matice, ili pak s njom, ali od stvarne matice malo ograđenom. Toj pretpostavci
ne mora da bude na smetnji činjenica da u Vojvodini značajnu većinu čine Srbi.
Možda je sa stanovišta konsekventne regionalizacije razložno da se
administrativno razvrstamo na Srbe i Srbijance, Srbljake, Srbove, Srbutke. Šta
ima veze što se to nikom drugom ne dešava? Eto očiglednog dokaza da smo
originalni. Elem, sada se ni sa kim ne sporimo, nikoga ne ugrožavamo, u Vojvodini
je pitanje identiteta i državnog ustrojstva isključivo srpska stvar.
Vojvođanski Hrvati će ostati Hrvati, Mađari to što jesu, Bunjevci to i ništa
drugo itd. Ali bi Srbi iz Vojvodine mogli da se „osveste“ i samosvesno razluče
na, otprilike, Vojvođane, Srbo-Vojvodinijance i srpsku nacionalnu manjinu.
Znam da među pripadnicima
ovdašnjeg većinskog naroda ima onih što su diferencirali i destilisali naglašenu
svest o svojoj ovdašnjoj, vojvodinskoj posebnosti, mentalitetskoj,
kulturno-istorijskoj, običajnoj, žargonskoj i inoj, naime u tolikoj meri da im
je pod širim, zajedničkim šatorom nelagodno, teskobno, čak tesno. Neki drugi,
dočim, praktičniji i hladniji, kao isključivi imperativ rečene posebnosti
navode rezon nezavisnog buđelara, sve ostalo za njih je beznačajno. Ima i
pojedinaca iz drugih nacionalnih zajednica koji iz njima znanih razloga
podupiru legendu o vojvođanskoj posebnosti, premda im je jasno da ne odlučuju
oni. Za mene ostaje nedoumica da li su pobrojani fenomeni dovoljni za
rašomonijadu jačeg intenziteta. Nisam sklona takvom gledištu. Pomenuti pesimisti
kažu da je u pitanju proces u razvoju, da će stvar lagano i glatko dogurati do
smutnje i pomame kojoj je ishod već projektovan i lako ga je predvideti.
Ako se odista pokaže da u
takvim umovanjima ima soli, da je uz kobasicijadu i druge lokal-originalne jade
otpočela vojvodinijada, tad se trijumfalno približavamo granici idealnog
apsurda. Mogli bismo se tada potpuno i nepovratno okrenuti izvrnutoj logici,
prigrliti njene famozne postulate, da fikareći deo po deo sebe samih postajemo
bogatiji i brojniji, kao ameba. Imali bismo, o slave, nekoliko istorija, nacionalnih
akademija, himni, zastava, reprezentacija, autokefalnih ili bezkefalnih crkvi,
od jednog istog celu paletu jezika, nekoliko književnosti. Neki bi se velikani
pojavljivali u više državnih čitanki i lektira, kao što je s nekima već slučaj,
Njegošom na primer. I oni bi se, dakle, umnožili, odužili bismo im dug na
neočekivan, zauman način. Crnjanski bi se, između ostalih, takođe udvojio, bio
veliki i tamo i ovde. Njegov bi se lament pretvorio u apoteozu večnog
lutalaštva i udomljenog obezdomljenja. Postao bi, drito sve skupa s nama,
savršeno bezlični Evropejac. Najzad bismo pred svima zaprednjačili.
Mirela Mirković, 2014.
