Analiza pesme Činjenično, autora Danijela Dragojevića
* * *
ČINJENIČNO
Aktivirala su se dna. Ona velika, ona mala. Ona oceanska i ona dobro poznatih posuda. Ona na koja nikada nismo mislili i ona koja su nam uvijek bila pri ruci. Sva dna. Nadiru sa svih strana oko nas, u nama, iz nas. Dolaze, odlaze, stoje, ne miču se. Koriste svoja itakodalje. Više se ne pada, ne može niže. Neće valjda vrijeme, život, svijet biti samo dno? Hoće! Svijet koji se može tutnuti ispod vrata kao da ga je pregazio valjak. Došli su, dolaze dna. Veliko dno spavanja i sna, ono dno koje se uvuklo u svako dno, dno dna na dnu s dnom. O, dno! Netko je nekome dno, svatko je svakome dno, ni sretno ni nesretno. Kako vaše dno? A mi: Otišlo je spustiti sve što je iznad, sa strane, bilo što, bilo gdje, bilo kakvu protegu. Otišlo je u rječnike podložiti se svakoj riječi. Magija iza pada. Nema više prije, neće se vratiti poslije, tamo je već dno, glazba jedinog tona. Može li se reći dno Boga, dno neba? Može i mora. Kao što treba reći dno glasa, dno tijela, dno zemlje, dno knjige, dno slike, dno tvari, dno životinje, dno ludila, dno kiše, dno pamćenja, dno ulice, dno želje, dno siromaštva, dno odlaska, dno vatre, dno psovke, dno bilo čega, dno svačega, dno ničega, dno, apsolutni tlocrt.
* * *
Ovaj Dragojevićev poetski skaz počinje tvrdnjom, surovom konstatacijom, koja na prvi odzvuk deluje ogoljeno, dijagnostičarski hladno i direktno, no u isti mah i maglovito i zagonetno, jer tik ispod površine te tvrdnje otvara se zjap mnogih pitanja, kad i kako, zašto, čime potaknuta su se aktivirala ta dna, jesu li se pokrenula sama od sebe ili je nešto uzrokovalo to zbivanje, a ako je tako – šta je bilo okidač, koji je obrt startovao zlokobno pokretanje ovog i onog dna, i koja su to dna, uostalom..?
Pesnik nam, ne časeći časa, daje odgovore, lagano, postupno, prosektorski, vidovito. Ona (dna) na koja nikada nismo mislili i ona koja su nam uvijek bila pri ruci. Sva dna, ona okeanska i ona dobro poznatih posuda. Dna nadiru sa svih strana, veli pesnik, u nama, oko nas, iz nas. I kreću se i ne miču se, odu, dođu, dolaze-odlaze, jednako nepomično stoje. Deklamuju svoje retoričko itakodalje, dakle nastaviće se, niz nema kraja, mada se, tvrdi pesnik dalje, pad zaustavio, nema se gde niže padati.
Strahovita je to dijagnoza, ali nema u njoj lamentiranja, više nekako lakonski, gotovo posprdno nam podastire pesnik ogoljenu sliku.
A onda stane. Oseća se tišina te stanke. Naslućuje se ponor koji se ne može premostiti uzdahom, ni škrgutom, pa ni krikom. Najednom izgovara pesnik ono čovečno pitanje, nežno, pozitivističko, puno časne dirljive neverice: Neće valjda vrijeme, život, svijet biti samo dno?
A onda sledi odgovor, usklik - Hoće!
To nam je odgovor, siroti nadaoci, humanisti, pozitivisti, mudraci-mudroseri ovog “najboljeg od svih mogućih svetova” kako je bulaznio veselnik Lajbnic, ili kako se zanosio onaj raspevani elanista-vitalista Anri Bergson, ili snatrio onaj žudni Ruso pun pouzdanja u dobrostivost čoveka i umiljatost kosmosa. Kako ono beše glasilo načelo prosvetiteljstva, ona kaža o stalnom uzdizanju i rastu, o napretku nezaustavljivom, šta je šaputala la renesans?
No dakle – hoće, tvrdi pesnik Dragojević s kraja epohe, hoće, biće to Svijet koji se može tutnuti ispod vrata kao da ga je pregazio valjak.
Kakva zgodna jezička figura. Pomalo iz crtanih filmova, zar ne… urnebesni smeh publike. No ta pljosnata, spoljoštena slika jednom se, možda, neće stresti i đipiti nazad u trodimenzionalnost. Možda upravo sada, ovaj put, svet, i svi mi s njim i u njemu, ostaće zauvek puka fleka u valjaonici. Šta kažemo na to, hm? Pomalo da se smrzneš, jel’ da, brrrr. Baš su grubijani ovi tamni pesnici, te čavke i kukuvije… zar ne?
Tu negde pesnik se malo opustio, rešio da bude mek i frivolan, najpre da se osvrne fenomenološki, pomene dno spavanja i sna, za koje veli da je veliko, no i nevino, nirvanističko, biološko… ono dno koje se oduvek uvuklo u svako dno. Ono naše umilno dno, egzistencijsko, toplo, uninavajuće.
A onda mu se obratio lično: O, dno!
Baš je luckast i smešan, pa to je vodviljski usklik… onda malo mudrovanja, svako je svakome dno, ni sretno ni nesretno… Kako vaše dno?
To li je pravo pitanje pri pozdravu, ono koga nikako da se setimo, naštimamo ga u finu konvenciju?!
“Kako vaše dno, jutros, gospodična?”
“Hvala na pitanju, fabulozno, gospon Papageno, a kak’ vaše dno, mekano li je, udobno, sirasto… gnjilo li je, skotno li je…”
“…Ma, uobičajeno… porozno… porazno.”
Tako bi mogao da se brazda opšti naš večno šturi i lažljivi razgovor o zdravlju i o vremenu… ako bi bilo surog poštenja, prema svetu i svima na svetu, prema sebi ponajpre.
Međutim, Dragojević ovde menja ton propovedi, iz vodvilja iskoračuje u lepu preciznu anamnezu, na ono ljubazno pitanje njegov odgovor je – A mi: Otišlo je spustiti sve što je iznad, sa strane, bilo što, bilo gdje, bilo kakvu protegu. Otišlo je u rječnike podložiti se svakoj riječi.
E, pa, strašno, gospon pjesnik.
Potom se ustremio da dodatno razgolićujuće, najpre najavom da je po sredi magija iza pada… Nema više prije, neće se vratiti poslije, tamo je već dno, glazba jedinog tona.
Pa namesto bilo koga od nas, evo pesnikovog dijalektičkog razmatranja: Može li se reći dno Boga, dno neba?
Ljubazni nemilosrdni odgovor glasi – Može i mora.
Sledi nabrajanje dna za dnom, glasa, tijela, zemlje, knjige… dno vatre, između ostalih (gle, i vatra ima dno, ono oko praznine, zar ne, onaj obrub ispod koga vatre kao da nema)… dno kiše, dno psovke, dno svačega i dno ničega, apsolutni tlocrt.
Ne stiže se lako do dna.
Ne može se bez hrabrosti sići k njemu dole, spuzati tek tako do sagledanja i spoznaje, moguće je to izvesti jedino surovo nepokolebljivo, prema samom sebi i sopstvenom postojanju nemilosrdno, lakonski, analitički.
Dakle, onako kao što možda samo pesnik sme da zuri u dno ludila, i to samo retki među pesnicima. Kuda i kako, pomoću čega to pesnik čini, pitamo se.
Pa vrtačom jezika, dakako, svrdlom koje, kad mu se da zavrtaj, burgija po sili vlastite naravi, po ustrojstvu težnje onih koji su stekli, ili rođenjem dobili, neumitnu sklonost da jezičare po postojanju. Tamnim zanosom jezika koji sme da se do dna spusti i sve to sažme u iskaz.
Pesnik Dragojević nam ovde demonstrira moć jezika da zaseče u tkivo kako fenomena tako i pojmova. Sve to da precizno oljušti i baci nam na trpezu.
Da se pogostimo onim što sami nismo smeli niti umeli niti hteli da iznesemo na ozračje.
